Kasnim, znam. Dok sam se ja odmarala po vrškim čukama  Hercegovine, u ministarstvu zdravlja je finalizovan suludi plan koji se fino i naivno zove Preporuka  ministarstva zdravlja o tome kako novinari treba da izveštavaju o medicini. Ma nemojte? Pa baš ste se divno setili!

Sela tri   novinara (birana po ko zna kom princiopu, pošto ih ni NUNS ni UNS očigledno nisu delegirali za taj posao) i dva doktora i napisali „preporuke“  u kojima se svako malo spočitava – novinar/ka  ne sme, novinar/ka  mora... Nigde ne piše, da lekari „svete krave“ našeg društva nešto moraju.

photo credit: thinkpanama

Za početak da se ne plaše toliko za svoje guzice, od nas jadnih malih, slabo plaćenih i neukih novinara. Jer većina nas, uz doduše upečatljive izuzetke, zna da radi ovaj posao. I obavlja ga odgovorno, časno i profesionalno, pogotovo imajući u vidu to koliko smo plaćeni za tako odgovoran posao.  Da li je problem kad napišemo da su negde pogrešili, da ministar ne radi kako valja, ako se zapitamo za čije babe zdravlje on priča išta o našem zdravstvu, kad  se leči po belom svetu?

Da li je problem kad neku suvoparnu rečenicu, izgovorenu samo da bi ih razumele kolege načelnici i profesori, pojednostavimo tako da  shvati i  običan svet, koji je do skoro lekarima gotovo slepo verovao?

Na žalost, nisam bila u Beogradu, pa nisam prisustvovala „javnoj raspravi“ povodom ovog smešnog dokumenta. Ne moram ni da znam šta je u njemu, dovoljno sam čula. Ideja je toliko luda, da mi prosto dođe da sednem večeras i napišem priručnik: „Kako lekari  treba da rade katetarizaciju, bajpas i operaciju na otvorenom srcu“. Razumem se ja u to, napisala sam brat bratu jedno 50 tekstova s tom tematikom…   Ali, nisam uradila nijednu operaciju.

Zdravstvo pratim od samog početka rada u dnevnim novinama, 2002. godine. Verujte, neki su mi se saradnici lekari   smučili… Ne sporim i da novinara ima raznih, da se mnogo njih opeče, da im se reči izvrću, jednom napisano i izrečeno se teško demantuje…Ne biste verovali šta sam sve doživela od njih – vrlo teško ih „otvorite“, velika većina nema pojma da priča za medije ni da razdvoji bitno od nebitnog (a onda se ljute što mediji eksploatišu nekolicinu onih koji umeju da kontaktiraju s njima), vrlo su sujetni, samopromotivni  i često veoma teški za saradnju, ne shvataju suštinu novinarskog posla, insistiraju na autorizacijama, konstrukcijama koje su teške i nisu za novine,  sve u svemu, u redakcijama se zna da je zdravstvo jedan od „težih“ sektora.

Doživela sam i da  na mene, u devetom mesecu trudnoće  urla direktorka doma zdravlja, jer je utripovala da ja imam nešto protiv nje i da joj „politički“ drmam fotelju. A u stvari, imala je putera na glavi, jer je nekoliko godina kasnije ne samo smenjena, već i uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i finansijskih mahinacija. Sic!

Doživela sam i pre neki dan da direktor jednog porodilišta viče na mene usred intervjua s poznatim kardiologom, jer je neko u mom listu pustio pismo čitalaca koje se njemu nije svidelo. Ni luk jela ni luk mirisala, ostah i bez dostojanstva i bez sagovornika za temu, jer je naš dogovoreni intervju, naravno, otkazao…

Naravno, među njima ima i divnih ljudi, prirodnih, normalnih ili barem profesionalnih, s kojima je zadovoljstvo saradjivati. Ali, sve češće doživljavam da mi odbijaju razgovore, pitanja šaljem na mail, pa mi onda odgovore, ali neadekvatno i nedovoljno. Onda se ljute jer su im rečenice (polupismene i optrerećene stručnim izrazima) menjane. Traže obavezne autorizacije ne shvatajući da mogu da utiču na svoje reči, ali ne i na moje, kao ni na redakcijsku opremu teksta – nedavno mi je jedna nadobudna profesorka, užasnuta što smo za tekst o (ne)opravdanosti genetskih analiza za predviđanje bolesti stavili naslov „Geni vide polovično“,  rekla kako geni ne mogu da „vide“ i kako će sledeći put ona da nam rediguje naslov. Što se mene tiče, neće biti sledećeg puta.

Nisam toliko luda da umesto  slepo crevo pišem apendiks, umesto temperatura febrilni… Isto važi i za sledeće „preporuke“, koje su izvod iz Pravilnika:

Primeri iz novog pravilnika:

•  Novinaru nije dozvoljeno da objavljuje informacije o lečenju, metodama, intervencijama, lekovima čija se efikasnost ne može proveriti kod uglednih i referentnih zdravstvenih ustanova i Ministarstvu zdravlja
• Informacija dobijena samo od jednog izvora ne sme biti objavljena ako je nije potvrdio još jedan
• Ukoliko je osoba koja radi u zdravstvu osumnjičena za primanje mita, mediji ne bi trebalo da objave ime i prezime osumnjičenog, čak i da ih nadležni saopšte
• Umesto reči „zaraza“ novinar treba da koristi „infekcija“
• Umesto termina „narkoman“ treba koristiti „korisnik droga“
• Umesto „prostitutka“ koristi se termin „seksualna radnica“, dok se „prostitutka“ koristi samo ako je reč o maloletnoj osobi koja pruža seksualne usluge

Mnoge termine, poput „osobe s invaliditetom“, pišemo u dogovoru sa sagovornicima, utvrdimo konsenzusom koji je termin najprikladniji. Ali to se, drage moje neznalice ne rešava proglasima, već edukacijom novinara, seminarima, dogovorom. Put je prirodno takav da  je bilo logično da  u dogovoru s lekarima, lekarskom komorom ili čak ministarstvom novinarska struka izradi dokument, kodeks koji bi predstavljao najbolju praksu u izveštavanju, na obostranu korist.

Ovako, mi smo stoka koja pokušava da njih jadne i poštene unizi opanjka, da piše o njihovim greškama, o njihovim skupim životima zaraženim „čašću“ od pacijenata, o njihovoj gramzivosti za titulama bez mnogo istinskog altruizma koji bi trebalo da stoji u osnovi ovog zanimanja. Meni, lično, najveći je hit izjava kako novinari ne bi smeli da prime ništa vrednije od olovke i notesa simpatično.

Za razmišljanje, evo i stava Rodoljuba Šabića, s kojim se u potpunosti slažem Šlagvort za razmišljanje na temu

Foto: futureatlas.com

Slučaj je hteo da usred busanja kako se “Svinjskog, meksičkog ni novog gripa“ koji se zvanično zove A (H1N1) ama baš nimalo ne plašim, spostvene reči me klepnuše po glavi. Na slučaju viroze i nikad dokazanih sumnji na ovaj ozloglašeni grip  prethodne dve nedelje u porodici  Radulović  sasvim lepo se vide rupe našeg nesrećnog zdravstva u vezi s  pandemijom.

Položili smo test. I ovaj put nesrazmera između kolektivne medijske histerije (koja, čini mi se polako jenjava, ili možda ja samo manje revnosno pratim medije na tu temu) i  nespremnosti i diletantizma zdravstvenog kadra  u prvoj liniji odbrane – primarnom sektoru je zadivljujuća. Ono što se priča i što oni nesrećni epidemiolozi preporučuju i ono što se radi u našim domovima zdravlja nema nikakve veze jedno s drugim. Nebo i zemlja!

Naime, vidi se sasvim jasno da bez obzira na neviđenu medijsku halabuku (koja, sve više sam ubeđena ima svrhu da pred kraj godine zamaja ljude pa ne misle o budžetskom deficitu i rupi u džepovima koja će nastaviti da raste, sve dok  se kroz tu rupu ne slije i ono malo novca za  skupe vakcine od kojih će neko drugi da pokupi kajmak) naše medicinsko osoblje (čast svetlim primerima, izuzecima koji samo potvrđuju paradigmu o kolektivnoj nesposobnosti) nema pojma i NIJE GA BRIGA.

Džaba se, još pre godinu dana govorilo da nismo spremni za moguću pandemiju, kod nas se po običaju sve radi za juče, bez ideje, plana i predvidjanja sledećih koraka.

Najpre hronologija:

U petak 13. (o bem ti simboliku) dobijam prestrašen poziv iz vrtića  da moje prvečne Jana ima temperaturu 37.5 i da je stavljena u izolaciju. Pokupim se s intervjua i trk u vrtić. Kako temperatura nije bila previše visoka, rešim da je ne vodim kod doktora dok ne vidim kako će se odvijati situacija (nisam mama paničar, imam iskustva i želim da poštedim dete dreždanja u čekaonici punoj bolesne dece).  Medjutim Jana ujutro dobija visoku temepraturu, koja ide i do 40,3. Tu đavolju napast ne  uspevamo  nijednom od proverenih i toliko puta korišćenih metoda da skinemo, brojka je zakucala na 40. Vodimo je kod doktora, tim pre što se žali na glavobolju i bolove u nogama.

Dežurna doktorka je pogleda “s vrata” i odmah “ljuljne”  - antibiotik!  Na moju konstataciju koliku temperaturu ima i da je “beštija” užasno tvrdoglava, ne reaguje. Masku inače nosi kao modni detalj oko svog punačkog vrata.

Tja, sad znam zašto kad god mogu dete vodim samo kod naše pedijatrice dr Apuk, jedinog lekara u tom vašljivom zvezdarskom domu zdravlja u kojeg imam apsolutno poverenje. Posle još jedne besane noći  u kojoj sam  bila prinuđena da svoje detence  držim satima umotano u mokar peškir da bi izbegli febrilne konvulzije, u nedelju OPET odemo kod doktora. Srećom, “naša doktorka”. Kaže, žena, ma nije ovo bakterija, gde su gnojni džepovi na ovoliku temepraturu. Da nam uput za krvnu sliku (što je sigurno sigurno). Odradimo mi to – rezultati pokazuju da ipak jeste bakterija (koja se prikačila na virus, objašnjava doktorka).

Ulazak u treći dan nespavanja obeležili smo svečano dobijanjem temperature i moj sinak i ja. Htela sam da mrem, sa sve bolovima u mišićima, užasnom glavoboljom i slabošću koja (pretenciozno) može da se meri samo sa stanjem naše vojske na Vidu posle prepešačene Albanske gologote. Odlazak do toaleta bio je poduhvat dostojan putovanja na Tibet…

Kao šlag na tortu, i moj muž dobija temperaturu. Neću se zadržavati na detaljima, svima je poznato kako naši muževi (čast opet izuzecima) burno podnose svoje bolesti. Mada, ovaj put nije bilo zezanja, pogotovo kada je skala  na toplomeru prešla 40 podeok… Posle šest godina ignorisanja zdravstvene službe (oh baš se pitam zašto), moj Miki se nakani i ode kod doktora. Napre su ga vratili jer je gužva! A zatim je još dva sata odsedeo u čekaonici,  s ogromnom temperaturom i simptomima gripa!

Posle dobar dan, dobio je antibiotike i rečeno mu je da se javi za tri dana – po našoj proceni, toliko čekaju da vide ima li kakvih karakondžula po plućima. Sledeći dani prošli su vrlo maglovito, jer se ne zna kome je bilo gore. Kada je Jani temperatura ušla u 6. dan posetismo lekara i treći put. Već mi se vrzmao po glavi onaj nesrećni slučaj božemeoprosti ignorisanja visoke temperature od strane naših zdravstvenih radnika.

Dobili smo naravno – ANTIBIOTIK! Ovaj put, “konjski” Pancef. Pitam se majku mu, da li ih ove farmaceutske kuće plaćaju po kutiji ili…?

Nekako smo prezdravili, da li od tih silnih antibiotika, da li iz inata, da li zato što je viroza odradila svoje i odlepršala na nove žrtve. Pojma naravno nemamo da li je u pitanju bio čuveni H1N1 (po nekim simptomima bi se reklo da jeste) ili obična jaka viroza. Nije ni bitno.

Ali je sramotno i tužno što za to ni pet para nisu dali oni kojima to TREBA da bude bitno. Koji su, štaviše plaćeni da im bude bitno. Koji plaše jadne, lako zbunjive ljude  preko TV ekrana silnim nepotrebnim inofmacijama . A ne kažu im one neophodne.

Valjda je ovakv pasivnost medicinskog osoblja deo mučne ikonogafije koja i treba da prati epidemiju Novog gripa. Ne može na primer, kao kod ovih Engleza da se odboluje ljudski, nego je valjda poenta  vratiti miševe na svoje mesto da se zaokupe jadom koji ih snađe  a  ne da se zapita – čekaj, a zašto mi našim parama plaćamo skupe kineske vakcine iz treće ruke? Računaju na našu pileću pamet, to je sigurno.

I ministar, koji jadan ne dolazi do daha od „hendlovanja“ situacijom, gađanja izjavama koje nebulozno sustižu i demantuju jedna drugu (kao kad kod Jugoslava Ćosića izjavi da se antivirusni lek tamiflu prodaje u apotekama samo u Norveškoj a ovde ga  pola apoteka valja ispod tezge, al valjda to ne treba da brine ministra), umesto da malo umesto po prijemima i svečanim konferencijama zaređa malo po buđavim domovima zdravlja i vidi kako to njegovo osobolje jedno priča a drugo radii  kako ga boli dope i za grip, i za vakcinu, i za ministra (kivni zbog noćnih dežurstava jer će  pokvariti s mukom stečeni prosek od 3 sata efektivnog rada dnevno) a ponajviše za  – pacijenta. Kao sam samo bila ljubomorna kad pročitah kako se neki ludo zabavljaju do boluju od gripa. Ah, ta izopačena Evropa!

Da rezimiram, ko je prinuđen da s njima ima posla  - kukala mu majka.

Da rezimiram opet  – što se Radulovića tiče, mi smo se pelcovali. I od gripa i od Tomice i njegove svite.

Pozajmljeno od estatenumberfour.wordpress.com