Banke i njihovu beskrajnu trku za profitom zavijenu u razne šarene papire  manje više smo svi prozreli. Ali, nekad baš nemaju meru. Kao što je dobro Gaga Đermanović izanalizirala (pojavu koja mi već danima ide na ganlije), Komercijalna banka (ili njen marketing tim i agencija s kojom su radili) nas baš smatra naivnima. Samoreklamerstvo bez imalo ukusa, a sve pod parolom humanizma, iziritiralo je prilično ovdašnje blogere, pa se munjevito tokom današnjeg dana „nabralo“ više od 30 blog postova sa istom idejom (koja je potekla od Ivana Ćosića) – da blogeri svoj prostor (besplatno) ustupe baš tim kampanjama nevladinih organizacija i tako pokažu ličnu odgovornost naspram lažne korporativne odgovornosti.

Jedva čekam da vidim (ne) reakciju Komercijalne banke i kako će rešiti problem koji su, ruku na srce, sami izazvali. Ova tema me i lično pogađa, jer se više od pet godina aktivno bavim radom u nevladinoj organizaciji.  Odgovorno tvrdim da gotovo NIKO s kim smo kontaktirali nije bio ni donator, ni društveno odgovoran, niti je imao istinsku želju da pomogne. Ili je makar dobro skrivao, ispod kalkulacija koliko će to (komada, prodaje, reklame… dopunite dalje) da donese, kako će da se odrazi na prodaju, profit i sl… Jedan od „biznismena“ , potencijalnih, „društevno odgovornih“ finansijera projekara me je otvoreno pitao – a možete li vi da učinite da se naš proizvod koristi u svim beogradskim vrtićima? -  Pa to ne bi mogao (valjda) ni od Đilasa da traži…

I to je u redu tj bilo bi, da nisu pričali kako su i oni roditelji, i kako je i njima teško i kako bi voleli da pomognu.

Ne brinem se za organizacije koje su predmet ove akcije – svi oni rade, svim srcem, imaju ideju koja ih vodi i uspeće na ovaj ili onaj način. Kao što će i RODITELJ uspeti, sa ili bez korporativnih sponzora  i „društveno orgovornih kompanija“. A Komercijalna banka je samo uspela da jednu (možda ne tako lošu ideju) upropasti preterivanjem u samoreklamerstvu, jer novac uložen u vikanje – mi smo dali, mi smo dali, mogao je mnogo bolje i (humanije) da se iskoristi…

A evo još nekih stvari koje vredi podržati

Akcija #mojedojkesuok

Ustupam svoj skromni medijski prostor ovoj akciji i kampanjama koje vrede ili što bi rekao Saša Jovanović

da i mi blogeri, nebitni u očima velikih muljatora, ustupimo svoj “maleni” prostor humanitarnim akcijama

 

p.s. Hvala Istoku na gotovom embed codu, možete i sami da se poslužite.

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe sa smetnjama u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Još „vruća“, čeka da se spakuje u korice, „Blogopedija 2010″ je tu! Malo me je koncepcijski iznenadila, jer  je ove godine beletristički nastrojena, i sigurno je šteta što mnogi odlični stručno/edukativni tekstovi nisu zbog tematike u uvršteni u ovaj izbor. Bilo bi dobro kada bi se narednih godina izrodilo više edicija, pa bi svako, shodno afinitetima mogao da uživa u tematici koja ga zanima. Na kraju krajeva, čar blogovanja i jeste u tome što ga je teško staviti u bilo kakav kalup i drago mi je što na ovom našem blogonebu, ma koliko, globalno gledano bilo još uvek malo i nedovoljno „masovno“ ima šta pametno i lepo za pročitati.

I drago mi je da sam po drugi put deo te ekipe. Uživajte! I  vidimo se na Blogpenu.

Angelina Radulović: Jednake

Bojan Arsenović: Nebo nam pada nad glavu

Branislava Džigurski: Poetičnost prljave sudopere

Branko Đurković: Oda cvrkutu

Dejan Vukmirović: Reinkarnacija

Dragan Zarić: Pišući iznosim subjektivan stav

Dragana Đermanović: Život je knjiga

Dragan Radović: Tajni gedžet Svetislava Basare

Istok Pavlović: Startapitis – bolest savremenog web profesionalca

Ivana Momčilović:  Nostalgija za brdima

Jasmina Lechleitner: Poljubi kišu

Marija Đokić: Neodoljivi zavodnik

Marija Spasojević: Mikroskopsko ništa

Miloš Krneta: Islandski vulkani

Miljan Ristić: Facebook – slučaj treći

Miljana Mladenović: Survivor ili kako nadigrati muškarce

Mirjana Mimica: Predsednik, stidne dlačice, šetanje psa – aj lajv in Srbija

Nebojša Radović: O kratkoći življenja

Nemanja Terek: In memoriam: jedan od onih dana

Nenad Obradović: Miris noći

Predrag Milićević: Trag života

Sanja Glamočanin: Cimeri XXI veka

Slavko Ilić: Twitter Story: Poklon za nju

Slobodanka Boba Đuderija: Ko ne izroni, magarac

Tamara Gočmanac: Neljubavno pismo

Tanja Novaković: Sniženje

Tatjana Tucić: Prkos i goruća ljubav

Viktor Vilotijević: Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam

Vladimir Kalušev: Religije i Internet

Zlata Veličković i Višnja Dimić: Autorecenzija

Zoran Stanković: Prekinut san

Nastavak priče:

Loši potezi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića  i ministarstva na čijem je čelu, nisu mogli da stanu u jedan tekst.  Nije poenta ovog članka da samo nabroji loše poteze Tomice Milosavljevića, iako ih je, vidi se, bilo mnogo. Nekako, kada je krenula akcija, osetila sam potrebu da sve ono o čemu sam pisala i pratila kao novinar prethodnih godina, objedinim na jednom mestu.

Ipak, činjenica jeste da mi nemamo više zdravstvo koje smo imali devedesetih, kada su pacijentima vadili zube umesto da ih popravljaju a sve od „gaze do veštačkog kuka“ morali smo sami da kupujemo. Nije sve crno, ali nije ni razlog da budemo zadovoljni. Tim pre, što smo korisnici usluga koje plaćamo, i što će tranzicija u našim glavama od stava da je zdravstvo besplatno do stava da plaćamo uslugu za koju očekujemo određen tretman, potrajati, očito,  godinama.

Milioni evra ušli su prethodnih godina posredstvom fondova Evropske Unije i raznih domaćih i međunarodnih projekata u sistem zdravstva.  Ali osim skupe opreme, renoviranih zgrada čini se da je ministar zaboravio da ulaže u najvrednije – u ljude, stručnjake koji u tom sistemu rade, u njihov odnos prema poslu,  njihov kodeks ponašanja i odgovornost prema pacijentima.

Izvor slike

Jer, ako pogledate primedbe gnevnih pacijenata, velika većina se odnosi upravo na ponašanje medicinskog osoblja, njihovu ljubaznost, traženje mita. Velike i krupne stvari poput lekarskih grešaka ili organizovanog uzimanja miliona  i uticaja farmaceustke mafije su vrh ledenog brega, i glava ribe, do koje se stiže na kraju. I uz pomoć sile prinude van ministarstva zdravlja,  uz pomoć  policije i sudova (pa je logično što za tu borbu moraju najpre da se te službe konsoliduju i počnu da rade).

A zašto?

Zato što nijedan propis koji je ministarstvo donelo nije suštinski promenio ponašanje zaposlenih u zdravstvu, koji teraju po svom.  Zato što nijednom do sad oni odgovorni, vredni i moralni lekari nisu ustali i digli svoj glas sa željom da vrate već  dobro uzdrmano dostojanstvo svojoj profesiji.

Izvor forografije

Zato što Tomica Milosavljević ne želi, ne sme i ne može da se suprostavi otvoreno ili priktiveno mafiji u sopstvenim redovima. To što on možda nije deo te ekipe i nije umočio prste u med, ne lišava ga odgovornosti. Jer,  ne može se nekažnjeno prolaziti s kozmetičkim promenama kojima se skupljaju politički poeni i očekivati da će bure baruta  na kojem sediš s upaljenim šibicama  ugasiti  ako dva puta duneš ili prospeš lonče vode.  Sve što je Tomica Milosavljević započeo bilo je kratkog daha, forma a ne suština,  poza a ne promena.

*  Tako se neslavno završila priča o suzbijanju mita u porodilištima.  Umesto da se stane na rep lekarima koji uzimaju od 100 do 500 eura po porođaju,  a za epiduralnu anesteziju još od 100 do 300 evra, (neki čak i unapred!)  Tomica Milosavljević je legalizovao pljačku -  umesto da platite samo lekaru ispod žita, sada uredno platite na blagajni ustanove, plus naravno ispod žita lekaru isto koliko i pre,  jer u suprotnom – neće doći! Slično prolaze i pacijenti u drugim oblastima, pa recimo pacijentkinja je 10 dana ležala u bolnici čekajući  da joj operišu matericu  i jajnike sve dok se nije setila da da nekoliko stotina evra. Sledeće jutro bila je na operacionom stolu.

Pritom po RZZZ- u epidural se vodi kao bolnički lek i besplatan je! A – ha pitajte to na primer one u Narodnom frontu, koji su ga lepo stavili na spisak vanstandardnih usluga i naplaćuju ga bezobrazno skupo.

*  Porodilišta su ispit koji sa stanovišta pacijenata Tomica nije položio. Ali, gledajući sa strane ličnog PR- prošao je bajno – sjajna inicijativa Majka hrabrost, posle početnog entuzijazma nije promenila – ništa!  Formirana je Radna grupa za bejbi frendli, koje ne  bilo zbog pritiska nevladinih organizacija – Udruženja RODITELJ, Majke hrabrost i Bebac, već zato što je pomoćnicu ministra  dr Elizabet Paunović bilo sramota što su je na nekom belosvestkom skupu nagrdili što se hvali kako imamo bejbi frendli u svim porodilištima a procenat dojenih beba ispod četvrtine – dok samo 10 odsto njih u roku od sata oseti blagodeti majčinog mleka!  Bilo je sramota pa je Tomica rešio da formira Radnu grupu.  U kojoj glavni članovi, lekari s nipodaštavanjem gledaju na temu oko koje su se okupili, i sami priznaju da imaju pametnija posla.

A ono što je najstrašnije, ministarstvo suštinski ne zanima da li su pacijenti stvarno zadovoljni. Juče je Ministar na okruglom stolu prozaičnog naziva „Porodilišta su naša briga“ mahao brojkama i time kako je samo 1,5 odsto  žena rekao da im je traženo mito! Ko je onda tu lud, on što se drži brojki, ili mi što nemamo hrabrosti da negde prijavimo javno ono što pišemo tajno po forumima i u razgovorima u četiri oka?

Izvor slike

*  Profesorka Dragana Jovanović završila je kao kolateralna šteta u sukobu s ministrom zdravlja. Na mestu Sekretara za zdravstvo odmah je ukazala na finansijske manihnacije pojedinih direktora, na šta je Tomica osuo drvlje i kamenje na koleginicu. Ona je dala ostavku, kao moralni čin, očigledno nemoćna da se izbori s dobro uigranom ekipom, a kada su ti na koje je prof. Jovanović upirala prstom pohapšeni i optuženi za pronevere silnih miliona dinara, koje su dobili da oprave zgrade i malter koji otpada, niko se nije uzbudio. Ponajmanje Tomica Milosavljević, koji je čak neposlušnu sekretarku častio privatnom tužbom za klevetu.

*  Kako sam napisala u prethodnom članku, nije farmaceutska mafija izmišljena juče. Niti se radi samo o 10 miliona evra, kao u slučaju ekipe sa Instituta za onkologiju. Radi se o tome da je ispred čekaonica lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti pa nadalje, više komercijalista i predstavnika farmaceutskih kuća nego pacijenata. Svi su pod uticajem, i nije nimalo prijatno da znaš da će odluka o tome koji će antibiotik biti prepisan zavisiti u dobroj meri i od toga koja farmaceutska kuća drži reon tog doma zdravlja.

* I još dalje, sfere uticaja se prostiru toliko da je moguće, na globalnom nivou izmisliti pandemiju da bi se zaradilo na lekovima. Ili je barem preuveličati i građenjem kolektivnog straha ubirati kajmak. Ili, ako to ne upali, makar vakcinu platiti znatno skuplje od komšiluka.

* Čuveni gaf zbog kojeg bi u drugoj zemlji pala vlada, jer je suštinsko moralno i pitanje odgovornosti, operacija leđa u Nemačkoj pokazao je jednu zanimljivu stvar – da u stvari ministarstvu zdravlja i nije preterano stalo do dobrog imidža. Jer pre nego šro je krenuo put Nemačke ministar  je mogao da nasluti kako će javnost u  Srbiji da reaguje kada sazna da se on ministar (a ne on, građanin) lečio u stranoj zemlji za intervenciju za koju to nije bilo neophodno i time pokazao krajnje nepoverenje u zdravstveni sistem koji vodi i nevidjenu bahatost  prema pacijentima čiju sudbinu bi kao ministar trebalo da deli.

* Lekarske greške su sastavni deo posla. Svi greše u poslu, samo lekarske greške završavaju na groblju i zato  izazivaju toliko pažnje. Može biti da je ministar zdravlja u pravu kada kaže da ne može da odgovara za svaki lekarski propust. Jeste. Ali, da postoji strah  od kazne, od gubljenja položaja, ugleda i licence, lekari bi se malo više potrudili. Ne bi radili na 3 mesta istovremeno, pa samim tim i nekvalitetnije, jer nisu mašine. Ne bi žurili na promociju pa zbrzali porođaj čiji je rezultat mrtvorođena beba i jedva živa majka, ne bi smatrali da je licenca formalnost na koju ne mogu da gube vreme.

* Ministar se ovih dana, u više navrata oglasio i osim odbijanja odgovornosti za ono što se dešava u jedinici čiji je on komandant, pominjao je narušen ugled lekara, osuđivanje pre osude i poljuljano poverenje. Jedino nije ni sebi ni nama priznao da nisu ni novinari tabloida ni lakoverujući pacijenti krivi što je lekarski ugled spao na niske grane. Krivi su lekari. Kako će, da li će i kada oni razrešiti svoje probleme, ne zna se. Čak bi se mogla napraviti paralela i s novinarima. I oni su ostali bez ugleda i poštovanja, postali potkupljivi za male pare, a njihove greške samo naizgled ne koštaju života.

Fejsbuk strana

Blog za peticiju

DODATAK

Kad se podvuče crta, pitaju se mnogi – čemu sve to?  Čemu ovoliki „uludo potrošeni postovi“? Izdeliše se blogeri na male  i velike, tipične naše boljke.  Ko još može peticijom da smeni ministra?  Kada će neki rezultat? Odbijam da se bavim ovim pitanjima, podelama i blogerskim dečijim bolestima, neću svoju teško stečenu energiju da trošim uludo ni u nešto što neće uticati da se osećam bolje.

Ali moj glas za smenu ministra zdravlja hoće.

U ovom zatrovanom apatijom i po svim pitanjima obespravljenom društvu, uspeh je imati svoje mišljenje i reći ga. U moru naroda sa sindromom kuvane žabe, koji ne samo da ne misli svojom glavom, nego ni ne misli dalje od prve plate, kore hleba i jeftine pinkovske zabave, biti među grupicom onih koji na svom parčetu veba smeju da napišu šta misle ( i ne, ne moraju nužno da se slažu međusobno, naprotiv, jer ujednačavanjem mišljenja u stvari se ukalupljuju u sistem protiv kojeg se bore), to je USPEH.

Bez obzira što mnogi od nas imaju podugačak staž protestovanja, šetanja, građanske neposlušnosti, izgleda da nas godine iskustva nisu ničem naučile. Uludo potrošena energija i izneverena nadanja vratila su nas nazad u apatiju malih života i  našu građansku hrabrost svukla do članaka.

Jer, danas je tako skupo i tako uzaludno trošiti vreme na bilo kakve pokušaje promene.  Svi smo anestezirani i čekamo da nam neko drugi reši probleme. A vlast na to i računa, da će nas mrzeti.

Nisam tip koji se olako uključuje u humanitarne akcije. Ne zato što ne želim da pomognem, već što ne znam gde bih pre, čovek ne sme da unese srce u svaku tužnu priču koja živi oko nas. Ali, jedno srce me je nagnalo da se zamislim, i da posle mnogo vremena zaista osetim da nismo svi anestezirani i otupeli, da nismo skriveni samo u svoje male živote. To je srce devetnaestogodišnje Vanje iz Sonte, koje je  pretilo da prestane da radi. Da bi samo pomislili na neophodnu transplataciju u Austriji, Vanjinim roditeljima bilo je neophodno 100.000 eura. Cifra koja zvuči nedostižno, to mi je čak i novinarka RTS-a Ana Stamenković rekla, dodajući tužno da je devojci sve gore… Od 17. januara, kada je u kasici bilo oko 350.000 dinara, , 1.400 evra i 500 kanadskih dolara,  prikupljeno je dovoljno novca i  Vanja u sredu putuje na operaciju!

Srce za Vanju

Priča o Vanji širila se od usta do usta, smenjivali su se prilozi na televiziji, drugi su coktali i odmahivali glavom na to što je država nema.  A ja sam se, osim rekordno brzom skupljanju novca za jedno novo, lepo srce, obradovala tome što je onlajn zajednica pokazala da je živa, da  ima srca i da je spremna za akciju.

Za poslednjih sedam dana, gde god da krenete u našem onlajn prostoru, videla su se srca, pričalo se o Vanji…

Gomile tekstova, blog postova, verujem da je večliki broj ljudi otišao do banaka i pošti, okrenuo telefone… Osim originalnog sajta, napravljen je i miror sajt by  ITkutak, formirana Fejsbuk grupa, i kreativke na FB su se dale u akciju  akcija je pararelno tekla i na Tviteru #srcezaVanju. Čak me je i RTS prijatno iznenadio, najpre prilozima, a zatim doniranjem dela prihoda od jedne stupidne nagradne igre.

Vanja sada ne mora da sanja novo srce. Ona će ga uskoro dobiti. Lepo je znati da si makar na momenat zastao, u ovom ludom svetu, i zapitao se  – da li mi je dobro, ako drugima oko mene nije?

Ja se danas osećam baš dobro, a vi?

Ovo su samo neki od linkova gde ste mogli da se uključite u otkucaje za Vanju i njeno novo srce

(nisam stavljala linkove do foruma i sajtova koji su preuzimali vesti).

HVALA VAM STO JOŠ IMATE SRCA ZA SRCE!

ITKutak

Džepna Venera

Dragan Varagić blog

Ivanizmi

Šaputalica

Bitno

Grne

Čarolija

Kasper

Kremašica

Džejn

Terek

Suske

Uživancija

Čarobna lampa

Misli duše

Onlajn tržište

Marxxx blog

Umetnik

Putujmo vedro

Ženska posla

Azil za pse

Mali ljudi

Šareni kutak

Nikolabrank

Sofija

Naći posao

ŽeljkoA

Zabeleži.com

Moj cvetni svet

Trablmejker

Uživanje u svetu blogova je poput odvođenja deteta u ooogromnu prodavnicu punu slatkiša, od kojih ne zna koji pre da odabere, pa trčkara od jedne do druge gomile. Za poslednjih 5 godina više puta sam otkrivala tu čarobnu šumu i uz velike pauze izazvane privatnim rezovima u životu, ponovo u nju zalazila. A ključ hodanja kroz šumu je valjda, izabrati drveće koje vas inspiriše, koje želite u svom dvoruštu, da vam pravi hlad dok uživate u jutranjoj kafi

Ali, mora da se pazi, jer u blogerskoj šumi nekada može da se zaluta u silnom drveću – lepota blogova jeste u njihovoj raznovrsnosti začinjenoj (za mene dobitnom kombinacijom) informacije – plus- stav- plus – prepoznatljiv stil- veština dobre komunikacije. A moja prirodna radoznalost i želja da vidim, čujem, pročitam i naučim što više, dovela je RSS mnogih blogova u moj Google reader. I svakodnevno uživam u duhovitim opaskama, čitam zanimljivosti, učim, „kradem“ cake od iskusnijih, boljih, čitanijih.

Za Blogday, uklopiću se u tradiciju i podeliti s vama moje trenutne favorite. Poređane onako kako su mi pali na pamet, a svima je zajedničko da osim što su zanimljivi, poučni, s jasnim stavom.

- Mahlat  – ubistvena, „Žena s mudima“ (ne, njen blog nije „ženski“), kaže pravo u glavu ono što bi drugi možda pomislili, ali nikako rekli. Neke od najboljih analiza onog što politički korektno zovemo penis i vagina pročitah baš kod Mahlat. Uživam čitajući je, vrlo često mislimo jako slično, samo ona to mnogo bolje verbalizuje J

- Nadžak - njegova džangrizanja podsećaju me na priče jednog od Štrumpfova, onog što mu stalno nešto fali. Opisuje sebe kao namćora, večitog kontraša i baksuza. Al ne bih ga ja menjala, baš takav treba blogosferi.

- Moošema - Retko jasna, sa stavom, pismena (nije zanemarljivo verujte), pitka, ali komplikovana. Nad svakim postom se zamislim.

- Miss Cybernaut – bivša koleginica, danas u svetu e – marketinga i PPC – a. “Geek chick” kako sama kaže . Žao mi je što je nema češće, svaki post ritualno iščekujem. Dal’ je urođeni talenat ili naučeni fini osećaj mere nije ni bitno. tek, ona zna kako treba koristiti lični blog kao sredstvo promocije rada, alat komunikacije, izvor edukacije, a s druge strane kao personifikaciju ličnosti koja iza postova stoji.

- Dragana Đermanović – uzburkala je svojom pojavom žabokrečinu lokalnih balkanskih PR voda, mislim da to sjajno radi i sa uživanjem pratim njen blog i učim.

- Pedya je relativno nov bloger, ali poznat  mnogima u online svetu. Jako mi se dopada ono što je do sada napisao o komunikaciji i njenim pojavnim oblicima, korisno, pitko, s merom.

Ovo je samo malecni isečak spiska blogera koje s pažnjom čitam i pratim. Namerno sam izostavila neke blogove, koji su toliko popularni da je moja preporuka suvišna, jer svako ko zaviri u blogosferu ubrzo neizbežno „naleti“ na njih – Blogowski, Deda, Eniac, Aničić , Urošević (svaka čast na promociji ćirilice), Dragan Varagić …