Umete li da raspoznate ko stoji iza neke informacije, zašto je plasirana, kome je namenjena, kako je „fino štelovana“? Da li uopšte, u sveopštem skakanju sa informacije na informaciju imamo vremena i izbora da se zapitamo vrede li te one naših potrošenih minuta. Da li većina nas problem rešava generalnim svrstavanjem medija na pouzdane i nepouzdane i kao takve ih prihvata, bez mnogo rada na sopstvenoj (a i tudjoj) medijskoj pismenosti?

Neka štiva mogu da budu sasvim solidna  osnova ne samo za pisanje već i za čitanje novina. I ne samo za novinare, već i za građanske novinare, blogere, blogere koji imaju ambiciju da budu novinari, ali i sve one koji se medijima bave na bilo koji način.  Upravo izašla knjiga Velimira Ćurgusa Kazimira će cenim, biti korisno štivo ne samo srednjoškolcima u pilot projektu u srednjim školama koji je pomoglo Ministarstvo kulture, već svima koji bi da pišu, a trebaju im osnovna znanja  i osnovna regulativa. Ova knjižica obraća se pre svega srednjoškolcima,  mada, posle pročitane knjige, imam utisak da ona svojim stilom i jezikom nije poptunoprimerena toj populaciji (da ne kažem da im je dosadna), i da je za nešto starije.

Izraz medijska pismenost mi se veoma dopada, jer implicira da današnji konzument vesti i informacija ne sme da bude „tabula rasa“ kada je u pitanju shvatanje šta je novinarstvo, kako funkcionišu savremeni mediji, na koji način se vesti produkuju, filtriraju, plasiraju, kakve su slobode i ograde novinara. Smatram da je važno da prosečni čitalac ima makar neku predstavu o ovome, jer nepoznavanje, ili medijska nepismenost podstiče opasne generalizacije o novinarima, novinarstvu, ili pojedinim medijima.

Izvor fotografije

Autor dajući kroki današnje medijske scene dobro primećuje da iako nema otvorene cenzure, kao nekada:

„Umesto cenzure, danas imamo tržište i monopole,  i mešovite političko – finansijske pritiske  na medije i novinare“.

Ovakav poredak stvari dovodi novinarstvo u vrlo jadnu poziciju, jer su forme pritiska mnogo suptilnije, teže za podnošenje, neprimetnije (sindrom kuvane žabe), i konzumeru medijskih sadržaja manje uočljive.

S druge strane, internet i društveni mediji doneli su nam, osim klasične novinarsko – uredničke filtracije, filtriranje stvarnosti koje nam „uređuju“  njuz fidovi (news feed) naših prijatelja, naši rss čitači,  tviter (twitter) statusi. Kao da nam gomila trivijalnih i ne tako značajnih (po naš život) informacija zamagljuje poglede na onu nekolicinu bitnih, važnih i kvalitetnih. Dok one dođu na red, mi smo već ko zna gde, jer je naše vreme za informacije isteklo, ili nas je link po link odveo na neko drugo mesto, u žurbi da uzmemo sve i odmah!

Ćurgiuz Kazimir zato s pravom postavlja pitanje: koja je svrha medija danas, da li oni treba da nas informišu,  obaveste, obrazuju, užasnu ili samo zabave?

• Osim prilično šturog preletanja kroz podelu redakcije, autor se bavi novinarskim žanrovima, dajući komparativne primere kako se ista informacija različito interpretira i obrađuje u skladu sa „politikom kuće“.
• Po mom mišljenju tematika koju je uzeo za primer ( Ćuruvijino pismo Miloševiću i sl.) takođe nije najsrećnije izabrana, jer verujem nije zanimljiva nekom ko se rodio  devedesetih…
• Autor se takođe bavi i „pisanijama“ koje se objavljuju u novinama a ne pripadaju strogo žanrovskoj podeli – izjava, demanti i daje nekoliko korisnih primedbi na ovu temu.
• Takođe, otvara jedno veliko pitanje, oko kojeg danas često lome koplja novinari i oni a druge strane – korisnici društvenih medija – pre svega Fejsbuka i Tvitera – da li je suština novinarstva u brzini ili istinitosti informacija?
• Još jedna značajna dilema, koja je verujem još više izražena kod svakog novinara koji razmišlja i o blogovanju i korišćenju društvenih medija je - ima li novinar pravo na lični stav?
• Autor se ovlaš dotakao  online novinarstva, pretraživanja i novinarskih sajtova koji mogu da budu korisni, a upoznaje i čitaoce sa  osnovnim korišćenjem  medijskog Ebart arhiva.

Knjigu možete pročitati ili snimiti sa sajta Medija centra

Sama ideja o upoznavanju današnjih srednjoškolaca sa osnovama medijske pismenosti mi se veoma dopada, kao i namera orgnaizatorap rojektada deci omoguće slobodno korišćenje medijskih arhiva. Nadam se samo da će ovaj priručnik, biti upotpunjen radionicama za decu, sa primerima i praksom.

Meni je, lično, priručnik otvorio još novih tema za razmišljanje, a i prodrmao me da razmislim o soptvenim filterima informacija i načinima na koje u poslednje vreme poklanjam poverenje određenim medijima.

Novinari treba da brane novinarstvo, ali čini mi se da nam ne dolazi najveća pretnja od društvenih mreža.  Tradicionalni mediji  će se svakako promeniti ali ne suštinski – već pojavno i u smislu alata koji se koriste. A novinarstvo će preživeti, zajedno sa onim novinarima koji su tu promenu na vreme uočili i prilagodili joj se.

I nije  pitanje ni da li je potrebno, ni hoće li se koristiti, ni da li će se primena duštvenih medija  odomaćiti i kod nas. Pitanje je samo kada?

Bili smo svedoci u prethodnom periodu kako su društveni mediji uticali da se način plasiranja informacija poboljša, postane brži, a one dostupnije. To su ukapirali i tradicionalni mediji (oh konačno) i manje ili više krenuli da koriste  sopstvene sajtove, DM  (bar one najpopularnije poput FB)u plasiranju i promociji svojih sadržaja i da ih međusobno uvezuju.  Sada je vreme da novinari iskoriste  drugu važnu prednost DM – bolje,  brže kreiranje sadržaja informacija.

Rasprava koja se ovih dana vodila odnosila se uglavnom na  novinarstvo uživo ( real time novinarstvo), i na direktno prenošenje događaja od velike važnosti, i nekih „akcidentalnih“ poput nesreća, zemljotresa, kriza i sl.  To je bitan deo novinarstva (gde svakako opet društveni mediji imaju veliku ulogu u pronalaženju adekvatnih izvora) i upliv „user generated sadržaja“ – građana koji preko DM daju informacije biće sve veći . Ali, koliko god taj deo bio bitan, on ne čini veliki procenat ukupno generisanog sadržaja koji stvaraju i plasiraju mediji.

Mediji su godinama  živeli od toga što su bili posrednici koji obrađuju sadržaj između trgovine i konzumenata, vlasti i građana, izvora i onih koji primaju informaciju, ali je internet taj model učinio zastarelim. Nije više dovoljno da novinar bude dobar u pisanju – ili uređivanju.

Ima milion drugih koji mogu bolje da pišu, i nije uopšte strašno da mediji predaju „zlatnu medalju“ za brzinu korisnicima Tvitera, Fejsbuka ili Gugl plusa.

Izvor fotografije

Jer, onda oni mogu na miru da se  okrenu analitici, sadržajima koje građani ne mogu da proizvode, već ih očekuju od novinara i novinarstva koje zahteva istraživanje, i vreme. Tu  će novinari, barem oni u Srbiji, tek otkriti moć interneta i društvenih mreža, naravno, čim nauče da iz njih izvuku najbolje za svoj posao.

Dakle, da pređemo na posao (odavno nisam duži uvod napisala):

- Korišćenje društvenih medija (twittera) kao izvora informacija:

(pisaću uglavnom o tviteru, jer se on i u svetu pokazao kao platforma s najvećim potencijalom za te svrhe).

• Nemojte propuštati priče koje počinju na društvenim medijima -  često se iz  međusobne konverzacije na društvenim mrežama može nanjušiti dobra priča  – primer su nedavna prepucavanja političkih partija na twitteru, što je novinarima nekih medija bila polazna tačka za tekstove na temu „oruđa“ koje će se koristiti  u političkoj borbi na predstojećim izborima
• Možete lako dobiti informaciju o nekom događaju s lica mesta – nesreća, požar, sukob (pa i ovaj poslednji slučaj sa Stefanom Živkovićem je u stvari najbolji mogući primer i novinari bi, umesto što se ljute i emotivno doživljavaju kritike iz toga mogli puno da nauče)
•  Možete „uhvatiti“  nastavak neke priče – ili zavrteti priču – primer je slučaj od pre nekoliko dana, kada je više korisnika twittera direktno linkovalo ministru Oliveru Duliću članak koji se tiče  zabrane građaninu da čisti. Time je priča veoma lako dobila nastavak, jer je ovaj ministar, inače aktivni korisnik tvitera obećao da će se  bliže pozabaviti  temom. Uobičajeni put bi bio da novinar pozove resornog ministra, i pita ga za ovaj slučaj, pa dok objasni o čemu se radi, „rastabiri“ nadležnosti, prođe pored PR-ova, priča gubi na aktuelnosti.
• Naravno, na kraju treba proveriti i ishod, da li je ministar zaista ispunio obećanje koje je javno dao – što tekstom u novinama, što opet javnim obraćanjem na twitteru i linkovanjem teksta, gde publika sa twittera ima ulogu „watch dog“), i eto zaokružene priče  (koja može dalje da se širi nekim istraživačkim člankom na tu temu: na primer, kako  država lošim zakonodavstvom sputava građanske inicijative i sl.) To je, ono dragi novinari, gde vas tviteraši, ni građanski novinari ne mogu ugroziti.
• Možete lako kontaktirati nekoga za priču - bilo da je obični građanin (Bane Grković je na taj način došao do Stefana Živkovića i napravio intervju s njim u Blicu ), bilo da je poznata ličnost – lično sam imala priliku da sagovornicu koja mi se nije javljala na mobilni telefon „uhvatim“ baš preko twittera.
• Na tviteru ćete u veoma kratkom roku naći izvore u smislu konzumenata – postavite na primer pitanje „da li ste imali problema sa čekanjem za  novi pašoš“ – u roku od nekoliko minuta dobićete SIGURNO, pregršt različitih mišljenja i iskustava. Vi svakako, možete otići u pet ujutru ispred stanice da zajedno sa ljudima čekate red za pasoš. I to uradite (naročito ako na primer pravite reportažu).
•  Ali, na tviteru ćete brže i lakše dobiti ove informacije, biće raznolikije (jer će više ljudi videti vaše pitanje, mogu da vam odgovore i kasnije i sl.). Uzorak, naravno nije reprezentativan, ali nije ni onaj ispred policijske stanice, ni onaj kada radite „random“ anketu na ulici.
• Možete ih koristiti kao naprednu „dokumentaciju“ da saznate neke nove činjenice (često i one koje nećete lako naći ni u jednoj dokumentaciji, pa ni običnim pretraživanjem na google-u). Koristite pretragu na tviteru, tako možete lako naći neku osobu, šta se o njoj pričalo na ovoj mreži, kao i o čemu ona priča, kakve je teme zanimaju. Možete lako saznati stvari koje će upotpuniti sliku o toj osobi – nedavno je na primer,  na Fejsbuk profilu državni tužilac Tomo Zorić okačio  problematične slike sa Anom Nikolić, tako nešto je postalo i samo po sebi vest, a i dodatni prilog nekome ko piše o ovom državnom funkcioneru.

- Provera izvora sa društvenih medija

Da li će se neka informacija sa društvenih medija prihvatiti ili ne zavisi od mnogo faktora i svaki je slučaj za sebe.  Izvor sa Tvitera tretira se kao bilo koji drugi izvor - proverava se. Neka od osnovnih pitanja koje novinar može da postavi sebi pre nego što odluči šta će sa tom informacijom su: koliko je ona važna, koliko je proverljiva i koliko je hitna. 

Mada je priča o proverljivosti izvora sa društvenih medija veoma bitna, kao i poverenje u izvore, nije apsolutno ničim drugačija od onog što radite kada izvori potiču sa drugih strana – od očevidaca, učesnika u događaju, insajdera iz neke kompanije, ministarstva i sl, neke  PR osobe. U velikom broju slučajeva, vi čak i za one „pouzdane izvore“ gde dobro znate ljude i oni su vam već davali pouzdane informacije, ne možete znati da vam sto prvi put neće slučajno ili namerno dati pogrešnu informaciju. I sve što možete je da im verujete, ili se makar zaštitite  – pozivanjem na izvor u tekstu, pravilom druge strane i slično.

 Šta možete da uradite kada je proveravanje izvora sa Tvitera u pitanju?

Možete da dobro istražite profil osobe koja je izvor:

• kada je počeo da koristi ovu mrežu, ako se registrovao juče, teško da ćete odmah baš poverovati u ono što piše
• koliko ima tvitova i koje su teme o kojima piše  – na primer, ako vidite da dosta njegovih tvitova i retvitova potiče od određene firme, ukrštanjem podataka možete doći do informacije da dotični radi za tu firmu i da na taj način recimo spinuje teme od značaja za firmu, ne otkrivajući da su mu tvitovi u stvari „reklamni“.
• da ispratite ranije tvitove pomoću nekog servisa za pretraživanje starih tvitova, poput Topsija
• koliko ima pratilaca i koliko ljudi on prati
• koliko podataka o sebi otkriva na profilu (kakav je bio)
• da ukoliko imate njegov mail ukrstite podatke o njemu sa podacima sa drugih mreža (za to možete da koristite spokeo.com servis koji ukršta više od 40 društvenih mreža)
• da vidite da li pratite neke zajedničke ljude, ili imate zajedničke prijatelje na Fejsbuku. Oni koje lično znate mogu da vam potvrde ili opovrgnu kredibilnost izvora
• da li je postovao neke fotografije ili drugi materijal kao dokaz istinitosti informacije koju ima
• da li daje neke geolokacijske podatke o sebi – na primer ako on piše o nesreći na Jugu Srbije a vi vidite da se on nalazi negde drugo, to je dovoljan razlog da sumnjate
• da koristite javno obraćanje (menš’n) osobi. Ako se kasnije ispostavi da je to bila osoba koja nije bila validan izvor, vi ćete svakako napraviti profesionalnu grešku, ali će njegova reputacija i poverenje u tu osobu biti dovedeno u pitanje.
• pitajte i druge. Ako ima još ljudi koji tvrde isto ili slično, veća je verovatnoća da je informacija tačna. Pogledajte šta se još piše na tviteru na tu temu

Osim toga, ako vaš izvor „prodje“ proveru, vest možete proveriti i sa drugih strana  – od policije, zvaničnika, insajdera u institucijama i slično…

Činjenica je,  da smo mi još veoma daleko od toga da novinari tradicionalnih medija tek tako zvanično tvituju sa događaja u ime svoji medijskih kuća. Jer, kao što je Borrsky lepo primetio, na taj način ne prolaze filter, za mnoge najvažniji - aminovanje od strane urednika. Da citiram kolegu Borrskog:

ta bremenita i spora moderacija urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična.

Uprkos tome što obožavaoci tvitera, slično roditeljima koji pričaju o svojoj deci, o ovom servisu govore u superlativima, naravno da nećete sve sa tvitera uzimati kao „Sveto slovo“ i da ćete u svakom slučaju pojedinačno razmatrati šta vam je činiti. Ali, nemojte ni zatvarati oči pred novim alatima koje ćemo morati, hteli ne hteli da koristimo ako mislimo da se bavimmo ovim poslom.

Svidjalo se to novinarima ili ne, većina ljudi danas online vesti dobija već filtrirane – preko Fejsbuka, Tvitera,  Dig-a, Gugl plusa… Jednostavno jer više veruju svojim prijateljima i njihovom filtritanju mora informacija, nego što veruju tradicionalnim medijima, u čijim rukama je upravo to filtriranje do juče bilo.

Zato je na nama, novinarima, bilo kao pojedincima bilo kao predstavnicima svojih medijskih kuća da brendiramo sebe i svoj rad. Da steknemo poverenje i sami postanemo filteri, oni kojima ljudi veruju. Mislite o tome.

PLUS:

Neki od vodiča za novinare i tviter:

Tviterov vodič za redakcije

Mašabl vodič za novinare i Tviter

Uređivačka etika na Tviteru

Iako bolno svesni našeg poslovičnog zaostajanja u prihvatanju novih tehnologija, postavlja se pitanje koji su razlozi za takav (većinski) stav mojih kolega u Srbiji? Zašto novinari i urednici toliko zaziru od društvenih medija, i u širem smislu interneta, kao regularnog i veoma korisnog alata u novinarstvu?

Najpre, ne postoji dobra volja vlasnika medija, urednika i nadređenih da novinarima daju „odrešene ruke“: Nema vesti dok je ne doneseš s „lica mesta“ – geslo je stare novinarske škole, u kojoj šetajući između tezgi s rotkvicama ili prometnim ulicama „naletiš“ na vest. Većina urednika i dalje tvrdi da je internet samo mesto gde se prepisuju i prelivaju teme iz offline sveta ili „gubi vreme na Fejsbuku“.
Za novinare, pretraživanje interneta u potrazi za informacijama svodi se na površnu pretragu na „guglu“ . Kad su društveni mediji poput (da pomenemo najpopularnije) Facebook-a, Twitter-a, LinkedIn –a, Digg-a, nepoverenje je još veće, a korišćenje ovih medija od strane medijskih kuća pokazuje (uglavnom) suštinsko nerazumevanje prirode i nepoznavanje ovih novih novinarskih alata.

• Tačno je – korišćenje i praćenje društvenih medija iziskuje vreme, volju i znanje, a to košta. Niko ne može da upadne u „online zajednicu“ oko neke društvene mreže i za dva dana stekne poverenje, jednu od ključnih reči nove medijske vrteške na kojoj bilo da ste tu zbog izvora informacija ili da ih plasirate, morate ljude navesti da vam – veruju.
• Ovde je još očigledniji i večiti problem novinarstva – proverljivost i pouzdanosti izvora – činjenica je da nečiji „twit“ na twitteru može da bude tačna vest, ali i potpuna izmišljotina ili „piarovski spin“. Ali, nema razloga da internet ne posmatramo kao bilo koji drugi izvor informacija – svakako moramo (ako je moguće) da ga proverimo.
• U „offline“ medijima publika se i dalje shvata kao pasivni konzument vesti, a ne aktivnog učesnika u komunikaciji i razgovoru – novom stubu onlajn novinarstva, kako to tvdi Pol Bredšo. Kod nas, za razliku od sveta, koji je te nove principe otkrio u dešavanjima 11. Septembra 2001. u SAD, a razradio u brojnim svetskim krizama od prirodnih nepogoda do ratova, nema navike medija da „obični građani“ budu deo kreiranja informacije (osim ako nisu u ulozi junaka „human interest story“) . Polovina britanskih, francuskih i nemačkih novinara koristi neku od društvenih mreža u svakodnevnom radu, a taj procenat je u stalnom porastu, pokazalo je istraživanje „Digital Journalism Study“ iz 2011. godine. Ti alati nisu zamena za tradicionalne novinarske izvore i veštine, već samo njihova dobra, korisna i brza dopuna.

Koje su to (za neke još nevidljive) prednosti korišćenja društvenih medija u novinarstvu?

• Trenutna reakcija ili – „instant fidbek“ – Ono od čega mnogi zaziru, može da bude velika prednost. Novinari pišu da bi bili čitani – a pojavljivanje na internetu, bilo u svojstvu prikupljača informacija, autora na webu ili prosto dela zajednice uvek će biti primećeno, a rad uvek komentarisan. Čak se i kritike mogu konstruktivno iskoristiti.
• Provera vrednosti i atraktivnosti teme – viralnost, moć informacije da (gotovo) spontano bude deljena i prosleđivana dalje diljem interneta prevazilazeći na taj način početni kapacitet za čitanost na izvornom mediju.
• Raznovrsnost izvora – ako znate koga i gde da partite i šta da tražite, internet vam omogućava višestruko više kontaktata i izvora od onog što bi u realnosti mogli da postignete, pa maker da radite 24 sata dnevno.
• Luksuz da budete drugačiji – hteli ili ne, danas je do „neizraubovanih“ a zanimljivih tema teško doći – veliki deo sadržaja se dobija iz pres i PR agencija, prevođenjem stranih tekstova i medijskih sajtova. Sve novine liče, iste vesti, vrlo malo izmenjene srećete u svim medijima.
• Prednost u brzini, blizini ili direktnom kontaktu. U nekim situacijama, poput Izbora u Iranu ili nedavnog ubistva Bin Ladena, izvori sa društvenijh medija su najdirektniji, najbliži ili najbrži. Značajna prednost, za one koji umeju da je iskoriste.
• Pretraživanjem ovih mreža možete saznati mnogo više od „zvaničnih informacija“ o nekoj osobi – Praćenje mesta gde se ostavljaju privatne fotografije, mišljenja, stavovi, može da bude veoma korisno za pravljenje priča. U svetu postoji sve više online alata za pretraživanje ili „mašap“ programa za unakrsno poređenje mreža i podataka iz njih – poput www.spokeo.com ili www.pipl.com ili aplikacija wheredoesmymoneygo.org

Klasično novinarstvo, već je to odavno jasno svima, pa i domaćim urednicima i novinarima,   je u metamorfozi. Neće umreti, kako mu mnogi zloslutno predviđaju, ali svakako mora evoluirati. Pa zašto onda ne bi poput spretnog majstora „klesali“ vesti i novinske priče uz pomoć čitave radionice glanc novih, sjajnih alata, ne zanemarujući stare. Uostalom, kad je proizvod dobar, ko još brine oko alata?

Angelina Radulović

Tekst je pisan za sekciju Novi mediji Medija centra newslettera

U mom  nedavnom pokušaju da analiziram kako naši  „oflajn“ mediji poput dinosaurusa prolaze u onlajn svetu, koliko brzo kapiraju korake neophodne da ne bi virtuelno „izumrli“ , primetila sam da lokalni mediji imaju veliki potencijal da iskoriste društvene mreže – ulaganje koje za njih nije veliko, a može da da velike rezultate (koji bi tom mediju značili možda i više nego nekom „velikom“ etabliranom i ustoličenom na vrhu piramide čitalaca(gledalaca.

Zbog toga sam zamolila kolegu Dragana Radovića (aka Novinarska patka), koji po mom mišljenju to sjajno radi upravo s jednim lokalnim medijem, za koji teško da bi i čuli da nije društvenih mreža.

Izvolite, uživajte:

Kako “lokalci”, u nikad težem vremenu po njihov status i opstanak, koriste mogućnosti koje im nudi Internet

Govoriti o načinima na koje društvene medije danas u Srbiji koriste klasični lokalni mediji ili, po onoj rogobatnoj starinskoj definicije od koje zakonodavac i dalje ne odustaje, “sredstva javnog informisanja”, na prvi pogled zvuči kao dobar vic!  Kad mi je Angelina predložila da za njen blog napišem tekst na tu temu prva misao mi je bila obojena upravo tim sivim tonovima: “lokalci”, poznato je, danas dišu na slamku, hvataju se za slamku i opstaju držeći se za tu istu slamku spasa koju ni sami, katkad, ne vide u mraku nagoveštene ili već viđene gubitničke pozicije u kojoj se nalaze.

Prirodan tok stvari nas, dakle, vodi od tačke u kojoj se prelama nevesela stvarnost medija u malim sredinama. Pozicija lokalnih novina (tamo gde ih uopšte ima) ili malih radio stanica nema u sebi mnogo veselih tonova, čak i kad se na radijskim talasima vrti dobra muzika.  I “male” novine i “male stanice” grcaju pod teretom teških, a pesimisti bi rekli, u mnogim slučajevima, i nerešivih problema. No, da li je uvek baš tako, a još više da li tako mora da bude?

Pitanje na kraju prethodnog pasusa, verujem, ipak ste shvatili kao retoričko, a ne i stvarno.  Jer, ako neki posao – u ovom slučaju novinarstvo u malim mestima – ima svoje mesto, ako postoji potreba za njim, ako postoje ljudi koji su tom poslu odani i koji adrenalinski žustro brane taj informativni svet u kojem žive, onda postoji i put kojim već sad ili koliko sutra klasični mediji mogu da nađu svoj poslovni “raison d’etre”.

Ali hajdemo mi sad na centralni “plato” ovog teksta – priču o tome da li i kako “mali” znaju i žele da koriste potencijale društvenih medija, odnosno da ih “eksploatišu” za svoje dobro.

Zapitajmo se prvo kako to rade veliki? “Piskaralo” nam je u svojim člancima već dala dobru analizu i jasnu sliku: veliki klasični mediji su kao slon u staklarskoj radnji, ali ne onaj iz vica koji razbija sve naokolo: naši “slonovi” se trude da svoje “Internet prijatelje” ne diraju baš previše što iz neznanja što iz straha pred snagom te nove stvarnosti u kojoj su se nevoljno našli.

Ako ovo prihvatimo kao tužnu realnost (koja se, doduše, veoma brzo menja po mom zapažanju), onda bi “lokalci” bili potpunu u autu, dakle sasvim izvan te igre.  No, u Srbiji ništa ne treba pretpostavljati već dobro zagledati ne bi li se stiglo do istine.

Tačno je da najveći broj lokalaca još uvek ne vidi šta će to njima da donesu sajtovi, blogovi, Facebook, Twitter ili neka druga “mreža” koja im je, kako misle, otela i publiku i oglašivače? “I sad će ti “kradljivci informacija” da nam pomognu? Ma, ‘hajte, molim vas!!”

Tačno je da ovakvo razmišljanje preteže, ali ne i da je jedino, baš kao što ni viđenje svakog od društvenih medija “ponaosob” nije identično.

Lokalne novine, ma i najmanjeg tiraža, zaista nisu više bez svojih sajtova, mada se o njihovom kvalitetu i koncepciji može reći mnogo kritičkih reči. Postoje i izuzeci, novine bez sajta, ali ja ih znam veoma malo.

Kovin ekspres sajt

Ignorisanje sajta uglavnom je posledica loših iskustava vlasnika sa tiražom koji je, po njihovom mišljenju, počeo da pada kada su “izašli” na Internet. Prava je istina da su drugi ponudili svežu i pravovremenu informaciju i da su pretplatnike postepeno gubili upravo zato što je web besplatno servirao i servira čak i lokalne informacije.

Dakle, izuzmemo li ovakva iskustva, dolazimo do drugih društvenih medija i šarolike slike koja, ipak, nije odraz poznavanja prirode nove snage informacije nastale na Internetu u komunikaciji sa čitaocima. Jer, iako skoro svi “šetaju” FB trasom, to su uglavnom fan strane bez dovoljno osmišljenog pristupa tim istim fanovima – jednostavno “prikupljanje” “obožavalaca” samo po sebi ne znači ništa, baš kao što ni broj tih “fanova” u takvoj koncepciji više govori o tome da je neko nekad kliknuo na “postani obožavalac” nego što garantuje išta što bi doprinelo poslovnom modelu kuće.

Twitter je i inače iza FB-a, što se vidi i po tome što ga i “veliki” više osmatraju nego koriste. A kad to i rade, jednostavno “upare” naloge sa sajtom i link pratiocima, ako ih uopšte imaju, “doturaju” bez ikakvog opisa. Dakle, veliki minus i protraćeno vreme.

Blogove srećem sve češće.  Šarolikog su kvaliteta, ali, znamo, to važi i inače za celu Blogolandiju. Ako gazda ima novinara ili prijatelja(e) koji zna da piše u blogerskom fazonu, biće tu i bloga. Koliko će on biti u službi osnovnog medija, nije teško zaključiti.  Malo ako se ne koristi na pravi način i ako ne stekne čitalačku publiku.

Možemo, dakle, slobodno zaključiti da među malim lokalnim klasičnim medijima Facebook ubedljivo prednjači u arhitekturi korišćenja društvenih medija.

Ne znam da li je to drsko ili se očekuje, ali naravno da mi je primer lista Kovin Ekspres i sajta koji ga prati najbolje poznat i da o tom svom čedu mogu sa najviše poznavanja da pišem.

Informativni sajt, potpuno drugačiji nego što ga prave druge novine koje ili serviraju sadržaj prethodnog broja ili ponude samo niz naslova novog izdanja, eventualno u fleš programu koji omogućava listanje, a ne i čitanje tog novog broja, Kovin Ekspres ima od aprila 2007. godine. Početni koraci nisu obećavali da će on nešto i značiti, ali insistirali smo na koncepciji koju imaju veliki mediji – sajt se osvežava onoliko brzo koliko je to moguće. Događa se da znatan deo novina bude “skinut” sa sajta, ali sopstvenog! Dakle, Kovin Ekspres uzima informacije sa kovinekspres.rs!

Novine su, u međuvremenu, postale ime koje nešto znači, ali neverovatno je koliko je napredovao sajt. Verujemo da je, kao i još nekoliko lokalnih sajtova u gradu, doprineo da Internet postane za mnoge sastavni deo svakodnevice. Pre pola godine pojavili su se prvi oglašivači koji su bili zainteresovani da se “vide” samo na sajtu, list im je bio nebitan. Da li je to nagoveštaj promene koja će pretumbati i poslovni model Kovin Ekspresa, još je rano za zaključak.

O tome koliko i kako koristimo FB i Twitter verujem da onom ko prati blog Novinarska Patka (poddomen info sajta Kovin Ekspresa) i ne treba posebno pisati, a bilo bi i degutantno.

U finišu mali zaključak: lokalci nedovoljno koriste mogućnosti društvenih medija, a i kad to čine uglavnom se drže neke svoje intuicije i saveta “klinaca iz komšiluka”.

A ta vremena su, znamo, odavno prošla. Brzo, veoma brzo, baš kao što su i ti klinci brzo porasli…

B92 – Bili su i ostali prvi u mnogim novotarijama, od preglednog i aktuelnog sajta, krcatog informacijama, odavno ustoličenog foruma, bloga, komenatara (koji se za moj ukus previše moderišu, al ajd), video sadržaja (i podkastinga), novinarstva u realnom vremenu (real time) sada i mobilne verzije sajta …

Iako njihov blog agregator s VIP opcijom nije previše poplaran u „Blogolandiji“ i često se o njemu čuju negativni komentari, činjenica je da ga ljudi čitaju i komentarišu. Obradovao me je konačni redizajn i poboljšanje funkcija i vidljivosti bloga, naročito je je sada i blog Udruženja RODITELJ vidljiviji i dostupniji

Ono gde B92 još uvek debelo podbacuje (ili im prosto taj aspekt nije još u fokusu, što je malo verovatno imajući u vidu njihovu ciljnu publiku ), jesu Tviter (Twitter), Fejsbuk (Facebook) . Istina imaju višestruke naloge na Tviteru  – za vesti, sport, radio, biznis… (i to ne b92 koji im je maznuo neko brži i još  iskoristio uzrečicu s njihovog bloga – uzo prvi!) – ali oni su beskrajan niz bezličnih fidova (feed) s njihovog sajta, bez ikakve dvosmerne komunikacije, dosadan i nezanimljiv za praćenje. Pritom ih ne zanima šta drugi imaju da kažu, jer ne prate nikog! S druge strane, b92 nalog – uzo prvi, prati priličan broj ljudi, koji su verovatno „zavedeni“ imenom. Da li ćemo u budućnosti videti neku prodaju korisničkog naloga na tviteru? Ko zna…

RTS -  nepregledno, neiventivno, dosadno, to prvo pomislim kad (slučajno) nabasam na njihov sajt. Jedini plus imaju za ćirilicu, jer su Javni servis pa je red da koriste službeno pismo. Tviter nalog imaju, a bolje da nemaju. Najpre, pošto je nalog RTS zauzet, svoj su „krstili“ s Vaše pravo a jedan jedini tvit od pre 9 meseci glasi: Vaše pravo da nas pratite! Eto i jedna rečenica dovoljno govori ponekad …

Blic – ovih dana je ušao u fokus zahvaljujući oživljenom blogu, na kojem pišu neke zanimljive  face i postoji popriličan fidbek (feedback) od strane čitalaca. Za sada deluje kao prijatna novina, uz već postojeće komentare koji su opstali kao forma i na sajtu.  Ono što bi moglo da se uradi,  je  svakako pregledniji i bolji izgled bloga, kao i malo više onlajn promocije. Mada, @stjepa, urednik svih online izdanja Ringiera (Blic, 24 sata, Blic žena… ) to sasvim solidno radi na svom privatnom nalogu,  čudno mi je zašto tviter nalog Blica čuči prazan dok gotovo 500 pratilaca (followersa) čeka da se jave…

Njihova strana za obožavaoce na Fejsbuku je prilično aktivna, imaju i oko 12.000 obožavalaca,  a koliko vidim vesti su prilično komentarisane. Moram priznati da mi se i njihova internet prezentacija najviše dopada, najbogatija je sadržajem i dosta interaktivna, mada im ide na ruku i sam profil dnevnih novina – kratki, brzi, pomalo i „žuti“. Iz ove Ringierove grupe pomenula bih još i 24 sata,  solidno odrađuju online promociju, mada i njima fali malo interaktivnosti.

Blic Tviter

Večernje novosti – Na prvi pogled  – sve je tu – i komentari na sajtu,  i rss, i Tviter nalog, čak su počeli onlajn događaje sa sajta da reklamiraju u štampanom izdanju. Ali,  sve se radi kao „levom nogom“, forme rade a bez suštinskog udubljivanja – Čemu sve to? Kao ilustraciju navešću da na Fejsbuku imaju nalog – kao da se radi o osobi a ne medijskoj kući, pa ispada da sam prijatelj s Novostima, umesto da na njihovoj strani (ili možda čak grupi) čitam ono što me zanima. A na Tviter nalogu se ne udostoje da osim skraćenog linka bar postave opis, tako da stvarno ne znam ko otvara nemušte linkove iza kojih ko zna šta stoji. A često stoje zanimljivi tekstovi. Takođe, praksa da se na Tviter postavi u stvari link za Feksbuk tek nema nikakve svrhe jer je, između ostalog poenta u tome da se posetioci dovedu na sajt, zar ne?

Politika – tradicionalistički nastrojena i pomalo zatvorena, politika i onlajn ostaje dosledna sebi. Preduga, neinventivna i pomalo dosadna. I mada se često na njihovim stranama mogu naći kvalitetni članci i analize, danas malo ko ima vremena za čitanje beskrajnog niza slova, bez „sažvakane“ verzije i suptilne preporuke ŠTA izabrati u moru informacija. Ne bih trošila više reči na njih, s obzirom da im je Tviter nalog zaključan?, a na  moju molbu da ih pratim nije nikada odgovoreno.

Glas javnosti ne spada u ovu grupu ni po onlajn nastupu ni po tiražu, ali ih spominjem, jer je pre nekoliko dana prestalo da izlazi štampano izdanje i sada funkcionišu samo kao onlajn magazin. Primetno je da su ovih dana dosta aktivniji na Tviteru i Fejsbuku,  videćemo kako će se snaći u onlajn životu.

Svet – za svoju ciljnu grupu, ovaj magazin odrađuje odličan posao, na Tviteru nešto manje (što ne čudi, s obzirom na profil korisnika ove mreže jer nisu primarni cilj Sveta), a na FB-u imaju više od 11.000 obožavalaca i veoma bogat sadržaj.

Story – takođe sjajno odrađuje posao, naročito mi se sviđa kako vode Tviter nalog (koji vodi, znaju tviteraši ko jer upravo daju onaj šmek i začin koji znači da brinu o korisnicima.

Čemu sve ovo?

Da li je onlajn  prisustvo  uludo prosipanja para, vremena i ljudskih resursa, kao što neki tvrde?

Usudila bih se da kažem da je to ulaganje u budućnost. Mediji će morati uskoro da porade bar nešto s ove (ili neke bolje) to do liste.

Nije to isprazno naklapanje grupe zaluđenika onlajn svetom. To je zalog za budućnost, kada će im glavna publika biti klinci koji danas provode makar dva sata online.

photo credit: Matt Hamm

photo credit: birgerking

Već neko vreme mi upada u oči kako naši oflajn (offline) ili “mejnstrim”  mediji u onlajn (online) svetu izigravaju slona u staklarskoj radnji. Nekako, činilo mi se da je malo zdravog razuma i praćenja, čitanja na internetu dovoljno da se skapira kako bi neke stvari  društvenim medijima (social media) mogle da se poboljšaju i unaprede. Ali, očito da nisam u pravu, a sudeći po nedavnim postovima postovima  Dragana Varagića i “ehu” iz novinarskog ugla kolege Dragana Radovića, nisam ni jedina koja tako misli.

Ovaj, prvi post činiće neka moja razmišljanja na ovu temu, s tim što ću malo sužiti fokus – samo na klasične medije, da se ne bi rasplinula u komplikovanoj tematici. U drugom postu, koji ću objaviti  narednih dana, baviću se konkretnom uporednom analizom korišćenja društvenih medija od strane naših najtiražnijih novina, časopisa, televizija…

Negde jesenas, Peđa Pušelja je “brutalno” napisao da će štampani mediji da propadnu ako se ne prilagode i promene okoštale stavove.  Kako u jednom takvom primam platu, štrecnulo me sve to i zamislilo. Nije Peđa napisao ništa novo, to je samo talas koji, s poslovničnim zakašnjenjem iz sveta stiže u Srbiju.

Lutajući internetom i istražujući, shvatila sam da su kritičari itekako u pravu  – ledeno doba za klasične medije odavno je počelo. Naravno, neki će preživeti i još će dugo štampani (mada umanjeni) tiraži stizati do svoje publike. Ali će zato, ako se ne promene, ti mediji izgubiti mladu (i ne samo mladu) publiku koja već odavno prvu kafu pije uz RSS feed u Google readeru umesto uz šuštanje dnevnih novina.

A opet, možda je  dovoljno da pažljivo i uz neminovno prilagođavanje našim uslovima „prepišemo“  ono što već svetski offline mediji prolaze http://mashable.com/2009/03/11/newspaper-industry/. Svakako u našim uslovima, teško da bi bilo koje dnevne novine (a najtiražnije imaju oko 200.000 štampanih primeraka dnevno), mogle da dostignu 280.000 pratilaca na Twitteru, koliko ima glavni nalog za feed vesti New York times,  (koji uz to ima i posebne kanale za knjige – http://twitter.com/nytimesbooks i  umetnost, u želji da ponudi „personalizovanu interakciju“ kako navodi jedan od vodećih social media sajtova Mashable ).

Da ne bi pomislili kako smo samo mi u “ledenom dobu”, govori i podatak da “iako većina novina koristi Twitter, samo nekolicina dozvoljava korisnicima da „tvitnu“ priče direktno s njihovih sajtova“.

Ne želim da budem džangrizava i kažem kako smo u kamenom dobu. Jer, fakat, nismo. Neke se stvari menjaju. Polako se, više instiktivno i pipajući u mraku shvata da stari načini rada ne mogu više da opstanu, da je kriza prizma kroz koju će se prelomiti ko je sposoban i zaslužuje poverenje, a ko će potonuti u mulju zbog okoštalosti i nemogućnosti da se da u trk, kad je već na startu zakasnio.

Neke od postulata novog doba – modernog, brzog, interaktivnog informisanja, koje je potrebno savremenim, prezaposlenim ljudima, naši mediji već primenjuju na svojim sajtovima:

-          Za razliku od prethodnih godina, danas veliki broj njih ima RSS feed, pokušavaju da budu „ril tajm“ (real time) ažurirajući vesti i sadržaje i pre nego što se pojave u štampanom izdanju, ubacuju se video snimci, pozivaju poznati da bloguju, dozvoljavaju se komentari… Ako malo pronjuškamo netom, videćemo da smo mi sada tamo gde su zapadni medji bili 2007. i 2008. godine, bar kada je korišćenje ovih „alata“ u pitanju. Mnogi mediji širom sveta prolazili su  sličan put (ali, avaj kod nas se teško kroz istoriju išta izvlačilo i iz svojih grešaka, a kamoli tuđih).

- Tiraži dnevnih novina, nedeljnika (periodike još žešće) padaju. Prihodi od marketinga su osetno smanjeni, mediji su evidentno u dubokoj krizi.  U toj situaciji, kada svaka redakcija ima novinara viška, ko još razmišlja o onlajn reputaciji, društevenim medijima i okretanju „virtuelnim“ čitaocima. A možda bi trebalo.  Koncept društvenih medija nije jeftin – traži posvećenost i znanje. Traži da razmišljamo malo kreativnije, da se , posle duuugo vremena kada su mediji u pitanju POTRUDIMO.

Da pokažemo da nam je stalo.

Čini se da su mediji odavno izgubili poštovanje prema čitaocima. Ako pogledate dnevne novine i televizije, videćete da je ogroman procenat sadržaja skoro pa identičan (eventualno samo upakovan u boje političke opcije kojoj se naginje).

Ozbiljne analitičke tekstove, koje samo u restolvima pronalazimo, kao i komentare i kolumne, sa trona su skinuli blogovi, jer su raspršili elitizam tih novinarskih žanrova i oduzeli tapiju da samo „odabrani“ mogu da obnaroduju svoje cenjeno mišljenje.

Naletela sam na sjajan članak Fila Bakleja (Phil Buckley)  o tome kako društveni mediji mogu da pomognu spasavanje  klasičnih. Kombinujući njegove ideje i dodajući malo sopstvenog začina, evo moje „tu du“ (to do) liste za naše (pre svega štampane medije) i njihov social media angažman:

-  Volite svoje čitaoce!

Oslušnite šta misle, šta žele da čitaju, pogledajte komentare na sajtu, odgovarajte na njih. Nemojte koristiti Fejsbuk i Tviter kao RSS feed, jer to onda može da radi i mašina umesto vas, zar ne?

-  Promenite, se ne boli!

Ovde ću citirati Bakleja, prestanite da se branite od promena, već počnite i sami da se menjate.  Čak 96 odsto pripradnika „generacije y“ u svetu ima pristup društvenim medijima, više od 70 odasto njih provodi NAJMANJE dva sata online, dok manje od polovine toliko provodi ispred TV-a.

- Ulažite u znanje i veštine

Znanje nikada nije bilo jeftinije i pristupačnije, ali potrebno je uložiti velike količine veoma skupog resursa – vremena. Stvarno, ni s najboljom voljom ne mogu da shvatim kolege koji odbijaju da nauče da koriste računar! na primer (a imala sam takvih „slučajeva“),  za društvene medije nisu ni čuli, i dalje umesto da krstare internetom razgovore spremaju u dokumentaciji…

Potrudite se da se oni koji kreiraju i prave sadržaj dodatno obrazuju i spreme za novo vreme, negujte njihovu kreativnost i nagrađujte angažovanost. Ako neće oni, ima ko hoće, bar je novinarsko tržiše (pre)zasićeno radnom snagom

- Prilagodite se čitaocu/gledaocu, probajte da mu ponudite maksimalno personalizovan sadržaj  – kroz RSS feed samo određenih rubrika i kategorija, njuzletere (newslettere), lično obraćanje na FB i Tviteru (da, da to zahteva vreme i posvećenost, ali gradi lojalnost, poput primera koji daje Baklej – ako u tvom omiljenom kafiću znaju kakvu kafu piješ, zašto ne bi novine koje čitaš znale šta voliš?

- Dozvolite da se „virus“ širi – omogućite da se sadržaji vašeg sajta što lakše širi dalje , da čitaoci mogu jednim klikom da podele (sharuju) vest.

- Učinite korisnike delom nove zajednice

Činjenica je da ljudi koji još uvek čitaju novine to rade ne toliko zbog informacija koje mogu da pronadju na mnogo mesta, već zbog osećaja koje im to čitanje daje. Društveni mediji daju sjajnu priliku da se stvore nove zajednice kod kojih će moći da stvore upravo takav osećaj pripadnosti, koji je vrlo bitan za lojalnost određenom mediju (ako mi ne verujete, pitajte na pr. dedu koji već 40 godina čita isti dnevni list

O tome kako to u praksi izgleda kod nas, u narednom postu.