Čak i ona odeljenja koja su „renovirana“, ne izgledaju mnogo bolje, a zajedničko kupatilo na bebi frendli odeljenju nije renovirano decenijama. Ali, baš u takvom porodilištu, koje izgleda najlošije od svih beogradskih, rešila sam da rodim svoje treće dete. Odlučujući faktor – ljudi!

Kada sam prethodni put boravila tamo, bila sam šokirana što me neko, hej, zove imenom, a ne brojem, maaaajko ili kravo. Bila sam šokirana što svoju frustraciju i nervozu ne iskaljuju na ženama koje obavljaju jedan od najvažnijih poslova – donose decu na svet.  Kada sve to uporedim sa iskustvom od pre šest godina, kada sam mentalno pripremljena na porođaj došla u „elitnu“ kliniku u Narodnog fronta da rodim moju Janu, a izašla 4 dana kasnije potpuno psihički slomljena i bez mrve majčinskog samopouzdanja, dileme nije bilo – idem opet u Zvezdaru!

Moj doktor Ivan Bojović  je među mamama poznat kao „čudo“, uvažen i omiljen. Samo zato što:

- persira ženama  – pacijentkinjama – svima

- isto se ophodi prema svim pacijentkinjama, bez obzira na izgled i status

- objašnjava šta se dešava na porođaju, ne pravi se pametan mistifikujući situaciju

- žene koje porodi prati do kraja – pita kako su, obilazi ih i ponaša se potpuno ljudski

- ostavlja utisak osobe koja ne „ošljari“

Utopija ili realna mogućnost?

Tako je bilo i na Sarinom rođenju. Došla sam na kontrolu, ali su uvideli da će Sara uskoro. Prošla proceduru, smestili me i sve je trajalo ukupno  2,5 sata (stigla sam čak i da tvitujem i da se javim online drugaricama). Za to vreme, u porodilištu koje ima 5 kreveta i taj dan je bilo puno, atmosfera je bila super, doktor Bojović i sve sestre nasmejani, niko nikog nije gnjavio, niko ni na koga vikao (ili ne daj bože govorio pogrdno).

Ono što je najbitnije:

Nikome nisam ništa platila, potplatila, nije bilo parfema, koverti, viskija, sestri od tetke kao veza,  čak ni pozivanja na moje novinarske veze. A dobila sam tretman dostojan mame koja donosi novi život.

Pregledali su me cela dva puta a porodila sam se uz svesrdnu pomoć babice koja jeste malo izgledala kao mesar ali je bila dovoljno autoritativna da me bodri, ali ne gruba. Uz svog muža koji me je držao za ruku i doktora koji je sve samo posmatrao, jer nije bilo potrebe da interveniše. i to je o.k. jer žene dolaze da SE porađaju a ne da IH porađaju, a svo osoblje je tu samo da nadzire da li je sve u redu, i u slučaju potrebe interveniše.

Sve se sjajno završilo, Sara je došla na ovaj svet u atmosferi zadovoljstva i smeha. Imala sam ja zamerke, jer na primer, nisam je odmah podojila (kako pravila Bebi frendlija preporučuju) i dobila sam je tek posle četiri sata, ali sam svesna da principi „Bolnica prijatelja beba“ ne funkcionišu još kod nas. Ali, ako ijedna bolnica ima kapaciteta da jednog dana to postane, onda je to porodilište na Zvezdari. Za četiri dana koliko smo Sara  i ja provele tamo, nisam imala nijednu primedbu (jesam – spremačice prilično loše rade svoj posao, i kupatilo se čisti minimalno).

Lekari, sestre, osoblje bili su ljubazni, na usluzi, jednom rečju – normalni (Bože, da li je strašno što nam je u ovoj zemlji sve što je normalno – šok). Ispoštovali su moju želju da se beba ne dohranjuje, kada je Sara bila na „sunčanju“ zbog žutice, donosili su je na podoj čim zatraži, mojoj cimerki su obezbedili uslove da izmlaza mleko za svoju bebu koja je bila na infuziji (ako mislite da je to neki uspeh, pitajte druge mame odvojene od beba kako prolaze dok su njihove dojke prepune mleka, a njihove bebe kljukaju adaptiranim).

I još nešto bitno – naučila sam lekciju: ne moramo da se pravimo pametni i čašćavamo lekare i medicinsko osoblje. To je KORUPCIJA, i tako postajemo saučesnici. Ako nam pak traže, ima načina da se to reši – policija, MUP, tužilaštvo.

Evo moje lične istorije:

• Na prvom porođaju, pogubljena i prepuna straha, pristanem na ponudu načelnika jednog porodilišta da me on porodi. Otvoreno ga pitam – da li to nešto košta. A on mi šeretski kaže – za tebe, ništa (jer se znamo preko posla, ja novinarka koja prati zdravstvo, on načelnik zdravstvene ustanove. Odnela sam mu mesecima posle porođaja parfem, kao znak pažnje. Epidural i prisustvo oca na porođaju sam naravno platila. Ovo prvo po dve tarife, javnoj i ispod žita, ovo drugo regularno na račun bolnice.
• Pre druge trudnoće, odem ja da zakažem kontrolu kod svog onkologa (imam  benigni tumor – fibroadenom, koji mora da se redovno kontroliše). On kaže za 3 meseca. Na moju opasku da ja planiram trudnoću i da ću uraditi UZ privatno a njemu doneti rezultate, on krene da se izdire na mene, kako to da se nisi setila da dodješ KOD mene privatno! Ne, nije me mrzelo da pišem zaštitniku pacijentovih prava. Ni da čekam izvinjenje doktor, koje je došlo pismenim putem.
• Drugi porođaj, sad u još većem strahu, jer znam kako sve izgleda. Promenim porodilište, nađem doktora kojeg su nahvalili. Dođem na porođaj u njegovu smenu, tako se namestilo. Od epidurala sam odustala, zbog para naravno. I sve prođe sjajno, a moj muž i ja egzaltirani što se dete rodilo čitavo a ja preživela „častimo“ i doktora i babicu. Nisu doduše nijednom rečju ni gestom to tražili. To znači da smo mi ispali blentavi.
• I evo treći put, konačno sam naučila. Konačno me nije strah što se „valja“, što je pravilo da se ljudima dodatno plaća za nešto za šta su već plaćeni. Pa razmišljam, kako bi bilo da mene neko u redakciji plaća za svaki tekst, za koji me moja firma već plaća. I ako se već sa Udruženjem RODITELJ  borim protiv korupcije u porodilištima i objašnjavanjem ljudima koja su sve lica te sedmoglave nemani, imam li ja pravo da budem neko ko korupciju podstiče. Nemam. A nemojte to biti ni vi. Jer, za „Igru“ korupcije potrebno je dvoje.

Znate li kada sam se osetila najjadnije u  životu?

Dok  sam premorena i s nabreklim dojkama iz kojih moja tek rođena devojčica nije mogla ni umela da izvuče mleko, neutešna, sama i pod udarom hormona čekala na vratima sobe u „Narodnom frontu“, dok je nardkana sestra ušla i krenula da se izdire na mene:

Kakva si ti majka kad ne umeš da utešiš svoje dete?

Otela mi je Janu, naklukala je adaptiranim mlekom, tutnula mi je nazad, okrenula se na peti, i odmarširala niz hodnik.

Bila sam samo jedna od nesrećnica koja je mislila da „Bejbi frendli“ znači pomaganje mami i bebi da lepo zajedno krenu u život, nauče da doje i paze se. Naravno, mogu sad da vam kažem da „Bejbi frendli“ u Srbiji ne postoji!

A to su konačno zvanično obznanile i nezavisne evaluatorke, koje je UNICEF platio da dođu i vide šta je to u Srbiji što se u teoriji zove „Bejbi frendli“ a u praksi nema ni B.

Usvojla je taj izveštaj Radna grupa ministarstva zdravlja, u koju su se, gle čuda dosetili da zovu predstavnike NVO  – Majku hrabrost, Bebac i Udruženje RODITELJ.  Naše zajedničko saopštenje možete da pročitate ovde, kao i kompletan izveštaj Ženevjev Beker i Elizabete Zisovske, koje su obišle srpska porodilišta i videle kako izgleda „Unfriendly baby friendly“  u  Srbiji.

A ja sam još, ljudi moji odlično prošla!  Oba puta porađali su me doktori koje poznajem, jer sam (zlo)upotrebila novinarska poznanstva i saradnju s lekarima, koji su mi pak zauzvrat na porođaju persirali, oslovljavali me imenom, uopšteno, tretirali me kao ljudsko biće. Čak je i sestrama odmah sugerisano da je to naša… novinarka, da im bude kristalno jasno da za svako sranje mogu da završe u novinama.  Izbegla sam i ponižavajuće  kolektivno širenje nogu  da se pregleda rana, i pregled koji kao mesari da rade (svaka čast mesarima, da se ne uvrede).

Plus, vodila sam sa sobom „bodigarda“ moju sigurnost i snagu, mog Mikija, – jer sam bukvalno  išla logikom, ono što ne može bespomoćna žena na stolu, sigurno može poluuračunljiv budući tata!

A kako su prolazile mnoge žene, same, ostavljene, ponižene i zaboravljene, možete da pročitate širom interneta, da čujete od prijateljica, evo i ovde na jednom mestu. A kako to izgleda u svetu, pogledajte ovde.

Dakle, sadašnje i buduće mame, ako vam neko kaže da ste bile u „bejbi frendliju“, znajte da su vas slagali. Jer „Bejbi frendli u Srbiji ne postoji“. – Evo pogledajte šta je „bejbi frendli“ i koji su to koraci (koji uglavnom NE KOŠTAJU) koji bolnicu čine prijateljima majke i beba.

I biću slobodna da kažem i zašto u Srbiji nema BF – jer se većini lekara i medicinskog osoblja (čast svetlim izuzecima koji samo potrvđuju pravilo)    j-e-b-e za b-e-b-e!

Jer bi im dosledna primena „bejbi frendlija“, koja podrazumeva da su mama i beba centar sveta a ne nadobudni doktor i nadrndana sestra, da se majci pomogne da nauci da doji, da sestre obilaze i pomazu majkama, da se ohrabruje dovodjenje druge osobe na porođaj, sve to bi im direktno izbilo pare iz ruku! Jer ako su ljubazni i fini po „difoltu“, čemu onda toliko uzimanje para, čemu onda silna „čašćavanja“ što je doktor,  eto uradio ono što mu je posao, za šta prima platu i za šta se zakleo Hipokratu?

Zato su, cenim direktori naših najvećih porodilišta od 4 ili 5 sastanaka Radne grupe došli samo na jedan a i tada hukćući i uzdišući kako imaju pametnija posla. Jer u nama, mamama, vide novčanice, za koje je poželjjno da ćute, što manje pitaju i što pre se čiste iz porodilišta.

E pa, čini mi se da ćemo se ’ćerati još!  Jer mi u zalogu imamo ono najvrednije što smo stvorili i za šta nam ništa nije teško da učinimo. Pa hajde, ko će s tim da se meri!

p.s. Svi oni koji osećaju da kao građani i građanke treba nešto da urade, kažu ili pomognu, nek se jave na info@roditelj.org

Ako želite da prijavite  da je neko prema vama postupao drugačije od onog što kao majka zaslužujete,  ili želite da ispričate svoju priču, javite nam se!Nevladine organizacije, to je sigurno neće izigravati ikebanu u toj radnoj grupi, to je sigurno. A sve što možete da kažete ili uradite a da Srbija jednog dana stvarno dočekuje bebe na svet prijateljski, tu smo!

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije,  pa se priča raširila okolo.

Da se razumemo, nisam pravila decu državi, niti tripujem da budem „majka Jugovića“, još manje da mi deca budu na državnim „jaslama“, ali mi je muka od licemerja, dvostrukih aršina i bezobrazluka onih koji besmislenim procedurama i biroktarijom praktično prave dvostruki bedem oko roditelja ne dozvoljavajući im da dosegnu do svojih prava i valjano urede živote.

Uskopištili su se iz ministarstva zdravlja, vidim, jer očito jedno pričaju a drugo rade. Odmah se tu spominje inspekcija, ali uludu. Još odavno, ministar je dao odrešene ruke tzv. menadžerima da sve cene vanstandardnih usluga(pa i prisustvo oca deteta kao civilizacijsko postignuće) određuju Upravni odbori porodilišta. Kako ih se prohte.

Džaba vrištimo, mi nesrećni entuzijasti, kako je to sramota, džaba „Majka hrabrost“ i „Roditelj“ dižu dževu, kad gazda dr Stanojević i njemu slični rade što hoće po svojim prasilištima.

Sećam se ko juče da je bilo kada je ta sramna odluka o tretiranju trudnica kao izvora prihoda, povećanju cene epidurala i ulaženju tate u porodilište doneta. Skupila se ekipa iz NVO „RODITELJ“, nekoliko gnevnih žena, i jedan još gnevniji tata i tražimo da nas primi Stanojević. Da, jelte, izrazimo svoj građanski protest zbog njihove debilne odluke i iskažemo stav roditelja, da nije u redu ostaviti ženu na milost i nemilost njima, da bude bespomoćna i sama. Još ja trudna, mukčnine 24 sata, jedva stojim s na nogama, ali trpim nekako.

Dva sata nas je „gazda Dule“ držao u hodniku, da ga čekamo, ko Godoa, još kad smo demonstrativno napustili Narodni front, poslao sekretaricu da nas prati do ulice, da se uveri da smo stvarno otišli. Ma, jebe se njemu za stav roditelja! Žuri da porađa majmunice u zoo vrtu.

Pa ako je direktor neko ko se javno deklarisao kao osoba koja više voli krmače no žene i više puta u medijima objašnjavao kako prisustvo oca na porođaju pogubno deluje na seksualni život para, jer nesrećni muž užasnut scenom kako mu se rađa dete više ni pod pretnjom ne prilazi dragoj (valjda tako mom zgađenom mužu nije palo na pamet da mi više priđe pa mi je drugo dete stiglo s nebesa, a moj Miki na drugi porođaj išao jer sam uperila pištolj u njega). I valjda zato je procenat očeva koji su ponovo išli da „se porađaju“ vrlo blizu brojki od 100 odsto, jer njima mučenicima uopšte nije stalo do seksa… Mora biti da je to.

A da smo svi jednaki, ali su neki jednakiji od drugih, svedoči i ovaj nebulozni tekst, za koji mi je baš Branka otvorila oči – valjda je detetu Jelene Karleuše i onog malog Tošića neophodnije da bude uz taju dok se rađa, a njihova šuška lepša, šta li?

I kad već tako bandoglavi hoćete da idete na porođaj, da vam se „ona stvar“ zgadi vo vjek i vjekov, onda i treba da platite, papani li nijedni. I kad dobijete fiskalni račun, onda lepo i doktori i sestre će znati da ne smeju vašu ženu da oslovljavaju kravo, da ne smeju da urlaju na nju, jer je tu nadrkani muž koji em će da mu se smuči život, em je platio 200 evra da to sve doživi, pa sigurno se nije s njim tako besnim lepo zajebavati.

Ja sam, iskrena da budem, svog muža možda i vodila što je hteo da ide sa mnom i da zajedno proživimo svo to ludilo. Ali još više od toga što mi je stvaaarno trebao „bodi gard“, što nisam htela da dozvolim da me tretiraju kao stoku, ni kao krmaču(svaka čast krmačama i one su majke), ni kao načitanu(kako tepaju ženama koje prođu pripremu za porođaj pa znaju šta ih čeka,a osoblje ih ultimativno mrzi jer nisu po difoltu bespomoćne).

  izvor

Ih, sećam se, k’o juče da je bilo. Otišli smo u Front, muž uredno platio tadašnju tarifu od 50 evra, dobili apartman (sobica ni nalik onim u amričkim filmovima, al ajd imali smo previše komfora za prosečan srpski porođaj) dobio muž i zeleno odelo od gaze i masku i kapu valjda da zaplaši bebu čim proviri. Pa šta to tu braćo toliko košta, kako vas nije sramota? Ej, to je 7 meseci pelena za dete, to je krevetac plus komoda, to je nečija plata!

Sledeće što očekujem je da osim svega što roditelji iskeširaju da bi se samo ponadali da će uz stručnu i medicinsku pomoć da dobiju zdravo i živo čeljade, gospodin Stanojević i njemu slični krenu da naplaćuju ulaznice u porodilište i samim porodiljama. Ih, kako se samo ne setiše pre!