Često sam se prethodnih godina preispitivala, da li sebe vidim profesionalno na nekom drugom mestu. Sa nekim drugim poslom – tavorenje, mala plata, nemoguća misija da uskladim posao i porodicu, sve me to „teralo“ od novinarstva. Ali, kad sednem i krenem da razmišljam, šta ja to volim, obožavam da radim, šta me od posla čini srećnom i ispunjenom, odgovor se sam nameće. VOLIM DA PIŠEM.

Ne, obožavam da pišem.

Krenula sam da na jednom mestu skupim neke svoje tekstove, čisto da imam gde da pogledam i pročitam, ako krenem opet da se preispitujem. Ovaj tekst, koji želim da podelim sa vama pisala sam jako davno, pre nekih 8 godina, i uvek se setim kako sam neizmerno uživala pišući svako slovo.  I kao što se malena Kristina ugnezdila tik do srca, tako se meni ova neplaćena, necenjena, skrajnuta i teška profesija uvukla do srca. I imam nameru da joj se posvetim svim srcem, dok mogu i dok imam volje.

Evo teksta, a na ostale tekstove možete baciti pogled ovde, u kategoriji novinarski tekstovi. Dopunjavaću je vremenom.

Izvor fotografije

„Ugnezdila“ se do – srca!

KRISTINA je vedra, pametna i radoznala šestogodišnjakinja. ”Zvezda” porodice, čije su rođenje snimale televizijske kamere, već je svesna da je na svet došla na poseban način. Mama Gordana rodila je živu i zdravu, nakon vanmaterične trudnoće!
Iako je rasla izvan mamine materice, sa minimalnim šansama da preživi, Kristina se ”ugnezdila” tik ispod njenog srca. U stomačnoj šupljini, između želuca i jetre, tu se ”grčevito” držala čitavih sedam meseci – 29. avgusta 1997. godine, kućom Krstića se, nakon sedamnaestogodišnje uzaludne borbe za potomstvo, konačno ”prolomio” dečji plač.
Godinama su Gordana i Rade Krstić želeli da prošire porodicu. Pomišljali su već da dignu ruke, prepuste se sudbini. A onda je, u zimu 1997. godine ”na scenu stupio” splet čudnih okolnosti, ili, Božja volja. Goca je u 38. godini prvi put zatrudnela.
- Čitavih 16 nedelja nisam ni znala da sam u drugom stanju. Imala sam užasne bolove, ni da mrdnem – priseća se Gordana. – Bio je Uskrs, lekari štrajkovali i ja odem na Vojnomedicinsku akademiju. Tamo mi doktorka kaže: ”Gospođo, lepe vesti, imaćete bebu.” Ja, u nesvest da padnem.
Oduševljenje zbog dugo željene prinove brzo je splaslo – lekari su joj rekli da nema ni kap plodove vode! Kada su još počele da se ređaju neverovatne dijagnoze, da beba nema glavu, da se ne razvija dobro, lekari su Gordani predložili da abortira.
- To nije dolazilo u obzir, na VMA su nam rekli da je sve u redu – kazao nam je Rade. – Kroz šta smo sve prošli, dobro je da smo ostali psihički zdravi. Kakve je bolove trpela, a niko joj nije verovao. Govorili su joj: ”Trudnoća ne boli”, ”Ma, ti si razmažena”.
Nesnosni bolovi su Gordanu ”prikovali” za krevet, bila je praktično nepokretna. Lekari, i sami zbunjeni, nisu još ni sumnjali da je Kristina u trbušnoj duplji, a ne u materici. ”Misteriju” je umesto ultrazvuka i sonde razrešio pregled – videli su da u materici nema ničega!
- Zvali su me i rekli da je vanmaterična trudnoća i da ne garantuju ni za Gocu ni za bebu – ”vraća film” Rade. – Zakazana je hitna operacija, i naša Kristina, sićušna sa 1.500 grama, zdrava i prava, došla je na svet. Bila je zalepljena za majčina creva, ali nikakva oštećenja nije imala.
Kristina sledeće godine kreće u školu. Nežna i krhka, mamina i tatina princeza je pravi borac. Nju ništa nije moglo da spreči da se rodi.

ZAHVALNOST
- NEMA novca kojim se može platiti ono što su ovi divni ljudi i lekari učinili za nas – uglas će Rade i Gordana, dok govore o doktorima Draganu Antiću, njegovoj supruzi Maji i Dušanu Stanojeviću iz KCB ”Dr Dragiša Mišović”.
Zahvaljujući pre svega njima, kažu, i mama i ćerka su preživele ovu neverovatnu trudnoću i porođaj.

SPASLA JE ”CAKA”
GORDANA je verovatno ostala živa samo zahvaljujući snalažljivosti dr Dušana Stanojevića koji je primenio ”trik” iz inostranstva – kada su ”carskim rezom” izvadili malu Kristinu, dr Stanojević je odmah zatvorio Gordanu, a posteljicu je izvadio tek nakon nedelju dana.
- Pošto dete nije bilo u materici, da smo izvadili odmah posteljicu, to bi izazvalo takvo krvarenje da bi majka mogla da umre – objasnio im je ovaj vrsni stručak zahvaljujući čijem ”triku” je Gordana ostala živa.

A. Radulović

tekst je objavljen u Večernjim novostima 15.11. 2003. g.

Danas teško da može da se zamisli novinarstvo, bilo klasično, bilo veb, bez vesti koja ima “obrnuta piramida oblik”. To znači da se čitalac/gledalac/slušalac gađa pravo u glavu, servira mu se najznačajnija činenica odmah, bez uvoda i “razglabanja”.

Danas niko nema vremena za gubljenje, hoće sve instant, odmah. Prežvakano.

Ali, mada na prvi pogled deluje lako, gotovo banalno napisati vest, moram vam reći (a sigurno ste i vi imali prilike da čitate) da i dalje u svim vrstama medija čitam/slušam mnogo zanatski loših vesti. I dalje ima novinara koji godinama pišu opširne članke, izveštaje, kite novine svojim komentarima, a da ne znaju da napišu esenciju, osnovu i bazu – VEST. U članku „Kako i zašto pisati vesti“, možete pročitati na lep i slikovit način objašnjenu problematiku u svu tananost „majstorije“ pisanja vesti.

U čemu je problem?

Možda u tome što za definiciju ŠTA JE VEST, nema univerzalnog pravila (mada postoje osnovna pravila koja čine dobru vest, ono što ona mora da ima).

Ono što takva vest mora da sadrži da bi bila potpuna  su odgovori na 5  pitanja (5 W ili WHO – ko, WHAT – šta, WHEN . kada,  WHERE- gde i WHY – zašto) +  H – how. Ta čuvena struktura  potiče iz SAD, s kraja 19. veka i do sada nije izmišljena bolja.

Iako nije neophodno da se poštuje američki stil u kojem se odgovori na sva pitanja trpaju u prvu rečenicu i da takvi čine-glavu ili lid vesti  (da rečenica ne bi bila glomazna, preduga i nerazumljiva čitaocu), bitno je da se  u lidu daju odgovori na najvažnija od tih pitanja.

U zavisnosti od vrste vesti, u prvi plan se stavlja KO, ŠTA, GDE, KADA, KAKO , i tu je procena novinara ključna – da odredi šta je konkretno za tu vest najbitnije.

Upravo ovo odvaja novinara od nekoga ko puko prenosi ono što je čuo video (zapisničar) do nekog ko činjenice bira, selektuje, i formira sliku o svetu (Neda Todorović, interpretativno i istraživačko novinarstvo).

PRIMER:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:324242-Cvetkovic-Plate-prosvetarima-kad-posao-odrade

Premijer Srbije Mirko Cvetković izjavio je danas da su predstavnicima prosvete koji su u štrajku vrata za razgovore u Vladi otvorena i da će plate biti isplaćene u onom delu u kome nisu, onog trenutka kad to bude odrađeno.

Da li je vest da je premijer nešto izjavio, ili sama izjava o štrajku?

Pritom, nadnaslov i lid su gotovo identični, što „bode oči“.  Možete videti i  kako su oko iste vesti različiti mediji izvukli  drugačije najvažnije pitanje

• LID mora da bude mamac za čitaoca – jasan, kratak  (Orvelovo čuveno pravilo ako možeš da izbaciš neku reč, izbaci je!), da čitaocu da ono što ga zanima,  da ne guši i ne gnjavi predugim frazama.
• Čitalac, kad dobije te najvažnije informacije, može da prestane sa čitanjem, jer su ispod tih one manje bitne (i često ne neophodne), kao što i urednik može takav tekst lepo da skrati, od kraja, ne dirajući gornji deo teksta.
• U borbi s televizijom, koja nad štampom ima brojne prednosti (brzina, gledanje „lice u lice s gledaocem“ …) u štampane medije uvukla se vest s begraundom – dodatnim činjenicama koje objašnjavaju čitaocu pozadinu vesti, ili ga podsećaju.  Begraund može da bude  izjava (svedoka, analitičara, stručne osobe) istorijski, a može da bude i najava budućeg događaja. Begraund ne sme da bude dug i da se „previsoko“ postavi u vesti, jer će je „ugušiti“.
• Ako citirajte, citirajte pametno! Citat može da bude čak i u lidu vesti, ako je citirani izrekao poentu dovoljno jasno i kratko da može da glumi lid (vodite računa o tome da ne smete menjati smisao rečenog, i da citat treba da bude citat). Ili niže u tekstu, ali citirajte samo ono što je smisleno i važno umesto da koristite svoje reči, nemojte citirati osobu zato što je važna – ( na primer, lično, reeeetko sam bila u situaciji da citiram ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića jer je govorio političkim rečnikom prepunim fraza a u stvari ne bi rekao ništa, samo bi mi „pojeo“ dragocene redove  – prim. aut.)

Izvor

SAVETI ZA PISANJE VESTI:

- Bajata vest NE POSTOJI – vest mora da bude aktuelna;  ili je sveža, ili ne postoji.

- U vesti OGROMAN značaj ima naslovni blok – nadnaslov, naslov i podnaslov, jer su oni ulaznica za vest a pri tom treba da budu tako napisani da se ne ponavljaju u vesti, jer je onda čitalac neće ni pročitati.

- Vest mora da ima izvor (on se ne navodi uvek, ali ga novinar i urednik moraju znati i u njega imati poverenje)

- Vest ne počinje pitanjem (a i ne završava se pitanjem, jer novinar a ne čitalac treba da nađu odgovore)

-  NEMA komentara i ličnog stava - na primer u VESTI nema mesta za Rečenicu – Libijski diktator Moamer El Gadafi (ko je dokazao da je on diktator, da li je osuđen), ili zločinac taj i taj, koji je osumnjičen za ubistvo.

- Rečenice treba da budu kratke, jasne, precizne, nema u vestima „umiranja u lepoti“ i spisateljskih bravura.

- Dobro je koristiti i sistem fioka, koji uredniku omogućava da ako je frka izvuče i baci neku od fioka a da vest ostane neokrnjena i razumljiva.

PRIMER:

1 fioka – lid  – Evropski komesar za proširenje Štefan File izjavio je danas da samo od Srbije zavisi kojom brzinom će nastaviti evropske integracije, a da će zemlje članice EU tražiti od Beograda konkretne rezultate saradnje sa Haškim tribunalom.

2 fioka:  File je, posle sastanka sa potpredsednikom Vlade Srbije Božidarom Đelićem, poručio da bi optuženi za ratne zločine trebalo što pre da budu privedeni pravdi.

3 fioka – „Uzima se u obzir sve što Srbija radi na tom planu i važno je da obaveze prate i adekvatni rezultati. Zemlje članice EU će gledati konkretne rezultate”, naglasio je evropski komesar za proširenje.

4. fioka – Prema njegovim rečima, sada „nije vreme za špekulacije” o tome da li će Srbija do kraja godine dobiti status kandidata za članstvo u EU – već je vreme da se ozbiljno pristupi reformama.

5. fioka – Ova godina je veoma važna za proces proširenja EU i moguće je pokrenuti zamajac proširenja. Srbija mora da bude ambiciozna i samo će od nje zavisiti kojom brzinom će ići”, naglasio je File.

Izvor

- Kratite, kratite, kratite! Kada završite, bar 2 puta pročitajte vest, iznenadićete se koliko reči može da se izbaci a da se ne narušio smisao izrečenog.

- Smanjite prideve (koji daju kitnjatost tekstu, ali ne pomažu mnogo čitaocu da stvori sliku) i pametno koristite glagole (izbegavajte one koji su previše izraubovani, ista stvar može da se kaže na mnogo načina.

- IZBEGAVAJTE formalnosti (osim ako su neophodne, deo protokola ili titule)

i zapamtite:  - najbolja vest je ona koja zaslužuje da se „razradi“ i ima nastavak!

P. S. Iako se dobar deo ovoga može iskoristiti i za pisanje na webu, ono ima neke svoje specifičnosti, o kojima ću pisati u posebnim tekstovima.

Dodatno štivo:

BBC-jev vodič za stil

10 stvari koje ne smeš da radiš kada pišeš vesti

Osnove pisanja vesti

Vodič za pisanje vesti za početnike

Mladi novinari se često razočaraju kad „friški“ s fakulteta dođu u redakciju i shvate da teorije koje su učili na studijama nemaju mnogo veze s praksom u redakciji. Oni  bez prethodnog „teoretisanja“ o novinarskim formama izražavanja, možda se lakše i snađu učeći od nule strukturu onog što pišu, prilagođavajući se direktno mediju u kojem rade (jer svaki  ima svoje „fore i  fazone“ koji se u vidu pisano/nepisanih pravila prenose s kolena na koleno redakcijom). Klasična, knjiška podela (ili jedna od njih) novinarskih formi izražavanja izgleda ovako:

Dijaloške forme su doživele ekspanziju procvatom radija, a naročito televizije, a kako ja pišem o štampanom novinarstvu, neću se na ovome duže zadržavati. Da dodam samo da kako je VEST kraljica monoloških oblika izveštavanja, iz koje se izlivaju svi ostali oblici, tako je INTERVJU  kralj dijaloških formi (sa kojima možemo da se igramo tek kad dobro izučimo zanat „zidanja vesti“.

U teoriji novinarstva postoji i trostruka podela na:

1. FAKTOGRAFSKE forme – vest, izveštaj, klasični (pitanje – odgovor) intervju
2. ANALITIČKE – članak, uvodnik,  kolumna, komentar i male forme poput beleške,  i delom umetničke kritike
3. BELETRISTIČKE – feljton, reportaža, crtica,  satira, kozerija,  karikatura i opet, umetnička kritika

Poslednjih godina se forsira  i  interpetativno novinarstvo, kao oblik izražavanja koji podrazumeva „begraund“ odnosno pozadinu događaja.  Kako se samo novinarstvo menja (štampa, pod pritiskom interneta, naročito), tako se menjaju i oblici novinarskog izražavanja u praksi – NIKO više nema vremena za preopširne analize, tekstove koji „guše“, sve  postaje „dajžestirana“ verzija, u želji da se se dobije (zbog same prirode medija nepravedna) borba sa radijom,  televizijom, i internetom.

Osim vesti i izveštaja (uglavnom),  svi ostali oblici  mogu i najčešće se bitno razlikuju u praksi od onog „školskog“. Ovo, u principu, iako može na početku da frustrira, i nije neki problem, jer su same podele, i konkretne forme mnogo više deo teorije informacija i naučnog pristupa komunikologiji, te u tom smislu značajni (dakle, kao analiza i smeštanje  informacija u komunikacioni kontekst), nego što znače onima u redakciji.

Ali, uvek volim da kažem da je bolje ako nas radoznali duh „natera“ da svoje zanimanje shvatimo ne kao novinarski zanat, već kao – KOMUNIKOLOGIJU. Tako ćemo se izdići iznad pukih „zanatlija“ koji odrađuju posao i biti ono što treba da budemo – profesionalni komunikatori (ovoj temi moraću da posvetim poseban tekst) .  I ne samo to, ući  ćemo u čarobni svet gde je informacija SVE, a igra rečima najlepši način da se igramo (znam da zvučim pomalo naivno, ali da nije tako, odavno bih promenila profesiju).

Tako je i sa novinarskim formama. Kad jednom dobro naučite šta je „lid“ – glava vesti, onih čuvenih 5 +1 W - (KO;  ŠTA, GDE; KAD; KAKO, plus ZAŠTO, koje nam daje kontekst), nije toliko bitno na koji način ćete dalje slagati tekst. Jer, čitalac je u prvom pasusu (poželjno rečenici!)  dobio NEOPHODNO i dovoljno.

U teoriji informacija, informisanje se svodi na proces slanja i primanja poruke preko kanala i na osnovu definisanog koda. Da ne smaram mnogo teorijama, koga zanima naći će i pročitati (a nešto od preporuka za literaturu naći ćete  i na kraju ovih tekstova). Poenta je da su novinari neka vrsta posrednika između izvora informacija i  krajnjeg primaoca – a način kako se prenosi (vrsta medija, žanr, forma) je u stvari kod.

E, učenje građenja tog koda ide od temelja, to jest vesti. Ma koliko vama sve to zvučalo jednostavno, verujte videla sam previše „novinara“ koji i dalje ne znaju da napišu – vest!  A mnogo vole da pišu reportaže, komentare… A to je isto kao da pokušavaju da prave kuću od krova (i to od trulih dasaka)…

Pisac je talentovan ako sa malo reči ume da kaže mnogo

A. P. Čehov

* grafika je iz Skripte Novinarski žanrovi dr Dubravke Valić Nedeljković

Izvor fotografije

Možda zanimljivo štivo:

- Skripte za preuzimanje studenata Žurnalistike iz Novog Sada

- Sajt netnovinar.org, obavezno štivo!

- Dušan Đurić – Novinarska radionica i Novinarski leksikon

Novinarstvo je, možda i više nego neke druge profesije doživelo brutalni sunovrat poslednjih godina ( decenija). I ne samo kod nas, već je i svet zahvatio  trend opadanja kvaliteta novinarstva, rasta „žutila“ na uštrb interpretativnog i istraživačkog novinarstva.  No, to su sve samo neki od razloga što će novinarstvo da se menja (ne nužno i propada) u budućnosti.

Danas je ono lako podložno pritiscima političke i ekonomske elite, i teško brekće pod teretom sila koje ga nepovratno menjaju – političkih, ekonomskih (sa ogromnim uticajem korporacija), tehnoloških. Tiraži, čak i eminentnih štampanih medija,  stalno opadaju i to je činjenica, koja će uticati na budućnost novinarstva.

Izvor

Ono, što između ostalog,  može da spase medije, pa i one štampane je možda i najvažniji resurs – kvalitetniji novinari. To je ono, o čemu u svari želim da vam pišem. Onda će valjda i dilemu iz naslova biti lakše razrešiti.

Novinarski „nerv“

Kad sam davno, u srednjoj školi, izrazila želju da upišem novinarstvo, moj otac i ljudi iz najbljiže okoline imali su dve reakcije: „Novinari lažu“ i „Novinari žive kratko“. To je prosečno mišljenje o ovoj profesiji, iz naroda. Zaista, malo je onoga što se pročita ili vidi a čemu se veruje, „iz prve“. Zašto bi onda neko želeo da bude novinar?

Razlozi i motivi su raznoliki, a teško da je danas, kao nekada i kako na nekim drugim meridijanima, ovo profesija u koju se hrli  zbog dobre plate, društvenog statusa, priznatosti i pripadnosti „intelektualnoj eliti“. Tim pre, to što radite, morate da volite.

Lepota posla

Da se razumemo, i novinarstvo je posao. Odeš, radiš dok ne završiš, odeš kući. I tu nastaje – problem. Ne možeš da odeš kući. Ne možeš da odložiš sve i da čekaš sledeću smenu. Ko hoće da se ovim poslom bavi ozbiljno,  ne može da računa na radno vreme i mentalni odmor od posla.  Često navodim jednostavan „test“ – ako šetate ulicom i naletite na saobraćajnu nesreću ili neku „frku“, a nije ti prva reakcija da nazoveš redakciju i javiš šta se dešava, omašio si ideju. Ili da budem brutalna,  da li kad novinar vidi povređenog prvo treba da

a) pritrči da pomogne b) izvadi fotoaparat ili notes?

Zvuči brutalno, ali tako je.  To je ono što zovu i novinarskim nervom – spremnošću da se bude u službi vesti, da se vidi, oseti i proceni šta je vest, kako do nje stići i na koji je način najbolje interpertirati.  I mada se zanatski deo posla  relativno lako nauči, – kako napisati vest, članak, kako tehnički odraditi deo proces od prikupljanja informacija do momenta kad se napisano nađe na štamparskom otisku, kako „hendlovati“ dinamičnim životom redakcije, ta tanka nit novinarskog nerva deli  „zanatliju“ od dobrog novinara.

Da zaključim – moje mišljenje je da je zanat samo dobar temelj za dobrog novinara, a da što više bude onih kojima je ono način života, to ova profesija ima više šanse da se (transformisana, sa novim alatima ali istim žarom) održi i vrati tamo gde joj je mesto.

Dobar start

Da li imate talenta najbolje ćete utvrditi ako „omirišete“ redakciju. Potpuno je druga stvar što naše naopako postavljeno školstvo praksu smatra delom koji dolazi posle diplome, valjda zato i ima tako mnogo onih koji su stekli diplome fakulteta koji nisu za njh. Moji saveti onima koji planiraju da se bave novinarstvom:

- Počnite na vreme – školski list, lokalni list, internet sajt, mogućnosti su danas jako velike, a resursi lako dostupni – treba vam računar i internet. Do upisa na fakultet, već ćete znati dovoljno da vidite da li vam ovo zanimanje „leži“ (a ako još imate sreće da naletite na nekog prekaljenog novinarskog „vuka“ koji u vama prepozna žicu za pisanje, tim bolje)

-  Čitajte, knjige obavezno, novine takođe  – bez obzira na njihov kvalitet, iz njih ćete mnogo naučiti, makar kako NE treba pisati.

- Obrazujte se – bez obzira što je danas u Srbiji obrazovna struktura novinara poražavajuća i što za novinara nije uvek ključno da li je fakultetski obrazovan - jer fakultet je možda nužan ali svakako ne dovoljan uslov  za to , morate stalno da učite da bi uhvatili korak sa ostalima.  Ma ne korak, trčanje! Jer, uvek može da se desi da sa diplomom španskog jezika završite prateći energetiku u ekonomskoj rubrici, i onda vas „rudarski posao“ učenja tek čeka.

- Budite ekstrovertni – ako imate problem da uspostavite društvene kontakte, ako niste ljubopitljivi, prodorni, radoznali, teško ćete osvojiti zanat, a kamoli uživati u ovom poslu.  Muka je što nekada ćete sigurno doći u situaciju da drugom ljudskom biću postavite pitanje koje privatno ne bi ni u ludilu. Zapamtite to i spremajte se i za takve situacije.

- Pišite, pišite, pišite! - Nijedan dan bez slova. Nema boljeg načina da naučite da pišete od svakodnevnog pisanja.  Čak i vrhunski novinari  osećaju se „zarđalo“ ako neko vreme ne pišu, treba im vremena da ponovo naoštre pera.

- Pažljivo odaberite fakultet - NE, na žalost, NIJE NUŽNO da završite fakultet za novinarstvo da bi bili novinar. Zato pažljivo razmislite o opcijama koje za sebe želite, gde sebe vidite za 10, 20, 30 godina i šta bi želeli da radite ako ne budete novinar ( a u današnje vreme, i bez nužno loših uslova u jednoj branši, promena posla, dospecijalizacija ili promena čitave branše nije retkost).

O ovome više u sledećem nastavku.

Mnogo puta za ovih osam godina koliko se bavim novinarstvom doživela sam da me „gledaju iskosa“, proglašavaju bednim piskaralom, podrugljivo frkću na pomen profesije. Čak mi je i rođeni tata, odgovarajući me od studija novinarstva kao poslednja dva argumenta izvukao – sine, „novinari lažu“ i „novinari kratko žive“. Baš stimulativno. Nije me odgovorio.

Nije bio u pravu moj taja, novinarstvo je baš jedan divan posao.

Ustaneš ( ne baš rano, to nam je jedna od retkih privilegija), odeš do redakcije, pa na radni zadatak. Treba da izveštavaš sa Skupštinske sednice Odbora za saobraća j i veze. Po završetku, postaviš novinarsko pitanje, a od ministra Mrkonjića dobiješ – šamar (ili maženje po glavi).  Nema veze što je to maženje iz ličnih simpatija - Dobiješ doduše posle medijske halabuke i izvinjenje dotičnog kapitalca (mislim ministra za ono što su nekada bile kapitalne investicije).

Braća po delu

Izvor

SAVET: preporuka novinaru Kurira,  Lađeviću da se mane sektora, jer je izgleda uklet. Jer kako drugačije objasniti da  je Mrkin dobar drug Velja, dok je bio na mestu „kapitalca “ mlatio, doduše verbalno, novinara Vladu Ilića, javno ga optužujući da je polno opštio s njegovim ovcama na imanju u Kačulicama? Tamo, naime moj zemljak Velja Ilić, stručnjak opšte prakse od železnice do kardiovaskularne klinike (prim. aut, ovaj izraz sam pozajmila iz sjajne izjave mog kolege i zemljaka  Stojana Markovića) nameravao da gradi kliniku. A kolega Ilić, jelte, po novinarskom zadatku došao da vidi šta to ministar gradi.

Ceo slučaj navodne sodomije, naravno još nije dobio epilog, a evo i zašto.

Koleginice novinarke obično prožu bolje kad se dele sektori. Dobiju zdravstvo, socijalu, ili crkvu. Milina jedna. Ni  Aleksandra Delić, dopisnica  Novosti iz Šapca, nije slutila da će izvešatavanje o navodnim mahinacijama lokalnog popa biznismena  Bogdana Simanića dovesti do  „blagosiljanja“  salvom uvreda i pretnji. Sad čekam da vidim da li će se i kako s (ras) popom obračunati mediji, crkva, policija i sud.

Napomena: novinari  bi trebalo da budu zaštićeni ovim odredbama. Da li su?

Link za danas: http://www.napadi-na-novinare.com/index.php

P.s. Nemoj da se neko slučajno šalio da kao argument poteže političku orijentaciju, sumnjive novinarske vrednosti i uređivačku politiku novina u kojima pomenuti novinari rade. To jednostavno nije predmet ove priče.

photo credit: Matt Hamm
photo credit: birgerking

Već neko vreme mi upada u oči kako naši oflajn (offline) ili “mejnstrim”  mediji u onlajn (online) svetu izigravaju slona u staklarskoj radnji. Nekako, činilo mi se da je malo zdravog razuma i praćenja, čitanja na internetu dovoljno da se skapira kako bi neke stvari  društvenim medijima (social media) mogle da se poboljšaju i unaprede. Ali, očito da nisam u pravu, a sudeći po nedavnim postovima postovima  Dragana Varagića i “ehu” iz novinarskog ugla kolege Dragana Radovića, nisam ni jedina koja tako misli.

Ovaj, prvi post činiće neka moja razmišljanja na ovu temu, s tim što ću malo sužiti fokus – samo na klasične medije, da se ne bi rasplinula u komplikovanoj tematici. U drugom postu, koji ću objaviti  narednih dana, baviću se konkretnom uporednom analizom korišćenja društvenih medija od strane naših najtiražnijih novina, časopisa, televizija…

Negde jesenas, Peđa Pušelja je “brutalno” napisao da će štampani mediji da propadnu ako se ne prilagode i promene okoštale stavove.  Kako u jednom takvom primam platu, štrecnulo me sve to i zamislilo. Nije Peđa napisao ništa novo, to je samo talas koji, s poslovničnim zakašnjenjem iz sveta stiže u Srbiju.

Lutajući internetom i istražujući, shvatila sam da su kritičari itekako u pravu  – ledeno doba za klasične medije odavno je počelo. Naravno, neki će preživeti i još će dugo štampani (mada umanjeni) tiraži stizati do svoje publike. Ali će zato, ako se ne promene, ti mediji izgubiti mladu (i ne samo mladu) publiku koja već odavno prvu kafu pije uz RSS feed u Google readeru umesto uz šuštanje dnevnih novina.

A opet, možda je  dovoljno da pažljivo i uz neminovno prilagođavanje našim uslovima „prepišemo“  ono što već svetski offline mediji prolaze http://mashable.com/2009/03/11/newspaper-industry/. Svakako u našim uslovima, teško da bi bilo koje dnevne novine (a najtiražnije imaju oko 200.000 štampanih primeraka dnevno), mogle da dostignu 280.000 pratilaca na Twitteru, koliko ima glavni nalog za feed vesti New York times,  (koji uz to ima i posebne kanale za knjige – http://twitter.com/nytimesbooks i  umetnost, u želji da ponudi „personalizovanu interakciju“ kako navodi jedan od vodećih social media sajtova Mashable ).

Da ne bi pomislili kako smo samo mi u “ledenom dobu”, govori i podatak da “iako većina novina koristi Twitter, samo nekolicina dozvoljava korisnicima da „tvitnu“ priče direktno s njihovih sajtova“.

Ne želim da budem džangrizava i kažem kako smo u kamenom dobu. Jer, fakat, nismo. Neke se stvari menjaju. Polako se, više instiktivno i pipajući u mraku shvata da stari načini rada ne mogu više da opstanu, da je kriza prizma kroz koju će se prelomiti ko je sposoban i zaslužuje poverenje, a ko će potonuti u mulju zbog okoštalosti i nemogućnosti da se da u trk, kad je već na startu zakasnio.

Neke od postulata novog doba – modernog, brzog, interaktivnog informisanja, koje je potrebno savremenim, prezaposlenim ljudima, naši mediji već primenjuju na svojim sajtovima:

-          Za razliku od prethodnih godina, danas veliki broj njih ima RSS feed, pokušavaju da budu „ril tajm“ (real time) ažurirajući vesti i sadržaje i pre nego što se pojave u štampanom izdanju, ubacuju se video snimci, pozivaju poznati da bloguju, dozvoljavaju se komentari… Ako malo pronjuškamo netom, videćemo da smo mi sada tamo gde su zapadni medji bili 2007. i 2008. godine, bar kada je korišćenje ovih „alata“ u pitanju. Mnogi mediji širom sveta prolazili su  sličan put (ali, avaj kod nas se teško kroz istoriju išta izvlačilo i iz svojih grešaka, a kamoli tuđih).

- Tiraži dnevnih novina, nedeljnika (periodike još žešće) padaju. Prihodi od marketinga su osetno smanjeni, mediji su evidentno u dubokoj krizi.  U toj situaciji, kada svaka redakcija ima novinara viška, ko još razmišlja o onlajn reputaciji, društevenim medijima i okretanju „virtuelnim“ čitaocima. A možda bi trebalo.  Koncept društvenih medija nije jeftin – traži posvećenost i znanje. Traži da razmišljamo malo kreativnije, da se , posle duuugo vremena kada su mediji u pitanju POTRUDIMO.

Da pokažemo da nam je stalo.

Čini se da su mediji odavno izgubili poštovanje prema čitaocima. Ako pogledate dnevne novine i televizije, videćete da je ogroman procenat sadržaja skoro pa identičan (eventualno samo upakovan u boje političke opcije kojoj se naginje).

Ozbiljne analitičke tekstove, koje samo u restolvima pronalazimo, kao i komentare i kolumne, sa trona su skinuli blogovi, jer su raspršili elitizam tih novinarskih žanrova i oduzeli tapiju da samo „odabrani“ mogu da obnaroduju svoje cenjeno mišljenje.

Naletela sam na sjajan članak Fila Bakleja (Phil Buckley)  o tome kako društveni mediji mogu da pomognu spasavanje  klasičnih. Kombinujući njegove ideje i dodajući malo sopstvenog začina, evo moje „tu du“ (to do) liste za naše (pre svega štampane medije) i njihov social media angažman:

-  Volite svoje čitaoce!

Oslušnite šta misle, šta žele da čitaju, pogledajte komentare na sajtu, odgovarajte na njih. Nemojte koristiti Fejsbuk i Tviter kao RSS feed, jer to onda može da radi i mašina umesto vas, zar ne?

-  Promenite, se ne boli!

Ovde ću citirati Bakleja, prestanite da se branite od promena, već počnite i sami da se menjate.  Čak 96 odsto pripradnika „generacije y“ u svetu ima pristup društvenim medijima, više od 70 odasto njih provodi NAJMANJE dva sata online, dok manje od polovine toliko provodi ispred TV-a.

- Ulažite u znanje i veštine

Znanje nikada nije bilo jeftinije i pristupačnije, ali potrebno je uložiti velike količine veoma skupog resursa – vremena. Stvarno, ni s najboljom voljom ne mogu da shvatim kolege koji odbijaju da nauče da koriste računar! na primer (a imala sam takvih „slučajeva“),  za društvene medije nisu ni čuli, i dalje umesto da krstare internetom razgovore spremaju u dokumentaciji…

Potrudite se da se oni koji kreiraju i prave sadržaj dodatno obrazuju i spreme za novo vreme, negujte njihovu kreativnost i nagrađujte angažovanost. Ako neće oni, ima ko hoće, bar je novinarsko tržiše (pre)zasićeno radnom snagom

- Prilagodite se čitaocu/gledaocu, probajte da mu ponudite maksimalno personalizovan sadržaj  – kroz RSS feed samo određenih rubrika i kategorija, njuzletere (newslettere), lično obraćanje na FB i Tviteru (da, da to zahteva vreme i posvećenost, ali gradi lojalnost, poput primera koji daje Baklej – ako u tvom omiljenom kafiću znaju kakvu kafu piješ, zašto ne bi novine koje čitaš znale šta voliš?

- Dozvolite da se „virus“ širi – omogućite da se sadržaji vašeg sajta što lakše širi dalje , da čitaoci mogu jednim klikom da podele (sharuju) vest.

- Učinite korisnike delom nove zajednice

Činjenica je da ljudi koji još uvek čitaju novine to rade ne toliko zbog informacija koje mogu da pronadju na mnogo mesta, već zbog osećaja koje im to čitanje daje. Društveni mediji daju sjajnu priliku da se stvore nove zajednice kod kojih će moći da stvore upravo takav osećaj pripadnosti, koji je vrlo bitan za lojalnost određenom mediju (ako mi ne verujete, pitajte na pr. dedu koji već 40 godina čita isti dnevni list

O tome kako to u praksi izgleda kod nas, u narednom postu.

Pomenuh pre neki dan, ovde da nije baš totalno izgubljeno ako si nekim slučajem bedno piskaralo. Svakodnevica zanata, mali obični izveštaji, vesti, rutina, borba sa cenzurom, uredničkim hirovima, ma kako izgledalo novinaru početniku, imaju svoju nagradu. Šlag na torti. Ma, jagodu na vrhu šlaga. Ona dolazi retko, nekome nikada, ali ako dođe, izaziva u vama takav adrenalinski skok, da vas drži danima, i daje smisao onom što radite.

Slika uzeta odavde

Svaki dan, sa svakim udarcem po tastaturi vi znate da se iluzije novinarstva ostavljaju pred vratima redakcija. Da slova, ma kako napisana, koliko duše i znanja uneto u njih, na žalost, ne menjaju svet. Da, mediji jesu danas jako moćni, vrše ogroman uticaj na javno mnjenje, modeliraju donekle ukus i stav ciljne javnosti. Ali, konci su u rukama onih koji ne drže tastature, a novinari se osećaju kao lutke, kojima tek neki neimenovani duhovi pokreću ruke, kao u lutkarskoj predstavi.

 Srećom, postoje dani kada vredi biti piskaralo. Premda nekada omalovažavana kao „soft“ novinarstvo i podilaženje emocijama čitalaca, prava „human interest story“ kada dotakne, ili još bolje, kada ima efekta, čini novinara hroničarem stvarnosti i daje „bednom piskaralu“ smisao. Ko prati dnevnu štampu, mogao je danima da čita zanimljivu priču mog kolege i zemljaka Čačanina Vlade Ilića o Velinki, bebi, ostavljenoj pre 33 godine u autobusu. A mogao je i u nastavcima, da prati razrešenje misterije, koju su pražljivo pratili akteri i čitaoci.

 I mada, nekome možda liči na ovde toliko omrznutu špansku seriju, jer , fakat, ima sve elemente zapleta, zlehudu sudbinu, traganje, zamenu identiteta, neočekivan rasplet, priča o Velinki je mnogo više od toga. Zahvaljujući baš „bednim piskaralima“, ova ljudska priča, gde ništa nije crno belo dobila je svoj „happy and“. Jedna žena je posle mnogo godina otkrila svoj pravi identitet, svoje ime i poreklo. I ne samo to. Videli smo da i danas, kao i pre tri desecnije, Centri za socijalni rad rade traljavo, masovno se prave greške, dokumentacija nam je smehotresna, a ljudi vrlo lako mogu da se „zagube“ u njoj. Eto, nekada je baš divno biti „bedno piskaralo“. Znaš da si usrećio bar jednu osobu, dovoljno je.

Elem, bedno piskaralo se dakako odnosi na pokušaj pesnika aka - jadnu malu miroljubivu aždaju, ali je u praksi preraslo u zezanje mene i mojih prijatelja na račun moje profesije, novinarske.  

Tek kad sam zagrebala po površini te profesije, videla sam da baš taj epitet jako pristaje bavljenju novinarstvom u Srbiji danas. Šta smo drugo do bedna piskarala? Dovedena do bede, intelektualne, emotivne, inspiracijske. Umlaćeni po glavi, stisnuti cenzurom i autocenzurom. Za umetnike smo

predaleko, zanatlije tek, za zanatlije smo oni kojima ne treba verovati, za elitu sirotinja koja voli da se muva među V.I.P. svetom, a za siromašne dno, oni kojima viri praziluk iz dupeta i stide se svog realnog statusa.

 Često volim prijateljima da kažem koju o svom „otrežnjenju“ -  Tražiš za juče, lažeš, mažeš, moliš, sedneš, pišeš brišeš. Zadovoljan si, pitaš se otukud tako sjajne reči tako savršeno spojene u članak. Ujutro, još raščupan ideš do kioska da vidiš kako je urednik plasirao tekst, da vidiš da li je svet malo drugačiji, bar u tvojim očima.

 Iz iskustva govorim, mogu ti se desiti tri stvari:

 1. Da je urednik izbacio tvoju brilijantnu rubriku, jer je upalo nešto lepše, bolje, hitnije…. (dopuniti po želji)

 2. Da je urednik, u stisci i frci, tvoj tekst tako skratio da ga ne prepoznaje ni rođena majka(a to ćeš već oko sedam ujutro shvatiti, jer će te probudi umilni glas sagovornika koji te naziva nepismenom budalom i pominje ti familiju)

 3. Da, silazeći niz stepenice, naletiš, tik na „odmorištu“ na svoj članak. Uredno savijene novine, tu, na podu. Srećan si, lepo izgleda, naslov su ti čak ostavili. Onda ih podigneš, ruke ti drhte od zadovoljstva i vidiš – ono za šta si još juče izgarao, poslužilo je jutros da se stavi na kučeće govance neoprezno ostavljeno na stepenicama tvoje zgrade. Za mene, TO JE SUŠTINA NOVINARSTVA.

 I najbolji novinari su oni koji ni novinarstvu, ni sebi ne daju previše na važnosti. Onda možda i naprave neki dobar potez, neku iskru zbog koje vredi pisati… O jednom takvom potezu razmišljam prethodnih dana, ali, zaslužuje da mu se posveti poseban post