Loši potezi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića  i ministarstva na čijem je čelu, nisu mogli da stanu u jedan tekst.  Nije poenta ovog članka da samo nabroji loše poteze Tomice Milosavljevića, iako ih je, vidi se, bilo mnogo. Nekako, kada je krenula akcija, osetila sam potrebu da sve ono o čemu sam pisala i pratila kao novinar prethodnih godina, objedinim na jednom mestu.

Ipak, činjenica jeste da mi nemamo više zdravstvo koje smo imali devedesetih, kada su pacijentima vadili zube umesto da ih popravljaju a sve od „gaze do veštačkog kuka“ morali smo sami da kupujemo. Nije sve crno, ali nije ni razlog da budemo zadovoljni. Tim pre, što smo korisnici usluga koje plaćamo, i što će tranzicija u našim glavama od stava da je zdravstvo besplatno do stava da plaćamo uslugu za koju očekujemo određen tretman, potrajati, očito,  godinama.

Milioni evra ušli su prethodnih godina posredstvom fondova Evropske Unije i raznih domaćih i međunarodnih projekata u sistem zdravstva.  Ali osim skupe opreme, renoviranih zgrada čini se da je ministar zaboravio da ulaže u najvrednije – u ljude, stručnjake koji u tom sistemu rade, u njihov odnos prema poslu,  njihov kodeks ponašanja i odgovornost prema pacijentima.

Izvor slike

Jer, ako pogledate primedbe gnevnih pacijenata, velika većina se odnosi upravo na ponašanje medicinskog osoblja, njihovu ljubaznost, traženje mita. Velike i krupne stvari poput lekarskih grešaka ili organizovanog uzimanja miliona  i uticaja farmaceustke mafije su vrh ledenog brega, i glava ribe, do koje se stiže na kraju. I uz pomoć sile prinude van ministarstva zdravlja,  uz pomoć  policije i sudova (pa je logično što za tu borbu moraju najpre da se te službe konsoliduju i počnu da rade).

A zašto?

Zato što nijedan propis koji je ministarstvo donelo nije suštinski promenio ponašanje zaposlenih u zdravstvu, koji teraju po svom.  Zato što nijednom do sad oni odgovorni, vredni i moralni lekari nisu ustali i digli svoj glas sa željom da vrate već  dobro uzdrmano dostojanstvo svojoj profesiji.

Izvor forografije

Zato što Tomica Milosavljević ne želi, ne sme i ne može da se suprostavi otvoreno ili priktiveno mafiji u sopstvenim redovima. To što on možda nije deo te ekipe i nije umočio prste u med, ne lišava ga odgovornosti. Jer,  ne može se nekažnjeno prolaziti s kozmetičkim promenama kojima se skupljaju politički poeni i očekivati da će bure baruta  na kojem sediš s upaljenim šibicama  ugasiti  ako dva puta duneš ili prospeš lonče vode.  Sve što je Tomica Milosavljević započeo bilo je kratkog daha, forma a ne suština,  poza a ne promena.

*  Tako se neslavno završila priča o suzbijanju mita u porodilištima.  Umesto da se stane na rep lekarima koji uzimaju od 100 do 500 eura po porođaju,  a za epiduralnu anesteziju još od 100 do 300 evra, (neki čak i unapred!)  Tomica Milosavljević je legalizovao pljačku -  umesto da platite samo lekaru ispod žita, sada uredno platite na blagajni ustanove, plus naravno ispod žita lekaru isto koliko i pre,  jer u suprotnom – neće doći! Slično prolaze i pacijenti u drugim oblastima, pa recimo pacijentkinja je 10 dana ležala u bolnici čekajući  da joj operišu matericu  i jajnike sve dok se nije setila da da nekoliko stotina evra. Sledeće jutro bila je na operacionom stolu.

Pritom po RZZZ- u epidural se vodi kao bolnički lek i besplatan je! A – ha pitajte to na primer one u Narodnom frontu, koji su ga lepo stavili na spisak vanstandardnih usluga i naplaćuju ga bezobrazno skupo.

*  Porodilišta su ispit koji sa stanovišta pacijenata Tomica nije položio. Ali, gledajući sa strane ličnog PR- prošao je bajno – sjajna inicijativa Majka hrabrost, posle početnog entuzijazma nije promenila – ništa!  Formirana je Radna grupa za bejbi frendli, koje ne  bilo zbog pritiska nevladinih organizacija – Udruženja RODITELJ, Majke hrabrost i Bebac, već zato što je pomoćnicu ministra  dr Elizabet Paunović bilo sramota što su je na nekom belosvestkom skupu nagrdili što se hvali kako imamo bejbi frendli u svim porodilištima a procenat dojenih beba ispod četvrtine – dok samo 10 odsto njih u roku od sata oseti blagodeti majčinog mleka!  Bilo je sramota pa je Tomica rešio da formira Radnu grupu.  U kojoj glavni članovi, lekari s nipodaštavanjem gledaju na temu oko koje su se okupili, i sami priznaju da imaju pametnija posla.

A ono što je najstrašnije, ministarstvo suštinski ne zanima da li su pacijenti stvarno zadovoljni. Juče je Ministar na okruglom stolu prozaičnog naziva „Porodilišta su naša briga“ mahao brojkama i time kako je samo 1,5 odsto  žena rekao da im je traženo mito! Ko je onda tu lud, on što se drži brojki, ili mi što nemamo hrabrosti da negde prijavimo javno ono što pišemo tajno po forumima i u razgovorima u četiri oka?

Izvor slike

*  Profesorka Dragana Jovanović završila je kao kolateralna šteta u sukobu s ministrom zdravlja. Na mestu Sekretara za zdravstvo odmah je ukazala na finansijske manihnacije pojedinih direktora, na šta je Tomica osuo drvlje i kamenje na koleginicu. Ona je dala ostavku, kao moralni čin, očigledno nemoćna da se izbori s dobro uigranom ekipom, a kada su ti na koje je prof. Jovanović upirala prstom pohapšeni i optuženi za pronevere silnih miliona dinara, koje su dobili da oprave zgrade i malter koji otpada, niko se nije uzbudio. Ponajmanje Tomica Milosavljević, koji je čak neposlušnu sekretarku častio privatnom tužbom za klevetu.

*  Kako sam napisala u prethodnom članku, nije farmaceutska mafija izmišljena juče. Niti se radi samo o 10 miliona evra, kao u slučaju ekipe sa Instituta za onkologiju. Radi se o tome da je ispred čekaonica lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti pa nadalje, više komercijalista i predstavnika farmaceutskih kuća nego pacijenata. Svi su pod uticajem, i nije nimalo prijatno da znaš da će odluka o tome koji će antibiotik biti prepisan zavisiti u dobroj meri i od toga koja farmaceutska kuća drži reon tog doma zdravlja.

* I još dalje, sfere uticaja se prostiru toliko da je moguće, na globalnom nivou izmisliti pandemiju da bi se zaradilo na lekovima. Ili je barem preuveličati i građenjem kolektivnog straha ubirati kajmak. Ili, ako to ne upali, makar vakcinu platiti znatno skuplje od komšiluka.

* Čuveni gaf zbog kojeg bi u drugoj zemlji pala vlada, jer je suštinsko moralno i pitanje odgovornosti, operacija leđa u Nemačkoj pokazao je jednu zanimljivu stvar – da u stvari ministarstvu zdravlja i nije preterano stalo do dobrog imidža. Jer pre nego šro je krenuo put Nemačke ministar  je mogao da nasluti kako će javnost u  Srbiji da reaguje kada sazna da se on ministar (a ne on, građanin) lečio u stranoj zemlji za intervenciju za koju to nije bilo neophodno i time pokazao krajnje nepoverenje u zdravstveni sistem koji vodi i nevidjenu bahatost  prema pacijentima čiju sudbinu bi kao ministar trebalo da deli.

* Lekarske greške su sastavni deo posla. Svi greše u poslu, samo lekarske greške završavaju na groblju i zato  izazivaju toliko pažnje. Može biti da je ministar zdravlja u pravu kada kaže da ne može da odgovara za svaki lekarski propust. Jeste. Ali, da postoji strah  od kazne, od gubljenja položaja, ugleda i licence, lekari bi se malo više potrudili. Ne bi radili na 3 mesta istovremeno, pa samim tim i nekvalitetnije, jer nisu mašine. Ne bi žurili na promociju pa zbrzali porođaj čiji je rezultat mrtvorođena beba i jedva živa majka, ne bi smatrali da je licenca formalnost na koju ne mogu da gube vreme.

* Ministar se ovih dana, u više navrata oglasio i osim odbijanja odgovornosti za ono što se dešava u jedinici čiji je on komandant, pominjao je narušen ugled lekara, osuđivanje pre osude i poljuljano poverenje. Jedino nije ni sebi ni nama priznao da nisu ni novinari tabloida ni lakoverujući pacijenti krivi što je lekarski ugled spao na niske grane. Krivi su lekari. Kako će, da li će i kada oni razrešiti svoje probleme, ne zna se. Čak bi se mogla napraviti paralela i s novinarima. I oni su ostali bez ugleda i poštovanja, postali potkupljivi za male pare, a njihove greške samo naizgled ne koštaju života.

Fejsbuk strana

Blog za peticiju

DODATAK

Kad se podvuče crta, pitaju se mnogi – čemu sve to?  Čemu ovoliki „uludo potrošeni postovi“? Izdeliše se blogeri na male  i velike, tipične naše boljke.  Ko još može peticijom da smeni ministra?  Kada će neki rezultat? Odbijam da se bavim ovim pitanjima, podelama i blogerskim dečijim bolestima, neću svoju teško stečenu energiju da trošim uludo ni u nešto što neće uticati da se osećam bolje.

Ali moj glas za smenu ministra zdravlja hoće.

U ovom zatrovanom apatijom i po svim pitanjima obespravljenom društvu, uspeh je imati svoje mišljenje i reći ga. U moru naroda sa sindromom kuvane žabe, koji ne samo da ne misli svojom glavom, nego ni ne misli dalje od prve plate, kore hleba i jeftine pinkovske zabave, biti među grupicom onih koji na svom parčetu veba smeju da napišu šta misle ( i ne, ne moraju nužno da se slažu međusobno, naprotiv, jer ujednačavanjem mišljenja u stvari se ukalupljuju u sistem protiv kojeg se bore), to je USPEH.

Bez obzira što mnogi od nas imaju podugačak staž protestovanja, šetanja, građanske neposlušnosti, izgleda da nas godine iskustva nisu ničem naučile. Uludo potrošena energija i izneverena nadanja vratila su nas nazad u apatiju malih života i  našu građansku hrabrost svukla do članaka.

Jer, danas je tako skupo i tako uzaludno trošiti vreme na bilo kakve pokušaje promene.  Svi smo anestezirani i čekamo da nam neko drugi reši probleme. A vlast na to i računa, da će nas mrzeti.

Sela tri   novinara (birana po ko zna kom princiopu, pošto ih ni NUNS ni UNS očigledno nisu delegirali za taj posao) i dva doktora i napisali „preporuke“  u kojima se svako malo spočitava – novinar/ka  ne sme, novinar/ka  mora... Nigde ne piše, da lekari „svete krave“ našeg društva nešto moraju.

photo credit: thinkpanama

Za početak da se ne plaše toliko za svoje guzice, od nas jadnih malih, slabo plaćenih i neukih novinara. Jer većina nas, uz doduše upečatljive izuzetke, zna da radi ovaj posao. I obavlja ga odgovorno, časno i profesionalno, pogotovo imajući u vidu to koliko smo plaćeni za tako odgovoran posao.  Da li je problem kad napišemo da su negde pogrešili, da ministar ne radi kako valja, ako se zapitamo za čije babe zdravlje on priča išta o našem zdravstvu, kad  se leči po belom svetu?

Da li je problem kad neku suvoparnu rečenicu, izgovorenu samo da bi ih razumele kolege načelnici i profesori, pojednostavimo tako da  shvati i  običan svet, koji je do skoro lekarima gotovo slepo verovao?

Na žalost, nisam bila u Beogradu, pa nisam prisustvovala „javnoj raspravi“ povodom ovog smešnog dokumenta. Ne moram ni da znam šta je u njemu, dovoljno sam čula. Ideja je toliko luda, da mi prosto dođe da sednem večeras i napišem priručnik: „Kako lekari  treba da rade katetarizaciju, bajpas i operaciju na otvorenom srcu“. Razumem se ja u to, napisala sam brat bratu jedno 50 tekstova s tom tematikom…   Ali, nisam uradila nijednu operaciju.

Zdravstvo pratim od samog početka rada u dnevnim novinama, 2002. godine. Verujte, neki su mi se saradnici lekari   smučili… Ne sporim i da novinara ima raznih, da se mnogo njih opeče, da im se reči izvrću, jednom napisano i izrečeno se teško demantuje…Ne biste verovali šta sam sve doživela od njih – vrlo teško ih „otvorite“, velika većina nema pojma da priča za medije ni da razdvoji bitno od nebitnog (a onda se ljute što mediji eksploatišu nekolicinu onih koji umeju da kontaktiraju s njima), vrlo su sujetni, samopromotivni  i često veoma teški za saradnju, ne shvataju suštinu novinarskog posla, insistiraju na autorizacijama, konstrukcijama koje su teške i nisu za novine,  sve u svemu, u redakcijama se zna da je zdravstvo jedan od „težih“ sektora.

Doživela sam i da  na mene, u devetom mesecu trudnoće  urla direktorka doma zdravlja, jer je utripovala da ja imam nešto protiv nje i da joj „politički“ drmam fotelju. A u stvari, imala je putera na glavi, jer je nekoliko godina kasnije ne samo smenjena, već i uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i finansijskih mahinacija. Sic!

Doživela sam i pre neki dan da direktor jednog porodilišta viče na mene usred intervjua s poznatim kardiologom, jer je neko u mom listu pustio pismo čitalaca koje se njemu nije svidelo. Ni luk jela ni luk mirisala, ostah i bez dostojanstva i bez sagovornika za temu, jer je naš dogovoreni intervju, naravno, otkazao…

Naravno, među njima ima i divnih ljudi, prirodnih, normalnih ili barem profesionalnih, s kojima je zadovoljstvo saradjivati. Ali, sve češće doživljavam da mi odbijaju razgovore, pitanja šaljem na mail, pa mi onda odgovore, ali neadekvatno i nedovoljno. Onda se ljute jer su im rečenice (polupismene i optrerećene stručnim izrazima) menjane. Traže obavezne autorizacije ne shvatajući da mogu da utiču na svoje reči, ali ne i na moje, kao ni na redakcijsku opremu teksta – nedavno mi je jedna nadobudna profesorka, užasnuta što smo za tekst o (ne)opravdanosti genetskih analiza za predviđanje bolesti stavili naslov „Geni vide polovično“,  rekla kako geni ne mogu da „vide“ i kako će sledeći put ona da nam rediguje naslov. Što se mene tiče, neće biti sledećeg puta.

Nisam toliko luda da umesto  slepo crevo pišem apendiks, umesto temperatura febrilni… Isto važi i za sledeće „preporuke“, koje su izvod iz Pravilnika:

Primeri iz novog pravilnika:

•  Novinaru nije dozvoljeno da objavljuje informacije o lečenju, metodama, intervencijama, lekovima čija se efikasnost ne može proveriti kod uglednih i referentnih zdravstvenih ustanova i Ministarstvu zdravlja
• Informacija dobijena samo od jednog izvora ne sme biti objavljena ako je nije potvrdio još jedan
• Ukoliko je osoba koja radi u zdravstvu osumnjičena za primanje mita, mediji ne bi trebalo da objave ime i prezime osumnjičenog, čak i da ih nadležni saopšte
• Umesto reči „zaraza“ novinar treba da koristi „infekcija“
• Umesto termina „narkoman“ treba koristiti „korisnik droga“
• Umesto „prostitutka“ koristi se termin „seksualna radnica“, dok se „prostitutka“ koristi samo ako je reč o maloletnoj osobi koja pruža seksualne usluge

Mnoge termine, poput „osobe s invaliditetom“, pišemo u dogovoru sa sagovornicima, utvrdimo konsenzusom koji je termin najprikladniji. Ali to se, drage moje neznalice ne rešava proglasima, već edukacijom novinara, seminarima, dogovorom. Put je prirodno takav da  je bilo logično da  u dogovoru s lekarima, lekarskom komorom ili čak ministarstvom novinarska struka izradi dokument, kodeks koji bi predstavljao najbolju praksu u izveštavanju, na obostranu korist.

Ovako, mi smo stoka koja pokušava da njih jadne i poštene unizi opanjka, da piše o njihovim greškama, o njihovim skupim životima zaraženim „čašću“ od pacijenata, o njihovoj gramzivosti za titulama bez mnogo istinskog altruizma koji bi trebalo da stoji u osnovi ovog zanimanja. Meni, lično, najveći je hit izjava kako novinari ne bi smeli da prime ništa vrednije od olovke i notesa simpatično.

Za razmišljanje, evo i stava Rodoljuba Šabića, s kojim se u potpunosti slažem Šlagvort za razmišljanje na temu

Foto: futureatlas.com

Slučaj je hteo da usred busanja kako se “Svinjskog, meksičkog ni novog gripa“ koji se zvanično zove A (H1N1) ama baš nimalo ne plašim, spostvene reči me klepnuše po glavi. Na slučaju viroze i nikad dokazanih sumnji na ovaj ozloglašeni grip  prethodne dve nedelje u porodici  Radulović  sasvim lepo se vide rupe našeg nesrećnog zdravstva u vezi s  pandemijom.

Položili smo test. I ovaj put nesrazmera između kolektivne medijske histerije (koja, čini mi se polako jenjava, ili možda ja samo manje revnosno pratim medije na tu temu) i  nespremnosti i diletantizma zdravstvenog kadra  u prvoj liniji odbrane – primarnom sektoru je zadivljujuća. Ono što se priča i što oni nesrećni epidemiolozi preporučuju i ono što se radi u našim domovima zdravlja nema nikakve veze jedno s drugim. Nebo i zemlja!

Naime, vidi se sasvim jasno da bez obzira na neviđenu medijsku halabuku (koja, sve više sam ubeđena ima svrhu da pred kraj godine zamaja ljude pa ne misle o budžetskom deficitu i rupi u džepovima koja će nastaviti da raste, sve dok  se kroz tu rupu ne slije i ono malo novca za  skupe vakcine od kojih će neko drugi da pokupi kajmak) naše medicinsko osoblje (čast svetlim primerima, izuzecima koji samo potvrđuju paradigmu o kolektivnoj nesposobnosti) nema pojma i NIJE GA BRIGA.

Džaba se, još pre godinu dana govorilo da nismo spremni za moguću pandemiju, kod nas se po običaju sve radi za juče, bez ideje, plana i predvidjanja sledećih koraka.

Najpre hronologija:

U petak 13. (o bem ti simboliku) dobijam prestrašen poziv iz vrtića  da moje prvečne Jana ima temperaturu 37.5 i da je stavljena u izolaciju. Pokupim se s intervjua i trk u vrtić. Kako temperatura nije bila previše visoka, rešim da je ne vodim kod doktora dok ne vidim kako će se odvijati situacija (nisam mama paničar, imam iskustva i želim da poštedim dete dreždanja u čekaonici punoj bolesne dece).  Medjutim Jana ujutro dobija visoku temepraturu, koja ide i do 40,3. Tu đavolju napast ne  uspevamo  nijednom od proverenih i toliko puta korišćenih metoda da skinemo, brojka je zakucala na 40. Vodimo je kod doktora, tim pre što se žali na glavobolju i bolove u nogama.

Dežurna doktorka je pogleda “s vrata” i odmah “ljuljne”  - antibiotik!  Na moju konstataciju koliku temperaturu ima i da je “beštija” užasno tvrdoglava, ne reaguje. Masku inače nosi kao modni detalj oko svog punačkog vrata.

Tja, sad znam zašto kad god mogu dete vodim samo kod naše pedijatrice dr Apuk, jedinog lekara u tom vašljivom zvezdarskom domu zdravlja u kojeg imam apsolutno poverenje. Posle još jedne besane noći  u kojoj sam  bila prinuđena da svoje detence  držim satima umotano u mokar peškir da bi izbegli febrilne konvulzije, u nedelju OPET odemo kod doktora. Srećom, “naša doktorka”. Kaže, žena, ma nije ovo bakterija, gde su gnojni džepovi na ovoliku temepraturu. Da nam uput za krvnu sliku (što je sigurno sigurno). Odradimo mi to – rezultati pokazuju da ipak jeste bakterija (koja se prikačila na virus, objašnjava doktorka).

Ulazak u treći dan nespavanja obeležili smo svečano dobijanjem temperature i moj sinak i ja. Htela sam da mrem, sa sve bolovima u mišićima, užasnom glavoboljom i slabošću koja (pretenciozno) može da se meri samo sa stanjem naše vojske na Vidu posle prepešačene Albanske gologote. Odlazak do toaleta bio je poduhvat dostojan putovanja na Tibet…

Kao šlag na tortu, i moj muž dobija temperaturu. Neću se zadržavati na detaljima, svima je poznato kako naši muževi (čast opet izuzecima) burno podnose svoje bolesti. Mada, ovaj put nije bilo zezanja, pogotovo kada je skala  na toplomeru prešla 40 podeok… Posle šest godina ignorisanja zdravstvene službe (oh baš se pitam zašto), moj Miki se nakani i ode kod doktora. Napre su ga vratili jer je gužva! A zatim je još dva sata odsedeo u čekaonici,  s ogromnom temperaturom i simptomima gripa!

Posle dobar dan, dobio je antibiotike i rečeno mu je da se javi za tri dana – po našoj proceni, toliko čekaju da vide ima li kakvih karakondžula po plućima. Sledeći dani prošli su vrlo maglovito, jer se ne zna kome je bilo gore. Kada je Jani temperatura ušla u 6. dan posetismo lekara i treći put. Već mi se vrzmao po glavi onaj nesrećni slučaj božemeoprosti ignorisanja visoke temperature od strane naših zdravstvenih radnika.

Dobili smo naravno – ANTIBIOTIK! Ovaj put, “konjski” Pancef. Pitam se majku mu, da li ih ove farmaceutske kuće plaćaju po kutiji ili…?

Nekako smo prezdravili, da li od tih silnih antibiotika, da li iz inata, da li zato što je viroza odradila svoje i odlepršala na nove žrtve. Pojma naravno nemamo da li je u pitanju bio čuveni H1N1 (po nekim simptomima bi se reklo da jeste) ili obična jaka viroza. Nije ni bitno.

Ali je sramotno i tužno što za to ni pet para nisu dali oni kojima to TREBA da bude bitno. Koji su, štaviše plaćeni da im bude bitno. Koji plaše jadne, lako zbunjive ljude  preko TV ekrana silnim nepotrebnim inofmacijama . A ne kažu im one neophodne.

Valjda je ovakv pasivnost medicinskog osoblja deo mučne ikonogafije koja i treba da prati epidemiju Novog gripa. Ne može na primer, kao kod ovih Engleza da se odboluje ljudski, nego je valjda poenta  vratiti miševe na svoje mesto da se zaokupe jadom koji ih snađe  a  ne da se zapita – čekaj, a zašto mi našim parama plaćamo skupe kineske vakcine iz treće ruke? Računaju na našu pileću pamet, to je sigurno.

I ministar, koji jadan ne dolazi do daha od „hendlovanja“ situacijom, gađanja izjavama koje nebulozno sustižu i demantuju jedna drugu (kao kad kod Jugoslava Ćosića izjavi da se antivirusni lek tamiflu prodaje u apotekama samo u Norveškoj a ovde ga  pola apoteka valja ispod tezge, al valjda to ne treba da brine ministra), umesto da malo umesto po prijemima i svečanim konferencijama zaređa malo po buđavim domovima zdravlja i vidi kako to njegovo osobolje jedno priča a drugo radii  kako ga boli dope i za grip, i za vakcinu, i za ministra (kivni zbog noćnih dežurstava jer će  pokvariti s mukom stečeni prosek od 3 sata efektivnog rada dnevno) a ponajviše za  – pacijenta. Kao sam samo bila ljubomorna kad pročitah kako se neki ludo zabavljaju do boluju od gripa. Ah, ta izopačena Evropa!

Da rezimiram, ko je prinuđen da s njima ima posla  - kukala mu majka.

Da rezimiram opet  – što se Radulovića tiče, mi smo se pelcovali. I od gripa i od Tomice i njegove svite.

Pozajmljeno od estatenumberfour.wordpress.com

Da li saznanje da je doktor HIV pozitivan menja odnos pacijenta prema njemu i koliko se paze lekari na najrizičnijim mestima?

U Hrvatskoj traje prava bura posle obelodanjivanja da u bolnici radi jedan HIV pozitivni ginekolog. Kod nas ima zdravstvenih radnika zaraženih HIV-om, ali niko neće da precizira broj. Test na sidu ne sme da bude obavezan, nizakoga, ali, kako Hipokritova zakletva nalaže da se pacijent ničim ne sme ugroziti, pojedini lekari bi morali imati poseban odnos prema realnosti

Izvor fotografije

Ovih dana u Hrvatskoj se podigla prava bura povodom vesti da u jednoj od zagrebačkih bolnica radi HIV pozitivni ginekolog! Sa svih strana pljušte pitanja: da li osoba na takvom radnom mestu treba da objavi svoj HIV status, koji su rizici za pacijente, kako zdravstveni radnici da se sačuvaju, ali i da štite pacijente od sebe?
Do sada nismo imali slučajeva diskriminacije HIV pozitivnih zdravstvenih radnika, rekao nam je Aleksandar Bojović, koordinator Nacinalne kancelarije za borbu protiv HIV i AIDS, dodajući da ono što važi za ukupno stanovništvo važi i za doktore.
- To znači da test na sidu ne sme da bude obavezan, jer se time narušavaju ljudska prava. Nigde u zakonima ne piše ni da bilo ko treba da objavi da li je zaražen HIV-om – smatra Bojović. – Ali, s obzirom da za neke zdravstvene radnike postoji rizik da se zaraze ili čak da oni inficiraju pacijenta, mere opreza i zaštita su obavezni.
Dr Verica Lela Ilić, rukovodilac Savetovališta za sidu Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja nema ništa protiv da se zdravstveni radnici rutinski testiraju na sidu, jer je, kako kaže to u njihovom interesu. Ipak, ni to često nije dovoljno, jer se može desiti da zbog perioda „prozora“(vremena od rizičnog kontakta do momenta kada se testom može otkriti infekcija) test bude lažno negativan. Zato je neophodno, naglašava dr Ilić da se medicinari na „rizičnim“ radnim mestima zaštite po propisu.
Profesor dr Marko Kontić, predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva tvrdi da je ova oblast strogo regulisana procedurama čije nepoštovanje donosi i krivičnu odgovornost.
- Svi zaposleni na mestima gde se rade „invazivne“ procedure – hirurške sale, porodilišta i slično obavezni su da idu na tromesečne sanitarne preglede koji podrazumevaju i testove na hepatitis B,C i sidu - rekao nam je prof. dr Kontić, dodajući da SLD nema formiran poseban stav oko tog pitanja, jer su sve procedure jasno regulisane. – Zbog nedostatka sredstava, test na HIV se ne radi tako često, ali tu na scenu stupa procedura zaštite, koja u svakom slučaju mora biti obostrana.
Ako se uvek poštuje jedno od osnovnih načela Hipokratove zakletve, da lekar nikada ne sme da naudi pacijentu, od side će biti sigurni i zdravstevni radnici i pacijenti, zaključujuju naši sagovornici.

DALjE OD NjIH…
U našoj zemlji registrovani su zdravstveni radnici koji žive sa sidom, ali njihov broj niko ne želi da iznese, pravdajući da su oni u okviru ukupne populacije zaraženih. Iako samo deo „statistike“ pacijenata sa HIV-om, svaki zdravstveni radnik se zbog specifičnosti posla nalazi u nezavidnoj poziciji, jer i on može biti žrtva predrasuda, koje su kod nas duboko ukorenjene. O stavovima daleko od civilizovanih govori i istraživanje sprovedeno u Novom Sadu, u kome je više od polovine lekara izjavilo da sa HIV pozitivnim prijateljem treba prekinuti fizički kontakt (izbegavati rukovanje, odlazak u njegovu kuću)!

„PREKOMANDA“ ZBOG RIZIKA

HIV ne sme da bude profesionalna „smrtna presuda“ za medicinske radnike – smatra Aleksandar Bojović. – Niko ne može da im uskrati pravo na rad, treba se zalagati da se takvi radnici preorjentišu na druge, neinvazivne grane medicine, gde nema kontakta rizičnog za pacijente.
Dr Ilić iz GZZZ navodi kao human primer slučaj u Crnoj Gori, gde su HIV pozitivnoj lekarki ponudili specijalizaciju iz teoretske grane medicine. S druge strane, prof. Kontić smatra da je zdravstvenog radnika sa takvim problemom potrebno skloniti sa „rizičnog“ radnog mesta, a da njegova preorjentacija zavisi od odluke rukovodioca zdravstevne ustanove.

OLAKO SA ZAŠITOM
MERE predostrožnosti su jasno definisane i podrazumevaju korišćenje rukavica, sterilnog pribora, materijala, zaštitne odeće… Kako navode naši sagovornici, ukoliko se procedura poštuje, šanse za zarazu HIV-om, ili nekom drugom infektivnom bolešću, najminimalnije su moguće. Ali, dr Lela Ilić navodi da se u praksi zdravstveni radnici često ne pridržavaju procedura, pod izgovorom da nemaju dovoljno opreme. Takođe sredstva za dobru zaštitu mnogo su manja od kupovine skupih testova za HIV dodaje dr Ilić.
U svetu je do sada zabeleženo svega nekoliko slučajeva da zdravstvni radnik zarazi pacijenta HIV-om, izmeću ostalog jedan američki stomatolog je namerno zarazio svoje pacijente.

A. radulović.

Tekst je objavljen u Večernjim novostima