Uhvatila me blogo -lenjost. Il’ mi nešto multitasking ne fercera najbolje, šta li je, tek otprilike 30 odsto onog što planiram da napišem na blogu zaista i ugleda svetlo dana.

A onda mi bude žao, pogotovo kad se pronađem u nekom tekstu, lepom i iskrenom, onako „do koske“.  Ili dok pametno, lepo i argumentovano govore ljudi iz blog zajednice, pozvani da na RTS -u, klasičnom mediju objasne  u čemu je čarolija blogova i blogovanja, čemu Blogopen i šta je to toliko važno u okupljanju grupice „zaluđenika“  koji vode onajn „dnevnike“?

I dok je Moošema pre neki dan razložno  nabrajala sve koristi od blogovanja, čekala sam kada će da spomene još jedan (a nije uživanje i relaksacija , meni jako bitan.

Mnogo pišem, zaista mnogo – svakodnevno su to redovi novinarskog teksta, onda projekti i tekstovi za Udruženje RODITELJ,  poezija, proza, blog. Ali,  dok sve podmirim, deca, muž, posao, prijatelji, učenje, NVO, blog nekako dođe na poslednjem mestu.  Gledam, prethodnih meseci sam na blogu  pisala samo dva tri teksta mesečno, mnogo manje nego što sam želela. I mnogo mi je žao zbog toga, ali opet, to me je nateralo da malo razmislim o životu, koji sam prepunila raznim obavezama,  o centrifugi koja me svakodnevno okreće, cedi i na kraju ostavi umornu, ali zadovoljnu.

Ne volim nedovršene stvari, a već mesecima sam u situaciji da nešto započnem pa batalim, pa „trčim“ do nečeg drugog, nadajući se da negde nisam uspustila neki rok, da nisam zaboravila neko obećanje. Pročitala sam silne knjige o boljem organizovanju, pojednostavljivanju, produktivnosti. I iz svih njih izvukla jednu ključnu rečenicu: Da je došlo vreme da presložim još jednom svoje prioritete i da sigurno ponešto izbacim sa dugog spiska stvari koje radim. Pre svega, da bih, ono što radim radila kvalitetno i kako treba.  I da bih se bolje osećala u svojoj koži i dopustila sebi da u svemu tome uživam na pravi način.

I tako ja, u sred septembra pravim svoje „novogodišnje odluke“ – prestajem da brojim šta sam sve propustila i ispustila, šta sam mogla mnogo bolje da sam samo imala malo vremena više (a broj neprospavanih sati može da raste do neke granice, kada se polako izvrće u svoju suprotnost i tako naglo povuče ručnu), već ću se fokusirano truditi, i nadam se, biti zadovoljnija sobom.

Za početak, prijavila sam se (konačno) za BlogOpen, bez griže savesti što neću taj vikend provesti s decom (i njima valjda treba nekad da se odmore od mame

Dakle, probaću da neka obećanja data sebi održim. Da budem bolja i uspešnija, da se fokusiram na stvarno važno ili na ono u čemu maksimalno uživam. Blog svakako spada tu, ali da li će izgubiti bitku sa drugim, važnim, lepim i neophodnim  u mom životu, videćemo.

Nadam se da će preživeti.

A nadam se da se nadate i vi.

U mom  nedavnom pokušaju da analiziram kako naši  „oflajn“ mediji poput dinosaurusa prolaze u onlajn svetu, koliko brzo kapiraju korake neophodne da ne bi virtuelno „izumrli“ , primetila sam da lokalni mediji imaju veliki potencijal da iskoriste društvene mreže – ulaganje koje za njih nije veliko, a može da da velike rezultate (koji bi tom mediju značili možda i više nego nekom „velikom“ etabliranom i ustoličenom na vrhu piramide čitalaca(gledalaca.

Zbog toga sam zamolila kolegu Dragana Radovića (aka Novinarska patka), koji po mom mišljenju to sjajno radi upravo s jednim lokalnim medijem, za koji teško da bi i čuli da nije društvenih mreža.

Izvolite, uživajte:

Kako “lokalci”, u nikad težem vremenu po njihov status i opstanak, koriste mogućnosti koje im nudi Internet

Govoriti o načinima na koje društvene medije danas u Srbiji koriste klasični lokalni mediji ili, po onoj rogobatnoj starinskoj definicije od koje zakonodavac i dalje ne odustaje, “sredstva javnog informisanja”, na prvi pogled zvuči kao dobar vic!  Kad mi je Angelina predložila da za njen blog napišem tekst na tu temu prva misao mi je bila obojena upravo tim sivim tonovima: “lokalci”, poznato je, danas dišu na slamku, hvataju se za slamku i opstaju držeći se za tu istu slamku spasa koju ni sami, katkad, ne vide u mraku nagoveštene ili već viđene gubitničke pozicije u kojoj se nalaze.

Prirodan tok stvari nas, dakle, vodi od tačke u kojoj se prelama nevesela stvarnost medija u malim sredinama. Pozicija lokalnih novina (tamo gde ih uopšte ima) ili malih radio stanica nema u sebi mnogo veselih tonova, čak i kad se na radijskim talasima vrti dobra muzika.  I “male” novine i “male stanice” grcaju pod teretom teških, a pesimisti bi rekli, u mnogim slučajevima, i nerešivih problema. No, da li je uvek baš tako, a još više da li tako mora da bude?

Pitanje na kraju prethodnog pasusa, verujem, ipak ste shvatili kao retoričko, a ne i stvarno.  Jer, ako neki posao – u ovom slučaju novinarstvo u malim mestima – ima svoje mesto, ako postoji potreba za njim, ako postoje ljudi koji su tom poslu odani i koji adrenalinski žustro brane taj informativni svet u kojem žive, onda postoji i put kojim već sad ili koliko sutra klasični mediji mogu da nađu svoj poslovni “raison d’etre”.

Ali hajdemo mi sad na centralni “plato” ovog teksta – priču o tome da li i kako “mali” znaju i žele da koriste potencijale društvenih medija, odnosno da ih “eksploatišu” za svoje dobro.

Zapitajmo se prvo kako to rade veliki? “Piskaralo” nam je u svojim člancima već dala dobru analizu i jasnu sliku: veliki klasični mediji su kao slon u staklarskoj radnji, ali ne onaj iz vica koji razbija sve naokolo: naši “slonovi” se trude da svoje “Internet prijatelje” ne diraju baš previše što iz neznanja što iz straha pred snagom te nove stvarnosti u kojoj su se nevoljno našli.

Ako ovo prihvatimo kao tužnu realnost (koja se, doduše, veoma brzo menja po mom zapažanju), onda bi “lokalci” bili potpunu u autu, dakle sasvim izvan te igre.  No, u Srbiji ništa ne treba pretpostavljati već dobro zagledati ne bi li se stiglo do istine.

Tačno je da najveći broj lokalaca još uvek ne vidi šta će to njima da donesu sajtovi, blogovi, Facebook, Twitter ili neka druga “mreža” koja im je, kako misle, otela i publiku i oglašivače? “I sad će ti “kradljivci informacija” da nam pomognu? Ma, ‘hajte, molim vas!!”

Tačno je da ovakvo razmišljanje preteže, ali ne i da je jedino, baš kao što ni viđenje svakog od društvenih medija “ponaosob” nije identično.

Lokalne novine, ma i najmanjeg tiraža, zaista nisu više bez svojih sajtova, mada se o njihovom kvalitetu i koncepciji može reći mnogo kritičkih reči. Postoje i izuzeci, novine bez sajta, ali ja ih znam veoma malo.

Kovin ekspres sajt

Ignorisanje sajta uglavnom je posledica loših iskustava vlasnika sa tiražom koji je, po njihovom mišljenju, počeo da pada kada su “izašli” na Internet. Prava je istina da su drugi ponudili svežu i pravovremenu informaciju i da su pretplatnike postepeno gubili upravo zato što je web besplatno servirao i servira čak i lokalne informacije.

Dakle, izuzmemo li ovakva iskustva, dolazimo do drugih društvenih medija i šarolike slike koja, ipak, nije odraz poznavanja prirode nove snage informacije nastale na Internetu u komunikaciji sa čitaocima. Jer, iako skoro svi “šetaju” FB trasom, to su uglavnom fan strane bez dovoljno osmišljenog pristupa tim istim fanovima – jednostavno “prikupljanje” “obožavalaca” samo po sebi ne znači ništa, baš kao što ni broj tih “fanova” u takvoj koncepciji više govori o tome da je neko nekad kliknuo na “postani obožavalac” nego što garantuje išta što bi doprinelo poslovnom modelu kuće.

Twitter je i inače iza FB-a, što se vidi i po tome što ga i “veliki” više osmatraju nego koriste. A kad to i rade, jednostavno “upare” naloge sa sajtom i link pratiocima, ako ih uopšte imaju, “doturaju” bez ikakvog opisa. Dakle, veliki minus i protraćeno vreme.

Blogove srećem sve češće.  Šarolikog su kvaliteta, ali, znamo, to važi i inače za celu Blogolandiju. Ako gazda ima novinara ili prijatelja(e) koji zna da piše u blogerskom fazonu, biće tu i bloga. Koliko će on biti u službi osnovnog medija, nije teško zaključiti.  Malo ako se ne koristi na pravi način i ako ne stekne čitalačku publiku.

Možemo, dakle, slobodno zaključiti da među malim lokalnim klasičnim medijima Facebook ubedljivo prednjači u arhitekturi korišćenja društvenih medija.

Ne znam da li je to drsko ili se očekuje, ali naravno da mi je primer lista Kovin Ekspres i sajta koji ga prati najbolje poznat i da o tom svom čedu mogu sa najviše poznavanja da pišem.

Informativni sajt, potpuno drugačiji nego što ga prave druge novine koje ili serviraju sadržaj prethodnog broja ili ponude samo niz naslova novog izdanja, eventualno u fleš programu koji omogućava listanje, a ne i čitanje tog novog broja, Kovin Ekspres ima od aprila 2007. godine. Početni koraci nisu obećavali da će on nešto i značiti, ali insistirali smo na koncepciji koju imaju veliki mediji – sajt se osvežava onoliko brzo koliko je to moguće. Događa se da znatan deo novina bude “skinut” sa sajta, ali sopstvenog! Dakle, Kovin Ekspres uzima informacije sa kovinekspres.rs!

Novine su, u međuvremenu, postale ime koje nešto znači, ali neverovatno je koliko je napredovao sajt. Verujemo da je, kao i još nekoliko lokalnih sajtova u gradu, doprineo da Internet postane za mnoge sastavni deo svakodnevice. Pre pola godine pojavili su se prvi oglašivači koji su bili zainteresovani da se “vide” samo na sajtu, list im je bio nebitan. Da li je to nagoveštaj promene koja će pretumbati i poslovni model Kovin Ekspresa, još je rano za zaključak.

O tome koliko i kako koristimo FB i Twitter verujem da onom ko prati blog Novinarska Patka (poddomen info sajta Kovin Ekspresa) i ne treba posebno pisati, a bilo bi i degutantno.

U finišu mali zaključak: lokalci nedovoljno koriste mogućnosti društvenih medija, a i kad to čine uglavnom se drže neke svoje intuicije i saveta “klinaca iz komšiluka”.

A ta vremena su, znamo, odavno prošla. Brzo, veoma brzo, baš kao što su i ti klinci brzo porasli…

Slika uzeta odavde

Ko se nije selio, ne zna šta je patnja, da parafraziram čuvenu rečenicu iz „Lajanja na zvezde“.  Ne znam stvarno ko mi je kriv. Sloboda izbora nije za mene i to ti je. Dok sam bila ovde, lako mi je bilo da budem ušuškana u početničko zaštitničku lagodnost. Doduše bez mnogo izbora i po principu, nit brige nit pameti.

Ovo nije novinarski blog. Barem nije trebalo da bude. Zamišljen je kao mesto. Htela sam kutak gde cu moći na miru da istresem svoju skribomansku opsesiju. I da postavim svoja piskaranja, jer mi je „sajber spejs“ nekako najzgodniji – premda mi je posao da vešto kombinujem reči, još uvek, posle gotovo tri decenije držanja olovke i dalje imam šizofreno pocepane ideje: stalno negde lebim između nihilističko/samoponištavajućeg stava (niš’ ti ovo mala ne valja, batali) i želje, kad već pišem da to neko pročita i još bolje – da mu se dopadne.

Malo po malo, nisam mogla da odolim svim onim zanimljivim stvarima koje su se zakuvale dok se Bedno piskaralo bavilo menjanjem pelena, bljuckanjem i nunanjem potomstva.

I priznajem, svrbi me tastatura, ma koliko bežala od tih tema.

Iako je to otvorilo novi problem – moj blog mi sa strane glednao liči na nekakvu nabacanu gomilu tekstova, koja na prvi pogled nema veze jedna s drugim. Ali, JA vidim vezu i među stihovima, i pričama i bolnim lekcijama koje učim u Udruženju Roditelj, i „lajavim“ tekstovima koji se tiču novinarstva, medija i (re)volucije na domaćem „veb nebu“ kojoj smo svedoci. Razmišljala sam da možda te meandre jedne iste reke razdvojim u više blogova, ali pitam se čemu to? To sam sve ja, moj digitalni identitet, kome se ne dopada, široko mu internet polje. A tu su i katerogije i tagovi, pa  svako može da izbegne ono što mu je dosadno.

Jasno je da mi se blogovanje osladilo, jel da? Posle anemičnih pokušaja da blogujem, prvi put 2006. drugi put 2007.  ipak se desila „ljubav na treći pogled“. Rešila sam po treći put, da ozbiljno blogujem, pa je red i da se odomaćim. U svojoj prćiji. Dakle, dobrodošli na http://piskaralo.com.

Selidba je potrajala, mnogo više nego što sam mislila. Kućicu imam pre svega zahvaljujući Dinketu i mom kumu Siniši, a moram da se zahvalim i Uroševiću na odgovorima na pitanja.  S obzirom da sam još uvek WP poletarac, kućicu sam sređivala polako, s dosta muke, ali sam uživala. I ponešto naučila. Pri problem je već bio prebacivanje bloga sa blog.rs sistema, jer nije postojao način (bar ga ja nisam našla da se to uradi automatski ili poluautomatski).

Sledeći problem je bio ono što sam na poletku spomenula  -PREviše izbora – na hiljade tema, pluginova, nisam mogla da se odlučim ni šta želim, a kada sam odlučila šta želim, kako da to izvedem. Ogromna mogućnost izbora, morma priznati mene je sludela. Majku mu, kako sam izabrala fakultet, muža, a ne mogu da izaberem kako će mi izgledati blog? Kako bilo, sad sam ovde, nadam se da ćemo se i dalje lepo družiti. Od vas očekujem:

- da uživate

- da komentarišete, bez tapšanja po ramenu (nisam gadljiva na kritiku i stav, naprotiv, sve dok ona ne prelazi onu famoznu crtnu nertpeljivosti i primitivizma)

- da mi prijateljski naznačite ako nešto na blogu ne radi, ne stoji gde treba, ili je ružno, ili vam se prosto ne dopada  :)

DOBRODOŠLI

Slika uzeta odavde