Šta se ti novinari bune i kukaju, šta hoće? Pa konačno se uvodi red, mora da se zna ko šta piše, laže i da snosi posledice za to. Ovih dana, po usvajanu izmena i dopuna Zakona i informisanju osim slabašnog glasića struke koja se buni protiv zakona koji im ne ide u prilog, sve više se čuju i glasovi, pa i blogera i svih onih koji smatraju da taj zakon, ovako izmenjen zapravo uvodi red u medijsku sferu i da će disciplinovati medije koji sazlužuju da osete posledice svog neetičkog i neprofesionalnog ponašanja.

Slika uzeta odavde

Šta je to što nama „bednim piskaralima“ tako smeta? Probaću u ovom postu da se lišim ironije, moje omiljene stilske figure i da dam razložna i realna objašnjenja. 

Meni lično ovaj Zakon neće ometati rad – u svom dosadašnjem iskustvu trudila sam se da poštujem pre svega norme novinarskog etičkog kodeksa i profesionalnosti. Plus, trenutno se bavim sektorom koji ima gotovo nikakve dodirne tačke s potencijalno problematičnim temama i postupcima.

Ali, kao profesionalac moram da „vrištim“ na sav glas, jer medijski prostor, koji je stvarno zatrovan neetičnim radom, lošom praksom, neprimenjivanjem važećih zakonskih propisa, lošim i na brzinu sklepanim „hitnim“ izmenama je sve dalje od sređivanja.

Šta je to tako strašno u dopunama Zakona o informisanju? Da krenemo najpre od same sadržine, tj članova izmena i dopuna Zakona o informisanju. Da odmah napomenem, slika je maaalo popravljena izbacivanjem dva najgora člana, za koja je valjda i sam zakonodavac shvatio da je prešao liniju. A kako neki analitičari kažu, bogme ovim izmenama su pokazali da su u sasvim dobroj liniji kontinuiteta s pretohnom vlašću.

Za zakon koji reguliše tako važnu oblast u društvu (ne precenjujemo sebe, već je realnost da u savremenim demokratskim društvima, a naročito onima koja tek pretendujuju da to budu, uloga medija je veoma važna ), nedopustivo je da se u osvedočeno loš postojeći zakon ( a o tome je već izneto mnogo stručnih, relevantnih mišljenja) unesu samo i isključivo odredbe koje se tiču većih globi, kazni, zatvaranja i ograničavanja.

- Član 4. Izmena koji se odnosi na član 92. Zakona o informisanju, tretira klevetu(tj. oglašavanje neke osobe krivom za počinjeno delo pre pravosnažne presude) kao privredni prestup. Dakle, ako neko objavi klevetu na naslovnoj strani on je učinio privredni prestup? Ili je poenta da se uzme novac i finansijski uništi medij? ili još bolje prestane da se piše o svim onim silnim sumnjivim slučajevima koji nisu i pitanje da li će ikada da budu procesuirani. I još manje stići do pravosnažne presude. Šta je onda uloga novinara, da budu samo i isključivo sudski izveštači? I da li će nešto građanima ove zemlje da znači ako se na primer, za 15 godina dokaže neko krivično delo nekog političara i on bude pravosnažno osuđen, a u međuvremenu je proveo ko zna koliko na najodgovornijim funkcijama. Hoće li reći, „hvala Bogu što novinari nisu pisali bez presude“? Ili, kako postupati ako bi na primer, novinar video krivično delo, ne bi smeo o njemu da piše dok počinilac ne bude pravosnažno osuđen? Totalno nedefinisano i što je još gore, sklono dvostrukim aršinima… Evo kako je to regulisano „diljem Evrope“.

- Član 14a, koji se odnosi na zabranu prenosa prava i vlasništva, izgleda baš kao da je pisan da bi se obračunao s vlasnikom jednog tabloida. On, javna je tajna, i nije jedini, prebacuje vlasništvo s jedne firme na drugu i tako izbegava plaćanje dugova, sudskih presuda… I pohitali su da što pre reše. A što to radi gomila „privrednika“ valjda nije hitno da se reši? Postavlja se pitanje zbog čega svi privredni subjekti u Srbiji imaju pravo na prenos, a medijske kuće ne?

Registar glasila, bar po rečima pravnika ne bi smeo da bude obavezujuć, jer se na taj način direktno stavlja do znanja namera da se mediji stave pod potpunu kontrolu. U dopunama kao i u samom Zakonu ne piše koja je svrha registra glasila i da li će biti javno dostupni podaci o vlasnicima medija. (U jednom od tekstova čije linkove navodim ispod, postoji predlog da se na primer naprave posebni zakoni o transparentnosti rada medija i zabrani medijske koncentracije). Ne zna se na koji način će nižim, podzakonskim aktima to da bude rešeno( tim pre što su uredbe i slični podzakonski akti vrlo podložni promenama).

“ Iako bi osnivanje registra medijskog vlasništva predstavljalo pozitivan pomak, misija bi bila obazriva kada je u pitanju uvođene registracije kao uslova za osnivanje i postojanje medija, jer bi to moglo da ugrozi medijske slobode. “ – Ovako kaže OEBS.

- S delom izmena, tj kazni koje se odnose na član 41. Zakona i zaštitu od otkrivanja identiteta maloletnika, skarednih i uznemirijućih slika, u potpunosti se slažem. On postoji i u osnovnom zakonu samo su kazne bile mnogo manje, (gde se opet vraćamo na problem – zakonodavna sudska vlast i primena zakona).

Jer – „Iako je u ministarstvu kulture u nekoliko navrata podnosilo krivične prijave protiv odgovornih, samo manji broj je procesuiran. Uznemirujuću vest o padu mladića u kavez s medvedima u Beogradskom zoo vrtu, zabeležili su svi mediji, ali su pojedini tabloidi objavili neprimerene snimke delova tela žrtve.  Za ovaj morbidni senzacionalizam urednici „Kurira“ i „Presa“ kažnjeni su s po 40.000 dinara!“ kaže za Politiku Nataša Vučković Lesendrić, pomoćnik ministra za medije. To samo govori koliko maše metu…

Činjenica je da su neki mediji uspešno eskivirali da plate kazne, pravosnažne sudske presude za klevetu, ali je rešenje za njih trebalo naći u Kkrivičnom i Poreskom zakonu a ne u Zakonu o informisanju. To je batina u rukama vlasti koja ovim jasno stavlja do znanja da će je upotrebiti prema svim medijima koji budu neposlušni a o „klečanju u ćošku na kukuruzu“ da ne govorimo.

- Visine kazni, propisane članovima od 92 do 95 su neprimerene, pa se ne uzima u obzir težina prestupa – nije svejedno da li se piše o krivičnom delu kao što je džeparenje prolaznika ili pronevera državnog položaja recima, pa nije pošteno da se u oba slučaja naplati kazna koja iznosi sedmodnevni ukupan tiraž ili prihod og oglasa… plus, za nešto što ne bi ni trebalo da bude u zaknu kao što je obaveza upisa u registrar, propisuje se kazna od 20 miliona dinara! Zvuči kao predsoblje za ukidanje „nepodobnih“ glasila…

„ Za isti tekst novinar može da bude terećen po parničnom postupku za naknadu štete, krivični za klevetu, prekršajni postupak i postupak za privredni prestup. Već sam broj postupaka, kojima medij po istom činjeničnom osnovu može biti izložen, predstavlja razlog za zabrinutost. A kazne jesu previsoke. Najviša u egzaktnom iznosu utvrđena kazna je čak 20 miliona dinara. Poređenja radi, čitav iznos koji je Vlada Republike Srbije opredelila za sufinansiranje projekata u oblasti informisanja paketom inteventnih mera za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize od pre nešto više od mesec dana, bio bi dovoljan da pokrije tek tri kazne izrečene u najvišem izmenama Zakona predviđenom iznosu“ kaže Vladimir Vodinelić, naš eminentni pravnik koji je učestvovao u donošenju Zakona o informisanju 2003. godine. Vodinelić kaže još da je u medijskom pravu ključno da se mediji štite od vlasti, a sada imamo suprotno da Zakon o informisanju služi da štiti vlast od medija(a nekad i neke druge centre moći).

- Po meni najvažnije – Praksa evropskih zemalja daje prednost parničnom postupku kod klevete, jer se dobija satisfakcija za štetu nanetu uvredom, klevetom. Ali taj novac ne ide u državnu kasu, već oštećenom. Taj način se pokazao kao najefikasniji i najdemokraktskiji za očuvanje integriteta i zaštitu ličnost(pa makar ona bila i javna ličnost, koja je i po zakonu i informisanju izuzeta od nekih oblika zaštie od informisanja).

Iako sam imala nameru i da pišem o manjkavostima koje su van samog zakona – kao što je nedostatak javne rasprave, nekonsultovanje struke(ili konsultovanje samo „odabranih“), nepoznanica KO je zakon pisao, sumnjiva ustavnost određenih članova, kolizija ili pak dupliranje propisa u više zakona, ili kontradiktornost(kao ona koja se tiče osnivanja lokalnih medija i s druge strane njihove privatizacije), ali videh da sam već dobrano udavila i ovim malim presekom. Ovo računajte kao dva posta, slobodno

Dodaću samo još ovo:  – Izbačeni članovi:

Srećom, izbačen je u poslednjem momentu amandan koji je predlagao gašenje medija čiji je račun tri meseca ili duže u blokadi. Na taj način, između ostalog direktno su „pozivani“ određeni privredni subjekti da bukvalno ugase medije ne plaćajući im dugove. Uklonjena je i odredba o 50.000 eura osnivačkog uloga, koji bi stalno morali da budu na računu.

Politička trgovina nije loš zakon učinila boljim. Naprotiv. Ali, što se pre novinari osveste, i počnu da se bore za svoju profesiju i njenu samoregulaciju, pre će imati znanja, volje, želje i na kraju krajeva društvene moći za budući, adekvatniji Zakon o informisanju. Pregled linkova – neki  su baš zanimljivi(za one ekstremno dokone) : 

http://glassrbije.org/index.phpoption=com_content&task=view&id=39669&Itemid=28 http://www.borba.rs/content/view/7508/123/ http://www.danas.rs/vesti/politika/oprezno_primenjivati_zakon_o_informisanju.56.html?news_id=171306 

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/zakoni-i-novinari-brda-neotkrivenih-tajni

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/kleveta-u-evropskim-zakonima-najvise-stite-kraljeve-ali-ponegdje-i-naciju-i-zastavu

http://www.mc.rs/code/navigate.asp?Id=630 (bajat, ali vrlo korstan)

http://www.mediaonline.ba/ba/?kategorija=3  situacija prethodnih godina kod nas i regionu – svi bolujemo od istih dečijih bolesti)

http://www.media.ba/mcsonline/bs/content/izvestaj-sloboda-i-odgovornost-ocuvanje-slobode-izrazavanja-putem-medijske-samoregulacije (odlican članak o potrebi samoregulacije naspram pritiska države)

http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=28&naredba=prikaz&br_stranice=#626

http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=15&naredba=prikaz&br_stranice=#309

http://www.anem.org.yu/cms/item/oanemu/sr/Saopstenja.html?articleId=10773&type=saopstenje&view=view

http://www.uns.org.yu/sr-Cyrl-CS/

http://www.nuns.org.yu/index.jsp

http://www.cpm.edu.yu/code/navigate.asp?Id=41

http://mediapraxis.wordpress.com/category/mediji/izmene-zakona-o-informisanju/http://www.slobodnaevropa.org/

našem medijskom brlogu.
Usvojen je.  
1. Nismo ni sumnjali da će da bude drugačije, čak i kada su na sva zvona pojedini govorili kako neće glasati za ovakav zakon jer “od njih sve zavisi”. Pa, kako će glasati, ali da se usvoje tri amandmana na kojima eto, oni veoma insistiraju na Evropskom putu Srbije i koji će ovaj “skarabudžen” i našvrljekan zakon napraviti proevropskim, demokratskim. Pa su onda pristali i na jednu kosku u vidu amandmana bačenu tačno na vreme.  Zar ste sumnjali da su zakoni na ovako smešan način predmet političke trgovine u nas? To je prva tužna činjenica.

2.  Druga je, potencijalno, što stanje u medijima i dalje neće mnogo zavisiti od zakona koji se na njijh odnose, kao što nije ni do sada. Zavisiće, kao i do sada od stanja u društvu, od odnosa snage i moći, uticaja i političko – tajkunsko – “privrednih” odnosa.  Jer naša zemlja, Srbija još uvek nije parlamentarna republika, još uvek nije pravna država.  Mi smo nekakav lažni print, ili maloumni brat države. Bleda kopija, besprekorno održavana dugom istorijom ispiranja mozgova i glasačke mašinerije.
3.  Kažu neki, preživeli smo zakon iz 1998. godine, u istoriji upamćen kao Šešeljevo“čedo”. Preživeli smo, većina – mada neki nisu. Svojim ušima sam slušala kako marta 1999. godine na tribini u Rex-u ovaj čovek kaže da će “se boriti protiv ovog režima dok je živ”.  Nije prošlo mnogo, ni mesec dana…
4. No, da se ne bavim ni ja nerazjašnjenim ubistvima kolega, kojima se ionako niko u zemlji ne bavi, to su ipak ekstremni slučaji gaženja medija. Ovim primerom hoću da kažem da smo u eri koju često svi zovemo “Miloševićevskom”, znali na “čijoj smo strani”, protiv koga se “nezavisni mediji” bore, o kome i šta smeš da pišeš, čime udaraš u glavu. O terminu “nezavisni medij i nezavisno novinarstvo” moraću u posebnom postu da ne meandriram mnogo ovde. Tek da naslutite, nema slobode OD(finansijera, ma ko to bio) ima slobode ZA.
5.  Danas su novinari, sa ili bez ovog zakona naplašeni miševi, izgubljeni lakrdijaši koji ne znaju da li u svojoj komediji smeju da koriste ironiju(da ne prepoznaju gazde), ni zajebanciju( da se ne dosete “Vlasi”), ni da li bilo koju priču da čačkaju i istražuju – jer nemate pojma ni ko vam je vlasnik medija u kojem radite, ni u kakvim je on poslovno, privatno, ljubavno rođačkim i burazerskim odnosima, te možete ni krivi ni dužni da “najebete ko žuti” što se time uopšte bavite.
6.  Još veći problem, gledano iz ugla nekog kome je novinarstvo profesija je mlak, nejedinstven i “kilav” nastup onih koji će najviše biti ostećeni i gurnuti u strah(namerno ne govorim autocenzuru) . UNS se nešto batrgao, bilo je tribina, izjava u medijima, ali im zameram što ih nije bilo onlajn, tamo gde su besplatno i najviše mogli da “rovare” protiv zakona, a o čemu sam već pisala.  NUNS je u maniru seoske frajle, malo bi da se solidariše s kolegama novinarima (čije interese bi trebalo da zastupa), a malo bi ipakzasvakislučajnedajbože da se nađe “ovima” , zna se ko kosi i ko vodu nosi.
7.  Nekoliko kritičara zakona složilo se (a i ja bih s njima) da je i dosadašnja zakonska regulativa bila sasvim dovoljna za metlu po medijskom dvorištu. Da se primenjivala. Ali, nije. I ko je za to kriv, tabloidi, žuta štampa, ko? Opet se vraćamo na početak. U kući bez domaćina čeljad su besna i rade šta hoće.
8.  Dežurni zgražavači (nisam sigurna da li postoji ova reč, ali mi se dopada) valjda misle da jedino njima smetaju užasi koje čitamo, gledamo i čujemo u našim medijima. Tabloidacija je svetski trend, nisu je Srbi izmislili. U trci za konzumentima mnogi su skloni da pređu granicu dobrog ukusa. Vrlo svesno. Da, smetaju mi skoro pa porno slike na naslovnim stranama nekih “novina”. Smetaju mi gaće i goli guzovi nekih pevaljki, pedofilske dogodovštine s uredno naznačenim inicijalima (kao da se u selu ne zna čije je koje dete), olajavanja i priče na nivou seoskih alapača, bez profesionalnog kredibiliteta i poslovne etike. Kome normalnom to ne smeta – osim onima koji od toga direktno zarađuju za “leba”, mada i glad ima svoje granice.
9.  Ali me užasava uravnilovka kojom vlast u pokušaju da se obračuna s pojedinim medijskim kućama(manje je bitno da li je razlog za to baš pljuvanje jednog političara ili višemesečno prozivanje drugog bez odgovora), u stvari degradira ono malo vrednog i profesionalnog novinarstva, saterujući ih u istu rupu, pokušavajući da nas metodom motike i buzdovana disciplinuje(kad već kod tvrdoglavih piskarala ne pali štap i šargarepa, tako uspešno primenjeni u drugim oblastima).
 10.  Što nas vraća na desetu, najtužniju činjenicu – bez obzira na to što u ovom zakonu piše, niko ne veruje da je donet(izmenjen) da bi zaštitio građane od ružnih slika i nemilih scenaDonet je da bi zaštitio vlast i njihove guzice u foteljama, uz tenedenciju da tamo ostanu još jedan mandat i još jedan(mada ni opozicija nije loša pozicija, lepo se k”radi” i iz opozicionih klupa).  
Džaba se batrgamo, penimo, balavimo po blogovima. Ovako nas tretiraju. Kukaju neke kolege, podjednako gnevni. Batrgaju se, psuju.
Džaba. Lepo nam rekoše, od nas ne zavisi.
Da li je ovo naša budućnost?

Izvor fotografije

Objavili su neki štampani mediji vest kako novinari na sajtu Udruženja novinara Srbije mogu da potpišu online peticiju protiv usvajanja amandmana na  Zakon o informisanju , u javnosti već okarakterisanih kao problematičnih i restriktivnih po moje napaćene kolege.

Njima se, jedni tvrde,  ograničava sloboda govora u Srbiji i drakonskim kaznama  i razdvajanjem medija od ostalih privrednih subjekata direktno utiče na njih(kao da već nismo višestruko utucani u glavu, preplavljeni  nepismenošću, diletantizmom, cenzurom i autocenzurom).

S  druge strane (vladajuća koalicija tvrdi) konačno se  zavodi red među medijima koji objavljuju fotografije žrtava, lascivnosti i narušavaju privatnost građana.

Fakat je da je to uvek borba za najslađi kolač, jer  uticaji na medije su vrlo zgodna stvar – slično Deda Mrazu, niko ga nije video, svi veruju u njega a ako nisi dobar,  ostaćeš vrlo razočaran.

O tome ko je u natezanju oko čišćenja medijskog dvorišta neću ovde i sada(moje privatno mišljenje možete da čujete offline, na kafi nekoj),  prozborila bih koju o akciji Udruženja novinara Srbije, jednog od dva strukovna Udruženja koja bi trebalo da budu vođe i zaštitnici ove izmučene i vrlo nepopularne profesije.

Naime, oni su u žaru (pravedne) borbe protiv donošenja zakonskih promena koje nam evidentno ne idu na ruku, pokrenuli potpisivanje peticije. Online. Na svom sajtu. I, šta sad?

Mala digresija: Kao prosečnom novinaru prosečne redakcije, koji nema nikakve veze s unutrašnjepolitičkom rubrikom, (gde su “igrači“ koje možemo da nazovemo  prvim zvezdama Zvezde, ili bolje Mančestera, mi novinari koji se bavimo društvenim pitanjima mu dođemo kao beton liga, ili Srpska zona u najboljem slučaju) online alati su neophodni. Posao nam je  da budemo online, da smo u toku sa aktuelnim vestima, pratimo dešavanja, istražujemo  i raspitujemo  se,  da koristimo društvene medije i neformalne kontakte.

Nisam izmislila toplu vodu, radim što i mnogi pre mene, učim, gledam i slušam. Firmama (od malih manufaktura pa do velikih korporativnih džinova)  internet je rajski tepih na kojem će da poseju nova polja informacija, uticaja, poslovanja i na kraju krajeva profita.

Ciljne grupe su, pokazalo se mnogo puta, ključna reč u mnogim kampanjama – dobra analiza ko, šta, gde  i čime želi nešto da postigne štedi vreme, novac, ljudske resurse.  Čitavi tomovi ispisani su o tome, stranice i stanice na interetu.

Kakve to sve veze ima sa UNS-om? Da krenemo redom:

-   Vest se PRVO pojavila u štampanim medijima. Negde je stidljivo dato ime sajta, na koji odete, pa u moru teksta vidite da piše PETICIJA.  Nigde apela, agitovanja, poziva, buđenja svesti… Nalazi se doduše jedna slika- poster,  koju nisam ni primetila kada sam došla na sajt.

-   U toj istoj vesti piše da je peticiju do sada potpisalo 90 novinara. Kojih, iz koje redakcije? Koliko novinara ima u Beogradu? A u Srbiji? Da li je bilo kome od novinara oba Udruženja poslat mail ( nisam član nijednog, iz više razloga, koje možete naslutiti igranjem rečima podrška, jad, cenzura, politikanstvo, autocenzura i sindikalne polutke).

-   Još se hvale kako su dobili potpise od  novinara faksom? A po logici stvari čak i u zemlji Srbiji trebalo bi da 100 odsto redakcija ima internet i isto toliko novinara i „novinara“ mail – svaki procenat manji od toga bio bi contradictio in adjecto ili nonsens…

-   Ako malo „proguglate“, dobićete cela 2 rezultata, i to oba sa sajtu dnevnih novina „Press“? Nigde sajta UNS, nigde NUNS-a, ANEM-a. Primera radi, ukucajte neku sitnicu kao na primer „bedno piskaralo“, ili „Nedelja dojenja“ pa uporedite rezultat…

-   O Facebook-u, blogovima, Twitteru da i ne govorimo,  valjda misle da su ti kanali  potpuno nepotrebni, služe za privatna naglabanja i druženja.

I da za kraj ovog predugog ali očito gnevnog posta :) parafraziram Karla Marksa(premda više naginjem udesno nego ulevo, ova mu je pametna):

- Svaki novinar ima strukovnu organizaciju kakvu zaslužuje . Boljem se nismo mogli ni nadati.

p.s. ipak, iz čiste solidarnosti potpisah peticiju,  a evo i twitt poziva :)  http://twitter.com/Bednopiskaralo/status/3198926614