Telefon zvrji poznatu melodiju, a dva para ruku me miluju, usnice me ljube.

- Maaaama, mlekoo, crtani! Praktično tek svanulo a ja već umivam, oblačim, presvlačim, ljubim “mudljive” prstiće, grejem mleko, jurim pelenu, otimam se oko Pavlovićeve. Usput stavljam kafu, pristavljam ručak za Debeljka, ljubim muža puža za lep dan, ispraćam ćeru u vrtić…

Slika uzeta odavde

Kao na traci, trčim tamo, amo, na pola uha slušam vesti (jer moram da budem u toku, ko šta, gde, kako, zašto, svetska kriza, narkoman probao da se ubije, Beovizija, krađa para, roditeljski kasni…) hranim malo čedoviše, on pljuje okolo, neće kašu, oće mandarinu, trčim potirem, usput, dok se šminkam i oblačim.

Čizmice, štiklice, suknjica, “biznis look” (uz strah da mi možda neka bebeća bljucka nije zalutala na majicu). Izlećem iz stana dok leteći razmenjujem uputstva s bebisiterkom…

Autobus, gužvanje, miomirisi… Sluške i muzika spašavaju otupelosti pogleda i konverzacije. Izgubljeno vreme, utopljeno u velegradu, stojiš stešnjen, onečovečen, čekaš svoju stanicu.

Na poslu gadne vesti, još gadnije face, čekaš da ti svane, pišeš, piskaraš, trčiš s događaja na dogadjaj, glumiš ludilo dok se autocenzurišeš. Sa svakim detetom nazaduješ po jedan korak u “karijeri”. Samo čekam da mi jedno jutro veliki šef dok budem ulazila kaže – ti, dugačka, ostaješ, ovde, na portirnici.

Ako, tako mi i treba kad hoću da studiram, i još pravim decu s dobrim prolaznim vremenom – 2 komata za 3 godine. Iz dana u dan samopouzdanje mi sve manje, ko i moja plata u evrima. Vec oko četiri cupkam da sto pre redakciji vidim ledja ne bih li trčala ko bez duse ili po malo veliko dete u vrtic, ili po malo malo da mi ne bude samo ceo dan dok ja crnčim.

Pa onda dva sata kvalitetno provedenog vremena(jer ako ga ne rodimo razni bla bla psiholozi ce nam ceo dan do podne nabijati osecaj krivice kako nismo dobri i posvećeni roditelji). Uz to naravno treba imati dobar, umereno kaloričan i izbalansiran ručak(ostaci ispiranja mozga o zdravom životu i ostalim glupostima koje zanemaraju da ćemo se hraniti zdravo, al padati mladi ko muve od stresa i brige), a deca moraju da se hrane zdravo, sto mora da bude postavljen s pažnjom i ukusom…

Dok se igram s klincima, boga molim da mali patuljci dođu i operu sudove, sklone krš, spreme sve za novi radni dan, dok ja čitam priču za laku noć i glava mi pada od umora. A onda dok anđeli spavaju, ja opet ne znam gde ću pre – kuća mora da blista, ručak da se spremi, muž da se „podmiri“(inače će se žaliti nekakvom društvu za zaštitu nečega kako je zapostavljen u braku a kroz seksualni život mu se navatala paučina).

Al’ to nije sve, ja bih malo i da vršljam po netu, da pročitam neku knjigu(mora se biti u toku jel’ te),da napisem ponešto, da opravdam epitet bednog piskarala i kad konačno supustim glavu na jastuk, neeee mooogu da zaspim. Od umora, od strepnje i griže savesti što nisam ovo bolje, ono lepše, ono tamo tananije, što nisam aždaja sa sedam glava i oktopod sa osam ari ruku…

I onda, svako veče pomislim – drage dame, jebala nas emancipacija!!!

Ako, same smo ovo tražile. I ne osećam se sigurno mnogo bolje i ispunjenije od moje babe što je nadnicom ishranila petoro i bolelo je uvo da li je neko ocenio kao uspešnu majku ili ženu od karijere.

Ni u odnosu na one japi žene koje su rešile da grizu, vuku, da mlate lovu i neće da se bakću s dečijim guzicama i kakom, pogotovo ne istovremeno dok rade završni račun ili tekst u “dedlajnu”. Pa ni naspram onih koje su rešile da sede kući, čuvaju musavu dečicu i uživaju(ili živčane) u dečjoj ciki, dok još uvek u kućnoj haljini debelo iza podneva piju kafu s komšinicom i pretresaju lokalne afere.

A ovako… ni tamo ni ovamo, nikom dobra, nikome odlična, ogrezla u griži savesti i mnogo bolja od onoga što drugi vide, jer se svuda dajem po parče, po mrvu od onoga što mogu i želim.

Kažem ja, jbala nas emancipacija…