Bila sam ljubomorna na Danicu od kako znam za sebe Zavist bi se uvek preprečila između nas dve, kao kost u najslađem zalogaju i zatrovala je naše druženje još u zametku. Gadna je zavist. Ali, može se reći i prirodna posledica činjenice da su moji nesrećni roditelji iz ko zna kojih razloga koristili svaku božju priliku da me kinje lepom ćerkom Dimitrijevića. Toliko, da su me u mojim tinejdžerskim bunilima navodili na siguran zaključak da sam u stvari samo neuspela replika kćerke njihovih prijatelja, id a su duboko razočarani što im eksperiment nije uspeo.

Verujem da mojim roditeljiima nikada nije dospeo u ruke nijedan roditeljski ili psihološki priručnik o razvijanju samopouzdanja kod dece, Ali bi zato bili školski primer za predavanje, “kako potceniti kapacitete sopsvenog deteta poredeći ga do besmisla s drugim”.

photo credit: Pink Sherbet Photography

Nismo se nas dve same našle i prepoznale. Naši roditelji su bili prijatelji, pa se očekivalo da se i između njihovih kćerki vršnjakinja razvije prijateljstvo. Koje je meni izlazilo na nos, svaki put kada bi me moja majka, nisam više sigurna ni da li nesvesno, ukorila “lepom i pametnom Danicom”, (kao da se te dve stvari povezuju i dobijaju samo u paketu). Ostavila bi me da se posipam pepelom dok iza sebe čujem eho prezira, jer eto, nisam kao ona, a ona, bi, eto htela, da sam bar malo tako duhovita i spontana i vesela, i ljupka i ženstvena i sijaset drugih epiteta za koje nisam ni znala da ih se toliko može sažeti i steći u jednom ljudskom biću.

Sećam se, živo, imali smo po četiri godine. Sve devojčice u našoj grupi u vrtiću zavidele su joj kada se pojavila, plava, skoro prozirna, sa roze tufnastim mašnama na repićima koje su se u dlaku slagale s baletankama istog dezena. Mirisala je na bebi puder a onako okata i loknasta, bila je mamac za dečake. Vukli su, je zadirkivali, podizali suknju. Tja, muški mamlazi već u vrtiću zacementiraju prioritete. Kasnije samo skupo prodaju priču o unutrašnoj lepoti i kvalitetima ličnosti, dok balave na okate, dugonoge Barbike.

Moglo bi se reći da smo bile drugarice. Činjenica da su nam se roditelji tokom našeg detinjstva intezivno družili napravila je od nas prinudne deliteljke tajni . Ali, uvek sam se osećala ko poslednje malo govno kaskajući po prašini koju je za sobom ostavljala Danica – kada je ona popušila prvu još na kraju osnovne a ja još godinama nisam smela, da me matori ne otkrije, jer ništa na svetu gore nema od bivšeg pušača. I kada je isprobala već posle tri dana dečka koji mi se mesecima sviđao iz daleka, a ja nisam odmakla dalje od crvenila na obrazima kad god prođe pored mene. Ona ga je prošetala nekoliko nedelja i ostavila da, poput kerčeta, maše repićem i čeka.

I kada sam još zaljubljena do ušiju rodila dvoje dece za dve godine, pravdajući to materinskim instiktom, a ona vijala belosvetske frajere i menjala ih pre nego što se sete i da pomisle da je ostave. I kad sam se pravila da je ne čujem dok me ubeđuje da to što Ivan opet dežura noću, već treći put tog meseca, ima veze sa sisatom sestom Milinom, jer “sve se u braku vrti oko seksa, a muškarci lako nađu način da popune praznine“. I dok sam posmatrala kako bez imalo griže savesti koristi prilike da vara muža, koji je iskreno obožavao, dok sam ja nemo patila, duboko nesrećna što nisam umela da zadržim muškarca pored sebe, čak ni kada ga je roditeljska ljubav obavezivala.

Tu su nam se putevi razišli. Matorci su pomrli, pa nismo, osim na parastosima, imali ni kurtoaznih razloga da se viđamo. Za mene trauma manje, jer bih posle svakod susreta nastavila da se osećam onako mala, bubuljičava tinejdžerka koja se ne dopada nikome. Nastavile smo dalje, svaka po svom. Dok je uz gas do daske skakala iz kreveta u krevet, a onda brisala pre nego što sutuacija zamiriše na ozbiljnu vezu, ja sam tiho patila plaćajući duševnim mirom i emotivnom prazninom svoje izneverene ideale o večnoj ljubavi i samoodrživom braku. Ponekad bi do mene stigao glas o Daničinim avanturama, pa sam upoređivala to što čujem od često zluradih glasova, s onim što sam dosanjala, na vlažnom jastuku, pokušavajući da nateram san na oči i zavideći svojoj drugarici iz detinjstva koja ume da živi, dok se ja bavim brisanjem slinavih noseva, domaćim zadacima za prvi razred i vežbanjem žmurenja na jedno ili oba oka, da ne vidim da me muž izbegava, ili u najboljem slučaju doživljava kao pomoćni servis za pranje, peglanje, i povremeno, nemaštovito i stereotipno jebanje.

Sate sam provodila zamišljajući kako bi moj život danas izgledao da sam umela da prihvatim i usvojim bar malo od Daničinog koketnog osmeha, seksipila koji se širio oko kao oblak parfema, živosti kojom je skakala kroz život ne promišljajući mnogo o posledicama. Da sam bar malo utuvila od onih silnih traktata moje duboko razočarane majke, dorćolske gospođe koja je umesto koketne i damski samosvesne lepotice, svoje slike i prilike, dobila krutu i neuverljivu, bolno iskrenu i naivnu verziju sopstvenog muža. Prestala sam s godinama da mislim o lepoj i nevaljaloj Danici. Zabavljala sam se svojim jadom, nije mi trebao još i balast zavisti, da hrani sve moje loše životne odluke.

A onda, srele smo se tog prohladnog jutra, ispred one zgrade, na samom ulazu. Držeći dlanovima okovaratnike, i ona i ja, kao da čuvamo u sebi neku strašnu bruku, sprečavajući je da istrči tu, na ulicu. Uz jedva primetan osmeh, ovaj put bez blaziranosti i lažne fasade, tako uobičajene za naše povremene, slučajne susrete, krenule smo uz stepenice. Obe smo znale gde treba da idemo. Od ulaza desno, pa desno uz stepenice, kroz špalir nosilaca uvelih nadanja. Odmahnula je upitno glavom. Ćutala sam.

- I ti? – proglavila sam, rušeći neugodnu, bolesnu tišinu. Onu koja je u stvari govorila sve, šetajući od zida do zida zgrade Instituta za onkologiju. Klimunula je potvrdno. Prvi put u svom životu videla sam u lepim Daničinim očima strah.

- Prvi pregled?- prevalila sam glasom koji nije ličio na moj, jer u njemu nije bilo ni trunke zavisti. Samo strah.

- Ne, treći, peti, ko bi ga znao. Dojka, drugi stadijum. Bez metastaza još, nadaju se lekari. U sred terapije sam i stalno mi je muka. A ti, upita.

- Isto. Operisana, od ponedeljka hemoterapija – izustila sam, a nije mi promaklo da smo obe uvukle grudi što smo mogle više ka pršljenovima kičme. Kao da ih se stidimo. Kost u grlu bila je veća nego ikad.

I po prvi put od vrtića, od onog dana kada je plava i providna prošetala repiće, i tufne i baletanke, a mi ostale devojčice u praksi naučile osnove ženske zavisti, mogla sam da je slobodno pogledam u oči. Jer, eto konačno smo bile jednake. Danica i ja, moja drugarica iz detinjstva.

Podeli ovaj članak s drugima

Počelo je život kao tačka. Slučajno si otkrila si da postoji. Pulsirajuća, prisutna, žiži. Kao želja, potreba. Onda je, hranjena nadom i zalivana strepnjom tačkica počela da raste. Želiš joj sve najbolje, da je čuvaš i maziš, izvedeš na pravi put, da poraste, da je vole. Voliš je već, iznenađuješ samu sebe. Onda krene da se meškolji. Kao lahor vetra ili prskanje balona od sapunice. Javlja se, daje do znanja da je tu u tebi, da raste. Unutra je, smestila se udobno.

Pa počne da pupi. Oduvek si negde u zakopano u sebi znala da će doći dan, da ćeš biti ništa više do stanište za nju, gostoljubiva utroba. Glava ti se puni i prazni besmislenim strahovima, umnžavaju se pitanja: da li ćeš ikada biti dovoljno dobra, da li ikome smeš da kažeš, kako će reagovati ljudi na to što si stvorila. Srećna si do vrištanja i kukala bi na glas…Situacija je vrlo… zajebana.

More te strahovi, roje ti se oko glave najgori mogući raspleti onoga što se raskrupnjava po tebi. Znaš (u stvari sigurna si, nauka još nije potvrdila suprotno) da to nekuda mora izaći iz tebe. Da dok raste, umnožava se i njegova snaga, da crpi tvoje sokove i raste, praktično na tvoj račun.

Prolaze dani, nedelje, nekada lete, a ponekad mukom pratiš minute poterane kazaljkom. Vreme se izobličava. Mučiš se dilemom – da li da upoznam strah ili uživam u blaženom neznanju? Ako ne znam šta me čeka, možda ću otići spremno, kao jagnje pod nož? Znoj ti obliva lice. Naprežeš se da oslušneš. Da li je još tu? Da li će joj biti dobro kad ode od mene? A onda, polako te hvata strah, uranja u pore oznojene hladne kož.

A šta ako bez mene ne može, ako bude osuđena na životarenje, bez dovoljno kiseonika i hrane? Ako se sparuši i uvene? Poput biljke, koju zaboraviš da zaliješ? Da li će preživeti?

Na trenutak, tek moment, mrziš je.  Zbog bola koji ti nanosi, strepnje, straha…

Zbog toga što opet ne veruješ u sebe … Da li si bolesna, luda, kako možeš da gajiš gnusnost prema nečem što je tvoje meso, što si stvorila?
Hej, pa to si ti, tvoje fobije su deo tebe, gajila si ih pažljivo, a tvoja nesigurnost deo tvog, kako si često tešila sebe, neodoljivog šarma. Zapahnuta tom informacijom koja je mesecima u stvari putovala po telu tražeći tvoju svest, zapanjena tim saznanjem više nego svom tom krvlju koja je svedok i krunski dokaz tvog mučenja, shvataš, napokon:

Odjednom, ljudi oko tebe nisu bitni, muvaju se okolo, ali… Nema ih, ne razaznaješ izobličene glasove ni grimase kojima kao da daju do znanja – požuri, čekamo je. Odjednom te obuzima vrišteća želja da je zadržiš samo za sebe. Šta ima ko drugi da je gleda, dodiruje, ona je samo tvoja, parče tvoje utrobe umotano u privremeni organ koji je hranio i omogućio joj život.

Pa vaša veza se završila čim si joj udahnula život! Sve vreme si prazna mešina, prst kojim je neko drugi šarao po papiru. Oteo se i pisao svoj slatki ples, rastao zajedno s tobom, nadajući se da ima šta da pokaže. Dobro jutro svete. Tu sam. Zrno, tačka, kreacija. Koja je moja svrha, što ste me načinili, pita me pogledom punim nade.

Ne znam. To ne mogu da znam. Možda će se jednog dana samo kasti. Možda.

Ipak, ona će da živi, to je dovoljno, pomisliš. Sad je sve gotovo, izvrnula si svoju utrobu i pokazala je svetu. Rođena je.

Ako uspeš da se izboriš s demonima sujete i priznaš sebi i svetu da od momenta kad se odvoji od tvoje posteljice i udahne, ona je savršeno sposobna da sama živi, raste, zavodi, voli, gubi i osvaja, da je vole ili mrze, biće, ipak, od tebe nešto.

Podeli ovaj članak s drugima

Rukom je polagano krenula ka njegovom ramenu. Ležao je u njihovom krevetu, nogu nemarno prebačenih na naslon. Postelja je bila izgužvana. Mirisala je tugaljivo nežno, isprano strasno. Spustila se i sela pored njega, tako blizu da im se dah mešao i stapao.

- Dodirni me – rekla je mazno, gotovo predući. Tišina.

- Dođi do kuhinje, nešto sam ti spremila.

On je samo pogledao. Pogled je koju sekundu kasnije ponovo usmerio ka televizoru.

Otišla je do dnevne sobe. Prehodala je zamišljenom dijagonalom. Jednom, pa još jednom. I još nekoliko puta. Vratila se u sobu, sigurnim korakom. Ruke su joj drhtale a sa usana joj se uprkos težnje da ih održi stisnutima, otela molba:

- Saslušaj me, molim te…

- Evo, sad ću. – I ponovo se okrenuo ka televizoru, centralnoj figuri malog stana na mansardi.

 - Pogledaj me – izgovorila je nešto što je moglo da zaliči na povišen ton, u njihovom malom raju najstrožije zabranjen. Kao bedni ostatak precivilizacijske veze žena – buzdovan – muškarac. Oni su to rešavali drugačije, tvrdio je. Razgovorom.

- Reci mi bar nešto – rekla je puna očekivanja(s prizvukom pomirljive nade) i znatno tiše.

- Laku noć, ustajem rano ujutro – je sve što je dobila, dok se lagano okretao u krevetu.

- Okretao se na ražnju dabogda, misao je kojom ga je, ujedajaući slike poznatih i važnih autora na zidovima(ah ljubav daje danak i snobovštini ponekad), ispratila u svet snova.

Probudio ga je mrak koji je neuobičajeno dugo trajao. Kukavica na satu u komšijskom stanu otkucala je odavno osam, ali njega je i dalje držala tama. Bunilo ga je samo što umesto pulsiranja, u očnim dupljama nije osećao ništa. Hteo je da se pomeri, ali nije imao čime. Ruke više nisu bile tu. Uspravio se mukom i hteo da zakorači s kreveta. Ali, nije imao čime, noge su ga izdale. Ustanovio je, dakle, da je ovo neka neslana šala, neki grozomoran san izazvan neudobnim krevetm ili eksplozijama na suncu (koje dokazano utiču na snove ljudi naročito kada žele da se odmore), iz kojeg će se, evo, svaki čas probuditi.

Dobro, nema ruke, nema noge, nema oči, šta mu je onda ostalo?

Ona? A glas? Ljuuuubavi, otegao je.

Ljuuuuubavi, viknuo je koliko ga grlo nosi, otegla se glaščina po uglovima njihovog staništa, odbila od zidove i vratila njemu u bezruko naručje. Moćni glas alfa mužjaka, glave najskladnijeg para u njihovom malom kružoku, momka bez mane i najpoželjnijeg zeta još od studentskih dana, pucketao je i žario nagrizajući popucale zidove zgrade koja je penzionerski dahtala na dorćolskom suncu.

Vikao je, dozivao, molio.  Ali više nije bilo nikog da ga čuje…

Čekao je tu, bez očiju, bez ruku, bez nogu, sam sa svojim beskorisnim glasom. Niko više nije mogao da ga čuje u toj zlatnoj krletki u potkrovlju.

Podeli ovaj članak s drugima

San. Upokojen u mutno jutro, zadojen obrisima jutarnjeg svetla. To je bio jedini život koji je imala. Počinjao je s večeri kad tamne senke krenu da plešu horizontom. Izdužuju lagano siluete postajući merilo za noćni strah.

Čekala je srtpljivo. Svake večeri je čekala da se uz nju neko stisne. Da pogodi pravo dugme. Da je prožme struja od laganog dodira.

Sagorela bi, dogorela i ugasla svakog jutra. I opet bi, u dokolici čekala da je neko zapali. Da joj se po utrobi razmili hiljadu svitaca, razlije toplota svetla. Promicali su pored nje razni tipovi. Neki u graji, bahati i bučni, neki u tišini, zagledani u vrhove cipela, pognuti nad sobom. A ona je samo čekala.

Nije bila nalik na druge, koje su u skladu s vremenom želele da ostanu ganc nove, virgo intacta reklo bi se i da samo oholo prete svojim netaknutim sjajem. Ona je, nasuprot njima patila za dodirom, mekim i preciznim. Da je upotrebe. Da je svaki put iznova prožme čarolija svetla.

Konačno, i ove večeri, dok su senke plesale po izlogu, dočekala ga je.

Sigurni dodir rukom na pravo mesto i ona, sama i posle svih tih silnih noći ocvala „Tifani“ lampa u ulaznom holu hotela „Kontinental“ srećna, dočekala je opet trenutak bleštavila.

Podeli ovaj članak s drugima

Nikada nije volela. Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. Nikog od onih matoraca, precvalih ljubavnika. Ni napupelih bubuljičara, što su recitovali da ne prasnu prerano. Ni finih, majkinih sinova, i nepopravljivih tuđih muževa što su je pipali bojažljivo, osvrćući se dok stenju nad njom. Ni onih zarobljenih u Edipu što zamišljaju ko zna koju matorku dok se pred njom klanjaju. A ni onih ulickanih, opeglanih u idejama skupog, prodavaca magle. Nije čeznula ni za dodirima terorista sa bejbi fejsom, ni olinjalih studenata, koji indeks nosaju kao dokaz navodne pameti.

Začudo nije volela ni one što su besno turirali svojim krvlju zarađenim džipom u njenoj slepoj ulici, obznanjujući dolazak, ni one što su nudili crtu belog, tamu, plastični sjaj i silikonski poljubac. Ni one što su kroz život udarali glavom, pa đonom, bez milosti i uvertire, bez predigre. Oni su bili pajtosi, mučenici, saborci. I ništa više, ni manje.

Zašto onda ona voli baš njega?

Zato što je nasmejan, vedar, dečije iskren i zvonak. Zbog njega nosi u sebi svih ovih sumornih godina ukus dečačkog poljupca.

I zato što je mrtav, ispario, raspada se, kao i njeno svetlo na kraju tunela. Zato što će sada, kada ga zatrpaju u ovu raku, u njoj završiti i nada da ona, bivša devojka za maštanje, uvela konkubina tuđih srećnih uzdaha, zaslužuje da voli…

Podeli ovaj članak s drugima