S hladnih dlanova kaplje obmana

Rumene odsjaje svitanja prodajem

Razmenjujem

Za oskudno grumenje

u koje još ništa nisi posadio.

Ni oplodio.

Zaliću nemire, nek rastu za tebe

i poleteću kao gavran, kao jogi letač,

kao metak

Rasprsnuću se, podeliti i razbiti

o kamen.

Razliti niz tvoje obraze

Skliznuti niz tvoje grlo,

k’o zabranjena reč, s mukom.

I isplivaću k’o ponornica

iz neoplođenog tla.
Skupiću se kao đerdan r

asuti niz sokak

Promeniću agregatno stanje

I boju, ivice, mekoću

rasprodaću teško stečene moralne nazore

Doći ću ti. Kad već prestaneš da se nadaš.

A ti onda vidi kome ćeš

Niz hladne dlanove

rumeni odsjaj svitanja da uklešeš.

photo credit: kk+

Sad te se ne sećam.

Tek izmaglica

nad mojom glavom

ili tihi lepet krila leptira,

dašak dodira

žene koje odavno nema. 

Pola života ja ginem sama

kroz vilajete

i nadam se

da me ta topla majčinska ruka

doletela iz noći kad se ne stigosmo oprostiti

i dalje pažljivo vodi.

Kroz sve moje poraze

i budalaštine

i bdije

i sniva.

Da mi je makar koja suza

da kapne vruća

na mermer koji nad tobom nemo stoji

Da optoči nasmejanu sliku

uokvirenu čemerom

Čini mi se lakše bi mi bilo. 

Od zebnje hoću li imati plača

jedino me više tišti i cepa

što ti se lika ne sećam.

Tužna sam
otključam nekog i pustim suzu
Kad vidim njegovu prazninu.
Naričem nad živima
prizivajući tvoju smrt
kad ne mogu blizinu.
Nema laži, ja je ni ne tražim.

Zvona od stakla
prikrivaju mrak oko nas.
Stidim se svojih demodiranih vrlina
Bežim od koraka vremena
gutam ključ da bih sakrila dokaz.

Nema istine jer nemamo
načina da dodjemo do nje.
Šta ako u svakome od nas
postoji ista takva praznina
kao u tebi?

Plašim se.
Da li ću imati dovoljno suza?
Ili možda treba da se smejem?
Da, podsmevam se onome čega se plašim.

Iščekujem još,
ko kišu grumen zemlje,
dok se prži,
dah tvoj po obličju mom.
Gorim, buktinjom uz žar,
još netaknut,
neizrečen.

Drhtim,
kao onog čistog dana,
u proleće
kad teške ptice,
ostadoše bez krila,
osudjene na tlo.
A ti i ja, mesto njih bludeći,
stigosmo pod oblak
i ne prenu nas kroz vreme zlo,
sivilo mrena.

Daješ, dajem, žile, meso,
koje dušu sputava,
okiva: sećanja, ludosti…
Ne znam, ne želim,
ne umem da znam,
kako teče reka,
bez oka tvoga,
bludećeg po meni.

I opet, ko mrena u one zore,
kad kafane niko ne zatvara
i svi po ulicama se ore i smeju,
ti istražio si me, prešao, prepešačio,
zapečatio, večno svoju…
Prigrlila sam te,
kao more stenu,
kao na samrti poslednju želju.

I ne dam,
neposlušnim vetrovima,
da ti otkriju jedra.
Po meni večno ćeš da ploviš.

Ja nikada neću umreti
jer godinama već
ne postojim.
Kosti i meso, krvni sudovi
kad bi za čoveka
bilo samo to dovoljno
imali bi i previše ljudi.
Svaki imaginaran stvor
dao bi sebi za pravo
da živi po više puta istu priču.

U meni zjapi praznina
nema konca koji ušiva,
ni materije koja nadomešta.
Ja imam um, ali šta s njim?
On ne krpi, ne sniva,
opstajanjem pukim ništa ne biva.
Večnost je dosadna,
ubija više nego čekanje da smrt
zakuca.
Na vrata stupam nogama
od stakla
plašeći se da ne polomim usput
nečije dostojanstvo.
Prazno je sve, izmedu glava ne obitava
punoća zrelih duša.
Pa kad bih barem
mogla da prizovem kraj.
Il kad bih mogla da živim
svet koji sanjam
a da nikad ne sanjam
svet koji živim.

Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama
tražićeš kompas,
utiraćeš put,
plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.

Tražićeš Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budžaku,
da izdahne, poput svih ljudi.
Ostaćeš zapanjen
u oblaku saznanja,
da nemaš više prava
na drugovanje sa razbludelim anđelima.
Jedina neprolaznost
u tvom životu
je nada koja ti evo
naočigled umire,
trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja,
iščekivanje Velikog suda.

Gledaćeš, ti,
povlašćen grehom,
upiraćeš prstom
na njega ne sluteći
kako si već naučio
da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra,
a čovek sveteći se,
postaje nedostojan
da bude Bog.
Umiraćes misleći
da si sam hram,
da sve što dotakneš
postaje nekome svetinja,
nekome grob.

Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.
Kad iščeprkaš
u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje
da te plaši strah,
naučiš da naričeš
i voliš u isti mah,
naći ćeš ga,
jer nije čovek
i jači je
od svakog od nas.