Novinari treba da brane novinarstvo, ali čini mi se da nam ne dolazi najveća pretnja od društvenih mreža.  Tradicionalni mediji  će se svakako promeniti ali ne suštinski – već pojavno i u smislu alata koji se koriste. A novinarstvo će preživeti, zajedno sa onim novinarima koji su tu promenu na vreme uočili i prilagodili joj se.

I nije  pitanje ni da li je potrebno, ni hoće li se koristiti, ni da li će se primena duštvenih medija  odomaćiti i kod nas. Pitanje je samo kada?

Bili smo svedoci u prethodnom periodu kako su društveni mediji uticali da se način plasiranja informacija poboljša, postane brži, a one dostupnije. To su ukapirali i tradicionalni mediji (oh konačno) i manje ili više krenuli da koriste  sopstvene sajtove, DM  (bar one najpopularnije poput FB)u plasiranju i promociji svojih sadržaja i da ih međusobno uvezuju.  Sada je vreme da novinari iskoriste  drugu važnu prednost DM – bolje,  brže kreiranje sadržaja informacija.

Rasprava koja se ovih dana vodila odnosila se uglavnom na  novinarstvo uživo ( real time novinarstvo), i na direktno prenošenje događaja od velike važnosti, i nekih „akcidentalnih“ poput nesreća, zemljotresa, kriza i sl.  To je bitan deo novinarstva (gde svakako opet društveni mediji imaju veliku ulogu u pronalaženju adekvatnih izvora) i upliv „user generated sadržaja“ – građana koji preko DM daju informacije biće sve veći . Ali, koliko god taj deo bio bitan, on ne čini veliki procenat ukupno generisanog sadržaja koji stvaraju i plasiraju mediji.

Mediji su godinama  živeli od toga što su bili posrednici koji obrađuju sadržaj između trgovine i konzumenata, vlasti i građana, izvora i onih koji primaju informaciju, ali je internet taj model učinio zastarelim. Nije više dovoljno da novinar bude dobar u pisanju – ili uređivanju.

Ima milion drugih koji mogu bolje da pišu, i nije uopšte strašno da mediji predaju „zlatnu medalju“ za brzinu korisnicima Tvitera, Fejsbuka ili Gugl plusa.

Izvor fotografije

Jer, onda oni mogu na miru da se  okrenu analitici, sadržajima koje građani ne mogu da proizvode, već ih očekuju od novinara i novinarstva koje zahteva istraživanje, i vreme. Tu  će novinari, barem oni u Srbiji, tek otkriti moć interneta i društvenih mreža, naravno, čim nauče da iz njih izvuku najbolje za svoj posao.

Dakle, da pređemo na posao (odavno nisam duži uvod napisala):

- Korišćenje društvenih medija (twittera) kao izvora informacija:

(pisaću uglavnom o tviteru, jer se on i u svetu pokazao kao platforma s najvećim potencijalom za te svrhe).

• Nemojte propuštati priče koje počinju na društvenim medijima -  često se iz  međusobne konverzacije na društvenim mrežama može nanjušiti dobra priča  – primer su nedavna prepucavanja političkih partija na twitteru, što je novinarima nekih medija bila polazna tačka za tekstove na temu „oruđa“ koje će se koristiti  u političkoj borbi na predstojećim izborima
• Možete lako dobiti informaciju o nekom događaju s lica mesta – nesreća, požar, sukob (pa i ovaj poslednji slučaj sa Stefanom Živkovićem je u stvari najbolji mogući primer i novinari bi, umesto što se ljute i emotivno doživljavaju kritike iz toga mogli puno da nauče)
•  Možete „uhvatiti“  nastavak neke priče – ili zavrteti priču – primer je slučaj od pre nekoliko dana, kada je više korisnika twittera direktno linkovalo ministru Oliveru Duliću članak koji se tiče  zabrane građaninu da čisti. Time je priča veoma lako dobila nastavak, jer je ovaj ministar, inače aktivni korisnik tvitera obećao da će se  bliže pozabaviti  temom. Uobičajeni put bi bio da novinar pozove resornog ministra, i pita ga za ovaj slučaj, pa dok objasni o čemu se radi, „rastabiri“ nadležnosti, prođe pored PR-ova, priča gubi na aktuelnosti.
• Naravno, na kraju treba proveriti i ishod, da li je ministar zaista ispunio obećanje koje je javno dao – što tekstom u novinama, što opet javnim obraćanjem na twitteru i linkovanjem teksta, gde publika sa twittera ima ulogu „watch dog“), i eto zaokružene priče  (koja može dalje da se širi nekim istraživačkim člankom na tu temu: na primer, kako  država lošim zakonodavstvom sputava građanske inicijative i sl.) To je, ono dragi novinari, gde vas tviteraši, ni građanski novinari ne mogu ugroziti.
• Možete lako kontaktirati nekoga za priču - bilo da je obični građanin (Bane Grković je na taj način došao do Stefana Živkovića i napravio intervju s njim u Blicu ), bilo da je poznata ličnost – lično sam imala priliku da sagovornicu koja mi se nije javljala na mobilni telefon „uhvatim“ baš preko twittera.
• Na tviteru ćete u veoma kratkom roku naći izvore u smislu konzumenata – postavite na primer pitanje „da li ste imali problema sa čekanjem za  novi pašoš“ – u roku od nekoliko minuta dobićete SIGURNO, pregršt različitih mišljenja i iskustava. Vi svakako, možete otići u pet ujutru ispred stanice da zajedno sa ljudima čekate red za pasoš. I to uradite (naročito ako na primer pravite reportažu).
•  Ali, na tviteru ćete brže i lakše dobiti ove informacije, biće raznolikije (jer će više ljudi videti vaše pitanje, mogu da vam odgovore i kasnije i sl.). Uzorak, naravno nije reprezentativan, ali nije ni onaj ispred policijske stanice, ni onaj kada radite „random“ anketu na ulici.
• Možete ih koristiti kao naprednu „dokumentaciju“ da saznate neke nove činjenice (često i one koje nećete lako naći ni u jednoj dokumentaciji, pa ni običnim pretraživanjem na google-u). Koristite pretragu na tviteru, tako možete lako naći neku osobu, šta se o njoj pričalo na ovoj mreži, kao i o čemu ona priča, kakve je teme zanimaju. Možete lako saznati stvari koje će upotpuniti sliku o toj osobi – nedavno je na primer,  na Fejsbuk profilu državni tužilac Tomo Zorić okačio  problematične slike sa Anom Nikolić, tako nešto je postalo i samo po sebi vest, a i dodatni prilog nekome ko piše o ovom državnom funkcioneru.

- Provera izvora sa društvenih medija

Da li će se neka informacija sa društvenih medija prihvatiti ili ne zavisi od mnogo faktora i svaki je slučaj za sebe.  Izvor sa Tvitera tretira se kao bilo koji drugi izvor - proverava se. Neka od osnovnih pitanja koje novinar može da postavi sebi pre nego što odluči šta će sa tom informacijom su: koliko je ona važna, koliko je proverljiva i koliko je hitna. 

Mada je priča o proverljivosti izvora sa društvenih medija veoma bitna, kao i poverenje u izvore, nije apsolutno ničim drugačija od onog što radite kada izvori potiču sa drugih strana – od očevidaca, učesnika u događaju, insajdera iz neke kompanije, ministarstva i sl, neke  PR osobe. U velikom broju slučajeva, vi čak i za one „pouzdane izvore“ gde dobro znate ljude i oni su vam već davali pouzdane informacije, ne možete znati da vam sto prvi put neće slučajno ili namerno dati pogrešnu informaciju. I sve što možete je da im verujete, ili se makar zaštitite  – pozivanjem na izvor u tekstu, pravilom druge strane i slično.

 Šta možete da uradite kada je proveravanje izvora sa Tvitera u pitanju?

Možete da dobro istražite profil osobe koja je izvor:

• kada je počeo da koristi ovu mrežu, ako se registrovao juče, teško da ćete odmah baš poverovati u ono što piše
• koliko ima tvitova i koje su teme o kojima piše  – na primer, ako vidite da dosta njegovih tvitova i retvitova potiče od određene firme, ukrštanjem podataka možete doći do informacije da dotični radi za tu firmu i da na taj način recimo spinuje teme od značaja za firmu, ne otkrivajući da su mu tvitovi u stvari „reklamni“.
• da ispratite ranije tvitove pomoću nekog servisa za pretraživanje starih tvitova, poput Topsija
• koliko ima pratilaca i koliko ljudi on prati
• koliko podataka o sebi otkriva na profilu (kakav je bio)
• da ukoliko imate njegov mail ukrstite podatke o njemu sa podacima sa drugih mreža (za to možete da koristite spokeo.com servis koji ukršta više od 40 društvenih mreža)
• da vidite da li pratite neke zajedničke ljude, ili imate zajedničke prijatelje na Fejsbuku. Oni koje lično znate mogu da vam potvrde ili opovrgnu kredibilnost izvora
• da li je postovao neke fotografije ili drugi materijal kao dokaz istinitosti informacije koju ima
• da li daje neke geolokacijske podatke o sebi – na primer ako on piše o nesreći na Jugu Srbije a vi vidite da se on nalazi negde drugo, to je dovoljan razlog da sumnjate
• da koristite javno obraćanje (menš’n) osobi. Ako se kasnije ispostavi da je to bila osoba koja nije bila validan izvor, vi ćete svakako napraviti profesionalnu grešku, ali će njegova reputacija i poverenje u tu osobu biti dovedeno u pitanje.
• pitajte i druge. Ako ima još ljudi koji tvrde isto ili slično, veća je verovatnoća da je informacija tačna. Pogledajte šta se još piše na tviteru na tu temu

Osim toga, ako vaš izvor „prodje“ proveru, vest možete proveriti i sa drugih strana  – od policije, zvaničnika, insajdera u institucijama i slično…

Činjenica je,  da smo mi još veoma daleko od toga da novinari tradicionalnih medija tek tako zvanično tvituju sa događaja u ime svoji medijskih kuća. Jer, kao što je Borrsky lepo primetio, na taj način ne prolaze filter, za mnoge najvažniji - aminovanje od strane urednika. Da citiram kolegu Borrskog:

ta bremenita i spora moderacija urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična.

Uprkos tome što obožavaoci tvitera, slično roditeljima koji pričaju o svojoj deci, o ovom servisu govore u superlativima, naravno da nećete sve sa tvitera uzimati kao „Sveto slovo“ i da ćete u svakom slučaju pojedinačno razmatrati šta vam je činiti. Ali, nemojte ni zatvarati oči pred novim alatima koje ćemo morati, hteli ne hteli da koristimo ako mislimo da se bavimmo ovim poslom.

Svidjalo se to novinarima ili ne, većina ljudi danas online vesti dobija već filtrirane – preko Fejsbuka, Tvitera,  Dig-a, Gugl plusa… Jednostavno jer više veruju svojim prijateljima i njihovom filtritanju mora informacija, nego što veruju tradicionalnim medijima, u čijim rukama je upravo to filtriranje do juče bilo.

Zato je na nama, novinarima, bilo kao pojedincima bilo kao predstavnicima svojih medijskih kuća da brendiramo sebe i svoj rad. Da steknemo poverenje i sami postanemo filteri, oni kojima ljudi veruju. Mislite o tome.

PLUS:

Neki od vodiča za novinare i tviter:

Tviterov vodič za redakcije

Mašabl vodič za novinare i Tviter

Uređivačka etika na Tviteru

186 total views, 2 views today

• Pravo na pravnu pomoć koju nude sindikati novinara

1. Sindikat novinara Srbije – u svom statutu navodi da članovi imaju pravo na praznu pomoć i zaštitu.
2. Granski sindikat medija – pravna služba

Izvor ilustracije

• Besplatna pravna pomoć strukovnih organizacija:

1. UNS – Udruženje novinara Srbije  ima uslugu besplatne pravne pomoći :advokat Zoran Lakićević dežura svakog četvrtka od 15 do 16 časova u prostorijama UNS-a, Resavska 28/I, Beograd. Ovo udruženje nudi i zastupanje pred sudom u parničnom i odbrana u krivičnim postupku u slučajevima vezanim za obavljanje profesije. Kontakt za informacije je 011/ 3236 -337 ili na mail adresu press@uns.org.rs sa naznakom PRAVNA POMOĆ.
2. Udruženje novinara Vojvodine  – besplatni pravni saveti i pro bono zastupanje novinara
3. NUNS -Nezavisno udruženje novinara Srbije takođe ima uslugu  besplatne pravne pomoći,  saradnji sa advokatskom kancelarijom Živković Samardžić, ova usluga podrazumeva zastupanje članova na sudu i besplatne pravne savete. Praktično, ovo je nastavak projekta koji traje poslednje tri godine. Iz NUNSa navode da nude pomoć u sledećim slučajevima:

142 total views, no views today

Iako bolno svesni našeg poslovičnog zaostajanja u prihvatanju novih tehnologija, postavlja se pitanje koji su razlozi za takav (većinski) stav mojih kolega u Srbiji? Zašto novinari i urednici toliko zaziru od društvenih medija, i u širem smislu interneta, kao regularnog i veoma korisnog alata u novinarstvu?

Najpre, ne postoji dobra volja vlasnika medija, urednika i nadređenih da novinarima daju „odrešene ruke“: Nema vesti dok je ne doneseš s „lica mesta“ – geslo je stare novinarske škole, u kojoj šetajući između tezgi s rotkvicama ili prometnim ulicama „naletiš“ na vest. Većina urednika i dalje tvrdi da je internet samo mesto gde se prepisuju i prelivaju teme iz offline sveta ili „gubi vreme na Fejsbuku“.
Za novinare, pretraživanje interneta u potrazi za informacijama svodi se na površnu pretragu na „guglu“ . Kad su društveni mediji poput (da pomenemo najpopularnije) Facebook-a, Twitter-a, LinkedIn –a, Digg-a, nepoverenje je još veće, a korišćenje ovih medija od strane medijskih kuća pokazuje (uglavnom) suštinsko nerazumevanje prirode i nepoznavanje ovih novih novinarskih alata.

• Tačno je – korišćenje i praćenje društvenih medija iziskuje vreme, volju i znanje, a to košta. Niko ne može da upadne u „online zajednicu“ oko neke društvene mreže i za dva dana stekne poverenje, jednu od ključnih reči nove medijske vrteške na kojoj bilo da ste tu zbog izvora informacija ili da ih plasirate, morate ljude navesti da vam – veruju.
• Ovde je još očigledniji i večiti problem novinarstva – proverljivost i pouzdanosti izvora – činjenica je da nečiji „twit“ na twitteru može da bude tačna vest, ali i potpuna izmišljotina ili „piarovski spin“. Ali, nema razloga da internet ne posmatramo kao bilo koji drugi izvor informacija – svakako moramo (ako je moguće) da ga proverimo.
• U „offline“ medijima publika se i dalje shvata kao pasivni konzument vesti, a ne aktivnog učesnika u komunikaciji i razgovoru – novom stubu onlajn novinarstva, kako to tvdi Pol Bredšo. Kod nas, za razliku od sveta, koji je te nove principe otkrio u dešavanjima 11. Septembra 2001. u SAD, a razradio u brojnim svetskim krizama od prirodnih nepogoda do ratova, nema navike medija da „obični građani“ budu deo kreiranja informacije (osim ako nisu u ulozi junaka „human interest story“) . Polovina britanskih, francuskih i nemačkih novinara koristi neku od društvenih mreža u svakodnevnom radu, a taj procenat je u stalnom porastu, pokazalo je istraživanje „Digital Journalism Study“ iz 2011. godine. Ti alati nisu zamena za tradicionalne novinarske izvore i veštine, već samo njihova dobra, korisna i brza dopuna.

Koje su to (za neke još nevidljive) prednosti korišćenja društvenih medija u novinarstvu?

• Trenutna reakcija ili – „instant fidbek“ – Ono od čega mnogi zaziru, može da bude velika prednost. Novinari pišu da bi bili čitani – a pojavljivanje na internetu, bilo u svojstvu prikupljača informacija, autora na webu ili prosto dela zajednice uvek će biti primećeno, a rad uvek komentarisan. Čak se i kritike mogu konstruktivno iskoristiti.
• Provera vrednosti i atraktivnosti teme – viralnost, moć informacije da (gotovo) spontano bude deljena i prosleđivana dalje diljem interneta prevazilazeći na taj način početni kapacitet za čitanost na izvornom mediju.
• Raznovrsnost izvora – ako znate koga i gde da partite i šta da tražite, internet vam omogućava višestruko više kontaktata i izvora od onog što bi u realnosti mogli da postignete, pa maker da radite 24 sata dnevno.
• Luksuz da budete drugačiji – hteli ili ne, danas je do „neizraubovanih“ a zanimljivih tema teško doći – veliki deo sadržaja se dobija iz pres i PR agencija, prevođenjem stranih tekstova i medijskih sajtova. Sve novine liče, iste vesti, vrlo malo izmenjene srećete u svim medijima.
• Prednost u brzini, blizini ili direktnom kontaktu. U nekim situacijama, poput Izbora u Iranu ili nedavnog ubistva Bin Ladena, izvori sa društvenijh medija su najdirektniji, najbliži ili najbrži. Značajna prednost, za one koji umeju da je iskoriste.
• Pretraživanjem ovih mreža možete saznati mnogo više od „zvaničnih informacija“ o nekoj osobi – Praćenje mesta gde se ostavljaju privatne fotografije, mišljenja, stavovi, može da bude veoma korisno za pravljenje priča. U svetu postoji sve više online alata za pretraživanje ili „mašap“ programa za unakrsno poređenje mreža i podataka iz njih – poput www.spokeo.com ili www.pipl.com ili aplikacija wheredoesmymoneygo.org

Klasično novinarstvo, već je to odavno jasno svima, pa i domaćim urednicima i novinarima,   je u metamorfozi. Neće umreti, kako mu mnogi zloslutno predviđaju, ali svakako mora evoluirati. Pa zašto onda ne bi poput spretnog majstora „klesali“ vesti i novinske priče uz pomoć čitave radionice glanc novih, sjajnih alata, ne zanemarujući stare. Uostalom, kad je proizvod dobar, ko još brine oko alata?

Angelina Radulović

Tekst je pisan za sekciju Novi mediji Medija centra newslettera

158 total views, 3 views today

Sela tri   novinara (birana po ko zna kom princiopu, pošto ih ni NUNS ni UNS očigledno nisu delegirali za taj posao) i dva doktora i napisali „preporuke“  u kojima se svako malo spočitava – novinar/ka  ne sme, novinar/ka  mora... Nigde ne piše, da lekari „svete krave“ našeg društva nešto moraju.

photo credit: thinkpanama

Za početak da se ne plaše toliko za svoje guzice, od nas jadnih malih, slabo plaćenih i neukih novinara. Jer većina nas, uz doduše upečatljive izuzetke, zna da radi ovaj posao. I obavlja ga odgovorno, časno i profesionalno, pogotovo imajući u vidu to koliko smo plaćeni za tako odgovoran posao.  Da li je problem kad napišemo da su negde pogrešili, da ministar ne radi kako valja, ako se zapitamo za čije babe zdravlje on priča išta o našem zdravstvu, kad  se leči po belom svetu?

Da li je problem kad neku suvoparnu rečenicu, izgovorenu samo da bi ih razumele kolege načelnici i profesori, pojednostavimo tako da  shvati i  običan svet, koji je do skoro lekarima gotovo slepo verovao?

Na žalost, nisam bila u Beogradu, pa nisam prisustvovala „javnoj raspravi“ povodom ovog smešnog dokumenta. Ne moram ni da znam šta je u njemu, dovoljno sam čula. Ideja je toliko luda, da mi prosto dođe da sednem večeras i napišem priručnik: „Kako lekari  treba da rade katetarizaciju, bajpas i operaciju na otvorenom srcu“. Razumem se ja u to, napisala sam brat bratu jedno 50 tekstova s tom tematikom…   Ali, nisam uradila nijednu operaciju.

Zdravstvo pratim od samog početka rada u dnevnim novinama, 2002. godine. Verujte, neki su mi se saradnici lekari   smučili… Ne sporim i da novinara ima raznih, da se mnogo njih opeče, da im se reči izvrću, jednom napisano i izrečeno se teško demantuje…Ne biste verovali šta sam sve doživela od njih – vrlo teško ih „otvorite“, velika većina nema pojma da priča za medije ni da razdvoji bitno od nebitnog (a onda se ljute što mediji eksploatišu nekolicinu onih koji umeju da kontaktiraju s njima), vrlo su sujetni, samopromotivni  i često veoma teški za saradnju, ne shvataju suštinu novinarskog posla, insistiraju na autorizacijama, konstrukcijama koje su teške i nisu za novine,  sve u svemu, u redakcijama se zna da je zdravstvo jedan od „težih“ sektora.

Doživela sam i da  na mene, u devetom mesecu trudnoće  urla direktorka doma zdravlja, jer je utripovala da ja imam nešto protiv nje i da joj „politički“ drmam fotelju. A u stvari, imala je putera na glavi, jer je nekoliko godina kasnije ne samo smenjena, već i uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i finansijskih mahinacija. Sic!

Doživela sam i pre neki dan da direktor jednog porodilišta viče na mene usred intervjua s poznatim kardiologom, jer je neko u mom listu pustio pismo čitalaca koje se njemu nije svidelo. Ni luk jela ni luk mirisala, ostah i bez dostojanstva i bez sagovornika za temu, jer je naš dogovoreni intervju, naravno, otkazao…

Naravno, među njima ima i divnih ljudi, prirodnih, normalnih ili barem profesionalnih, s kojima je zadovoljstvo saradjivati. Ali, sve češće doživljavam da mi odbijaju razgovore, pitanja šaljem na mail, pa mi onda odgovore, ali neadekvatno i nedovoljno. Onda se ljute jer su im rečenice (polupismene i optrerećene stručnim izrazima) menjane. Traže obavezne autorizacije ne shvatajući da mogu da utiču na svoje reči, ali ne i na moje, kao ni na redakcijsku opremu teksta – nedavno mi je jedna nadobudna profesorka, užasnuta što smo za tekst o (ne)opravdanosti genetskih analiza za predviđanje bolesti stavili naslov „Geni vide polovično“,  rekla kako geni ne mogu da „vide“ i kako će sledeći put ona da nam rediguje naslov. Što se mene tiče, neće biti sledećeg puta.

Nisam toliko luda da umesto  slepo crevo pišem apendiks, umesto temperatura febrilni… Isto važi i za sledeće „preporuke“, koje su izvod iz Pravilnika:

Primeri iz novog pravilnika:

•  Novinaru nije dozvoljeno da objavljuje informacije o lečenju, metodama, intervencijama, lekovima čija se efikasnost ne može proveriti kod uglednih i referentnih zdravstvenih ustanova i Ministarstvu zdravlja
• Informacija dobijena samo od jednog izvora ne sme biti objavljena ako je nije potvrdio još jedan
• Ukoliko je osoba koja radi u zdravstvu osumnjičena za primanje mita, mediji ne bi trebalo da objave ime i prezime osumnjičenog, čak i da ih nadležni saopšte
• Umesto reči „zaraza“ novinar treba da koristi „infekcija“
• Umesto termina „narkoman“ treba koristiti „korisnik droga“
• Umesto „prostitutka“ koristi se termin „seksualna radnica“, dok se „prostitutka“ koristi samo ako je reč o maloletnoj osobi koja pruža seksualne usluge

Mnoge termine, poput „osobe s invaliditetom“, pišemo u dogovoru sa sagovornicima, utvrdimo konsenzusom koji je termin najprikladniji. Ali to se, drage moje neznalice ne rešava proglasima, već edukacijom novinara, seminarima, dogovorom. Put je prirodno takav da  je bilo logično da  u dogovoru s lekarima, lekarskom komorom ili čak ministarstvom novinarska struka izradi dokument, kodeks koji bi predstavljao najbolju praksu u izveštavanju, na obostranu korist.

Ovako, mi smo stoka koja pokušava da njih jadne i poštene unizi opanjka, da piše o njihovim greškama, o njihovim skupim životima zaraženim „čašću“ od pacijenata, o njihovoj gramzivosti za titulama bez mnogo istinskog altruizma koji bi trebalo da stoji u osnovi ovog zanimanja. Meni, lično, najveći je hit izjava kako novinari ne bi smeli da prime ništa vrednije od olovke i notesa simpatično.

Za razmišljanje, evo i stava Rodoljuba Šabića, s kojim se u potpunosti slažem Šlagvort za razmišljanje na temu

404 total views, 2 views today

„Popisivanje“ novinarskog kadra koje je NUNS počeo projektom novinari.rs, o čemu sam već pisala, takođe potvrđuje  te silne konstatacije o novinarskoj (ne)kompetenotnosti – u ovom  članku dnevnim novinama „Danas“,  podaci o stepenu obrazovanja novinara su poražavajući.

Naime, posmatrajući samo novinare (bez fotoreportera, snimatelja i dr.), na uzorku od  do sada popisanih 4.000 novinara, daleko manje od polovine ima završen (bilo koji) fakultet, a 27 procenata (ili skoro trećina) su samo s „maturom u džepu“.

Svaki prekaljeni „redakcijiski vuk“ reći će vam da  nijedan fakultet nije napravio novinara, i da su od fakultetske diplome neki drugi kvaliteti mnogo važniji.

photo credit: Mr. Wright

Delimično mogu da se složim. Diploma bilo kog fakulteta vam ne vredi „pišljiva boba“ ako nemate:

1. Novinarski nerv – osećaj šta je bitno, šta je vest,  sposobnost da reči slažete na smislen, neopterećujući i svima razumljiv način

2. Urođenu radoznalost i zanimanje za pojave koje nas okružuju – osobu koja prođe putem na kojem je teška saobraćajna nesreća a ne seti se da nazove i javi redakciji (bez obzira što to nije njegov „sektor“) teško da će ijedan urednik nazvati novinarom (barem ne dobrim ili potencijalno dobrim)

3. Elokvenciju – ne zovu nas džabe „univerzalnim neznalicama“. Retko ko ima priliku da ceo život radi u specijalizovanom časopisu baveći se usko jednom temom. Mnogo češće novinar je prinuđen da tokom novinarske karijere bude u situaciji da izveštava o samoubistvu, kao i da bude na glamuroznom prijemu, da pravi razgovor s poznatim političarem i skitnicom ispod mosta. Nužno je da ima široko opšte obrazovanje i osnovne informacije o mnogim pojavama.  A ako ih nema, mora…

4… Da zna gde da nađe informacije i da zna ko zna. Posao novinara nije da pokaže kako je lep, pametan (dopunite sami) već da najbolji  mogući način prenese određenu informaciju. Često je prinuđen da tu informaciju od izvora, do krajnjeg korisnika (čitaoca, gledaoca) preradi, simplifikuje, „udesi“. A da bi to uradio mora da je razume  i shvati. Ali je vrlo bitno da se ne prati pametan, već da ono što ne zna proveri, i pita one koji znaju.

5. Pismenost – ovo bi moralo da bude možda i na drugom mestu, ali bi mi pokvarilo koncept, te pismenost ostaje ovde u nabrajanju, ali je SUŠTINSKI važna. Valjda ne moram posebno da obrazlažem da ono što novinari rade je dostupno u mnogo primeraka, dolazi do mnogo ljudi i često deluje ne samo informativno već i edukativno. Pismesnost, ali ne osnovnoškolska, već potpuna,  je OBAVEZNA u novinarstvu (ovom prilikom ću preskočiti traktat koji opisuje kako to kod nas nije slučaj, jer to stvarno zaslužuju poseban članak).

6. Ljudski i profesionalni integritet – obrazovanje danas često shvatamo u uskom smislu  – kao punjenje naših  glava nizom informacija. Nedopustivo je da se loši, neprofesionalni ili nemoralni potezi novinara opravdavaju neobrazovanjem, malom platom, pritiscima, manjkom ovog ili onog… Izbor je uvek naš.

Sve ove možete (nekim čudom) da imate i ako niste završili fakultet i nemate formalno visoko obrazovanje. Ali, posle skoro decenije bavljenja novinarstvom, smem da tvrdim. Šanse da se to desi su jako, jako male.

Ili da probam da sažmem  – faklutetsko obrazovanje je nužan, ali ne i dovoljan uslov za dobrog novinara. Ali, takođe, fakultet vam  često nije garancija da će  neko s  diplomom biti i N. od novinara…

Na kraju krajeva, nemojte da vas teši to što  ni polovina  urednika u medijima nema fakultet ( u jednom momentu u mojoj radnom iskustvu postojala je bizarna situacija gde od 17 glavnih urednika pojedinih izdanja samo jedan je imao diplomu! ). Jer jednom ćete se …

- Sigurno posramiti kad shvatite da cela redakcija klinaca ima mnogo više škole od vas.

-  Dozvati pameti i shvatiti da se svet menja i da  su neke stvari, poput kontinuiranog obrazovanja  i učenja, nužne.

645 total views, no views today

Nije bio u pravu moj taja, novinarstvo je baš jedan divan posao.

Ustaneš ( ne baš rano, to nam je jedna od retkih privilegija), odeš do redakcije, pa na radni zadatak. Treba da izveštavaš sa Skupštinske sednice Odbora za saobraća j i veze. Po završetku, postaviš novinarsko pitanje, a od ministra Mrkonjića dobiješ – šamar (ili maženje po glavi).  Nema veze što je to maženje iz ličnih simpatija - Dobiješ doduše posle medijske halabuke i izvinjenje dotičnog kapitalca (mislim ministra za ono što su nekada bile kapitalne investicije).

Braća po delu

Izvor

SAVET: preporuka novinaru Kurira,  Lađeviću da se mane sektora, jer je izgleda uklet. Jer kako drugačije objasniti da  je Mrkin dobar drug Velja, dok je bio na mestu „kapitalca “ mlatio, doduše verbalno, novinara Vladu Ilića, javno ga optužujući da je polno opštio s njegovim ovcama na imanju u Kačulicama? Tamo, naime moj zemljak Velja Ilić, stručnjak opšte prakse od železnice do kardiovaskularne klinike (prim. aut, ovaj izraz sam pozajmila iz sjajne izjave mog kolege i zemljaka  Stojana Markovića) nameravao da gradi kliniku. A kolega Ilić, jelte, po novinarskom zadatku došao da vidi šta to ministar gradi.

Ceo slučaj navodne sodomije, naravno još nije dobio epilog, a evo i zašto.

Koleginice novinarke obično prožu bolje kad se dele sektori. Dobiju zdravstvo, socijalu, ili crkvu. Milina jedna. Ni  Aleksandra Delić, dopisnica  Novosti iz Šapca, nije slutila da će izvešatavanje o navodnim mahinacijama lokalnog popa biznismena  Bogdana Simanića dovesti do  „blagosiljanja“  salvom uvreda i pretnji. Sad čekam da vidim da li će se i kako s (ras) popom obračunati mediji, crkva, policija i sud.

Napomena: novinari  bi trebalo da budu zaštićeni ovim odredbama. Da li su?

Link za danas: http://www.napadi-na-novinare.com/index.php

P.s. Nemoj da se neko slučajno šalio da kao argument poteže političku orijentaciju, sumnjive novinarske vrednosti i uređivačku politiku novina u kojima pomenuti novinari rade. To jednostavno nije predmet ove priče.

101 total views, 1 views today

Ma koliko lično navijala da se naša profesija digne iz nogdauna pre nego što odbrojavanje stigne do deset, bojim se da će ta zamisao u praksi ići malo teže. Moram ovde da iznesem neke svoje nedoumice,  baš me zanima da li će se ispostaviti kao tačne posle nekoliko meseci:

photo credit: carlos.a.martinez

-        (Opet) loš PR -  Kao novinar, imam veoma malo informacija o čitavom projektu, pa čak ne znam ni gde se to novinari mogu prijaviti (pretpostavljam da treba da se jave NUNS-u, ali da li to važi i ako nisu članovi ovog strukovnog Udruženja). Preko svoje kompanije nisam dobila nikakvu informaciju,  jedine info koje imam su iz online medija. A čini mi se, da bi baza imala smisao, više treba ubeđivati potencijalne poslodavce nego kukavne novinare.

-          SEKA je dodatno srozala finansijsku, moralnu i profesionalnu situaciju novinara u Srbiji. Danas je veoma teško održati bilo kakav novinarski posao, prinuđeni smo da prihvatamo kompromise,  užasno smo potplaćeni , bez mogućnosti da svoje karijere zaista profesionalno vodimo.  Lepo je zamišljeno da  ova baza podataka, prema sposobnostima, školskoj spremi, iskustvu i  specijalizaciji bude dostupna urednicima i vlasnicima medijskih kuća, ali izražavam sumnju da će to odjednom da bude način za biranje kadrova – stare, “proverene” metode se teško iskorenjuju, a ova nova praksa teško će zaživeti bez adekvatne podrške, pa čak i s njom. Navike se teeeško menjaju.

-          Nije mi najjasnije za šta će ta baza konkretno doprineti, osim eventualnog angažovanja nezaposlenih novinara  – kojih je ionako previše, naročito ako se uzmu u obzir “honorarci” kategorija koju zakon ne poznaje, ali je redakcijska praksa maksimalno zloupotrebljava.  Lepo je ako budemo znali da u Srbiji ima baš toliko novinara, ali to će nam olakšati samo da znamo koliko je potencijalno gladnih usta.

-          Veoma mi se dopada ideja (nadam se da neće ostati samo ideja) o korišćenju baze za organizovanje  profesionalnog usavršavanja, seminara i sličnih stvari. To je ono što našoj profesiji jako fali!  Moramo da se menjamo u hodu, ali ni u ludilu poslodave ne zanima da ulaže u nas (ovo pišem samo iz ličnog iskustva), prepušteni  smoličnoj inicijativi,snalaženju i odgovornosti ( uz naše prazne buđelare, izbora ostaje tako malo)… Kao neko ko prethodnih 8 godina prati zdravstvo i socijalne probleme, znam  kako sam sve morala da se snalazim da bih pred bilo kog lekara mogla da izađem kao  ravnopravan i kompetentan sagovornik.

-          Pohvalno je što je baza urađena u skladu s propisima o zaštiti informacija, pa bi jedini javno dostupan kontakt trebalo da bude e mail adresa (mada lično svoje kontakte javno objavljujem ,smatram da propisi treba da se poštuju)

Dok čekamo da  vidimo da li će i na koji način zaživeti ideja, morma da vam priznam da me strašno iritira što je  i nekoliko dana posle  predstavljanja projekta u javnosti, i dalje je uključena redirekcija  -kada ukucate http://novinari.rs automatski vas prebacuje na NUNS-ov sajt, gde nema gotovo nijedne reči o projektu…

38 total views, no views today

- Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni drugima da postupaju u duhu bratstva.-

Ljudska prava, my ass (u nedostatku boljeg izraza)!

I dalje smo vrlo nejednaki, neki su potlačeni, neki nemaju ‘leba da jedu, neki gde da spavaju i dalje možeš da dobiješ batine i izgubiš glavu ako drugalije voliš, misliš, ako misliš u uopšte misliš. Svuda u svetu, univerzalno.

A kod nas, naročito. Evo na primer sloboda mišljenja i profesionalna sloboda.  Brankica Stanković, i ekipa Insajdera osetila je na svojoj koži toleranciju i ljudska prava na delu.   

Svašta se tu zbivalo prethodnih dana, posle emitovanja epizode emisije koja je u jednu rečenicu spojila, državu, nemoć i huligane. I onda se „kmeči“ sa svih strana – Zaštitite novinare! Zaštitite novinare! Pre nego još neki završi na groblju. Kao Ćuruvija, kao Pantić, Kao Dada Vujasinović. I šta misli obični mali građanin, kojem se fućka i za Univerzalnu deklaraciju podjednako kao za istraživačko novinarstvo.

- Dobra je ta Brankica Stanković.  Baš to izgleda nekako glamurozno i nalik na strip ili dobar triler – pričaš sa „proverenim izvorima“, brljaš po dokumentaciji, sastavljaš „pazl“ od nepoznatih i poznatih u jednačini i sve to upakuješ u priču koja otvara društveni problem, rak ranu, koja pljuje po nepodobštinama našeg jadnog, izmučenog anesteziranog društva. I onda gle, neke pretnje, pa policija bi da je malo štiti, što u ovoj zemlji znači da si skoro pa VIP -

I dok sedimo u svojim udobnim foteljama i pratimo sitkome i smeh zveči po našim sablasno praznim životima, čekamo da nam neke Brankice reše problem. I kad se tako neka, kako je krstiše „karijeristkinja“ drzne da pokaže da je govno govno, opet će se nači neki koji će reći da, ovo naše, manje smrdi… O.k. Posle nekoliko dana grenuli su horski vapaji – Zaštitite novinare (koji sada zvanično imaju zakonski razlog da traže zaštitu), Brankica je dobila policijsko obezbeđenje, pohapšeni su neki likovi. Ali koji?

Slika by http://srbijanet.rs

Nekoliko bezbradih klinaca koji su pisali po Fejsbuku  (Facebook) misleći da pišu po tarabi? Fejsbuk fakat jeste taraba, samo što ta taraba ima IP ili ti masni trag farbe koji se vuče pravo do udobne fotelje iz koje su onako „muški“ i „hrabro“ pominjali nož, klanje, smrt i ubijanje. Ili karanje – kao što neki drugi slinavi nevaspitanci rekoše Bojani Maljević pre neki dan, nazivajući je „Brankičinom drugaricom“.

Jedino pozitivno u tome je što konačno i „vlas’“ počinje da primećuje čitav online svet koji postoji mimo njih. Ako se ne varam, ovo je prvo pravo hapšenje s Fejsbuka još od slučaja pedofila. A gde je u svemu tome sud, pravo, pravda? Autorka Insajdera je otvarala mnoge druge škakljive teme, pa nije morala da radi pod policijskom pratnjom. Što govori da se država malo igra toplo hladno i deli vaspitne packe blentavim klincima koji žive u pogrešnom filmu. Ali ove glavne, baje (koji su često sasvim lepo infiltrirani u raznim sistemima s raznim članskim kartama), njih niko ne dira. Ne zna se kad će opet da zatrebaju.

I šta koji moj ja treba da radim. Da se učlanim na grupu na Fejsbuku, idem i pištim okolo, protestujem? Neću više da ni minut. Dosta je, 13 godina to radim. Hoću da ovo moje srpsko, novinarsko dupe štiti ova zemlja, ova vlada, pravna država i sudovi. Hoću da primenjuju Univerzalnu deklaraciju o pravima, kad su je već ratifikovali. Ako ne mogu, nek kažu nesposobni smo, ajmo opet pod Turke, ili ajd da uvezemo Japance, samo me pustite više praznih priča - „tresla se gora, rodio se miš“ .

205 total views, no views today