Svakodnevne vesti o nesrećama, poplavama,  požarima, padovima aviona, osim što me pogode (premda nastojim da se čuvam od pomalo uludog prosipanja emocija za ljudima koje ni ne poznajem, niti ću ih ih sresti) onako ljudski, neretko rasplaču (epizode s čitanjem novina i plakanjem u busu, dok se vraćam s posla postale su sasvim uobičajena slika putnicima buseva 27 i 27a koji voze u prestoničko radničko naselje), naterale su me da se  zamislim.

O stvarima koje bih želela da ponesem, ili makar za njima žalila ako bih kroz vrata svog stana izašla samo s dve ruke i decom u naručju (fakat, mnogo ljudi koje volim već je jednom u svom kratkom trajanju doživelo ovo i  počinjalo život ne činom rođenja, već stavljanjem tačke i zapete na ceo prethodni život, na koji je neko tako olako pljunuo). Moja ljubav, moj muž M. koji je poneo samo živu glavu (dovoljno) i navukao nepopravljivu hrčak naviku da čuva stvari, tek da bi ga podsećale na prethodni život.  

Ili moja kuma D., koja je ipak, u naletu lucidnosti  zgrabila gitaru, koju je onda predano vukla po podstanarskim studentskim sobama Beograda. Ta je gitara bila više simbol kočopernosti duha koji nije uništio plamen bezumnog rata, nego  išta što sam tih godina videla ili čula. Odletela je s njom one noći za Ameriku, i ja ih pošteno ožalila obe, misleći kako je SAD daleko i kako se nećemo više nikada videti. I nisam je videla više, gitaru. Kumu, hvala Bogu, jesam.

Ne pričam vam sad o onim duhovnim, ljudskim, večnim i nenadoknadivim gubicima, o životima, vrednostima “per se”, o tome ne pišem mada mi je je bolno i da o tome mislim.  Jer,  to je moja celoživotna tema, moja rak rana, dobar deo razloga zašto bedno piskaralo uopšte piše (neki  bi rekli, u nadi da nešto vredi i da tako želi da sačuva sebe od smrti i beskrajnog straha koji joj ni bežanje u veru, ni ostvarenje i produženje kroz roditeljstvo nije donelo).  Piše, a tera muku iz sebe, skriboman (skribowoman) koji reči voli, želi, u njima uživa i svaku u dušu zna, odmerava ih i slaže tako, ne bili bar neko u njima video smisao.

Nije reč o tome, reč je o personifikaciji tog neuhvatljivog.  O  artefaktima, stvarima koje opipaš, dodirneš,  doživiš strujni udar boja, mirisa, sećanja, prošlih nadanja koja te “spucaju” iz prošlosti, podsvesti ‘bem li ga odakle…

Toliko živih emocija da te taj talas uvek istom silinom udari, premda si po njemu mnogo puta plovio. U mojoj porodičnoj magazi, na tavanu mog sećanja i kolektivnog bića koje me dobrim delom određuje dve su takve stvari – jedna bluza i jedan krevetac.  U maniru najlošijeg novinara na svetu, koji “vest” počinje s kraja, ja tek sad mogu da vam kažem zašto te dve stvari toliko volim. A morala sam da bi priča uopšte imala smisao da Vas kroz nju ovako vodim.

*  Bluza je bela, heklana, pletena, nem’ pojma.  Izradile su je devojačke  ruke moje majke, nosila su je njena pleća.  Žene, bez koje sam prinuđena da provedem više od pola svog života.  Za kojom patim i danas, naročito danas kada sam i sama majka. Bela končana bluza, s kratkim rukavima, s  “rupicama”, krojena uz njeno vitko telo moj je omiljeni  komad odeće. Stara je, po mojoj proceni  oko 35 godina, jer je moja mama napravila pre udaje.

I dan danas, kada je operem njena belina cakli na meni. Uprkos tome,  u nosu osetim miris maminog parfema, čujem zvonak glas, vidim gotovo „3d“  sliku  žene. One koja je obožavala život, jurcala okolo hvatajući sve njegove krivine i meandre, ali nije imala vremena da sačuva sebe… Onu, koja je najviše volela svoju porodicu ali nije imala privilegiju da svet napusti uz njihov zagrljaj.

U toj bluzi, koja mi savršeno pristaje, jer sam potpuno iste građe kao moja mati, uvek  se osećam savršeno, uprkos melanholiji. I uvek smem da stanem pred svoju decu nadajući se da će ona imati privilegiju da odrastaju pored mene, da ćemo u ovom porodičnom krugu(koji već počinje da liči na prokletsvo prerano umrlih  najboljih porodičnih izdanaka) konačno prekinuti niz.

* Krevetac, ko krevetac, drveni, lakiran, ne umem čak ni da definišem koje je to drvo, ali mora da je neko kvalitetno. Jer u januaru, taj krevetac će proslaviti  37 godina. I u mojoj familiji obišao je veeeliki, gotovo četiri decenije dug krug bebećih osmeha i suza, balavih rukica koje su prvi put ustale baš u njemu. Porodična slika mogla je da bude sastavljena kao mozaik svih onih beba koje su u njemu porasle, a danas su momci od dva metra i devojke “za udaju”.  Danas ta deca imaju decu, koja, pogodićete spavaju u našem krevecu :)

Po poslednjem popisu od “prvog vlasnika” mog dragog bata Saleta, koji je svojom dernjavom ranih sedamdesetih budio komšije po Zemunu, krevetac se selio više od 15 puta tamo gde je roda sletala u familijama Milovanović, Milosavljević, Gostiljac, pa opet Milovanović, Radulović… Obišao je Srbiju  i vratio se u Beograd.  Na “mesto zločina”. Ovih dana iz njega, pošto je pošteno služio i izdržao mog starijeg “monstera”, selim i mlađeg, majkinog sina i ustupam ga novoj bebi koja stiže u našu familiju. Pravo na “presto”,  u naš porodični krevetac.  Tu bebu rodiće Saletova sestra,  i zatvoriće krug nas obožavalaca kreveca , koji nas nevidljivim kanapom veže.

Razmislite dobro, koja vaša porodična relikvija miriše patinom i setom, na šta pomislite kad se setite najlepših trenutaka iz detinjstva, kada evocirate uspomene i “bildujete” se pozitivnom energijom iz prošlosti. Setite se i neka to bude uz vas. Za svaki slučaj.

Užasno se trudeći

da ne provale

treptaji jedne slike

nestvarne iz mene,

da ne oteku sa suzama

pred svima, običnima,

čuvajući bol što cepa trajanje,

stideći se,

ja ne prestajem da volim

daleku senku koju više nemam.

Sećanje vraća osmeh nad kolevkom,

cepa se duša u svakom danu

nizu sumornih godina,

želi da nestane

samo da može.

A onda se urlik ranjene zveri

potajno, divlje otima.

U tami, bez tuđeg dodira

 ne delim, već živim svoj bol

a tako i plačem

tugu nosim nestvarno

nestvarno i patim

svojski se trudim

da je ne spomenem pred svima

više ne izgovaram reč

dati.

Rodila me…

Volim je i dalje,

a dele nas

samo zemlja i prašina.

Sad te se ne sećam.

Tek izmaglica

nad mojom glavom

ili tihi lepet krila leptira,

dašak dodira

žene koje odavno nema. 

Pola života ja ginem sama

kroz vilajete

i nadam se

da me ta topla majčinska ruka

doletela iz noći kad se ne stigosmo oprostiti

i dalje pažljivo vodi.

Kroz sve moje poraze

i budalaštine

i bdije

i sniva.

Da mi je makar koja suza

da kapne vruća

na mermer koji nad tobom nemo stoji

Da optoči nasmejanu sliku

uokvirenu čemerom

Čini mi se lakše bi mi bilo. 

Od zebnje hoću li imati plača

jedino me više tišti i cepa

što ti se lika ne sećam.