Poezija | Bedno piskaralo

Između dlanova

četvrtak, jun 17, 2010

S hladnih dlanova kaplje obmana Rumene odsjaje svitanja prodajem Razmenjujem Za oskudno grumenje u koje još ništa nisi posadio. Ni oplodio.

Sad te se ne sećam. Tek izmaglica nad mojom glavom ili tihi lepet krila leptira, dašak dodira žene koje odavno nema. Pola života ja ginem sama kroz vilajete i nadam se da me ta topla majčinska ruka doletela iz noći kad se ne stigosmo oprostiti i dalje pažljivo vodi. Kroz sve moje poraze i budalaštine i bdije i sniva. Da mi je makar koja suza da kapne vruća na mermer koji nad tobom nemo stoji Da optoči nasmejanu sliku uokvirenu čemerom Čini mi se lakše bi mi bilo. Od zebnje hoću li imati plača jedino me više tišti i cepa što ti se lika ne sećam.

Imaginacija

subota, mart 14, 2009

0 Comments

Tužna sam otključam nekog i pustim suzu Kad vidim njegovu prazninu. Naričem nad živima prizivajući tvoju smrt kad ne mogu blizinu. Nema laži, ja je ni ne tražim. Zvona od stakla prikrivaju mrak oko nas. Stidim se svojih demodiranih vrlina Bežim od koraka vremena gutam ključ da bih sakrila dokaz. Nema istine jer nemamo načina da dodjemo do nje. Šta ako u svakome od nas postoji ista takva praznina kao u tebi? Plašim se. Da li ću imati dovoljno suza? Ili možda treba da se smejem? Da, podsmevam se onome čega se plašim.

Čežnja

četvrtak, mart 5, 2009

7 Comments

Iščekujem još, ko kišu grumen zemlje, dok se prži, dah tvoj po obličju mom. Gorim, buktinjom uz žar, još netaknut, neizrečen. Drhtim, kao onog čistog dana, u proleće kad teške ptice, ostadoše bez krila, osudjene na tlo. A ti i ja, mesto njih bludeći, stigosmo pod oblak i ne prenu nas kroz vreme zlo, sivilo mrena. Daješ, dajem, žile, meso, koje dušu sputava, okiva: sećanja, ludosti… Ne znam, ne želim, ne umem da znam, kako teče reka, bez oka tvoga, bludećeg po meni. I opet, ko mrena u one zore, kad kafane niko ne zatvara i svi po ulicama se ore i smeju, ti istražio si me, prešao, prepešačio, zapečatio, večno svoju… Prigrlila sam te, kao more stenu, kao na samrti poslednju želju. I ne dam, neposlušnim vetrovima, da ti otkriju jedra. Po meni večno ćeš da ploviš.

Ljudi

ponedeljak, mart 2, 2009

4 Comments

Ja nikada neću umreti jer godinama već ne postojim. Kosti i meso, krvni sudovi kad bi za čoveka bilo samo to dovoljno imali bi i previše ljudi. Svaki imaginaran stvor dao bi sebi za pravo da živi po više puta istu priču. U meni zjapi praznina nema konca koji ušiva, ni materije koja nadomešta. Ja imam um, ali šta s njim? On ne krpi, ne sniva, opstajanjem pukim ništa ne biva. Večnost je dosadna, ubija više nego čekanje da smrt zakuca. Na vrata stupam nogama od stakla plašeći se da ne polomim usput nečije dostojanstvo. Prazno je sve, izmedu glava ne obitava punoća zrelih duša. Pa kad bih barem mogla da prizovem kraj. Il kad bih mogla da živim svet koji sanjam a da nikad ne sanjam svet koji živim.

Metamorfoza

četvrtak, februar 26, 2009

0 Comments

Kad se pomrače u tebi i poslednje ideje, zapahnut slepim iluzijama tražićeš kompas, utiraćeš put, plakaće ti na ramenu ogrešeni bivši sveci. Tražićeš Boga kog si davno ostavio, ispljuvanog u nekom budžaku, da izdahne, poput svih ljudi. Ostaćeš zapanjen u oblaku saznanja, da nemaš više prava na drugovanje sa razbludelim anđelima. Jedina neprolaznost u tvom životu je nada koja ti evo naočigled umire, trajanjem iskopanim iz rastrganih dosanjavanja, iščekivanje Velikog suda. Gledaćeš, ti, povlašćen grehom, upiraćeš prstom na njega ne sluteći kako si već naučio da zaboraviš da voliš. Otima te bagra, a čovek sveteći se, postaje nedostojan da bude Bog. Umiraćes misleći da si sam hram, da sve što dotakneš postaje nekome svetinja, nekome grob. Raspukla se pred tobom neka istrošena nadanja, slamka koja zrači spas. Kad iščeprkaš u sebi nevine misli, kad sapereš tvrdnje da te plaši strah, naučiš da naričeš i voliš u isti mah, naći ćeš ga, jer nije čovek i jači je od svakog od nas.