Sela tri   novinara (birana po ko zna kom princiopu, pošto ih ni NUNS ni UNS očigledno nisu delegirali za taj posao) i dva doktora i napisali „preporuke“  u kojima se svako malo spočitava – novinar/ka  ne sme, novinar/ka  mora... Nigde ne piše, da lekari „svete krave“ našeg društva nešto moraju.

photo credit: thinkpanama

Za početak da se ne plaše toliko za svoje guzice, od nas jadnih malih, slabo plaćenih i neukih novinara. Jer većina nas, uz doduše upečatljive izuzetke, zna da radi ovaj posao. I obavlja ga odgovorno, časno i profesionalno, pogotovo imajući u vidu to koliko smo plaćeni za tako odgovoran posao.  Da li je problem kad napišemo da su negde pogrešili, da ministar ne radi kako valja, ako se zapitamo za čije babe zdravlje on priča išta o našem zdravstvu, kad  se leči po belom svetu?

Da li je problem kad neku suvoparnu rečenicu, izgovorenu samo da bi ih razumele kolege načelnici i profesori, pojednostavimo tako da  shvati i  običan svet, koji je do skoro lekarima gotovo slepo verovao?

Na žalost, nisam bila u Beogradu, pa nisam prisustvovala „javnoj raspravi“ povodom ovog smešnog dokumenta. Ne moram ni da znam šta je u njemu, dovoljno sam čula. Ideja je toliko luda, da mi prosto dođe da sednem večeras i napišem priručnik: „Kako lekari  treba da rade katetarizaciju, bajpas i operaciju na otvorenom srcu“. Razumem se ja u to, napisala sam brat bratu jedno 50 tekstova s tom tematikom…   Ali, nisam uradila nijednu operaciju.

Zdravstvo pratim od samog početka rada u dnevnim novinama, 2002. godine. Verujte, neki su mi se saradnici lekari   smučili… Ne sporim i da novinara ima raznih, da se mnogo njih opeče, da im se reči izvrću, jednom napisano i izrečeno se teško demantuje…Ne biste verovali šta sam sve doživela od njih – vrlo teško ih „otvorite“, velika većina nema pojma da priča za medije ni da razdvoji bitno od nebitnog (a onda se ljute što mediji eksploatišu nekolicinu onih koji umeju da kontaktiraju s njima), vrlo su sujetni, samopromotivni  i često veoma teški za saradnju, ne shvataju suštinu novinarskog posla, insistiraju na autorizacijama, konstrukcijama koje su teške i nisu za novine,  sve u svemu, u redakcijama se zna da je zdravstvo jedan od „težih“ sektora.

Doživela sam i da  na mene, u devetom mesecu trudnoće  urla direktorka doma zdravlja, jer je utripovala da ja imam nešto protiv nje i da joj „politički“ drmam fotelju. A u stvari, imala je putera na glavi, jer je nekoliko godina kasnije ne samo smenjena, već i uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i finansijskih mahinacija. Sic!

Doživela sam i pre neki dan da direktor jednog porodilišta viče na mene usred intervjua s poznatim kardiologom, jer je neko u mom listu pustio pismo čitalaca koje se njemu nije svidelo. Ni luk jela ni luk mirisala, ostah i bez dostojanstva i bez sagovornika za temu, jer je naš dogovoreni intervju, naravno, otkazao…

Naravno, među njima ima i divnih ljudi, prirodnih, normalnih ili barem profesionalnih, s kojima je zadovoljstvo saradjivati. Ali, sve češće doživljavam da mi odbijaju razgovore, pitanja šaljem na mail, pa mi onda odgovore, ali neadekvatno i nedovoljno. Onda se ljute jer su im rečenice (polupismene i optrerećene stručnim izrazima) menjane. Traže obavezne autorizacije ne shvatajući da mogu da utiču na svoje reči, ali ne i na moje, kao ni na redakcijsku opremu teksta – nedavno mi je jedna nadobudna profesorka, užasnuta što smo za tekst o (ne)opravdanosti genetskih analiza za predviđanje bolesti stavili naslov „Geni vide polovično“,  rekla kako geni ne mogu da „vide“ i kako će sledeći put ona da nam rediguje naslov. Što se mene tiče, neće biti sledećeg puta.

Nisam toliko luda da umesto  slepo crevo pišem apendiks, umesto temperatura febrilni… Isto važi i za sledeće „preporuke“, koje su izvod iz Pravilnika:

Primeri iz novog pravilnika:

•  Novinaru nije dozvoljeno da objavljuje informacije o lečenju, metodama, intervencijama, lekovima čija se efikasnost ne može proveriti kod uglednih i referentnih zdravstvenih ustanova i Ministarstvu zdravlja
• Informacija dobijena samo od jednog izvora ne sme biti objavljena ako je nije potvrdio još jedan
• Ukoliko je osoba koja radi u zdravstvu osumnjičena za primanje mita, mediji ne bi trebalo da objave ime i prezime osumnjičenog, čak i da ih nadležni saopšte
• Umesto reči „zaraza“ novinar treba da koristi „infekcija“
• Umesto termina „narkoman“ treba koristiti „korisnik droga“
• Umesto „prostitutka“ koristi se termin „seksualna radnica“, dok se „prostitutka“ koristi samo ako je reč o maloletnoj osobi koja pruža seksualne usluge

Mnoge termine, poput „osobe s invaliditetom“, pišemo u dogovoru sa sagovornicima, utvrdimo konsenzusom koji je termin najprikladniji. Ali to se, drage moje neznalice ne rešava proglasima, već edukacijom novinara, seminarima, dogovorom. Put je prirodno takav da  je bilo logično da  u dogovoru s lekarima, lekarskom komorom ili čak ministarstvom novinarska struka izradi dokument, kodeks koji bi predstavljao najbolju praksu u izveštavanju, na obostranu korist.

Ovako, mi smo stoka koja pokušava da njih jadne i poštene unizi opanjka, da piše o njihovim greškama, o njihovim skupim životima zaraženim „čašću“ od pacijenata, o njihovoj gramzivosti za titulama bez mnogo istinskog altruizma koji bi trebalo da stoji u osnovi ovog zanimanja. Meni, lično, najveći je hit izjava kako novinari ne bi smeli da prime ništa vrednije od olovke i notesa simpatično.

Za razmišljanje, evo i stava Rodoljuba Šabića, s kojim se u potpunosti slažem Šlagvort za razmišljanje na temu

404 total views, 2 views today

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije,  pa se priča raširila okolo.

Da se razumemo, nisam pravila decu državi, niti tripujem da budem „majka Jugovića“, još manje da mi deca budu na državnim „jaslama“, ali mi je muka od licemerja, dvostrukih aršina i bezobrazluka onih koji besmislenim procedurama i biroktarijom praktično prave dvostruki bedem oko roditelja ne dozvoljavajući im da dosegnu do svojih prava i valjano urede živote.

Uskopištili su se iz ministarstva zdravlja, vidim, jer očito jedno pričaju a drugo rade. Odmah se tu spominje inspekcija, ali uludu. Još odavno, ministar je dao odrešene ruke tzv. menadžerima da sve cene vanstandardnih usluga(pa i prisustvo oca deteta kao civilizacijsko postignuće) određuju Upravni odbori porodilišta. Kako ih se prohte.

Džaba vrištimo, mi nesrećni entuzijasti, kako je to sramota, džaba „Majka hrabrost“ i „Roditelj“ dižu dževu, kad gazda dr Stanojević i njemu slični rade što hoće po svojim prasilištima.

Sećam se ko juče da je bilo kada je ta sramna odluka o tretiranju trudnica kao izvora prihoda, povećanju cene epidurala i ulaženju tate u porodilište doneta. Skupila se ekipa iz NVO „RODITELJ“, nekoliko gnevnih žena, i jedan još gnevniji tata i tražimo da nas primi Stanojević. Da, jelte, izrazimo svoj građanski protest zbog njihove debilne odluke i iskažemo stav roditelja, da nije u redu ostaviti ženu na milost i nemilost njima, da bude bespomoćna i sama. Još ja trudna, mukčnine 24 sata, jedva stojim s na nogama, ali trpim nekako.

Dva sata nas je „gazda Dule“ držao u hodniku, da ga čekamo, ko Godoa, još kad smo demonstrativno napustili Narodni front, poslao sekretaricu da nas prati do ulice, da se uveri da smo stvarno otišli. Ma, jebe se njemu za stav roditelja! Žuri da porađa majmunice u zoo vrtu.

Pa ako je direktor neko ko se javno deklarisao kao osoba koja više voli krmače no žene i više puta u medijima objašnjavao kako prisustvo oca na porođaju pogubno deluje na seksualni život para, jer nesrećni muž užasnut scenom kako mu se rađa dete više ni pod pretnjom ne prilazi dragoj (valjda tako mom zgađenom mužu nije palo na pamet da mi više priđe pa mi je drugo dete stiglo s nebesa, a moj Miki na drugi porođaj išao jer sam uperila pištolj u njega). I valjda zato je procenat očeva koji su ponovo išli da „se porađaju“ vrlo blizu brojki od 100 odsto, jer njima mučenicima uopšte nije stalo do seksa… Mora biti da je to.

A da smo svi jednaki, ali su neki jednakiji od drugih, svedoči i ovaj nebulozni tekst, za koji mi je baš Branka otvorila oči – valjda je detetu Jelene Karleuše i onog malog Tošića neophodnije da bude uz taju dok se rađa, a njihova šuška lepša, šta li?

I kad već tako bandoglavi hoćete da idete na porođaj, da vam se „ona stvar“ zgadi vo vjek i vjekov, onda i treba da platite, papani li nijedni. I kad dobijete fiskalni račun, onda lepo i doktori i sestre će znati da ne smeju vašu ženu da oslovljavaju kravo, da ne smeju da urlaju na nju, jer je tu nadrkani muž koji em će da mu se smuči život, em je platio 200 evra da to sve doživi, pa sigurno se nije s njim tako besnim lepo zajebavati.

Ja sam, iskrena da budem, svog muža možda i vodila što je hteo da ide sa mnom i da zajedno proživimo svo to ludilo. Ali još više od toga što mi je stvaaarno trebao „bodi gard“, što nisam htela da dozvolim da me tretiraju kao stoku, ni kao krmaču(svaka čast krmačama i one su majke), ni kao načitanu(kako tepaju ženama koje prođu pripremu za porođaj pa znaju šta ih čeka,a osoblje ih ultimativno mrzi jer nisu po difoltu bespomoćne).

  izvor

Ih, sećam se, k’o juče da je bilo. Otišli smo u Front, muž uredno platio tadašnju tarifu od 50 evra, dobili apartman (sobica ni nalik onim u amričkim filmovima, al ajd imali smo previše komfora za prosečan srpski porođaj) dobio muž i zeleno odelo od gaze i masku i kapu valjda da zaplaši bebu čim proviri. Pa šta to tu braćo toliko košta, kako vas nije sramota? Ej, to je 7 meseci pelena za dete, to je krevetac plus komoda, to je nečija plata!

Sledeće što očekujem je da osim svega što roditelji iskeširaju da bi se samo ponadali da će uz stručnu i medicinsku pomoć da dobiju zdravo i živo čeljade, gospodin Stanojević i njemu slični krenu da naplaćuju ulaznice u porodilište i samim porodiljama. Ih, kako se samo ne setiše pre!

400 total views, 24 views today

I trudimo se, izmeđju ostalog da promovišemo dojenje, koje se u Srbiji drži na jadnoj cifri od 15 odsto. I onda se neki glupson sa JAVNOG SERVISA seti da bi bilo dobro pustiti ovo kao senzaciju: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/14/Nauka/50734/Dojenje+Å¡tetno+posle+četiri+meseca?.html

Fotografija vlasništvo Udruženja Roditelj

Ej, živote, lutalico, za šta plaćam pretplatu…. a na TO mi kažemo OVO:

SAOPŠTENJE
Povodom izveštavanja Javnog servisa RTS o dojenju

Povodom informacije o štetnosti dojenja, objavljene kao vest o istraživanju danskih naučnika u drugom Dnevniku Javnog servisa Radio televizije Srbije 19. marta 2009. godine, Udruženje RODITELJ zajedno sa Beogradskom kancelarijom UNICEF-a i Institutom za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ izražava zabrinutost zbog načina na koji je plasirana ova vest i posledice koje ona može da izazove.
Istraživanja o dojenju sprovode se u svetu već decenijama, ali samo rezultati onih koja se pokažu kao validna objavljuju se u stručnim časopisima i nađu u svetskim bazama podataka. Dokazana nova saznanja o dojenju prihvataju autoriteti u oblasti dojenja i uvršćuju ih u svoje preporuke. Svetska zdravstvena organizacija (SZO), UNICEF, Svetska alijansa za promociju dojenja se ubrajaju u najvažnije svetske autoritete u tom području. Od izuzetne je vaznosti da mediji , ukjučujući i javne servise, potvrde verodostojnost informacija kroz proverene izvore i da konsultuju organizacie koje su autoritet za specificno područje pre nego što objave vest.
Kao organizacije koje se između ostalog bave promocijom dojenja i brinu za dobrobit dece, želimo da ukažemo da način na koji je informacija bila ponudjena na Javnom servisu jasno pokazuje da nije bilo prethodne provere i primene pravila verifikacije („dve strane priče“), što može gledaoce ostaviti u nedoumici, ili čak prouzrokovati da se bespotrebno širi panika.

Dojenje je od izuzetnog značaja za zdrav i sveobuhvatni razvoj deteta i za ostvaranje bliskih emocionalnih veza izmedju majke i deteta. Hiljade različitih istraživanja su potvrdila korist isključivog dojenja do šestog meseca života bebe. U Srbiji, na žalost, svega 15% majki isključivo doji svoju bebu u prvih 6 meseci. Iako se stavovi polako menjaju uz velike napore zdravstvenih radnika i grupa građana koji promovišu dojenje, stavovi, Srbija je još uvek značajno ispod evropskog proseka po procentu isključivog dojenja, Dojenje je jedno od najintimnijih i najosetljivih pitanja s kojima se majke susreću i potrebno je da im šira društvena zajednica da punu podršku.

Nema nikakve koristi od širenja informacija o istraživanjima koja još nisu dobila naučnu potvrdu, za koja se ne zna ni metodologija, niti se zna sa kakvom motivacijom su bila napravljena.
Apelujemo na Javni servis Radio Televizije Srbije kao odogovornog medija da obezbedi pouzdane informacije o dojenju i da pruži prostor za kvalitetno javnu raspravu na koju ćemo se i mi potpisnici ovog pisma sa zadovoljstvom odazvati.

Za one koje zanima koji su još uvek važeći statovi o dojenju, dodatne informacije mogu se naći na:
http://www.who.int/topics/breastfeeding/en/
http://www.motherlove.com/resources_studies.php
http://aappolicy.aappublications.org/cgi/content/full/pediatrics;115/2/496
http://www.who.int/child_adolescent_health/documents/9241595230/en/ http://www.llli.org/
http://www.who.int/features/factfiles/breastfeeding/en/
http://www.cdc.gov/breastfeeding/
http://www.cdc.gov/breastfeeding/pdf/BF_guide_1.pdf

Udruženje RODITELJ
UNICEF, Beogradska kancelarija
Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”
Kontakt Udruženja RODITELJ
http://roditelj.org
info@roditelj.org

I sasvim LIČAN STAV JEDNOG TATE

Nauka još uvek otkriva nove i nove prednosti produženog dojenja. Tako je, na primer, nedavno potvrđeno da duže dojena deca imaju veći koeficijent inteligencije, da su manje podložna alergijskim oboljenjima, itd.

Ovakva naučna saopštenja su redovna pojava. Ipak, ona ne nalaze svoje mesto među vestima javnog servisa Srbije. Urednici RTS-a ne nalaze za shodno da nas, svoje gazde (jer ih plaćamo), obaveste o tome. Takođe nas ne obaveštavaju kada neka od velikih kompanija koje proizvode kozmetiku, opremu ili hranu za bebe negde u svetu izgubi neku parnicu ili kad se otkrije da su im proizvodi štetni.

Ali zato je nedavno istraživanje Danskog instituta za zdravstvo, koje nije naročito propraćeno u svetskim medijima, na RTS-u postalo prvorazredna vest.

Samo istraživanje nije nikakav skandal – jedno je od mnogih. Ono upozorava da postoje podaci o tome da majke koje unose toksine mogu te toksine u mleku preneti deci koju doje duže od četiri meseca. Ovi naučnici pre svega upozoravaju na lošu ishranu majki, i najavljuju dalja istraživanja – koja su neophodna da bi nešto postalo naučno znanje. Tako nauka funkcioniše. Ako bi se i pokazalo kao savršeno tačno, prvo bi valjalo imenovati te namirnice, videti da li ih naše majke unose… itd.

Ono što jeste skandal, pored te selektivnosti informacija, pre svega je skandalozan naslov: „DOJENJE ŠTETNO POSLE ČETIRI MESECA?“

U tradiciji najgoreg novinarstva, nešto što nije puna istina (svako dojenje uopšte?), a ni definitivna i dokazana istina (dalja istraživanja?), pretvara se u svakom razumljivu vest (dakle istinu), a od tužbe se čuva UPITNIKOM na kraju.
Kao kad bi mi napisali:  Urednik vesti Radio televizije Srbije korumpiran od strane proizvođača adaptiranog mleka?

Ima upitnik, zar ne?

233 total views, 3 views today