photo credit: cindiann

Ima tu razne literature, i iako me nijedna nije naučila da budem roditelj, iz svake sam ukrala po nešto što mi je bilo važno da pojmim, ja, odrasla jedinka bačena (svojevoljno) u svet dvosložnih reči, „mirisnih“ pelena i  beskrajne igre moći u kojoj ne valja biti ni pobednik, a ni onaj koji ispunjava sve želje i dvori, jer time tom malenom biću ne činiš ništa do medveđe usluge.

Krenula sam, naravno, od interneta – Štreber u duši, bila sam i štreber trudnica, pa je  za sve, od planirane trudnoće, do redovnog proveravanja kako beba u kojoj nedelji izgleda, na šta da obratim pažnju i šta se to u mom telu dešava,  glavni izvor bio internet.

Prva knjiga koju sam kupila je „Šta da očekujete dok čekate bebu“ -  Ajzenberg, Murkof, Hetavej.  Simpatična i s dosta konkretnih saveta, meni lično je pomogla da budem smirenija, i da nađem odgovore na pitanja za koja bi neki možda rekli da su glupa, ali verujte mi, trudnicama padaju na pamet.

Dopao mi se i nastavak – Šta da očekujete u prvoj godini,  naročto delovi posvećeni mami, njenom oporavku prvih šest nedelja – jer u trudnoći svi će vas plašiti strašnim pričama o tome kako je porođaj težak, a niko ni da zucne o ogromnom hormonskom šoku, neobjašnjihoj tuzi i teskobi koja vas uhvati kad shvatite da imate u rukama čoveka, ej, i da u stvari nemate pojma da li išta od onog što radite, radite kako treba.  U školici za trudnice dobila sam knjigu moje  danas drage saradnice i prijetaljice Udruženja RODITELJ, Nade Lazić iz Narodnog fronta – „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“. Ona me je dodatno medicinski „potkovala“, barem kad je trudnoća u pitanju.

U porodilištu sam dobila knjigu „Srećno roditeljstvo“, koju su pisali Ljilja Abramović Savić, dr Đurđa Kisin, MIlijana Simonović (tada nisam pojma imala da ću biti osnivač i član Udruženja RODITELJ i sa tim divnim ženama raditi na promociji dojenja u Srbiji), koja je informativna i lepa. Ali sam, neobaveštena kupila (tačnije, utrapila mi je sestra u Narodnom frontu), i drugu, koja se zove „Beba, radost i briga“, koja je puna pogrešnih saveta  – kao na primer tačna sastnica koliko beba mora da spava i na koliko da jede, pa sam ja jadna bila istraumirana što mi beba nije po  „pe esu“, prerano uvođenje dohrane i sl.

Kad se malo opasuljite  i rodbina i prijatelji kreću da vam nagrću u kuču, može da se desi da dobijete na poklon i neke knjige o roditeljstvu. Tako sam i ja postala vlasnik nezaobilazne knjige dr Spoka „Nega dece“ i „Vaše dete i Vi iz dana u dan“. Prva je uprkos mnogim dobrim stvarima, pomalo prevaziđena, tačnije, trebao bi joj jedan dobar „apdejt“. Ali, neke stvari iz ove knjige mi i danas titraju pred očima, kao na primer, naslov poglavlja – I RODITELJI SU LJUDI.

Iako daleko od „ozbiljne“ literature, Knjiga „Džepni roditelj“, mi je bila osveženje, najviše zbog utešnih rečenica

niste vi jedini roditelj koji:

- u očajničkoj želji da se bar malo naspava, dozvoli detetu da zaspi u njegovom krevetu, a onda zgrabi jastuk i pobegne u drugu sobu;

- se pita kako to da se vaše dete savršeno igra samo, sve dok ne uzmete slušalicu u ruke;

- koji je zanemeo od stida jer je vaše dete usred prodavnice odvalilo nešto neprijatno…

Ali, dok smo se bavili samo bojom kake i time  da li je beba gladna ili ne, sve je bilo mačiji kašalj (iako smo mi zapravo ssve vreme vrlo blizu nervnog sloma, jer nemamo potvrdu od beba da smo dovoljno dobri. Pitam se kako me kćerka nije onako pogubljenu mlatnula jednom i rekla, pa, kevo, daj iskuliraj malo).

Onda tek kreću problemi – kako reći, šta uraditi, dokle popuštati, kako biti dosledan kad je to tako lako reći a tako teško ispoštovati?

Čitala sam i Uspešan roditelj, uspešno dete. Knjiga je dobra, a meni je najviše značilo da odredim koji sam „tip“ roditelja i kako se zaslužuje autoritet:

* Strpljenjem.

“ Ne pretite kaznama koje nećete ili ne možete da sprovedete.

“ Mnogo  razgovarajte.  Kontrolište svoje emocije.

“ Naučite da hvalite svoje dete.

“ Slobodno se upuštajte u diskusije o autoritetu sa svojim detetom.

Do ruku su mi dolazili i neki priručnici koji su više za stručnjake, ali su korisni i roditeljima:  Prve godine života traju večno i Korak po korak. Prva ima dosta zanimljivih saveta za prve mesece života deteta, iz prakse „Halo bebe„, a druga je priručnik za rad vaspitača u vrtićima, i sadrži mnogo zanimljvih igara za decu.

Kad su priručnici u pitanju, nešto što bi svaki roditelj trebalo da ima je knjiga „Nezgode se dešavaju“, izdanje Gradskog zavoda za javno zdravlje, u saradnji s UNICEF-om.

Iako mi na žalost nije mnogo koristila u tom momentu, jer su mi deca praktično kao bebe krenula u vrtić (eh, te čari zaposlene mame bez podrške šire porodice…), knjiga  Jovanke Jovičić „Kako da pripremite dete za vrtić“ je odlična.  Govori o sigurnosti, učenju slušanja, emocijama i komunikaciji, i što mi je bitno na jasan način pokazuje gde grešimo i na koji način možemo bolje da komuniciramo s detetom. I danas je nekad prelistam, ponovo i ponovo.

Moja deca inače, nisu neki spavači. Nisu nikada voleli da mnogo spavaju, prvu noć su prespavali tek posle godinu i po, a sin, koji ima skoro 2,5 još uvek se budi, čisto da proveri da je mama tu. Nisam pristalica nasilnih  metoda prekidanja dečijih navika – uspavljivali su se sisajući, uspavljivala sam ih nekad po 2 sata, nisam ih nikad ostavljala da plaču da bi zaspali. Ali, i ja sam živo biće pa je to sve znalo jezivo da me smara (pogotovo kad 2 sata strpljivo ležiš a znaš da te tek čeka gomila obaveza kad uspavaš čedo), pa sam tragala za načinom kako da ih naučim da spavaju

Osim gomile saveta koji su se svodili na to – pusti ih da plaču, treću noć će zaspati sami, došla sam do knjige Elizabet Pentli „No cry sleep solution“. Knjiga je sjajna, daje odlična uputstva kako korak po korak odučiti dete od obrasca spavanja koji je usvojilo. Ja nisam baš bila uspešna, tj. dovoljno strpljiva. Posao mi je otežavalo što sam imala dva deteta različitog uzrasta koja uspavljujem zajedno.

Kupila sam i knjigu Nevene Lovrinčić, „Naučite dete da spava“, ali sam se razočarala kad sam skapirala da u stvari predlaže smao ublaženu verziju „pusti ga da plače metoda“, i pomalo prepisuje od A. Pentli. Ima zanimljiv i utešan  deo o noćnom mokrenju kod mališana.

Raznežila me je knjižica od Jelene Holcer „101 način da pokažete detetu da ga volite“. Manje više svi mi se predlozi dopadaju, osim „ustanite još ranije“.

„Mala knjiga za velike roditelje„  mi je je dopala šaka posle preporuke, ali je nikad nisam pročitala u komadu, već stalno nekako na parče. Nije loša, ali mi stil nije „legao“.

„Bolje biti vetar nego list“ od Dubravke Miljkovic i Majde Rijavec sam duugo tražila, preporučili su mi je mnogi. I zaista je sjajan, bavi se onim čega me najveci strah – dečijim emocijama i samopouzdanjem.

• Deci je potrebna ljubav, naročito kad je nisu zaslužila.
• U svakom trenutku dsetetu je potrebno da iskusi život kakav jeste. Ne skidajmo trnje s ruža.
• Ako ste nervozni pridržavajte se uputsva s bočice aspirina – uzmi dva i drži podalje od dece!

„Kako odgajati kćerke“ i „ Kako odgajati sinove„ su štiva u kojima tražim odgovor na pitanje zašto moja deca od istih roditelja (valjda) su toooliko različita, a neee nema istih šablona koje možete da prepišete..

I tako, knjige se gomilaju, vreme prolazi, a meni se čini da o roditeljstvu znam sve manje.

Ostaje mi jedino da to što sam stvorila volim, pazim i molim se  da nisam mnogo grešila.

O projektu Udruženja „Roditeljski info centar“ sam već pisala, u više navrata ovde i ovde ali nije na odmet da ponovimo(ponavljanje je majka mudrosti ))

Projekat u saradnji sa  Aksa bebi planetom    Udruženje RODITELj sprovodimo tokom leta na lokacijama gde šetaju roditelji s decom i budući roditelji. Njegov cilj je da kroz neformalne grupe za podršku i savetovanje pomognemo roditeljima male dece i onima koji tek čekaju prinovu da se snađu u zahtevnom svetu roditeljstva. Sve trudnice koje posete štand, od našeg spozora Akse na poklon će dobiti DVD sa smernicama za prvom opremanje bebe.

Ove subote, naše Savetovalište radiće zajedno s „Mama parkom“, a savete o ishrani sugrađani mogu da dobiju od Milke Raičević, nutricioniste. Naši volonteri i volonterke biće tu da pomognu u traženju odgovora, a ako ne možemo da pomognemo iz sopstvenog iskustva, pitanja će upućivati na prave adrese.

Tokom jula, na Adi ciganliji održaćemo još jedno Savetovalište „Roditeljski info centar“, 25. jula od 16 do 20 časova.

Vaše Udruzenje RODITELJ

-    Da je sasvim o.k. (sudeći po reakciji ostalih mlađanih članova  I razreda srednje Tehničke škole Nikola Tesla u Sremskoj Mitrovici ) naučiti pameti nastavnicu jer nije htela (dopuniti sam…) da popravi ocenu, da dnevnik da ga on sredi, šta god…

-   Da bi i nastavnica i škola, ćutali  o tome da nije „pukla bruka“  i sve došlo do medija.

-    Da je moguće napraviti takvu svinjariju, a onda se elegantno ispisati iz škole i verovatno pričekati malo da se zaboravi , a onda nastaviti srećno sa svojim „blaženim“ životom (uprkos činjenici da se najavljuje neka krivična prijava,  u pitanju je  maloletnik, a naše sudstvo sporije od  puža, te od te priče ako nešto bude,  sin će već imati reputaciju lokalnog nasilnika koji verovatno nosi  pištolj za pojasom)

-     Da se posle svega upire prstom u nesrećnu profesorku(koja je batinama ispraćena u penziju, koju treba da dočeka krajem juna) jer je po jednoj veziji a)prva nasrnula a po drugoj  b) nije odmah prijavila sve direktoru i inspekciji(verovatno postiđena i zgrožena )

-    Da je  u Srbiji danas svakako lakše odvaliti šamarčinu i pljunuti,  nego naučiti Mendeljejev periodni sistem elemenata, na primer

Ovaj spisak bi mogao da bude i mnogo duži, ali sa svakim redom, malo ovog mog zdravog razuma urla: zašto se svi ponašaju kao da je ovo normalno? Da li sam blesava što imam neodoljivu želju da tom malom(a jeste mali duplo je mlađi od mene) dodelim koju vaspitnu, mada očito zakasnelu?

Da se razumemo,  en general, protivnik sam nasilja, naročito u obrazovnoj instituciji, naročito sam protiv da nastavnici malenim čupavim glavicama koje jedva vire iz klupa svojim ponašanjem nameću rešavanje konflikta nasiljem kao „poželjan model“.  I profesor ne bi trebalo sebi da dozvoli da nekog udari.  Prvi.  Ali, ako imaš naspram sebe nekog ko je jači,  mnogo bezobrazniji i bez trunke „domaćeg vaspitanja“ (o kojem  stalno trubim), onda ne dnevnik, nego cigla može da bude jedino rešenje. U glavu. U cilju samoodbrane naravno.

Dobro je prošao, ja bih mu, stvarno glavu olupala prvim što bi mi došlo pod ruku (doduše naspram vremešne nastavnice ja sam popriličnih gabarita i vrlo nezgodne naravi, ali to sad nije tema). Neko će reći da mi je lako da se srdim iz perspektive majke dece koja su nedavno prohodala i da je lako pričati o nečem što nisi iskusio. Roditeljstvo je težak izazov, to stoji.  Pogotovo danas, kada bukvalno imaš osećaj da su sva naša deca deca ulice, već od momenta kad krenu sami da vise u parkiću i da se igraju sličicama i pikaju loptu, da je uticaj koji imaš na njih zanemarljiv. Ali, onda se pitaš, a gde si bio druže do tad, šta si radio? U pravu su ljudi kad kažu – šta uradiš do škole, to je čovek, biće, individua, to je osnov koji se teško menja. Zbog ovakvih kao  što je ovaj „dasa“, uvela bih ponovo klečanje na kukuruzu. Bolje sad, nego sutra kad milicija bude dolazila da nehajno napravi zapisnik jer je taj isti mali što je digao ruku na osobu koja treba da mu bude autoritet,  malo „ispeglao“ ženu ili dete. Jer, nasilje je zarazno, osladi se…

Poenta valjda  nije (samo) u groznom, nasilnom činu čiji smo snimak svi gledali i gledali u neverici. Ali, možda jeste u tome da je društvo, koje već deceniju i po živi u sindromu „kuvane žabe“, otupelo i na veće i krupunije stvari, pa svako koga ovo lično ne dotiče, ili nije doživeo na svojoj koži, okreće glavu ili ima svoje „rešenje“. Poenta je možda i da ministarstvo prosvete nema ideju, plan, neki cilj ka kojem se kreće, osim pametovanja raznih inspektora i teških reči izveštaja i procedura koji dobro zvuče u TV izjavama.

Poenta možda jeste da je i taj nesrećni nasilnik proizvod društva, porodice, okolnosti.  Ali ne mislim da je nijedan „gnusni čin nastavnika“ bilo da favorizuje nekog učenika, ili je drzak ili ne zna da predaje,  zaslužuje opakav epilog.  Ono što  Marko Paunović kaže na blogu možda jeste deo slagalice, ali svakako ne najveći, i ne onaj koji ovde nedostaje.  I koliko jedan profesor može da bude nefer da doživi ovako nešto posle 40 godina rada? Pa, nije sve baš tako jednostavno…

Nemam razlog da branim nastavnike, naprotiv.  Ima ih raznih, osetila sam na svojoj koži i netreljivost, i nepravdu i bila tužna i povređena više puta tokom školovanja. I oni su ljudi, sve što je ljusko nije im strano. Ali sa svakim novim slučajem nasilja u školi, čini mi se da je njihovo profesionalno dostojanstvo zgaženo, polomljeno.  Posle male plate,  loše motivacije na poslu, nesređenih odnosa u kolektivima, mlaćenje od strane učenika je poslednji stadijum njihovog pada.

I po mnogo čemu taj pad me podseća na ovaj novinarski.  Kad nas ne kinje neurotični urednici, ne cenzurišu lokalni i globalni moćnici, ne ucenjuju manjim platama i gubitkom ugovora, onda nas verbalno ili fizički mlate neki nasilnici, verovatno u bliskoj rodbinskoj vezi sa osim maloletnim huliganima iz škola. Tužno je sve to, i pretužno.

P.S. Da ne bude da batina ima samo jedan kraj, nasilje je uprkos nekim abicioznim programima UNICEF-a itekako svakodnevica naših škola. A vrlo često – ignorisana…

Udruženje RODITELJ u saradnji sa Aksa bebi planetom u okviru projekta vršnjačkog savetovališta „Roditeljski info centar“ ponovo se druži sa roditeljima, budućim roditeljima i svima koji se interesuju za probleme roditeljstva u Srbiji u subotu, 13. juna kod kružne fontane NA KALEMEGDANU od 16 do 20 časova.

Pozivamo sve zainteresovane kojima treba savet, preporuka, ili makar samo roditeljsku podrška i razumevanje da prošetaju, dođu do štanda na Kalemegdanu i slobodno pitaju. Volonteri Udruženja RODITELJ biće tu da pomognu u traženju odgovora, a ako to nije moguće upućivaće na adrese onih koji to znaju. Sve trudnice koje posete štand, na poklon će dobiti Aksin DVD o prvom opremanju bebe! Projekat „Roditeljski info centar“ deo je vršnjačke edukacije kojom se Udruženje RODITELJ bavi od osnivanja. U saradnji sa Aksa bebi planetom, od decembra 2007. godine u prostoru njihovog objekta na Banovom Brdu, Savetovalište je radilo svake subote. Pomagali smo roditeljima da izaberu opremu ze bebe, govorili šta je neophodno a šta manje bitno, davali savete o porođaju, dojenju, nezi bebe, hrabrili trudnice, sve iz svežeg roditeljskog iskustva.

Za sve informacije obratite se Udruženju Roditelj na brojeve telefona:

064/2206-438 064/577-86-56

info@roditelj.org

http://roditelj.org

Pokušava da joj objasni šta je nula. Proba, izokola, da dete shvati da je ništa,  ništa(crva nije ni bilo ):

 - Jano, kad imaš jednu jabuku i pojedeš je, šta ti ostane?

 Jana se smejulji, gleda ga, okleva i onda kaže:

 - Pa ostane mi kora!

 I  šta čovek da joj na to kaže? Ostane zatečen svetom četvorogodišnjaka, i pita se, šta nam je trebalo da odrastemo?

Telefon zvrji poznatu melodiju, a dva para ruku me miluju, usnice me ljube.

- Maaaama, mlekoo, crtani! Praktično tek svanulo a ja već umivam, oblačim, presvlačim, ljubim “mudljive” prstiće, grejem mleko, jurim pelenu, otimam se oko Pavlovićeve. Usput stavljam kafu, pristavljam ručak za Debeljka, ljubim muža puža za lep dan, ispraćam ćeru u vrtić…

Slika uzeta odavde

Kao na traci, trčim tamo, amo, na pola uha slušam vesti (jer moram da budem u toku, ko šta, gde, kako, zašto, svetska kriza, narkoman probao da se ubije, Beovizija, krađa para, roditeljski kasni…) hranim malo čedoviše, on pljuje okolo, neće kašu, oće mandarinu, trčim potirem, usput, dok se šminkam i oblačim.

Čizmice, štiklice, suknjica, “biznis look” (uz strah da mi možda neka bebeća bljucka nije zalutala na majicu). Izlećem iz stana dok leteći razmenjujem uputstva s bebisiterkom…

Autobus, gužvanje, miomirisi… Sluške i muzika spašavaju otupelosti pogleda i konverzacije. Izgubljeno vreme, utopljeno u velegradu, stojiš stešnjen, onečovečen, čekaš svoju stanicu.

Na poslu gadne vesti, još gadnije face, čekaš da ti svane, pišeš, piskaraš, trčiš s događaja na dogadjaj, glumiš ludilo dok se autocenzurišeš. Sa svakim detetom nazaduješ po jedan korak u “karijeri”. Samo čekam da mi jedno jutro veliki šef dok budem ulazila kaže – ti, dugačka, ostaješ, ovde, na portirnici.

Ako, tako mi i treba kad hoću da studiram, i još pravim decu s dobrim prolaznim vremenom – 2 komata za 3 godine. Iz dana u dan samopouzdanje mi sve manje, ko i moja plata u evrima. Vec oko četiri cupkam da sto pre redakciji vidim ledja ne bih li trčala ko bez duse ili po malo veliko dete u vrtic, ili po malo malo da mi ne bude samo ceo dan dok ja crnčim.

Pa onda dva sata kvalitetno provedenog vremena(jer ako ga ne rodimo razni bla bla psiholozi ce nam ceo dan do podne nabijati osecaj krivice kako nismo dobri i posvećeni roditelji). Uz to naravno treba imati dobar, umereno kaloričan i izbalansiran ručak(ostaci ispiranja mozga o zdravom životu i ostalim glupostima koje zanemaraju da ćemo se hraniti zdravo, al padati mladi ko muve od stresa i brige), a deca moraju da se hrane zdravo, sto mora da bude postavljen s pažnjom i ukusom…

Dok se igram s klincima, boga molim da mali patuljci dođu i operu sudove, sklone krš, spreme sve za novi radni dan, dok ja čitam priču za laku noć i glava mi pada od umora. A onda dok anđeli spavaju, ja opet ne znam gde ću pre – kuća mora da blista, ručak da se spremi, muž da se „podmiri“(inače će se žaliti nekakvom društvu za zaštitu nečega kako je zapostavljen u braku a kroz seksualni život mu se navatala paučina).

Al’ to nije sve, ja bih malo i da vršljam po netu, da pročitam neku knjigu(mora se biti u toku jel’ te),da napisem ponešto, da opravdam epitet bednog piskarala i kad konačno supustim glavu na jastuk, neeee mooogu da zaspim. Od umora, od strepnje i griže savesti što nisam ovo bolje, ono lepše, ono tamo tananije, što nisam aždaja sa sedam glava i oktopod sa osam ari ruku…

I onda, svako veče pomislim – drage dame, jebala nas emancipacija!!!

Ako, same smo ovo tražile. I ne osećam se sigurno mnogo bolje i ispunjenije od moje babe što je nadnicom ishranila petoro i bolelo je uvo da li je neko ocenio kao uspešnu majku ili ženu od karijere.

Ni u odnosu na one japi žene koje su rešile da grizu, vuku, da mlate lovu i neće da se bakću s dečijim guzicama i kakom, pogotovo ne istovremeno dok rade završni račun ili tekst u “dedlajnu”. Pa ni naspram onih koje su rešile da sede kući, čuvaju musavu dečicu i uživaju(ili živčane) u dečjoj ciki, dok još uvek u kućnoj haljini debelo iza podneva piju kafu s komšinicom i pretresaju lokalne afere.

A ovako… ni tamo ni ovamo, nikom dobra, nikome odlična, ogrezla u griži savesti i mnogo bolja od onoga što drugi vide, jer se svuda dajem po parče, po mrvu od onoga što mogu i želim.

Kažem ja, jbala nas emancipacija…

Izvor ilustracije

Negde tamo sam pisala i ovo (a tema pisanija je razlog zbog kojeg me nije baš bilo mnogo online)

…

PATETIKA ILI NE … TAKO VAM JE

GOTOVO da nema dana da se ne zapitam „šta mi je ovo trebalo“. Hoću svojih 5 minuta a da nisam zaključana u wc-u, da mi neko ne skače uz noge i vice mamamamamamamamamama, da mi ne prosipa mrve po mom tek usisanom tepihu, ne lepi pitu sa višnjama o zid kuhinje, ne vadi po 1.000 ti put novac i papire iz fioke uz najneviniji “ mama sto te jojim2 pogled. Mozda vam to neke majke neće priznati, ali imam momente ludila kada bih ubila za pet minuta mira ili posetu kod kozmeticara jednom u šest meseci.

Ali… jebi ga, medjutim je uvek negde izmedju…

jer prava istina je da smo srećni onoliko koliko periodi ljubavi poleta i zadovoljstva često nadmase „žute minute“ ili ih jednostavno – ANULIRAJU!

jer sta je čist šporet naspram debelih butkica ispruženih preko tebe dok spavaš,šta je jedan manikir viška u poredjenju sa zagrljajem u zoru po principu – s jedne strane meda s druge strane mama?

I jeste da svako vece dok mrtva umorna glancam okolo razmisljajuci KAKO aman KAKO su žene sa tucetom takvih malih aždaja uopste zadržavale i trunku razuma, pitam se – ko nam je to sve nametnuo?

Pa mi same, tražile smo sve to… I ma koliko to na prvi pogled ne izgledalo – uživamo u svakoj sekundi.

Kad sad izvrtim film, ovaj zamotuljak  koji cete videti moj najveći je uspeh u zivotu. Jebeš sve – fakultet, posao u dobroj firmi, stan i kola, patiticno ili ne  ona je moja,  što rekao moj urednik, najbolja rubrika do sad