S hladnih dlanova kaplje obmana

Rumene odsjaje svitanja prodajem

Razmenjujem

Za oskudno grumenje

u koje još ništa nisi posadio.

Ni oplodio.

Zaliću nemire, nek rastu za tebe

i poleteću kao gavran, kao jogi letač,

kao metak

Rasprsnuću se, podeliti i razbiti

o kamen.

Razliti niz tvoje obraze

Skliznuti niz tvoje grlo,

k’o zabranjena reč, s mukom.

I isplivaću k’o ponornica

iz neoplođenog tla.
Skupiću se kao đerdan r

asuti niz sokak

Promeniću agregatno stanje

I boju, ivice, mekoću

rasprodaću teško stečene moralne nazore

Doći ću ti. Kad već prestaneš da se nadaš.

A ti onda vidi kome ćeš

Niz hladne dlanove

rumeni odsjaj svitanja da uklešeš.

photo credit: kk+

photo credit: tochis

Čini mi se da su prošli vekovi,

a ja još odlutam ponegde sa tobom.

Nevešto pokrivam želju

presrećem je da ne izleti

na moje oči.

Zamine bol, ode sa snima

zemaljski dani teku,

kroz metež i buku.

Ja se zatvorim, prepustim.

Ne slutim.

Čežnjivu sanjam ruku.

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k’o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

]]> http://piskaralo.com/2009/10/snjivanje/feed/ 14 http://piskaralo.com/2009/07/trazenja/ http://piskaralo.com/2009/07/trazenja/#comments Tue, 28 Jul 2009 10:33:54 +0000 Bednopiskaralo http://piskaralo.com/?p=271 Upala sam nesmotreno u zamku tu

ludilo mračnog dugog hodnika,

trčala sam obezglavljeno,

od zida do zida,

tumarala po pomrčini jedra,

zdrava i pomalo izgubljena.

Posrtala, padala i opet hodala,

i opet pala, ustala, zakoračila

i zgazila – tebe.

Vodio si mudro, spokojno,

zenica naviklih na mrak.

Verovala sam obrisu tvojih oblika

i snazi pogleda.

Nisam te videla,

jesam te osećala.

Poljubio si me divlje

i ugrizom otkinuo ruku.

Nije me bolelo.

A onda si potrčao.

Trčala sam i ja, ženski tromo.

Zamka je zvecnula i otkinula mi nogu.

Nije me bolelo.

Nastavila sam da trčim Il’ letim možda?

Prolazili su titraji, a ja sam još lutala,

trčala, pratila u stopu,

ljubila očima trag sigurnih koraka

što su nestajali u tmini.

Nestajalo je i snage, moje.

Bila sam umorna – od lutanja,

davanja, bolova i traganja, obeznanjena.

Na kraju, otišao si,

bez ijednog otiska na vratu

- nije me bolelo.

Jer ugledah prozor jedan (bez rešetki, bedan)

i videh, onako umorna i sakata

čaroliju svetla.

Bila sam sama i konačno sam mogla da ližem rane…

Umirao je potonji zrak

pišući po mom ispijenom liku

priču koju smo tražili bez krvi.

Odlazila sam polako, slobodno,

ali bolelo me je jako.

Ne zbog odlaska, već zbog tvoje seni pred očima.

Izvor slike

Polako se krećeš,
sa rukama prignječenim nebom,
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno
ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka,
na putu punom teških primisli
tvog razbuđenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše srebrna giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki,
savršeni mlaz priznanja
što bi se slivao niz našu laž.
Morao bi da staneš,
čak i pre nego što te
moje proklete misli zalede na mestu.
Povedi sa sobom, kad kreneš molim te,
ovu gomilu jezičara praznih glava,
trebace ti dole.
Pogane, kao i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš,
ali znam, pre ili kasnije,
staćeš na ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.

Ogromni se prostor ukaza najednom.

Ispuni se otkucajima,

ožive sve, tamo gde sam uporno gajila prazninu.

Iznenada, sve znanje moje pade u vodu,

videh kako je vasiona mala.

Dovoljno, da nadjem

rascepkano i rasuto biće svoje.

U očima iscelitelja, vrača

koji laganim hodom

ispunjava moje tajne odaje.

Zvucima još nedosanjanih titraja,

noseći na rukama ključ za jedno srce.

Nisam znala da su kilometri blizu,

kad do njega vode…

Budjenje, strpljivom rukom vodjeno,

leprša i prekriva lepotom išarano naše svitanje.

Reci tajno, šta ima tajno u očima,

što se ne da otkriti,

a tebi se evo, samo otvara i piše,

dok čekamo zoru.

Nestaje iskonski strah,

sagoreva u plamenu ova vasiona,

koja mi je pomogla da pojmim

svu nasu veličinu.

Urotila se protiv mene,

zavera beše namera da se ispuni san.

Raskrstiše se prašnjavi putevi po meni!

On je taj koji prodje linijom srca.

Tamo gde sad stojimo, znak je tajni da lava potece,

vulkanu, da proslavi plašljivi sudar zvezda.

Da s’ meseca talase brojimo,

i reči, prazne,

nebitne kad zazveče izmedju nas…

Ne treba nam ništa više do prostora

koji nas veže u svakoj minuti,

kad snovima zapreteni strahovi najednom beže.

JA I ON, SAMI NA SVETU.

Oslušni dobro,

dal još reka teče u istom smeru,

dok se naše usne dodiruju bojažljivo?

Da li planine počinju smelo da gube visinu,

Ili to mi tonemo? Sami u gunguli.

Nema reči jer nisu dovoljno jake,

da bi bile ogledalo duša.

Izgubimo se lako jedno drugom u očima…

Kad ispleteš jednom niti

davno isprepletene strahom.

Negde, na sredini puta od glave do srca.

Ja, evo isplakah najednom sve suze

Srećna, što napokon znam da je

vascela galaksija naša

mnogo manja od delića onoga

što imamo JA I LJUBAV MOJA

.

te zevajući prestrašuju.

Mrak.

isijava drhtavu jezu

pomerajući prašinu sa poklopaca,

kutije drže u nedrima

tvoj najveći strah.

Bolesna želja lenjo ti silazi sa usana,

dok njima osvajaš oblike.

Ja, tvoja jedina misao

pišem život kao bedni pokušaj

ostavljam prazno mesto u rubrici.

Tražim ti da zemlju propustiš kroz ruke,

makar grumen.

Jer smonica ne propušta ništa.

Ni vodu,

ni tvoje sjajno glazirane reči,

ni moje vešto uvežbane uzdahe.

Samo prašina leti između nas

ne smeta joj jeza,

koju u mraku stvaraju

plačljive ptice rugalice

što me zevajući prestrašuju.

Presrećem misao ka sebi,

odbijam da Bog pomeša prste

sa mojim vulgarnim pesmama

kojima zavaravam život.

I prljam duše lakovernih.

od srdžbe umornu čistotu,

vodom sa izvora,

Koji si sramnom namerom otrovao.

Ne misli o meni!

Budala,

uvek sam bila.

Cedila uzdahe,

ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,

u pogrešnom smeru, Nespokoja.

Kad bih mogla slagati, naučila bih mesec

Da samo do pola ophodi

Da te ni slaba, hladna

svetlost stenja ne ogreje

Više nikada.

Da se skameniš i obeliš

Ubogo moleći.

Da imaš sve eone da promisliš

Zašto si me zavoleo?

I na početku prestao da se trudiš.

Vrata kojim si me otškrinuo i zapečatio

u različite vilajete vode.

Ja ću u brlogu svom skapavati

pevajući,

a tebi je dovoljno

što lagano umireš u meni.

Pssst! Ćuti!

Ne daj da odzvanjanje

praznikavih reči

zveketom naruši

tek rođenu,

savršenu tišinu.

Pređi

Preko mog tela,

mojih uspona i padova.

Ćutke.

Poljubi mi radosne zenice,

što ne mogu da te se nagledaju.

Uđi

u moje zatomljene odaje,

na prstima.

Poljubi mi nečujno,

pola duše.

Zaboravi ključeve,

lozinke

teške reči,

bežanje od sebe.

Ureži se

u mene, silno,

manirom ratnika krstaša,

hajduka iz šume,

vojnika na odsustvu,

mornara koji prvi put plovi.

Spusti se kraj mene

i samo ćuti.

Dođi do daha, pa mi šapni

Da li nam je ovo trebalo?

Drhtim,
kao onog čistog dana,
u proleće
kad teške ptice,
ostadoše bez krila,
osudjene na tlo.
A ti i ja, mesto njih bludeći,
stigosmo pod oblak
i ne prenu nas kroz vreme zlo,
sivilo mrena.

Daješ, dajem, žile, meso,
koje dušu sputava,
okiva: sećanja, ludosti…
Ne znam, ne želim,
ne umem da znam,
kako teče reka,
bez oka tvoga,
bludećeg po meni.

I opet, ko mrena u one zore,
kad kafane niko ne zatvara
i svi po ulicama se ore i smeju,
ti istražio si me, prešao, prepešačio,
zapečatio, večno svoju…
Prigrlila sam te,
kao more stenu,
kao na samrti poslednju želju.

I ne dam,
neposlušnim vetrovima,
da ti otkriju jedra.
Po meni večno ćeš da ploviš.