… „Jadna deca, oni nemaju papir pa pišu ovde, jel da mama? “ … moja četvorogodišnja kćerka dok prolazimo pored zida išaranog grafitima. Osmeh i potvrdno klimanje glavom, tek kasnije ću joj objasniti da ljudi moraju da se izraze, nije bitno da li je papir, zid ili možda blog

***
Pitam moju kćerku šta želi da bude kad poraste.
- Šišarka, mama – odgovara ushićeno.
- Štaa?
- Pa, šišarka da češljam i šišam ljude.
Dečiji um nema zidove, ne pravi lažne prepreke. Ako ne zna reč, izmisliće je!
Ne znam da li je sledeća priča urbana legenda ili ne. Nije ni bitno, savršeno oslikava kako stoje stvari. Čula sam je ovde, na Tihomirovom blogu, slušajući sjajno predavanje Sir Teda Robinsona o važnosti dečje kreativnosti i opasnosti da će se ona uništiti školovanjem. Dugo sam bila pod utiskom onog što je pričao. Deca crtaju. Kada je došao momenat da kažu šta su nacrtali, jedna devočica kaže „ovo je Bog“.
Učiteljica joj kaže – Ali, mi ne znamo kako izgleda Bog.
- Sada znate – odbrusi joj devojčica.
* Čini mi se, najsrećniji su ljudi koji sačuvaju dete u sebi. Makar deo. Volela bih da sam i ja sačuvala malo više te magije u sebi…

Tata i Jana uživaju u slobodnom popodnevu. Razvlače se po trosedu, i kao „broje“. Ja je fasinirana brojevima, i iako ja lično mislim da joj je rano da se bakće sa komplikovanim svetom brojki, tata ipak uživa u „podučavanju“.

Pokušava da joj objasni šta je nula. Proba, izokola, da dete shvati da je ništa,  ništa(crva nije ni bilo ):

 - Jano, kad imaš jednu jabuku i pojedeš je, šta ti ostane?

 Jana se smejulji, gleda ga, okleva i onda kaže:

 - Pa ostane mi kora!

 I  šta čovek da joj na to kaže? Ostane zatečen svetom četvorogodišnjaka, i pita se, šta nam je trebalo da odrastemo?