photo credit: Matt Hamm

photo credit: birgerking

Već neko vreme mi upada u oči kako naši oflajn (offline) ili “mejnstrim”  mediji u onlajn (online) svetu izigravaju slona u staklarskoj radnji. Nekako, činilo mi se da je malo zdravog razuma i praćenja, čitanja na internetu dovoljno da se skapira kako bi neke stvari  društvenim medijima (social media) mogle da se poboljšaju i unaprede. Ali, očito da nisam u pravu, a sudeći po nedavnim postovima postovima  Dragana Varagića i “ehu” iz novinarskog ugla kolege Dragana Radovića, nisam ni jedina koja tako misli.

Ovaj, prvi post činiće neka moja razmišljanja na ovu temu, s tim što ću malo sužiti fokus – samo na klasične medije, da se ne bi rasplinula u komplikovanoj tematici. U drugom postu, koji ću objaviti  narednih dana, baviću se konkretnom uporednom analizom korišćenja društvenih medija od strane naših najtiražnijih novina, časopisa, televizija…

Negde jesenas, Peđa Pušelja je “brutalno” napisao da će štampani mediji da propadnu ako se ne prilagode i promene okoštale stavove.  Kako u jednom takvom primam platu, štrecnulo me sve to i zamislilo. Nije Peđa napisao ništa novo, to je samo talas koji, s poslovničnim zakašnjenjem iz sveta stiže u Srbiju.

Lutajući internetom i istražujući, shvatila sam da su kritičari itekako u pravu  – ledeno doba za klasične medije odavno je počelo. Naravno, neki će preživeti i još će dugo štampani (mada umanjeni) tiraži stizati do svoje publike. Ali će zato, ako se ne promene, ti mediji izgubiti mladu (i ne samo mladu) publiku koja već odavno prvu kafu pije uz RSS feed u Google readeru umesto uz šuštanje dnevnih novina.

A opet, možda je  dovoljno da pažljivo i uz neminovno prilagođavanje našim uslovima „prepišemo“  ono što već svetski offline mediji prolaze http://mashable.com/2009/03/11/newspaper-industry/. Svakako u našim uslovima, teško da bi bilo koje dnevne novine (a najtiražnije imaju oko 200.000 štampanih primeraka dnevno), mogle da dostignu 280.000 pratilaca na Twitteru, koliko ima glavni nalog za feed vesti New York times,  (koji uz to ima i posebne kanale za knjige – http://twitter.com/nytimesbooks i  umetnost, u želji da ponudi „personalizovanu interakciju“ kako navodi jedan od vodećih social media sajtova Mashable ).

Da ne bi pomislili kako smo samo mi u “ledenom dobu”, govori i podatak da “iako većina novina koristi Twitter, samo nekolicina dozvoljava korisnicima da „tvitnu“ priče direktno s njihovih sajtova“.

Ne želim da budem džangrizava i kažem kako smo u kamenom dobu. Jer, fakat, nismo. Neke se stvari menjaju. Polako se, više instiktivno i pipajući u mraku shvata da stari načini rada ne mogu više da opstanu, da je kriza prizma kroz koju će se prelomiti ko je sposoban i zaslužuje poverenje, a ko će potonuti u mulju zbog okoštalosti i nemogućnosti da se da u trk, kad je već na startu zakasnio.

Neke od postulata novog doba – modernog, brzog, interaktivnog informisanja, koje je potrebno savremenim, prezaposlenim ljudima, naši mediji već primenjuju na svojim sajtovima:

-          Za razliku od prethodnih godina, danas veliki broj njih ima RSS feed, pokušavaju da budu „ril tajm“ (real time) ažurirajući vesti i sadržaje i pre nego što se pojave u štampanom izdanju, ubacuju se video snimci, pozivaju poznati da bloguju, dozvoljavaju se komentari… Ako malo pronjuškamo netom, videćemo da smo mi sada tamo gde su zapadni medji bili 2007. i 2008. godine, bar kada je korišćenje ovih „alata“ u pitanju. Mnogi mediji širom sveta prolazili su  sličan put (ali, avaj kod nas se teško kroz istoriju išta izvlačilo i iz svojih grešaka, a kamoli tuđih).

- Tiraži dnevnih novina, nedeljnika (periodike još žešće) padaju. Prihodi od marketinga su osetno smanjeni, mediji su evidentno u dubokoj krizi.  U toj situaciji, kada svaka redakcija ima novinara viška, ko još razmišlja o onlajn reputaciji, društevenim medijima i okretanju „virtuelnim“ čitaocima. A možda bi trebalo.  Koncept društvenih medija nije jeftin – traži posvećenost i znanje. Traži da razmišljamo malo kreativnije, da se , posle duuugo vremena kada su mediji u pitanju POTRUDIMO.

Da pokažemo da nam je stalo.

Čini se da su mediji odavno izgubili poštovanje prema čitaocima. Ako pogledate dnevne novine i televizije, videćete da je ogroman procenat sadržaja skoro pa identičan (eventualno samo upakovan u boje političke opcije kojoj se naginje).

Ozbiljne analitičke tekstove, koje samo u restolvima pronalazimo, kao i komentare i kolumne, sa trona su skinuli blogovi, jer su raspršili elitizam tih novinarskih žanrova i oduzeli tapiju da samo „odabrani“ mogu da obnaroduju svoje cenjeno mišljenje.

Naletela sam na sjajan članak Fila Bakleja (Phil Buckley)  o tome kako društveni mediji mogu da pomognu spasavanje  klasičnih. Kombinujući njegove ideje i dodajući malo sopstvenog začina, evo moje „tu du“ (to do) liste za naše (pre svega štampane medije) i njihov social media angažman:

-  Volite svoje čitaoce!

Oslušnite šta misle, šta žele da čitaju, pogledajte komentare na sajtu, odgovarajte na njih. Nemojte koristiti Fejsbuk i Tviter kao RSS feed, jer to onda može da radi i mašina umesto vas, zar ne?

-  Promenite, se ne boli!

Ovde ću citirati Bakleja, prestanite da se branite od promena, već počnite i sami da se menjate.  Čak 96 odsto pripradnika „generacije y“ u svetu ima pristup društvenim medijima, više od 70 odasto njih provodi NAJMANJE dva sata online, dok manje od polovine toliko provodi ispred TV-a.

- Ulažite u znanje i veštine

Znanje nikada nije bilo jeftinije i pristupačnije, ali potrebno je uložiti velike količine veoma skupog resursa – vremena. Stvarno, ni s najboljom voljom ne mogu da shvatim kolege koji odbijaju da nauče da koriste računar! na primer (a imala sam takvih „slučajeva“),  za društvene medije nisu ni čuli, i dalje umesto da krstare internetom razgovore spremaju u dokumentaciji…

Potrudite se da se oni koji kreiraju i prave sadržaj dodatno obrazuju i spreme za novo vreme, negujte njihovu kreativnost i nagrađujte angažovanost. Ako neće oni, ima ko hoće, bar je novinarsko tržiše (pre)zasićeno radnom snagom

- Prilagodite se čitaocu/gledaocu, probajte da mu ponudite maksimalno personalizovan sadržaj  – kroz RSS feed samo određenih rubrika i kategorija, njuzletere (newslettere), lično obraćanje na FB i Tviteru (da, da to zahteva vreme i posvećenost, ali gradi lojalnost, poput primera koji daje Baklej – ako u tvom omiljenom kafiću znaju kakvu kafu piješ, zašto ne bi novine koje čitaš znale šta voliš?

- Dozvolite da se „virus“ širi – omogućite da se sadržaji vašeg sajta što lakše širi dalje , da čitaoci mogu jednim klikom da podele (sharuju) vest.

- Učinite korisnike delom nove zajednice

Činjenica je da ljudi koji još uvek čitaju novine to rade ne toliko zbog informacija koje mogu da pronadju na mnogo mesta, već zbog osećaja koje im to čitanje daje. Društveni mediji daju sjajnu priliku da se stvore nove zajednice kod kojih će moći da stvore upravo takav osećaj pripadnosti, koji je vrlo bitan za lojalnost određenom mediju (ako mi ne verujete, pitajte na pr. dedu koji već 40 godina čita isti dnevni list

O tome kako to u praksi izgleda kod nas, u narednom postu.

2.  Druga je, potencijalno, što stanje u medijima i dalje neće mnogo zavisiti od zakona koji se na njijh odnose, kao što nije ni do sada. Zavisiće, kao i do sada od stanja u društvu, od odnosa snage i moći, uticaja i političko – tajkunsko – “privrednih” odnosa.  Jer naša zemlja, Srbija još uvek nije parlamentarna republika, još uvek nije pravna država.  Mi smo nekakav lažni print, ili maloumni brat države. Bleda kopija, besprekorno održavana dugom istorijom ispiranja mozgova i glasačke mašinerije.
3.  Kažu neki, preživeli smo zakon iz 1998. godine, u istoriji upamćen kao Šešeljevo“čedo”. Preživeli smo, većina – mada neki nisu. Svojim ušima sam slušala kako marta 1999. godine na tribini u Rex-u ovaj čovek kaže da će “se boriti protiv ovog režima dok je živ”.  Nije prošlo mnogo, ni mesec dana…
4. No, da se ne bavim ni ja nerazjašnjenim ubistvima kolega, kojima se ionako niko u zemlji ne bavi, to su ipak ekstremni slučaji gaženja medija. Ovim primerom hoću da kažem da smo u eri koju često svi zovemo “Miloševićevskom”, znali na “čijoj smo strani”, protiv koga se “nezavisni mediji” bore, o kome i šta smeš da pišeš, čime udaraš u glavu. O terminu “nezavisni medij i nezavisno novinarstvo” moraću u posebnom postu da ne meandriram mnogo ovde. Tek da naslutite, nema slobode OD(finansijera, ma ko to bio) ima slobode ZA.
5.  Danas su novinari, sa ili bez ovog zakona naplašeni miševi, izgubljeni lakrdijaši koji ne znaju da li u svojoj komediji smeju da koriste ironiju(da ne prepoznaju gazde), ni zajebanciju( da se ne dosete “Vlasi”), ni da li bilo koju priču da čačkaju i istražuju – jer nemate pojma ni ko vam je vlasnik medija u kojem radite, ni u kakvim je on poslovno, privatno, ljubavno rođačkim i burazerskim odnosima, te možete ni krivi ni dužni da “najebete ko žuti” što se time uopšte bavite.
6.  Još veći problem, gledano iz ugla nekog kome je novinarstvo profesija je mlak, nejedinstven i “kilav” nastup onih koji će najviše biti ostećeni i gurnuti u strah(namerno ne govorim autocenzuru) . UNS se nešto batrgao, bilo je tribina, izjava u medijima, ali im zameram što ih nije bilo onlajn, tamo gde su besplatno i najviše mogli da “rovare” protiv zakona, a o čemu sam već pisala.  NUNS je u maniru seoske frajle, malo bi da se solidariše s kolegama novinarima (čije interese bi trebalo da zastupa), a malo bi ipakzasvakislučajnedajbože da se nađe “ovima” , zna se ko kosi i ko vodu nosi.
7.  Nekoliko kritičara zakona složilo se (a i ja bih s njima) da je i dosadašnja zakonska regulativa bila sasvim dovoljna za metlu po medijskom dvorištu. Da se primenjivala. Ali, nije. I ko je za to kriv, tabloidi, žuta štampa, ko? Opet se vraćamo na početak. U kući bez domaćina čeljad su besna i rade šta hoće.
8.  Dežurni zgražavači (nisam sigurna da li postoji ova reč, ali mi se dopada) valjda misle da jedino njima smetaju užasi koje čitamo, gledamo i čujemo u našim medijima. Tabloidacija je svetski trend, nisu je Srbi izmislili. U trci za konzumentima mnogi su skloni da pređu granicu dobrog ukusa. Vrlo svesno. Da, smetaju mi skoro pa porno slike na naslovnim stranama nekih “novina”. Smetaju mi gaće i goli guzovi nekih pevaljki, pedofilske dogodovštine s uredno naznačenim inicijalima (kao da se u selu ne zna čije je koje dete), olajavanja i priče na nivou seoskih alapača, bez profesionalnog kredibiliteta i poslovne etike. Kome normalnom to ne smeta – osim onima koji od toga direktno zarađuju za “leba”, mada i glad ima svoje granice.
9.  Ali me užasava uravnilovka kojom vlast u pokušaju da se obračuna s pojedinim medijskim kućama(manje je bitno da li je razlog za to baš pljuvanje jednog političara ili višemesečno prozivanje drugog bez odgovora), u stvari degradira ono malo vrednog i profesionalnog novinarstva, saterujući ih u istu rupu, pokušavajući da nas metodom motike i buzdovana disciplinuje(kad već kod tvrdoglavih piskarala ne pali štap i šargarepa, tako uspešno primenjeni u drugim oblastima).
 10.  Što nas vraća na desetu, najtužniju činjenicu – bez obzira na to što u ovom zakonu piše, niko ne veruje da je donet(izmenjen) da bi zaštitio građane od ružnih slika i nemilih scenaDonet je da bi zaštitio vlast i njihove guzice u foteljama, uz tenedenciju da tamo ostanu još jedan mandat i još jedan(mada ni opozicija nije loša pozicija, lepo se k”radi” i iz opozicionih klupa).  
Džaba se batrgamo, penimo, balavimo po blogovima. Ovako nas tretiraju. Kukaju neke kolege, podjednako gnevni. Batrgaju se, psuju.
Džaba. Lepo nam rekoše, od nas ne zavisi.
Da li je ovo naša budućnost?

Izvor fotografije

Njima se, jedni tvrde,  ograničava sloboda govora u Srbiji i drakonskim kaznama  i razdvajanjem medija od ostalih privrednih subjekata direktno utiče na njih(kao da već nismo višestruko utucani u glavu, preplavljeni  nepismenošću, diletantizmom, cenzurom i autocenzurom).

S  druge strane (vladajuća koalicija tvrdi) konačno se  zavodi red među medijima koji objavljuju fotografije žrtava, lascivnosti i narušavaju privatnost građana.

Fakat je da je to uvek borba za najslađi kolač, jer  uticaji na medije su vrlo zgodna stvar – slično Deda Mrazu, niko ga nije video, svi veruju u njega a ako nisi dobar,  ostaćeš vrlo razočaran.

O tome ko je u natezanju oko čišćenja medijskog dvorišta neću ovde i sada(moje privatno mišljenje možete da čujete offline, na kafi nekoj),  prozborila bih koju o akciji Udruženja novinara Srbije, jednog od dva strukovna Udruženja koja bi trebalo da budu vođe i zaštitnici ove izmučene i vrlo nepopularne profesije.

Naime, oni su u žaru (pravedne) borbe protiv donošenja zakonskih promena koje nam evidentno ne idu na ruku, pokrenuli potpisivanje peticije. Online. Na svom sajtu. I, šta sad?

Mala digresija: Kao prosečnom novinaru prosečne redakcije, koji nema nikakve veze s unutrašnjepolitičkom rubrikom, (gde su “igrači“ koje možemo da nazovemo  prvim zvezdama Zvezde, ili bolje Mančestera, mi novinari koji se bavimo društvenim pitanjima mu dođemo kao beton liga, ili Srpska zona u najboljem slučaju) online alati su neophodni. Posao nam je  da budemo online, da smo u toku sa aktuelnim vestima, pratimo dešavanja, istražujemo  i raspitujemo  se,  da koristimo društvene medije i neformalne kontakte.

Nisam izmislila toplu vodu, radim što i mnogi pre mene, učim, gledam i slušam. Firmama (od malih manufaktura pa do velikih korporativnih džinova)  internet je rajski tepih na kojem će da poseju nova polja informacija, uticaja, poslovanja i na kraju krajeva profita.

Ciljne grupe su, pokazalo se mnogo puta, ključna reč u mnogim kampanjama – dobra analiza ko, šta, gde  i čime želi nešto da postigne štedi vreme, novac, ljudske resurse.  Čitavi tomovi ispisani su o tome, stranice i stanice na interetu.

Kakve to sve veze ima sa UNS-om? Da krenemo redom:

-   Vest se PRVO pojavila u štampanim medijima. Negde je stidljivo dato ime sajta, na koji odete, pa u moru teksta vidite da piše PETICIJA.  Nigde apela, agitovanja, poziva, buđenja svesti… Nalazi se doduše jedna slika- poster,  koju nisam ni primetila kada sam došla na sajt.

-   U toj istoj vesti piše da je peticiju do sada potpisalo 90 novinara. Kojih, iz koje redakcije? Koliko novinara ima u Beogradu? A u Srbiji? Da li je bilo kome od novinara oba Udruženja poslat mail ( nisam član nijednog, iz više razloga, koje možete naslutiti igranjem rečima podrška, jad, cenzura, politikanstvo, autocenzura i sindikalne polutke).

-   Još se hvale kako su dobili potpise od  novinara faksom? A po logici stvari čak i u zemlji Srbiji trebalo bi da 100 odsto redakcija ima internet i isto toliko novinara i „novinara“ mail – svaki procenat manji od toga bio bi contradictio in adjecto ili nonsens…

-   Ako malo „proguglate“, dobićete cela 2 rezultata, i to oba sa sajtu dnevnih novina „Press“? Nigde sajta UNS, nigde NUNS-a, ANEM-a. Primera radi, ukucajte neku sitnicu kao na primer „bedno piskaralo“, ili „Nedelja dojenja“ pa uporedite rezultat…

-   O Facebook-u, blogovima, Twitteru da i ne govorimo,  valjda misle da su ti kanali  potpuno nepotrebni, služe za privatna naglabanja i druženja.

I da za kraj ovog predugog ali očito gnevnog posta :) parafraziram Karla Marksa(premda više naginjem udesno nego ulevo, ova mu je pametna):

- Svaki novinar ima strukovnu organizaciju kakvu zaslužuje . Boljem se nismo mogli ni nadati.

p.s. ipak, iz čiste solidarnosti potpisah peticiju,  a evo i twitt poziva :)  http://twitter.com/Bednopiskaralo/status/3198926614