Bez obzira na postojanje najmanje dva nacionalna i više lokalnih strukovnih udruženja, novinari u Srbiji su prilično nezaštićena „vrsta“. Kako je otpuštanja novinara u Srbiji sve više (često i veoma zakoniitih, a često i onih kojima prethodi mobing), a i veoma slabo poznajemo svoja radna prava, nije loše znati da li te kao profesionalca iko štiti ukoliko zbo svog posla upadneš u bilo kakvu nepriliku, ili ako poslodava povredi tvoja prava. Prema onome što sam uspela da pronađem, novinari u Srbiji imaju sledeće opcije na raspolaganju:

• Pravo na pravnu pomoć koju nude sindikati novinara

1. Sindikat novinara Srbije – u svom statutu navodi da članovi imaju pravo na praznu pomoć i zaštitu.
2. Granski sindikat medija – pravna služba

Izvor ilustracije

• Besplatna pravna pomoć strukovnih organizacija:

1. UNS – Udruženje novinara Srbije  ima uslugu besplatne pravne pomoći :advokat Zoran Lakićević dežura svakog četvrtka od 15 do 16 časova u prostorijama UNS-a, Resavska 28/I, Beograd. Ovo udruženje nudi i zastupanje pred sudom u parničnom i odbrana u krivičnim postupku u slučajevima vezanim za obavljanje profesije. Kontakt za informacije je 011/ 3236 -337 ili na mail adresu press@uns.org.rs sa naznakom PRAVNA POMOĆ.
2. Udruženje novinara Vojvodine  – besplatni pravni saveti i pro bono zastupanje novinara
3. NUNS -Nezavisno udruženje novinara Srbije takođe ima uslugu  besplatne pravne pomoći,  saradnji sa advokatskom kancelarijom Živković Samardžić, ova usluga podrazumeva zastupanje članova na sudu i besplatne pravne savete. Praktično, ovo je nastavak projekta koji traje poslednje tri godine. Iz NUNSa navode da nude pomoć u sledećim slučajevima:

Objavili su neki štampani mediji vest kako novinari na sajtu Udruženja novinara Srbije mogu da potpišu online peticiju protiv usvajanja amandmana na  Zakon o informisanju , u javnosti već okarakterisanih kao problematičnih i restriktivnih po moje napaćene kolege.

Njima se, jedni tvrde,  ograničava sloboda govora u Srbiji i drakonskim kaznama  i razdvajanjem medija od ostalih privrednih subjekata direktno utiče na njih(kao da već nismo višestruko utucani u glavu, preplavljeni  nepismenošću, diletantizmom, cenzurom i autocenzurom).

S  druge strane (vladajuća koalicija tvrdi) konačno se  zavodi red među medijima koji objavljuju fotografije žrtava, lascivnosti i narušavaju privatnost građana.

Fakat je da je to uvek borba za najslađi kolač, jer  uticaji na medije su vrlo zgodna stvar – slično Deda Mrazu, niko ga nije video, svi veruju u njega a ako nisi dobar,  ostaćeš vrlo razočaran.

O tome ko je u natezanju oko čišćenja medijskog dvorišta neću ovde i sada(moje privatno mišljenje možete da čujete offline, na kafi nekoj),  prozborila bih koju o akciji Udruženja novinara Srbije, jednog od dva strukovna Udruženja koja bi trebalo da budu vođe i zaštitnici ove izmučene i vrlo nepopularne profesije.

Naime, oni su u žaru (pravedne) borbe protiv donošenja zakonskih promena koje nam evidentno ne idu na ruku, pokrenuli potpisivanje peticije. Online. Na svom sajtu. I, šta sad?

Mala digresija: Kao prosečnom novinaru prosečne redakcije, koji nema nikakve veze s unutrašnjepolitičkom rubrikom, (gde su “igrači“ koje možemo da nazovemo  prvim zvezdama Zvezde, ili bolje Mančestera, mi novinari koji se bavimo društvenim pitanjima mu dođemo kao beton liga, ili Srpska zona u najboljem slučaju) online alati su neophodni. Posao nam je  da budemo online, da smo u toku sa aktuelnim vestima, pratimo dešavanja, istražujemo  i raspitujemo  se,  da koristimo društvene medije i neformalne kontakte.

Nisam izmislila toplu vodu, radim što i mnogi pre mene, učim, gledam i slušam. Firmama (od malih manufaktura pa do velikih korporativnih džinova)  internet je rajski tepih na kojem će da poseju nova polja informacija, uticaja, poslovanja i na kraju krajeva profita.

Ciljne grupe su, pokazalo se mnogo puta, ključna reč u mnogim kampanjama – dobra analiza ko, šta, gde  i čime želi nešto da postigne štedi vreme, novac, ljudske resurse.  Čitavi tomovi ispisani su o tome, stranice i stanice na interetu.

Kakve to sve veze ima sa UNS-om? Da krenemo redom:

-   Vest se PRVO pojavila u štampanim medijima. Negde je stidljivo dato ime sajta, na koji odete, pa u moru teksta vidite da piše PETICIJA.  Nigde apela, agitovanja, poziva, buđenja svesti… Nalazi se doduše jedna slika- poster,  koju nisam ni primetila kada sam došla na sajt.

-   U toj istoj vesti piše da je peticiju do sada potpisalo 90 novinara. Kojih, iz koje redakcije? Koliko novinara ima u Beogradu? A u Srbiji? Da li je bilo kome od novinara oba Udruženja poslat mail ( nisam član nijednog, iz više razloga, koje možete naslutiti igranjem rečima podrška, jad, cenzura, politikanstvo, autocenzura i sindikalne polutke).

-   Još se hvale kako su dobili potpise od  novinara faksom? A po logici stvari čak i u zemlji Srbiji trebalo bi da 100 odsto redakcija ima internet i isto toliko novinara i „novinara“ mail – svaki procenat manji od toga bio bi contradictio in adjecto ili nonsens…

-   Ako malo „proguglate“, dobićete cela 2 rezultata, i to oba sa sajtu dnevnih novina „Press“? Nigde sajta UNS, nigde NUNS-a, ANEM-a. Primera radi, ukucajte neku sitnicu kao na primer „bedno piskaralo“, ili „Nedelja dojenja“ pa uporedite rezultat…

-   O Facebook-u, blogovima, Twitteru da i ne govorimo,  valjda misle da su ti kanali  potpuno nepotrebni, služe za privatna naglabanja i druženja.

I da za kraj ovog predugog ali očito gnevnog posta :) parafraziram Karla Marksa(premda više naginjem udesno nego ulevo, ova mu je pametna):

- Svaki novinar ima strukovnu organizaciju kakvu zaslužuje . Boljem se nismo mogli ni nadati.

p.s. ipak, iz čiste solidarnosti potpisah peticiju,  a evo i twitt poziva :)  http://twitter.com/Bednopiskaralo/status/3198926614