Danas je Međunarodni dan ljudskih prava.  Pre 51 godinu Generalna skupština UN donela je Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Njena suština je već u prvom članu

- Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni drugima da postupaju u duhu bratstva.-

Ljudska prava, my ass (u nedostatku boljeg izraza)!

I dalje smo vrlo nejednaki, neki su potlačeni, neki nemaju ‘leba da jedu, neki gde da spavaju i dalje možeš da dobiješ batine i izgubiš glavu ako drugalije voliš, misliš, ako misliš u uopšte misliš. Svuda u svetu, univerzalno.

A kod nas, naročito. Evo na primer sloboda mišljenja i profesionalna sloboda.  Brankica Stanković, i ekipa Insajdera osetila je na svojoj koži toleranciju i ljudska prava na delu.   

Svašta se tu zbivalo prethodnih dana, posle emitovanja epizode emisije koja je u jednu rečenicu spojila, državu, nemoć i huligane. I onda se „kmeči“ sa svih strana – Zaštitite novinare! Zaštitite novinare! Pre nego još neki završi na groblju. Kao Ćuruvija, kao Pantić, Kao Dada Vujasinović. I šta misli obični mali građanin, kojem se fućka i za Univerzalnu deklaraciju podjednako kao za istraživačko novinarstvo.

- Dobra je ta Brankica Stanković.  Baš to izgleda nekako glamurozno i nalik na strip ili dobar triler – pričaš sa „proverenim izvorima“, brljaš po dokumentaciji, sastavljaš „pazl“ od nepoznatih i poznatih u jednačini i sve to upakuješ u priču koja otvara društveni problem, rak ranu, koja pljuje po nepodobštinama našeg jadnog, izmučenog anesteziranog društva. I onda gle, neke pretnje, pa policija bi da je malo štiti, što u ovoj zemlji znači da si skoro pa VIP -

I dok sedimo u svojim udobnim foteljama i pratimo sitkome i smeh zveči po našim sablasno praznim životima, čekamo da nam neke Brankice reše problem. I kad se tako neka, kako je krstiše „karijeristkinja“ drzne da pokaže da je govno govno, opet će se nači neki koji će reći da, ovo naše, manje smrdi… O.k. Posle nekoliko dana grenuli su horski vapaji – Zaštitite novinare (koji sada zvanično imaju zakonski razlog da traže zaštitu), Brankica je dobila policijsko obezbeđenje, pohapšeni su neki likovi. Ali koji?

Slika by http://srbijanet.rs

Nekoliko bezbradih klinaca koji su pisali po Fejsbuku  (Facebook) misleći da pišu po tarabi? Fejsbuk fakat jeste taraba, samo što ta taraba ima IP ili ti masni trag farbe koji se vuče pravo do udobne fotelje iz koje su onako „muški“ i „hrabro“ pominjali nož, klanje, smrt i ubijanje. Ili karanje – kao što neki drugi slinavi nevaspitanci rekoše Bojani Maljević pre neki dan, nazivajući je „Brankičinom drugaricom“.

Jedino pozitivno u tome je što konačno i „vlas’“ počinje da primećuje čitav online svet koji postoji mimo njih. Ako se ne varam, ovo je prvo pravo hapšenje s Fejsbuka još od slučaja pedofila. A gde je u svemu tome sud, pravo, pravda? Autorka Insajdera je otvarala mnoge druge škakljive teme, pa nije morala da radi pod policijskom pratnjom. Što govori da se država malo igra toplo hladno i deli vaspitne packe blentavim klincima koji žive u pogrešnom filmu. Ali ove glavne, baje (koji su često sasvim lepo infiltrirani u raznim sistemima s raznim članskim kartama), njih niko ne dira. Ne zna se kad će opet da zatrebaju.

I šta koji moj ja treba da radim. Da se učlanim na grupu na Fejsbuku, idem i pištim okolo, protestujem? Neću više da ni minut. Dosta je, 13 godina to radim. Hoću da ovo moje srpsko, novinarsko dupe štiti ova zemlja, ova vlada, pravna država i sudovi. Hoću da primenjuju Univerzalnu deklaraciju o pravima, kad su je već ratifikovali. Ako ne mogu, nek kažu nesposobni smo, ajmo opet pod Turke, ili ajd da uvezemo Japance, samo me pustite više praznih priča - „tresla se gora, rodio se miš“ .