Novinari treba da brane novinarstvo, ali čini mi se da nam ne dolazi najveća pretnja od društvenih mreža.  Tradicionalni mediji  će se svakako promeniti ali ne suštinski – već pojavno i u smislu alata koji se koriste. A novinarstvo će preživeti, zajedno sa onim novinarima koji su tu promenu na vreme uočili i prilagodili joj se.

I nije  pitanje ni da li je potrebno, ni hoće li se koristiti, ni da li će se primena duštvenih medija  odomaćiti i kod nas. Pitanje je samo kada?

Bili smo svedoci u prethodnom periodu kako su društveni mediji uticali da se način plasiranja informacija poboljša, postane brži, a one dostupnije. To su ukapirali i tradicionalni mediji (oh konačno) i manje ili više krenuli da koriste  sopstvene sajtove, DM  (bar one najpopularnije poput FB)u plasiranju i promociji svojih sadržaja i da ih međusobno uvezuju.  Sada je vreme da novinari iskoriste  drugu važnu prednost DM – bolje,  brže kreiranje sadržaja informacija.

Rasprava koja se ovih dana vodila odnosila se uglavnom na  novinarstvo uživo ( real time novinarstvo), i na direktno prenošenje događaja od velike važnosti, i nekih „akcidentalnih“ poput nesreća, zemljotresa, kriza i sl.  To je bitan deo novinarstva (gde svakako opet društveni mediji imaju veliku ulogu u pronalaženju adekvatnih izvora) i upliv „user generated sadržaja“ – građana koji preko DM daju informacije biće sve veći . Ali, koliko god taj deo bio bitan, on ne čini veliki procenat ukupno generisanog sadržaja koji stvaraju i plasiraju mediji.

Mediji su godinama  živeli od toga što su bili posrednici koji obrađuju sadržaj između trgovine i konzumenata, vlasti i građana, izvora i onih koji primaju informaciju, ali je internet taj model učinio zastarelim. Nije više dovoljno da novinar bude dobar u pisanju – ili uređivanju.

Ima milion drugih koji mogu bolje da pišu, i nije uopšte strašno da mediji predaju „zlatnu medalju“ za brzinu korisnicima Tvitera, Fejsbuka ili Gugl plusa.

Izvor fotografije

Jer, onda oni mogu na miru da se  okrenu analitici, sadržajima koje građani ne mogu da proizvode, već ih očekuju od novinara i novinarstva koje zahteva istraživanje, i vreme. Tu  će novinari, barem oni u Srbiji, tek otkriti moć interneta i društvenih mreža, naravno, čim nauče da iz njih izvuku najbolje za svoj posao.

Dakle, da pređemo na posao (odavno nisam duži uvod napisala):

- Korišćenje društvenih medija (twittera) kao izvora informacija:

(pisaću uglavnom o tviteru, jer se on i u svetu pokazao kao platforma s najvećim potencijalom za te svrhe).

• Nemojte propuštati priče koje počinju na društvenim medijima -  često se iz  međusobne konverzacije na društvenim mrežama može nanjušiti dobra priča  – primer su nedavna prepucavanja političkih partija na twitteru, što je novinarima nekih medija bila polazna tačka za tekstove na temu „oruđa“ koje će se koristiti  u političkoj borbi na predstojećim izborima
• Možete lako dobiti informaciju o nekom događaju s lica mesta – nesreća, požar, sukob (pa i ovaj poslednji slučaj sa Stefanom Živkovićem je u stvari najbolji mogući primer i novinari bi, umesto što se ljute i emotivno doživljavaju kritike iz toga mogli puno da nauče)
•  Možete „uhvatiti“  nastavak neke priče – ili zavrteti priču – primer je slučaj od pre nekoliko dana, kada je više korisnika twittera direktno linkovalo ministru Oliveru Duliću članak koji se tiče  zabrane građaninu da čisti. Time je priča veoma lako dobila nastavak, jer je ovaj ministar, inače aktivni korisnik tvitera obećao da će se  bliže pozabaviti  temom. Uobičajeni put bi bio da novinar pozove resornog ministra, i pita ga za ovaj slučaj, pa dok objasni o čemu se radi, „rastabiri“ nadležnosti, prođe pored PR-ova, priča gubi na aktuelnosti.
• Naravno, na kraju treba proveriti i ishod, da li je ministar zaista ispunio obećanje koje je javno dao – što tekstom u novinama, što opet javnim obraćanjem na twitteru i linkovanjem teksta, gde publika sa twittera ima ulogu „watch dog“), i eto zaokružene priče  (koja može dalje da se širi nekim istraživačkim člankom na tu temu: na primer, kako  država lošim zakonodavstvom sputava građanske inicijative i sl.) To je, ono dragi novinari, gde vas tviteraši, ni građanski novinari ne mogu ugroziti.
• Možete lako kontaktirati nekoga za priču - bilo da je obični građanin (Bane Grković je na taj način došao do Stefana Živkovića i napravio intervju s njim u Blicu ), bilo da je poznata ličnost – lično sam imala priliku da sagovornicu koja mi se nije javljala na mobilni telefon „uhvatim“ baš preko twittera.
• Na tviteru ćete u veoma kratkom roku naći izvore u smislu konzumenata – postavite na primer pitanje „da li ste imali problema sa čekanjem za  novi pašoš“ – u roku od nekoliko minuta dobićete SIGURNO, pregršt različitih mišljenja i iskustava. Vi svakako, možete otići u pet ujutru ispred stanice da zajedno sa ljudima čekate red za pasoš. I to uradite (naročito ako na primer pravite reportažu).
•  Ali, na tviteru ćete brže i lakše dobiti ove informacije, biće raznolikije (jer će više ljudi videti vaše pitanje, mogu da vam odgovore i kasnije i sl.). Uzorak, naravno nije reprezentativan, ali nije ni onaj ispred policijske stanice, ni onaj kada radite „random“ anketu na ulici.
• Možete ih koristiti kao naprednu „dokumentaciju“ da saznate neke nove činjenice (često i one koje nećete lako naći ni u jednoj dokumentaciji, pa ni običnim pretraživanjem na google-u). Koristite pretragu na tviteru, tako možete lako naći neku osobu, šta se o njoj pričalo na ovoj mreži, kao i o čemu ona priča, kakve je teme zanimaju. Možete lako saznati stvari koje će upotpuniti sliku o toj osobi – nedavno je na primer,  na Fejsbuk profilu državni tužilac Tomo Zorić okačio  problematične slike sa Anom Nikolić, tako nešto je postalo i samo po sebi vest, a i dodatni prilog nekome ko piše o ovom državnom funkcioneru.

- Provera izvora sa društvenih medija

Da li će se neka informacija sa društvenih medija prihvatiti ili ne zavisi od mnogo faktora i svaki je slučaj za sebe.  Izvor sa Tvitera tretira se kao bilo koji drugi izvor - proverava se. Neka od osnovnih pitanja koje novinar može da postavi sebi pre nego što odluči šta će sa tom informacijom su: koliko je ona važna, koliko je proverljiva i koliko je hitna. 

Mada je priča o proverljivosti izvora sa društvenih medija veoma bitna, kao i poverenje u izvore, nije apsolutno ničim drugačija od onog što radite kada izvori potiču sa drugih strana – od očevidaca, učesnika u događaju, insajdera iz neke kompanije, ministarstva i sl, neke  PR osobe. U velikom broju slučajeva, vi čak i za one „pouzdane izvore“ gde dobro znate ljude i oni su vam već davali pouzdane informacije, ne možete znati da vam sto prvi put neće slučajno ili namerno dati pogrešnu informaciju. I sve što možete je da im verujete, ili se makar zaštitite  – pozivanjem na izvor u tekstu, pravilom druge strane i slično.

 Šta možete da uradite kada je proveravanje izvora sa Tvitera u pitanju?

Možete da dobro istražite profil osobe koja je izvor:

• kada je počeo da koristi ovu mrežu, ako se registrovao juče, teško da ćete odmah baš poverovati u ono što piše
• koliko ima tvitova i koje su teme o kojima piše  – na primer, ako vidite da dosta njegovih tvitova i retvitova potiče od određene firme, ukrštanjem podataka možete doći do informacije da dotični radi za tu firmu i da na taj način recimo spinuje teme od značaja za firmu, ne otkrivajući da su mu tvitovi u stvari „reklamni“.
• da ispratite ranije tvitove pomoću nekog servisa za pretraživanje starih tvitova, poput Topsija
• koliko ima pratilaca i koliko ljudi on prati
• koliko podataka o sebi otkriva na profilu (kakav je bio)
• da ukoliko imate njegov mail ukrstite podatke o njemu sa podacima sa drugih mreža (za to možete da koristite spokeo.com servis koji ukršta više od 40 društvenih mreža)
• da vidite da li pratite neke zajedničke ljude, ili imate zajedničke prijatelje na Fejsbuku. Oni koje lično znate mogu da vam potvrde ili opovrgnu kredibilnost izvora
• da li je postovao neke fotografije ili drugi materijal kao dokaz istinitosti informacije koju ima
• da li daje neke geolokacijske podatke o sebi – na primer ako on piše o nesreći na Jugu Srbije a vi vidite da se on nalazi negde drugo, to je dovoljan razlog da sumnjate
• da koristite javno obraćanje (menš’n) osobi. Ako se kasnije ispostavi da je to bila osoba koja nije bila validan izvor, vi ćete svakako napraviti profesionalnu grešku, ali će njegova reputacija i poverenje u tu osobu biti dovedeno u pitanje.
• pitajte i druge. Ako ima još ljudi koji tvrde isto ili slično, veća je verovatnoća da je informacija tačna. Pogledajte šta se još piše na tviteru na tu temu

Osim toga, ako vaš izvor „prodje“ proveru, vest možete proveriti i sa drugih strana  – od policije, zvaničnika, insajdera u institucijama i slično…

Činjenica je,  da smo mi još veoma daleko od toga da novinari tradicionalnih medija tek tako zvanično tvituju sa događaja u ime svoji medijskih kuća. Jer, kao što je Borrsky lepo primetio, na taj način ne prolaze filter, za mnoge najvažniji - aminovanje od strane urednika. Da citiram kolegu Borrskog:

ta bremenita i spora moderacija urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična.

Uprkos tome što obožavaoci tvitera, slično roditeljima koji pričaju o svojoj deci, o ovom servisu govore u superlativima, naravno da nećete sve sa tvitera uzimati kao „Sveto slovo“ i da ćete u svakom slučaju pojedinačno razmatrati šta vam je činiti. Ali, nemojte ni zatvarati oči pred novim alatima koje ćemo morati, hteli ne hteli da koristimo ako mislimo da se bavimmo ovim poslom.

Svidjalo se to novinarima ili ne, većina ljudi danas online vesti dobija već filtrirane – preko Fejsbuka, Tvitera,  Dig-a, Gugl plusa… Jednostavno jer više veruju svojim prijateljima i njihovom filtritanju mora informacija, nego što veruju tradicionalnim medijima, u čijim rukama je upravo to filtriranje do juče bilo.

Zato je na nama, novinarima, bilo kao pojedincima bilo kao predstavnicima svojih medijskih kuća da brendiramo sebe i svoj rad. Da steknemo poverenje i sami postanemo filteri, oni kojima ljudi veruju. Mislite o tome.

PLUS:

Neki od vodiča za novinare i tviter:

Tviterov vodič za redakcije

Mašabl vodič za novinare i Tviter

Uređivačka etika na Tviteru

B92 – Bili su i ostali prvi u mnogim novotarijama, od preglednog i aktuelnog sajta, krcatog informacijama, odavno ustoličenog foruma, bloga, komenatara (koji se za moj ukus previše moderišu, al ajd), video sadržaja (i podkastinga), novinarstva u realnom vremenu (real time) sada i mobilne verzije sajta …

Iako njihov blog agregator s VIP opcijom nije previše poplaran u „Blogolandiji“ i često se o njemu čuju negativni komentari, činjenica je da ga ljudi čitaju i komentarišu. Obradovao me je konačni redizajn i poboljšanje funkcija i vidljivosti bloga, naročito je je sada i blog Udruženja RODITELJ vidljiviji i dostupniji

Ono gde B92 još uvek debelo podbacuje (ili im prosto taj aspekt nije još u fokusu, što je malo verovatno imajući u vidu njihovu ciljnu publiku ), jesu Tviter (Twitter), Fejsbuk (Facebook) . Istina imaju višestruke naloge na Tviteru  – za vesti, sport, radio, biznis… (i to ne b92 koji im je maznuo neko brži i još  iskoristio uzrečicu s njihovog bloga – uzo prvi!) – ali oni su beskrajan niz bezličnih fidova (feed) s njihovog sajta, bez ikakve dvosmerne komunikacije, dosadan i nezanimljiv za praćenje. Pritom ih ne zanima šta drugi imaju da kažu, jer ne prate nikog! S druge strane, b92 nalog – uzo prvi, prati priličan broj ljudi, koji su verovatno „zavedeni“ imenom. Da li ćemo u budućnosti videti neku prodaju korisničkog naloga na tviteru? Ko zna…

RTS -  nepregledno, neiventivno, dosadno, to prvo pomislim kad (slučajno) nabasam na njihov sajt. Jedini plus imaju za ćirilicu, jer su Javni servis pa je red da koriste službeno pismo. Tviter nalog imaju, a bolje da nemaju. Najpre, pošto je nalog RTS zauzet, svoj su „krstili“ s Vaše pravo a jedan jedini tvit od pre 9 meseci glasi: Vaše pravo da nas pratite! Eto i jedna rečenica dovoljno govori ponekad …

Blic – ovih dana je ušao u fokus zahvaljujući oživljenom blogu, na kojem pišu neke zanimljive  face i postoji popriličan fidbek (feedback) od strane čitalaca. Za sada deluje kao prijatna novina, uz već postojeće komentare koji su opstali kao forma i na sajtu.  Ono što bi moglo da se uradi,  je  svakako pregledniji i bolji izgled bloga, kao i malo više onlajn promocije. Mada, @stjepa, urednik svih online izdanja Ringiera (Blic, 24 sata, Blic žena… ) to sasvim solidno radi na svom privatnom nalogu,  čudno mi je zašto tviter nalog Blica čuči prazan dok gotovo 500 pratilaca (followersa) čeka da se jave…

Njihova strana za obožavaoce na Fejsbuku je prilično aktivna, imaju i oko 12.000 obožavalaca,  a koliko vidim vesti su prilično komentarisane. Moram priznati da mi se i njihova internet prezentacija najviše dopada, najbogatija je sadržajem i dosta interaktivna, mada im ide na ruku i sam profil dnevnih novina – kratki, brzi, pomalo i „žuti“. Iz ove Ringierove grupe pomenula bih još i 24 sata,  solidno odrađuju online promociju, mada i njima fali malo interaktivnosti.

Blic Tviter

Večernje novosti – Na prvi pogled  – sve je tu – i komentari na sajtu,  i rss, i Tviter nalog, čak su počeli onlajn događaje sa sajta da reklamiraju u štampanom izdanju. Ali,  sve se radi kao „levom nogom“, forme rade a bez suštinskog udubljivanja – Čemu sve to? Kao ilustraciju navešću da na Fejsbuku imaju nalog – kao da se radi o osobi a ne medijskoj kući, pa ispada da sam prijatelj s Novostima, umesto da na njihovoj strani (ili možda čak grupi) čitam ono što me zanima. A na Tviter nalogu se ne udostoje da osim skraćenog linka bar postave opis, tako da stvarno ne znam ko otvara nemušte linkove iza kojih ko zna šta stoji. A često stoje zanimljivi tekstovi. Takođe, praksa da se na Tviter postavi u stvari link za Feksbuk tek nema nikakve svrhe jer je, između ostalog poenta u tome da se posetioci dovedu na sajt, zar ne?

Politika – tradicionalistički nastrojena i pomalo zatvorena, politika i onlajn ostaje dosledna sebi. Preduga, neinventivna i pomalo dosadna. I mada se često na njihovim stranama mogu naći kvalitetni članci i analize, danas malo ko ima vremena za čitanje beskrajnog niza slova, bez „sažvakane“ verzije i suptilne preporuke ŠTA izabrati u moru informacija. Ne bih trošila više reči na njih, s obzirom da im je Tviter nalog zaključan?, a na  moju molbu da ih pratim nije nikada odgovoreno.

Glas javnosti ne spada u ovu grupu ni po onlajn nastupu ni po tiražu, ali ih spominjem, jer je pre nekoliko dana prestalo da izlazi štampano izdanje i sada funkcionišu samo kao onlajn magazin. Primetno je da su ovih dana dosta aktivniji na Tviteru i Fejsbuku,  videćemo kako će se snaći u onlajn životu.

Svet – za svoju ciljnu grupu, ovaj magazin odrađuje odličan posao, na Tviteru nešto manje (što ne čudi, s obzirom na profil korisnika ove mreže jer nisu primarni cilj Sveta), a na FB-u imaju više od 11.000 obožavalaca i veoma bogat sadržaj.

Story – takođe sjajno odrađuje posao, naročito mi se sviđa kako vode Tviter nalog (koji vodi, znaju tviteraši ko jer upravo daju onaj šmek i začin koji znači da brinu o korisnicima.

Čemu sve ovo?

Da li je onlajn  prisustvo  uludo prosipanja para, vremena i ljudskih resursa, kao što neki tvrde?

Usudila bih se da kažem da je to ulaganje u budućnost. Mediji će morati uskoro da porade bar nešto s ove (ili neke bolje) to do liste.

Nije to isprazno naklapanje grupe zaluđenika onlajn svetom. To je zalog za budućnost, kada će im glavna publika biti klinci koji danas provode makar dva sata online.