„…Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo. Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija – to je zbir svih nas. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami…“

Z. Đinđić

slika uzeta odavde

Ja, večiti mrgud i kritičar političke scene, onaj deda „Mapetovac“ koji kritikuje sve i „svja“, nemam kome da skinem kapu u ovom našem političkom brlogu. Barem ne poslednje 3 decenije dokle moje pamćenje seže. Ali, moje osećajno, intuitivno ja žali za čovekom koji je ovo rekao, koji je imao viziju i želju.

Ne ulazim u leve, desne priče, pare, kamione, avione, mafiju i kliku, ekonomiju belu i sivu, sav taj galimatijas užasa... sto puta sam u žaru polemike istom njemu spominjala rodbinu bližu i dalju, ja mali čovek, s malim problemima u državi u velikim govnima. Ali, i posle toliko godina verujem da je od cele te postkomunisticke, a komunizmom zadojene klike zadriglih neradnika, lopovčina i kraduckivača( termin napravljen uz pomoć Velimira zemljaka Ilića) i veštih opsenara rečima, koji se samo rotiraju i ritualno tapšu po ramenima, samo on imao šansu. Zato su ga ubili, ko psa.

I više od toga što su bili aktuelnog predsednika Vlade, više od tog šoka boli to što je pucanj jasno stavio do znanja da će takve ideje u ovoj zemlji ostati manjina, da se neće rasejati i primiti na ovo tle, ma koliko ih zalivali. Nemaju, braćo i sestre gde da se prime.