Nisam baksuz, majke mi, ali ne volim novogodišnje ludilo.

Mene ti datumi vezuju za ružne stvari, neke lične patnje u mom životu, i dugogodišnji razarajući bol. Još ako na to nakačimo bezumnu gužvu, jurnjavu, trošenje para koje nemamo,  isfolirano slavlje i ničim izazvanu euforiju, utisak mi je baš onako … bljutav.

Situacija je malo bolja otkako su se u naš život uselila dva mala „monstera“, jer zbog njih se (nekada i malo silom) vraćam u novogodišnju čaroliju detinjstva. Prija…

Opet u skladu s novogodišnjim ludilom, dobila sam ovih dana gomilu poslovnih novogodišnjih čestitki. Dosadnih i prevaziđenih uglavnom. Dve su mi privukle pažnju. Prva, iako,  chain letter, od kojeg se meni diže kosa na glavi:

je duhovita i originalna, dopala mi se. Tako nešto se i očekuje od kreativaca.

Druga :

mi je ostavila nekakav čudan utisak…nije mi se dojmila. Cela ta kampanja mi se ni idejno ni vizuelno nije dopala, od samog početka, iako je namera možda dobra…  A pogotovo odkako sam i sama angažovana kao volonter u Udruženju Roditelj, jer sam svojim očima videla neverovatne stvari, i pogubila sve iluzije…

Naša čestitka spada u one dosadne, uobičajene. Ali iskrene. Nemamo para za skupe poklone, jer smo ničiji. 

Ko želi stvarno da bude Deda Mraz nek popuni pristupnicu ovde. Članarinu plaća ko i ako može

Ili nek nam se javi ako ume da piše projekte, prevodi, lobira, skuplja pare, pravi bužete, izrađuje sajtove… Mi smo gomila zanesenjaka koja i posle četiri godine misli da MOŽE da svojoj deci stvori bolju 2010. i svaku narednu godinu.

OVAJ novogodišnji chain letter možete da prosleđujete (ako vas ne nervira), i tako ćete nam pomoći!

p.s. privatne želje, neću da spominjem ovaj put. Samo jednu, da moja deca budu zdrava i imaju zdrave roditelje koji će dočekati njihovo odrastanje i beskrajno uživati u tome…