Prsti joj trnu od hladnoće, obrazi bride od vrućine.  Od pogleda koji oseća po sebi. Najpre nehajno, a onda kao usput,  gledne ga krajičkom oka. Pogled joj leti po liniji njegovog nosa, bludi po snažnom vratu i ramenima koja “kipe” iz jakne. Oseća, sva gori, obrazi k’o polja bulki pokraj auto puta.  Izdajničko crvenilo. Stanice se ređaju, ljudi u nemom mimohodu ka vratima. Prazni pogledi završavaju nišaneći kroz prozor,  na pejzažima koji promiču u blagom trku. Vazduh je pretopljen vlažnim, sipljivim mirisom kiše. Dok se kapljice cede sa sklopljenih kišobrana i u koloni složno vijugaju po podu autobusa  sklapajući se u prljave potočiće, ona se bori sa sobom:

„Da li će biti suviše napadno ako ga još jednom pogledam pre nego što izađem?“ pita se dok menja težište s jedne na drugu nogu. Poslednji zavodički potez za ovo jutro, pre nego što je prepuni autobus „sedamdesetpetice” zajedno sa ostalim sapatnicima poput lave izgura na poslednjoj stanici, na Zelenom vencu. Baca još jedan užurban pogled, ali među glavama nabundanim kapama, ne vidi njegovu.

Sledećeg jutra ulazi s mrvu više samopouzdanja, sa lokalnim „starosedeocima“ na Bežanijskoj kosi. Našminkana je, neznatno više i pažljivije nego inače, a iz dopola zakopčane jakne proviruje dekolte. Mada joj je očigledno hladno, ta sitnica ne umanjuje njenu spremnost za nemi, razbuđujući flert.  Zauzima mesto na sredini autobusa, da bi mogla da „snima“ oba kraja, jer ne zna na koja vrata će da uđe. Ovaj put bila je spremna.  Mašila se rukom za džep, da izvadi kartu, spremnu  za otkucavanje, i uz malo sreće, tutnuće je baš njemu u šake ne bi li ohrabrila početak romanse, koju je upravo razrađivala, do detalja. Sumnjala je, doduše da su joj šanse da se ona, devojka iz predgrađa s lošim pedigreom, dopada takvom tipu. Ali, pogledi, daleko od nasumičnih i slučajnih, grejali su njenu slabašnu nadu da bi mogla da se izgubi u tim lepo oblikovanim rukama.

- Baksuz, ni kartu nemam kad mi treba – promrmljala je sebi  razočarano u bradu. Ostala je u jakni koju je nosila juče,  a kako ona nije primerena situaciji zavođenja u kojoj se neočekivano našla, jutros je ostavljena na čiviluku i zamenjena ovim kaputićem u kojem će biti garantovano smrznuta, ali makar s nekom šansom da nađe dečka.

- Gospođice – preseče je glas koji je toliko dugo čekala da čuje. Pogledao je pravo u oči. Topila se. Očekivala je da će uslediti molba da se pomeri ili neki od onih izlizanih izgovora da se otpočne konverzacija, koja je u američkim limunadama bila uvertira ne samo za vezu punu ludog seksa već neretko i za prvi čin mirnog  porodičnog života u predgrađu. Ili bi za to, ipak, vozač morao da naglo zakoči, a ona ljupko padne na neznanca? Svejedno, nada u ovom času pupi u njoj. Puna iščekivanja okreće se prema predmetu svojih ranojutarnjih maštanja. Ali dok je još u pokretu,  na lepuškastom licu osmeh se kameni – tik ispod njenog nosa  je  pohabana legitimacija Gradskog saobraćajnog preduzeća sa koje strelja ozbiljno, odmereno lice „njene ljubavi u najavi“, božanstvenog stranca koji je baš tu, na korak od prljavih vrata „sedamdeset petice“ trebalo da joj izjavi naklonost i povede je za ruku, napolje, u život.

- Vašu kartu molim,  gospođice? -

- Molim – pogleda tupo u njegovom pravcu,  gledajući u stvari  daleko iza njega. Posmatrala je zgranuto kako se horizontu ruši i kida scenografija za uzdah -   rastaču vlažni poljupci,  razlivaju zagrljaji, hlade  vrući dodiri, kako se suši i u prah odlazi mirisno cveće koje je dobila, raspada čitav  dobro odmeren i ludo ispunjen život, nastao na prljavom podu dotrajalog autobusa GSP-a. Oseća da gori, opet.  Obrazi bulke, obrazi izdajice. Glupačo, imala je snage tek toliko da dobaci sebi jedan unutrašnji prekor.

Na sledećoj stanici su izašli. Zajedno. Baš kao što je i maštala.

p.s. podsetila me Zelena da sam zapostavila i ovaj deo sebe… Pišem u naletima, nekad bukvalno ustajem da bih dopisala rečenice, nekada nedeljama ne otvorim strane. Ali, uživam svejedno. Ova je i malo „out of date“ kontrolori sad nose one ogavne otrov zelene prsluke

Ova pričica je nastavak  ove .

Jutros sam, ničim izazvana podigla jednog klinca dripca s mesta  u autobusu da bi sela trudnica.  I naravno, pitala  sve te mulce okolo kako ih nije sramota da se prave blesavi?  Šta su mislili, da je ujelo nešto za stomak, iskočila joj bubuljica? Ebale ih nalepnice „prednost trudnicama“ kad ničemu ne služe …

Nek me neko zaustavi molim vas… U potpisu vaš Don Kihot ))

p.s. 1 Ne znam samo dokle će da me drži ovo ludilo.

p.s. 2 Eto dokaza kako iz neceg ružnog – licemerni grozni deda koji mi je dig’o pritisak na sabajle pre neko jutro, ispadne nešto lepo – jedna trudnjača je odmarala noge zahvaljujući mom „donkihotovskom“ ispadu u GSP-u.

Jutro, mamurno, ne od alkohola(na žalost, pustio snovi) već umora koji me stigao posle maratonske proslave princezinog četvrtog rodjendana. „DvaJessedmice“ nema, pa nema, čekam je bar 20 minuta. Kasnim. Stuštim se na sedište, torba, kesetine u krilu.
Prebiram po mislima – tekst, rokovi, pauza, pare, plata hoće, neće biti, idemo li negde za prvi maj, debeli mi ostao u suzama…
- Pa mogao bi da mi ustaneš, stara sam, bole me noge – krešti mi nafrkana baba iznad glave.
Dečko, neki kuler, ustaje i kaze joj –  “mojne baba te penzionerske fore, ustaću ali me ne gnjavi“. Baba, u delirijumu zahvaljuje.
Iz nekog razloga autobus je baš  danas prepun penzionera sa sumnjivim higijenskim navikama i namunjenim facama, otužnim. Penzija, neće jos?
Šta je onda, neki besplatni pregledi u gradu garant. Ulazi deda, klima se, duša mu u nosu.
Ozari ga osmeh, jer je ugledao poznanicu, onu kreštavu babu što samozadovoljno sedi. Ona, fina, nudi se da ustane. On se femka.
- Ajde ustaću ti, vidiš da nema niko mlađi – opa, udara baba nisko, mislim se.
I prisećam svih onih scena kad sa stomakom do zuba ulazim, a svi zamišljeno gledaju kroz prozor, prave se blesavi, a naročito one klimakterične ženturače koje me kose pogledom – „jebala si se pa šta“, i ja sam bila nekad trudna… A opet, ono moje …. kućno vaspitanje mi ne da da budem nepristojna, gruba, da budem skot. Ustajem ćutke, deda seda, sporo, starački, bez hvala, naravno.
I onda matorci ćakulaju, ja priterana situacijom (zaboravih drage slušalice kod kuće) prinuđena da slušam konverzaciju:
- Idem poslom do grada, a ti?- pita babac.
- I ja idem poslom, na Kalemegdan, veselo cvrkuće deda, i namiguje babi.
A ja lepo čujem i osećam kako mi izrastaju magareće uši… Nikad se, Linga nećeš opametiti… nikad…