Umete li da raspoznate ko stoji iza neke informacije, zašto je plasirana, kome je namenjena, kako je „fino štelovana“? Da li uopšte, u sveopštem skakanju sa informacije na informaciju imamo vremena i izbora da se zapitamo vrede li te one naših potrošenih minuta. Da li većina nas problem rešava generalnim svrstavanjem medija na pouzdane i nepouzdane i kao takve ih prihvata, bez mnogo rada na sopstvenoj (a i tudjoj) medijskoj pismenosti?

Neka štiva mogu da budu sasvim solidna  osnova ne samo za pisanje već i za čitanje novina. I ne samo za novinare, već i za građanske novinare, blogere, blogere koji imaju ambiciju da budu novinari, ali i sve one koji se medijima bave na bilo koji način.  Upravo izašla knjiga Velimira Ćurgusa Kazimira će cenim, biti korisno štivo ne samo srednjoškolcima u pilot projektu u srednjim školama koji je pomoglo Ministarstvo kulture, već svima koji bi da pišu, a trebaju im osnovna znanja  i osnovna regulativa. Ova knjižica obraća se pre svega srednjoškolcima,  mada, posle pročitane knjige, imam utisak da ona svojim stilom i jezikom nije poptunoprimerena toj populaciji (da ne kažem da im je dosadna), i da je za nešto starije.

Izraz medijska pismenost mi se veoma dopada, jer implicira da današnji konzument vesti i informacija ne sme da bude „tabula rasa“ kada je u pitanju shvatanje šta je novinarstvo, kako funkcionišu savremeni mediji, na koji način se vesti produkuju, filtriraju, plasiraju, kakve su slobode i ograde novinara. Smatram da je važno da prosečni čitalac ima makar neku predstavu o ovome, jer nepoznavanje, ili medijska nepismenost podstiče opasne generalizacije o novinarima, novinarstvu, ili pojedinim medijima.

Izvor fotografije

Autor dajući kroki današnje medijske scene dobro primećuje da iako nema otvorene cenzure, kao nekada:

„Umesto cenzure, danas imamo tržište i monopole,  i mešovite političko – finansijske pritiske  na medije i novinare“.

Ovakav poredak stvari dovodi novinarstvo u vrlo jadnu poziciju, jer su forme pritiska mnogo suptilnije, teže za podnošenje, neprimetnije (sindrom kuvane žabe), i konzumeru medijskih sadržaja manje uočljive.

S druge strane, internet i društveni mediji doneli su nam, osim klasične novinarsko – uredničke filtracije, filtriranje stvarnosti koje nam „uređuju“  njuz fidovi (news feed) naših prijatelja, naši rss čitači,  tviter (twitter) statusi. Kao da nam gomila trivijalnih i ne tako značajnih (po naš život) informacija zamagljuje poglede na onu nekolicinu bitnih, važnih i kvalitetnih. Dok one dođu na red, mi smo već ko zna gde, jer je naše vreme za informacije isteklo, ili nas je link po link odveo na neko drugo mesto, u žurbi da uzmemo sve i odmah!

Ćurgiuz Kazimir zato s pravom postavlja pitanje: koja je svrha medija danas, da li oni treba da nas informišu,  obaveste, obrazuju, užasnu ili samo zabave?

• Osim prilično šturog preletanja kroz podelu redakcije, autor se bavi novinarskim žanrovima, dajući komparativne primere kako se ista informacija različito interpretira i obrađuje u skladu sa „politikom kuće“.
• Po mom mišljenju tematika koju je uzeo za primer ( Ćuruvijino pismo Miloševiću i sl.) takođe nije najsrećnije izabrana, jer verujem nije zanimljiva nekom ko se rodio  devedesetih…
• Autor se takođe bavi i „pisanijama“ koje se objavljuju u novinama a ne pripadaju strogo žanrovskoj podeli – izjava, demanti i daje nekoliko korisnih primedbi na ovu temu.
• Takođe, otvara jedno veliko pitanje, oko kojeg danas često lome koplja novinari i oni a druge strane – korisnici društvenih medija – pre svega Fejsbuka i Tvitera – da li je suština novinarstva u brzini ili istinitosti informacija?
• Još jedna značajna dilema, koja je verujem još više izražena kod svakog novinara koji razmišlja i o blogovanju i korišćenju društvenih medija je - ima li novinar pravo na lični stav?
• Autor se ovlaš dotakao  online novinarstva, pretraživanja i novinarskih sajtova koji mogu da budu korisni, a upoznaje i čitaoce sa  osnovnim korišćenjem  medijskog Ebart arhiva.

Knjigu možete pročitati ili snimiti sa sajta Medija centra

Sama ideja o upoznavanju današnjih srednjoškolaca sa osnovama medijske pismenosti mi se veoma dopada, kao i namera orgnaizatorap rojektada deci omoguće slobodno korišćenje medijskih arhiva. Nadam se samo da će ovaj priručnik, biti upotpunjen radionicama za decu, sa primerima i praksom.

Meni je, lično, priručnik otvorio još novih tema za razmišljanje, a i prodrmao me da razmislim o soptvenim filterima informacija i načinima na koje u poslednje vreme poklanjam poverenje određenim medijima.

Slika by poetry

Da li znate šta je zajedničko Gornjem Milanovcu, Boru, Aleksincu i Vranju? Ako stanovnici ovih mesta u Srbiji požele da – kupe knjigu, moraće do prve knjižare  da skoknu do drugog grada!Neki čak i da naprave krug od stotinak kilometara, jer, na primer, u čitavoj Timočkoj krajini, gde živi oko 100.000 stanovnika nema mesta za knjigoljupce.

Dok Vranje ima dva fakulteta i nijednu knjižaru! Valjda će budući akademski građani da niču ko pečurke posle kiše i umesto umnim rečima zalivaće ih nekim instant konglomeratom sažvakanog i prerađenog znanja i iskustva, koji će im davati intravenozno, pa ne moraju uopšte da čitaju, ni da takvu budalastu naviku stiču?

Ova me je vest moram priznati uzdramala mnogo više od nekih dnevno političkih igrarija i zajebancija preko naših pleća. Nisam ja ni do sada tripovala sa su stanovnici Srbije načitani, prosvećeni i da na spavanje obavezno idu s knjigom pod miškom. Ni da se u lokalnim birtijama umesto merenja silikona neke pevaljke i pretresanja lažnih obećanja političara, raspravlja o pesničkom izrazu Vaska Pope ili aktuelnosti Pekićevog Besnila.

Nije ni u „prestonici“ mnogo bolje.  Nemam ja iluzija da knjige menjaju stvarnost. Ali sam, moram priznati bila uljuljkana u krugu.  Svom krugu, poznanika, prijatelja, kolega i drugara, koji, uprkos svemu čitaju – dnevnu štampu, periodiku, beletristiku, stručne knjige, e books, blogove, bilo šta, ali – Č I T A J U. Možda ne koliko u studentkim danima (iskusila sam više puta kako je teško uneti se u najpitkiju knjižicu ako si spavao četiri sata ili te čeka važan dan na poslu). Kupuju knjige (ne samo na kiosku) i o pročitanom čak i pričaju.

Pitanje da li je knjiga roba, mnogo puta je prežvakano i online i offline.  Zagovornici oba stanovišta mogu, ali ne moraju da imaju pravo. Ali sam sigurna da je dobar puta ka totalnom (samo) uništenju i ono malo pismenosti, zdravog razuma i kritičkog mišljenja popločan stavljanjem zlatnog ključa na slobodu izbora i mogućnost, mandaljenjem ono malo preostalih knjižara u našim, srpskim gradićima.

Jer, knjiga je jedan od retkih medija koji ne daje za pravo našoj lenjosti. Za razliku od sitno sažvakanog sadržaja na televiziji, u novinama, tuđemislećih, gotovih gromada misli i stavova koje možemo tako uglancane da preuzmemo, knjiga tera (bez obzira na težinu sadržaja) da uključiš sive ćelije, da zamišljaš, maštaš, da mućneš glavom. Kombinacije slova deluju nekada na nas jače od omamljujućih sredstava, guraju nas da onu treću, neizrećenu dimenziju izmaštamo.

A opet, nisu li biblioteke tu? Nema li čari ono polagano šećkanje između “rafova” na kojima su poređani najslasniji komadi duševne hrane, od onih bajatih, ali savršeno očuvanih i jestivih, pa do novijih (može biti malo bezukusnih i tvrdih, ali opet, nekom značajnih) komada? Da, tu su biblioteke, lepo je biti “drug član”, ali ne može ništa da nadomesti miris sveže štampe i fine prašine uokviren u korice koje se sijaju. Ni iščekivanje da čaj ili kafa budu gotovi, pa da se krene u avanturu čitanja.

Pitaće se neko, šta će knjige narodu koji je prema istraživanjima većinski funkionalno nepismen, gde je palac još uvek deo pismene korespodencije a sricanje čitalački “stil”?

Dok ima izbora, ima i slobode, a i nade da će neko po slobodnom izbodu svojevoljno čak da se odpupre sopstvenom krugu. I izađe iz njega. Zatvaranje knjižara, ma koliko bilo vođeno čisto ekonomskim (jer uništeni vlasnici ne mogu da reše jednačinu zakup, plus knjige, plus porez, plus zaposleni) a ne totalitarnim razlozima, u meni izaziva sličnu reakciju – kao da mi je neko zabranio da čitam i vaskoliko književno blago spalio na lokalnom trgu.Jer knjige koje niko ne čita, vaistinu, ne postoje.

p.s. Momenat ohrabrenja, koji mi govori, da je ona (knjiga) žilava stara dama, došao mi je u subotu. U porodičnoj poseti Čačku, na kafi kod brata, zatekla sam bratanca(9) i bratanicu(10) kako srećni pokazuju “ulov” od tog dana – dečje knjige. Kažu, “navadila” ih tetka

p.s. 2 Ako imate prijatelje u gradovima sa ovog spiska, učinite dobro delo. Pitajte šta bi čitali i pošaljite im.