Najpre je  pre nekoliko dana u Kuriru citiran i likovan tekst blogera AmitzaDulnikera vezan za Anonimuse i rušenje Fejsbuka, ali, za mene lično i novinarski daleko je interesantnije bilo to što su dva medija - Blic i Kurir, citirali i kao izvor koristili  Tango six blog, blogera (i  vojnog  i vazduhoplovnog novinara) Petra Vojinovića.

U pitanju je „afera“   oko kvara na jednom JAT-ovom Boingu i  vraćanja, odnosno nevraćanja ove letilice za Srbiju. Evo šta mi je Petar rekao na tu temu:

„Dva su medija prenela priču, koju sam  prvi objavio. Najpre  ju je  preneo Blic sa dopunom  izjave Jat zvaničnika koji  nije govorio istinu. Tu laž sam ja raskrinkao na blogu,i onda je to raskrinkavanje objavio Kurir“.  

Činjenica je da je Petar novinar, i da njegov Tangosix blog,  po sadržaju a i formi više  liči  skup na novinarskih tekstova (pa i Petar svoj blog definiše pre kao news blog), nego na blog,  ne umanjuje važnost toga što se dogodilo.  Pre kazuje na način  kako stručnim, uže profilisanim blogovima,  pišući o materiji koju dobro znaš,  može da se ostvari kredibilitet na internetu (a koji  su donedavno pojedini novinari  žestoko dovodili u pitanje). Petar je aktivan član online zajednice,  društvenih mreža, novinar u časopisu „Odbrana“,  Tango six blog vodi već četiri godine,  pa  ga novinari koji prate sličnu tematiku i lično poznaju a i prate preko društvenih mreža.

U konkretnom slučaju, priča je krenula sa Tvitera:

Old school, new media

„Prvo sam najavio da se nešto dešava, (načuljili su uši) i nakon nekoliko sati sam objavio post koji su oni preneli u rekordnom roku, dopunivši vest izjavom zvaničnika (preko Tanjuga). Meni je samo to nedostajalo ali sam odlučio da nema potrebe za tim pošto sam imao nekoliko kredibilnih izvora na kojima sam zasnivao svoju priču. Isti tok priče je bio sa Kurirom“

objašnjava Petar. Mada većina ljudi koji prati blogove zna za Vojinovića i zna da on kao novinar koji prati vojsku /avijaciju prilično predano i stručno prati te oblasti, šita čitalačka publika to ne zna, pa je trebalo po mom mišljenju to objasniti u tekstovima u ova dva medija.

Zanimljivo je Petrovo mišljenje da

„Blic, Kurir, Novi Magazin od pre nekoliko meseci intenzivno prate društvene mreže i tu pored zanimljivosti traže priče. Dakle nisu samo estradne „gluposti“  na radaru. Moj zaključak je da su sve redakcije prilično napredne što se praćenja društvenih medija tiče, preuzimanje bloga kao izvora je druga priča. Zasniva se na kredibilitetu bloga i proceni da li je ta priča odrađena kako treba. Rasprava blogeri – društveni mediji – novinarstvo je već sada besmislena i Miloš Đajić je jednom lepo poentirao – tačno je, ima svakakvih gluposti ali i amater može prepoznati kredbilnu online vest. To je svrha online alata. Da profesionalcu iz neke oblasti omogući besplatnu, brzu i merljivu platformu“.

Smatram da se oko tog događaja uvezalo nekoliko bitnih stvari, koje do sada nismo imali prilike da srećemo u print medijima, njihovom odnosu prema onlajn medijima i društvenim mrežama.

Zašto je ovo važno?

• Iskorak ka savremenijim onlajn izdanjima medija, ne samo „prepisanim“ novinama. Sajtovi naših medija često izgledaju kao novine prekucane i postavljene na ekran. Takav način razmišljanja u poslednje vreme se dosta menja, koriste se sve prednosti Interneta  – multimedijalni sadržaji koji objedinjavaju više medijuma za komuniciranje, korišćenje društvenih mreža, user generated content, dvosmerna komunikacija,  ali je činjenica da ćete i dalje teško sresti tekst na onlajn izdanju dnevnih novina koji je prilagođen za web, a nije samo prekucan. Blic sa svojom intergisanom redakcijom čini neke dobre pokušaje u tom smeru, ali i dalje im nedostaju kvalitetni novinari za web, ili dobri onlajn editori koji bi menjali osnovne tekstove, namenjene printu. U ovom slučaju, slažem se sa onim što mi je Petar napomenuo  – tekstovi u kojima je Tango six citiran i linkovan, pojavili su se samo u onlajn, a ne i u print izdanjima novina.

“ Ni Blic ni Kurir nisu svoje tekstove o ovome objavili u print izdanjima. Mislim da je to dobra odluka. Na početku vesti su stavili link ka mom postu što daje kontekst priči a to je nemoguće uraditi u printu. I naravno bitnije mi je da mi se blog ili ime pojave online. Print je nebtan, print je spor a kao što se iz ovoga vidi, online mogu funkcionisati stara dobra pravila offline novinarskog esnafa“ – kaže Petar.

• Linkovanje! I ovo je lekcija koja izgleda počinje da se primenjuje. Bez obzira na  priču o neophodnosti/prednostima linkovanja u web tekstovima i   o dodatnom kvalitetu koji se na taj način dobija,  online izdanja štampanih medija donedavno su veoma retko linkovala sadržaj, a i kada su to činili, bili su to interni linkovi. Situacija da se linkuje bloger do sada je bila nezamisliva. Čak ni „dopisnici sa Tvitera i Fejsbuka“, kako je Miloje Sekulić krstio pojavu da se u novinarski besmislenim tekstovima prepričavaju  „selebriti“ tvitovi i statusi,  ne linkuju te statuse, tvitove, čak ne stavljaju ni printskrin

• Praćenje, a ne samo vegetiranje na društvenim mrežama! Naši mediji shodno celokupnoj društvenoj situaciji, dobrano kasne sa novim trendovima. Tako je i njihovo pojavljivanje na društvem mrežama ličilo (a kod nekih i sada tako izgleda) na slona u staklarskoj radnji, niti su ih koristili valjano, niti su prepoznavali značaj i neslućene mogućnosti istog. Od momenta kada sam pisala o korišćenju društvenih medija, neki su drastično napredovali, neki su ostali na istom. Ali, činjenica je da su počeli ZAISTA da prate društvene medije kao način da oslušnu javno mnjenje, dobiju brze informacije, ili kao u ovom slučaju  ili nekim drugim slučajevima, čak i izvor informacija.
• S druge strane, ispada da  nije tačno da novinari nemaju u fokusu blogove, već samo da nije bilo interesantnih blogova Imaće ih sve više, ali je stvar u tome da se prate specijalizovani, ili blogovi koji donose specifičnui informativnu vrednost za novinare.  I kod nas će blogovi evoluirati od neinteresantnih ličnih dnevnika (bar su ih tako mediji videli) do  interesantnih, ciljano usmerenih i informativnih blogova (ako ih bude samo oko pet odsto, to će i dalje biti značajan  broj), koji daju neku novu vrednost -  drugačiji pogled, mišljenje, informacije iz drugog izvora.

•  I dalje ostaje otvoreno pitanje pažljive provere kredibilnosti izvora, u ovom slučaju blogera, a na konkretnom primeru može se videti da je lako proveriti kredibilnost nekog  ko je aktivan na Internetu i na društvenim mrežama.

“ Budući da sve kanale društvenih medija koristim intenzivno sigurno sam nekima od njih i tako ušao u radar, sa dosta njih se poznajem i takođe u poslednjih nekoliko meseci me zovu za pomoć oko pokrivanja vazduhoplovnih tema ili za komentar. Dobri primeri za to su recimo Novosti (zajedno sam sa Radetom Dragovićem radio na priči oko prodaje aviona iz Muzeja Vazduhoplovstva,) i recimo Blic me je zvao za komentar oko „Titovog svemirskog programa“ .

• Interesantno je i  pitanje kako da novinari koji bloguju urede odnose sa medijem za koji pišu. Način na koji će se novinar/blger odnositi prema istim temama, šta će pisati za medij za koji radi a šta za blog, da li će umeti da diplomatski drži neke odnose ( i ne zatvara vrata zadnjicom), kojem mediju će, kada i zašto dati prednost, sve su zanimljiva pitanja koja će morati da  rešavaju oni koji se bave novinarstvom i bloguju (ili koriste bilo koju drugu platformu za širenje informacija).

U Petrovom slučaju, kako kaže postoji dženlmenski dogovor oko nekih pravila:

 “ od samog početka imam dogovor sa urednikom da se sve od izveštavanja i vesti uvek prvo objavi u Odbrani, pa na mom blogu iili prvo na sajtovima Ministarstva Odbrane,  pa na mom blogu. Redovno tvitujem sa tih dogadjaja ali nikad ekskluzivno i nikad da kršim specifična pravila Ministarstva Odbrane po nekim osetljivim pitanjima.

I da se složim sa Petrovim zaključkom 

Mislim da će kvalitetne specijalističke blogove mediji pratiti intenzivnije u bliskoj budućnosti i da to već rade. Običan čitalac može vrlo jednostavno da razluči kredibilan i informativan blog od onoga koji to nije, edukovani i praksiran novinar to može još brže i bolje da skapira.

 

Realnost, novinari se okreću alternativnim mestima za inspiraciju, izvore i ideje

 Pogledajte i  zanimljivo  istraživanje koje je sproveo Brodeur, a čiji je zaključak da blogovi ne samo da utiču na brzinu i dostupnost, već i na uređivački  ton i pravac izveštavanja.

Pored svega što je, čini se na namerno grub i senzacionalistički način napisano u tom tekstu i u komentarima, ispada da oni koji nisu po merilima novog tranzicionog poslodavca, maltene ne treba ni da rade ni da postoje, iako, sigurna sam svako od njih ima bar jednu osobu iz „grupe“ onih koje su prozvali  kao neradnike i „nepodobne“-  ženu trudnicu, ili starijeg oca koji teško nalazi posao, rođaka sa invaliditetom.  Od svih podela koje su navedene, priznajem samo jednu -  na radnike i neradnike. Sve ostalo je irelevantno, diskriminušuće i vređa. Kao da zaboravljamo da se kvalitet jednog društva meri načinom na koji postupaju prema njegovim najranjivijim delovima.

No, ova priča, kojoj posvećujem tekst, iako je samo mali delić odnosa poslodavac – zaposleni, meni, a verujem i mnogim ženama koje su rodile dete ili to planiraju da učine, veoma je važna.

Probaću da odolim generalizacijama, pa da iznesem nekoliko teza koje se možda mogu, možda i ne mogu dokazati, ali ja ih vatreno zastupam, jer su se pokazale na „sostvenom uzorku“ – ljudi oko mene, to tako izgleda i boriću se svim svojim snagama da težimo ka tome, a ne ka društvu u kojem je vrhunski kredo: ČOVEK JE ČOVEKU VUK.

Trudim se da  razumem sve muke preduzetnika i da na realan način sagledam život danas u Srbiji,  koliko to god mogu, kao ćerka i sestra preduzetnika, kao neko ko desetak godina zarađuje za hleb, a poslednjih sedam uklapajuci i roditeljstvo uz to,  i kao supruga zaposlenog koji gotovo i ne viđa porodicu da bi mogao da joj obezbedi pristojan život.  Smeta mi, prijatelji, što zaboravljate da u ovom društvu, kakvo vi zamišljate, društvu onih koji su jaki, koji su moćni, uspešni puni snage, takvi ljudi treba tek da se RODE  i PORASTU. Treba neko da ih RODI, neko da ih VASPITA. Ili mislite da će to samo od sebe, a?

Kao majka troje dece, uz to još trenutno na porodiljskom odustvu, i kao članica Udruženja RODITELJ koje se aktivno, između ostalog, bori protiv diskriminacije trudnica, zaposlenih žena po osnovu roditeljstva, neke teze  koje pojedinci izrekoše bez imalo blama  učinile su da se osećam kao da me je neko polio kofom fekalija. I mogu samo da zahvalim svom poslodavcu, Večernjim novostima, što, hvala Bogu ne razmišljaju kao „novi mladi lavovi“ naše tranzicije…

Gotovo svakog dana od kako je nastalo Udruženje RODITELJ, javi se neka žena koja je ostala bez posla, koja je diskriminisana zato što je majka, ili je poslodavac zakinuo, ili doživljava mobing jer se usudila da njegovo nezakonito ponašanje prijavi inspekciji, a naša pravnica pada na nos dajući besplatne savete, jer te žene NEMAJU kome da se obrate da ih uzme u zaštitu. Država je predvidela mehanizme koji u praksi ne funkcionišu! Da se ovakve stvari dešavaju  vašoj sestri ili ženi, sumnjam da bi pomislili – ako i treba, htela je da se uvali i ode na porodiljsko…

Probajte da malo razmišljate  „out of box“, mada svi mi hteli ili ne posmatramo svet iz sopstvene kutije. Ako odolite da mislite kako su svi ljudi prevaranti, neznalice i zli, rešite se generalizacija, možete da razmislite i o nekim zanimljivim tezama:

Lako je reći – neću zaposliti ženu u fertilnom periodu. Ali ako shvatiš da je više od polovine fakultetski obrazovanih ženskog pola, da je brojka onih koje mogu da rode povelika, a da i one koje imaju decu svakako ponekad odsustvuju s posla zbog te dece, ostaje pitanje: Koga ćeš da zaposliš? (osim ako ćeš da zapošljavaš isključivo muškarce, ali ajde da ovu temu ne prenosimo na taj teren).  Činjenica je da imamo veliki višak radne snage koji omogućava da se zaposleni smenjuju kao na traci, ali ozbiljnom poslodavcu nije u interesu da svaka tri meseca zapošljava nove radnike.

Država je na papiru zaštitila žene od diskriminacije i po osnovi roditeljstva. Dala im je pravo na bolovanje od godinu dana, mogućnost da idu na održavanje trudnoće ( i za to dobiju deo plate, 65 odsto, a zahvaljujući nekim lokalnim samoupravama i celu platu), propisala da ne mogu da odbiju otkaz sve dok su na bolovanju, propisala da je poslodavac dužan da redovno isplaćuje platu, a onda da čeka nadoknadu od države, zabranila da se na razgovoru za posao uošpšte žena pita za porodicu.

Ali, realnost je MALO drugačija.

Pogledajte kako Mahlat piše o toj drugačijoj realnosti, jutros, kada smo mislile na iste stvari. Jer, u realnosti, drugo pitanje, odmah posle stručne spreme je da li ste udati, imate li decu, planirate li decu. U realnosti, prijavljuju vas na „belu platu“ od 18.000 dinara, a ostatak dobijate na ruke, pa i ako ste i planirali trudnoću, nećete skoro zatrudneti jer s takvom platom nećete nikada podići kredit za stan. U realnosti žene (čak i u državnim službama!) rade nezakonito sa ugovorima na određeno vreme,  pa poslodavci  koriste rupe u zakonu da se ugovore besomučno produžavaju, prave tzv prekidi u stažu… Onda oni imaju  praktično keca u rukavu, jer ako se žena usudi da zatrudni, čim joj istekne ugovor poslodavac nema NIKAKVE obeveze prema njoj, pa je čeka sudbina žene s malom bebom koja  nema posao i koju tek niko neće hteti da zaposli.

U realnosti, poslodavci ne isplaćuju nadoknade trudnicama (čak i kada ih država refundira), nezakonito ih zadržavaju mesecima, ili im umanjuju iznos, isplaćuju ih u robi?. Da bi izašli na  kraj s poslodavcem, treba da ga prijavite inspekciji (čega se žene s razlogom plaše) koja će vam reći da ne može ništa. Da bi izvukli svoje pare, morate da ga tužite privatnom tužbom. A kada se i ako se jednom vratite na posao, napraviće vam haos od života i ostaćete bez posla ovako ili onako (imali smo u praksi Udruženja slučajeve žena kojima smo pomogli da se obrate inspekciji, ali s povratkom na posao doživljavale takvo maltretiranje da su morale da daju otkaz…).

Da li znate da su žene preduzetnice koje odu na porodiljsko bolovanje u podređenom položaju, jer plaćaju duplo doprinose? I da u ovom slučaju nije dovoljno ni što je obdusman rekao da je takvo tumačenje zakona u stvari nezakonito, jer  je državu baš briga?

Dakle,  zahvaljujući državi SVI smo na gubitku. Vredi li se zapitati, možemo li mi učiniti nešto da nam bude bolje, štaviše možemo li mi pritisnuti malo državu da nam svima omogući da radimo i živimo trudeći se najviše što možemo?

• Zašto majke mogu da budu u proseku (dakle uvek ima i biće izuzetaka) bolji i efikasniji radnici od onih koji to nisu?

1.  Kada ste mladi i bez obaveza, imate ceo letnji dan do podne da radite sve polako, bez žurbe.  Nemate zašto da žurite kući. Zaposlene majke uvek imaju na umu da ta osoba s kojom su ostavile dete nije mama i uvek će želeti da što pre završe posao da bi otišle kući. Neće imati vremena za beskrajna kafenisanja, 15 puš pauza, privatna telefoniranja, fejsbuk. Jer vreme do kraja radnog vremena vrtića ističe  tik – tak, bebisiterkino prekovremeno se svakim minutom povećava… Zato će biti efikasnije  i brže.
2. Kada ste sami, dobiti otkaz nije najgore što može da vam se desi., uvek je tu mama da doturi malo novca, roditeljski dom da bude koji mesec ako nemate za kiriju…Kada ste odgovorni za još jedan život, siguran posao znači siguran život, znači stan, hranu, potrepštine koje MORATE na kraju meseca da platite. I zato ćete kopati i rukama i nogama da taj posao i zadržite, i još više ako možete i da napradujete, jer to donosi dobrobit vašoj porodici.

• Kako može da se olakša preduzetnicima kada su trudnice/porodilje u pitanju?

Može na primer, da se ceo proces uplate plate/naknade dok je trudnica na porodiljskom odsustvu skine sa grbače poslodavca. Jednostavno, kao kada se radi o roditeljskom dodatku, gde se za njih otvara poseban namenski račun, može se na isti taj račun i uplaćivati plata tokom porodiljskom. Time bi poslodavac bio lišen brige o zaradi žene dok je  ona na porodiljskom odustvu i na održavanju trudnoće. A angažovanjem drugog zaposlenog na određeno vreme, završio bi se taj deo priče vezan za gubitak zaposlenog (naravno, ni taj proces zamene nije idealan, ali nije ni život idealan).

Štaviše, Udruženje RODITELJ je takav predlog još početkom prošle godine sačinilo i poslalo nadležnim ministarstvima,   Dobili smo vrlo štur i bezobrazan odgovor ministarstva za rad i socijalnu politiku, koji vam pokazujem skeniran.

Zaključak je: SKUPO nam je  i ne želimo da se dodatno trudimo oko porodilja, kao ni da preuzimamo dodatne admisnitrativne troškove u vezi toga, koji sada padaju na teret poslodavca… Pa vidite dragi poslodavci i preduzetnici ko je za to kriv, država ili žene koje zatrudne…

•   Šta  konkretno neki preduzetnici mogu da urade da nama, radnicima/radnicama pomognu ( ili nam u našoj borbi pomognu)
  

1. Pravilnije raspoređivanje odsustva. Kad žena postane majka, njen partner postane šta? Ili on ne postoji, ne računa se? Država je propisala porodiljsko odsustvo samo od tri meseca, koliko je realno potrebno da se žena oporavi od porođaja i ponovo udje u kakvu takvu kolotečinu sa novim članom porodice. Država je ostavila mogućnost da otac sasvim legitimno posle isteka ta tri meseca ode na bolovanje radi nege deteta, a majka se vrati na posao. Koliko muškaraca iskoristi tu mogućnost? Koliko poslodavaca bi „pustilo“ zaposlenog muškarca na porodiljsko odustvo? Zašto nam ne pomognete da se teret roditeljstva pravilnije rasporedi, pa će odmah žene manje odsustvovati s posla a i na samom poslu biti više i bolje angažovane. Povlastice od strane države za poslodavce koji podstiču da i muškarci uzimaju bolovanje za negu deteta, bile bi dobar korak (tako nešto postoji već u Hrvatskoj).
2. Klizno i „part tajm“ radno vreme. Postoje zaista neki poslovi gde je ovo teže izvesti, ali na ogromnom broju radnog mesta mogao bi se posao tako organizovati da zaposlena majka prilagodi radno vreme svojim novim obavezama, u dogovoru s poslodavcem, tako da i posao i porodica najmanje gubi. Prva bih sutra stala u red u takvu firmu gde ću moći da radim noću, nosim posao kući da radim kada deca spavaju, radim od kuće, samo da bih mogla koliko toliko da kvalitetno ispratim njihovo odrastanje, a da ss druge strane i dalje se profesionalno ostvarujem.
3. Vrtići pri kompanijama. Ovo zvuči malo preambiciozno za male firme, ali veće firme bi lako mogle da okupe, oranizuju da deca zaposlenih budu čuvana u blizini radnog mesta. Roditelje to lišava užasnog stresa o tome da li će završiti posao pre kraja radnog vremena vrtića (u Bg rade maksimalno do 18 h, a uračunajte u proseku još sat da stignete do vrtića…).  Kao novinarka, moje radno vreme je najčešće od 10 do 17, 18 h. S druge strane, vrtička pravila zahtevaju da decu dovedem do 8, najkasnije pola 9. To je mnogo bačenog vremena, premalo zajedničkog vremena, mnogo stresa oko stizanja i previše razmišljanja o organizaciji dana umesto o poslu. Takav način čuvanja bi mnooogo olakšao život roditeljima, da ne govorim o tome što bi pauzu koristili da vide decu, majke bi tako mogle da ostvare pravo na pauzu za dojenje, a deca i roditelji bi dolazili i odlazili zajedno što bi im dalo dodatno vreme tokom dana.
4. Fleksibilnost poslodavca kada je rasporedjenost obaveza u pitanju. Posle prve trudnoće, svesna sam bila da ne mogu da kvalitetno radim na mestu gde sam radnije radila, naročito što nisam imala nikakvu pomoć, ni dovoljno velika primanja da obezbedim bebisiterku za dete. Sa urednikom sam došla do kompromisa  – umesto u dnevnoj redakciji naredne tri godine radila sam u časopisu naše kompanije koji izlazi dvonedeljno, i na taj način bile su “ i ovde site i vuci na broju“. Takođe, u drugoj trudnoći urednica mi je, s obzirom na to da sam trudnoću održavala i imala kontrakcije, ponudila da radim od kuće, što sam ja sa zadovoljstvom prihvatila. Dakle, iako sam mogla da budem na bolovanju, zbog izuzetno fer odnosa poslodavca radila sam, i pored zdravstvenih problema, zahvaljujući super uslovima rada koji su mi ponuđeni. Ovo su naravno samo neki primeri, ne znači da je ovo uvek moguće učiniti, ali verujem da velika većina radnika dobro zapamti kada je poslodavac korektan, i zna to da ceni.
5. Ostavljam ovu temu otvorenom za predloge i ideje, hajde da radimo nešto konstruktivno umesto da trošimo energiju na rasprave koje nam neće doneti mnogo, sem lažnog osećaja važnosti…

UPDATE: Pogledajte i Stav Udruženja Roditelj, iznet u Tekstu „Porodilja, noćna mora sprskog preduzetnika“

Ali, problem nastaje kada su poturanja, neobjektivnost i mazanje očiju toliko veliki da s jedne strane prosto vređaju zdrav razum, a s druge strane i kao takvi opet primaju među čitaocima. Onda vidite da kao nacija skoro da ne posedujemo medijsku pismenost ( i to će se koliko vidim obilato koristiti u predizborne svrhe).

Foto: http://media.tumblr.com/tumblr_ly7jjpHmeN1r1s0ej.png

Ali, ovde više mediji ni ne moraju da se dovijaju kako da nam prodaju muda za bubrege na suptilan način, ovde nam zabijaju balvane u oči. Što je najgore od svega, od tih balvana, mi, čitaoci ni trun ne vidimo…Novinarima  i novinama, čini mi se, veruje se više nego što bi trebalo. A evo i zašto. Umesto teoretisanja na ovu temu, navešču i obrazložiti primer od pre nekoliko dana:

Blic mi je još poodavno upao u oči kao veoma žuta, često neprofesionalna i podosta režimska medijska kuća ( i ovo je moje lično mišljenje i nema nikakve veze s tim što sam zaposlena u konkurentskoj kompaniji).  I dok javnost tek na tanjiru dobija mrvice toga kako i na koji način im vlast plaća za novinske objave???, kao da sve forme političkog i ekonomskog pritiska nisu dovoljne, nekada stvarno ne mogu da verujem da se toliko ogoljavaju u svom delovanju:

U pitanju je vest o tome da dva generala JNA, Momir Stojanović i Božidar Delić privatnom tužbom, zbog toga što je ustavni sud ocenio njihovo penzionisanje kao nezakonito,  traže od države da im isplati razliku između plate i penzije za dati period. Obojica se već godinama povlače po sudovima zbog ovog spora, i ako je sudeći po Vrhovnom sudu, u pravu su.

Evo pogledajte kako izgleda vest koju je pustio Blic:

Sve počev od naslova kakav NE sme da se pojavi ni u jednom mediju, nikada, preko paušalnih ocena, mešanja u rad sudstva, pozivanja na moralnu odgovornost tamo gde se radi o zakonu, preko toga da nije ispoštovan NIJEDAN postulat dobrog novinarskog izveštaja, ukazuje na to da je ovo  verovatno plaćeni pamflet.

1. Naslov ne sme da bude moralna ocena, ni bilo kakav vrednosni sud, još manje presuda

2. Tzv. glava izveštaja, pošto toga ovde nema nema nijednu inormaciju koja tu pripada, osim one da je tužba protiv države podneta. Osmah posle glave ide tzv. begraund gde se objašnjava pozadina dogadjaja, koji je opet toliko neobjektivan i lično mišljenje, da mi je neverovatno da je ovaj tekst prošao uredničku kontrolu ( a u stvari to najviše govori o uredničkoj kontroli zar ne?

3.  Ostatak teksta je nabrajanje paušalnih (ličnih, redakcijskih??) ocena, koje ne da nemaju veze sa novinarstvom, već bacaju ljagu i sramotu na isto.

4. Ne postoji NIJEDNA izjava nijednog aktera, pa je potpuna fama na osnovu čega se nižu silne rečenice u izveštaju.

5. Premda izveštaj nikako nema ulogu da postavlja teze i dokazuje ih, ovde se teza ne samo postavlja već i zamenjuje – pa je glavno pitanje visina prihoda generala (valjda bi da imaju manje penzije imali veće zakonsko pravo ili bar po Blicu moralno pravo da tuže državu), i postavlja se pitanje njihove moralnosti, a ne to da li su smenjeni po zakonu ili ne.

Po mom mišljenju, naravno da niko ne treba da bude amnestiran postavljanja pitanja, pa ni generali o kojima se radi: Smatram da bi bilo sasvim u redu  napraviti (istraživački) članak na temu, čija je greška što će država morati možda da isplaćuje razliku u novcu zbog nezakonitog penzionisanja, i da li ima zakonskog osnova za ono što generali tvrde,  ispitati na primer situaciju koja se pominje da generali primaju i penziju i poslaničku platu, napraviti članak na temu motiva takvog postupanja generala (gde bi suprostavili različiti argumenti, akteri i oni koji mogu o tome da daju stručno mišljenje ), čak i priču o odnosu moralnosti i zakona. Ali, ovako je više nego jasno da nije u pitanju nikakvo „istraživačko novarstvo“, već lični napad na pomenuta vojna lica, naročito jer su politički aktivni, i to naravno u opozicionim strankama.

Posle ovog teksta, u Blicu su izašla još dva sa istom tematikom, ali ovaj put su bar donekle ispoštovali osnovne novinarske forme i neka od pravila, mada su im zaključci, kao i redakcijska oprema daleko od objektivnih.

Lažno rodoljublje i realna gramzivost generala

Generali prekršili Kodeks

Ono što je meni lično najviše zasmetalo, nije toliko neprofesionalizam ove medijske kuće i očigledna malicioznost,već potpuno nerazumevanje čitalačke mase i masovno podleganje spinovanju. Ovu „vest“ su preneli osim B92, mnogobrojni sajtovi i  agregatori 99 odsto komentara čitala su povika na velike generalske penzije i plate i još veću nemoralnost generala. Na pitanje koje je glavno: da li je zakon prekršen ili ne i ko je kriv ako će državas zbog toga izgubiti novac  odgovorio je tek zanemarljiv broj ljudi. Nije ni čudo, kada nam je medijska pismenost gotovo potpuno nepoznata katergorija, kada sve vesti gutamo u cugu (jer da bih saznala iole širu i bolju informaciju od Blicove potrošila sam više od dva sata, a to sam uradila samo zato što sam bila profesionalno iziritirana, običan čitalac to jednostavno ne bi uradio),  a gotovo i da ne razmišljamo svojom glavom.

U konkretnom slučaju, objašnjenje glasi ovako:

Božidar Delić naglašava da je tri puta penzionisan – jednom rešenjem tadašnjeg ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića 2004, a drugi i treći put ukazom Borisa Tadića, kao predsednika Srbije. Kako objašnjava, prilikom prvog penzionisanja, u postupku koji je pokrenuo, Delić je naveo da nije ispunio nijedan uslov za penziju, što je Vrhovni sud Srbije potvrdio u presudi. Ponovo je penzionisan 2008., kako tvrdi i tog puta nezakonito i ponovo se žalio i dobio spor pred Vrhovnim i Upravnim sudom. „Maja 2011. pozvali su me i rekli da nemaju formacijsko mesto za mene u Vojsci, i složili smo se da ponovo bude pokrenut postupak za penzionisanje i 15. septembra sam treći put penzionisan.“ Samim ovim, kako objašnjava Delić, po odluci suda, njemu se do tog datuma računa aktivna vojna služba, i postoji zakonska obaveza da mu bude isplaćena razlika između penzije i plate koju bi tih godina imao.

U vreme kada je medijska scena nejasnog vlasništva, izložena najrazličitijim pritiscima, veoma je teško baviti se iole profesionalnim novinarstvom. Ali, zanima me da li neki „novinari“ i „medijske kuće“ znaju da će novina, a i čitalaca biti i posle izbora 2012?

Probaću ovde da sumiram šta me je prethodnih godina strašno nerviralo u kontaktu sa PR osobama, a vezano za moj, novinarski posao:

1. Slanje masovnih, bezličnih mejlova -  Novinari svaki dan dobijaju mnogo i – mejlova.  Otvoriće uglavnom one koji najavljuju važne događaje (mada za njih uglavnom podestnike dobijaju telefonom, videti tačku 2.), one od ljudi u kojima su u dobrim poslovnim odnosima, kao i one koji im pružaju zanimljivu informaciju još u naslovu. Ostale će možda otvoriti, ali kad vide bezličan i- mejl, poslat masovno na mnoge adrese (koje nekada, da nevolja bude veća nisu iskopirane u BCC već u CC liniju, pa tako kao na dlanu imate sve  i – mejlove korisnika kojima je poslato),  brže bolje će ga zatvoriti. Ili, još gore, ako im nekoliko puta pošaljete takav  i- mejl, više niko neće gledati temu pisma, već samo od koga je, i ići će automatski na „otpad“. Još manje je profesionalno poslati na primer novinaru koji prati zdravstvo informaciju da je izašao novi model automobila i da je predstavljen na Sajmu automobila. Šta on da radi sa tom informacijom? Osim što će zaključiti da PR ne radi dobro svoj posao…

Izvor fotografija

2. Bez follow up-a: Pre neki dan sam proverila posle duže vremena poslovni mail. Razlog je prost  – na porodiljskom sam odsustvu i trenutno ne radim. Kad me nije šlog strefio od količine mejlova (iako sam uredno skoro svim svojim saradnicima najavila odsustvo). Kako sam zbog rizične trudnoće morala rano na trudničko, a zatim i porodiljsko odsustvo, na radim duže od godinu dana. Ali, to nekim predstavnicima PR službi nije jasno, pa uporno šalju, šalju mailove, najave, saopštenja… I nikome nije palo na pamet da me pozove, pita da li sam dobila i- mejl, da li sam videla najavu, da li ću prisustvovati konferenciji, da me pita kako sam? Nije teško ponekada pretresti mailing listu. Ovde moram da se ogradim da je ova praksa primetna kod onih koji se bave odnosima s javnošću u državnim službama, ministarstvima i slično, a gotovo je nema u agencijama. Ali mi, kao baksuzu i to smeta, jer znači da od naših poreza plaćaju tamo neke službe koje ne rade dobro svoj posao…

3. Slanje tupavih i još gore, nepismenih saopštenja – Pisanje saopštenja za medije je valjda druga lekcija iz Odnosa sa javnošću (prva je valjda da nikada lošim radom nećete prodati proizvod dva puta, i da rezultati ne dolaze preko noći). Valjda i vrapci na grani znaju da se pri pisanju saopštenja valja voditi dobrom praksom pisanja vesti – u prvom pasusu daš informaciju, razradiš u još tri pasusa i dosta je. Ako imaš još „mesa“ koje novinarima treba, to staviš u poseban dokument. Tako da onaj, ko je u žurbi može da uzme saopštenje, a kome treba „prežvakan“ materijal , dobiće i to. Mnogo ređe sam dobijala ovakve materijale, od onih „drugih“.

4. Spamovanje   – Slanje istih mejlova do besvesti, slanje na sve moguće kontakte novinara, slanje svim novinarima koje poznajete, mogućnosti su velike.  Za utisak, pogledajte pod tačkom 3

5. Trpanje u isti koš -  Ako želite da prenesete poruku, novinar je u prvi mah vaš primalac poruke, ali i vaš kanal. Zbog te dvostruke uloge ga pazite, i nemojte sve novinare trpati u isti koš.  Vaša dužnost je da ih dobro znate (naročito tzv. sektorske novinare koji prate tematiku institucije/firme koju prestavljate). I zato je jako glupo i neprofesionalno da komunicirate isključivo formalno, ili masovnim porukama, ili na isti način prema svima. To vređa inteligenciju.  Posmatrajte nas kao individue, a ne kao hodajući materijal za „fini pritisak“ i spinovanje „pogodnih“ tema. Na taj način doći će  i ROI.

6. Pogrešna procena o „potkupljivosti“ – da li vi zaista mislite da novinari dolaze na neke „evente“  zato što će popiti besplatno piće, dobiti notes ili ćete ih poslati na ručak na Babe? Čast izuzecima, koji bacaju ljagu na sve novinare, ali nemojte se prema nama ponašati kao da smo niža vrsta, koja se, zbog loših primanja može lako potkupiti. Iako je javna tajna da su neki novinari “ na platnom spisku“ pojedinih kompanija, nema razloga da se sa ovom vrstom predrasuta prilazi novinarima,  Na kraju krajeva, takvi „saradnici“ će  kad tad narušiti i vaš kredibilitet, a igranje reputacijom zarad kratkoročnih rezultata nikome nije donelo dobra.

7.  „Pritiskanje“ da se nešto objavi -  Malo je kontradiktorno, jer ako se tako malo značaj pridaje novinaru, kako to odjednom mislite da se on mnogo pita da li će neki tekst biti objavljen ili ne? Bez obzira na lične simpatije, prijateljstva, obećanja, neke stepenice ne mogu da se preskoče. A to je urednik. Šef. On filtrira. Nekada i iz pogrešnih, nekada iz jasnih, nekada iz neprofesionalnih razloga. Ali, novinari (najčešće) nisu krivi što nešto nije izašlo u novinama. Osim onih slučajeva kada ne znaju uopšte da piš,u pa upropaste tekst, ali to je za drugu temu… Dok vi pritiskate nesrećnog novinara, niste se ni setili da je u njegovim rukama malo moći i da „pomoć prijatelja“ treba da tražite na višim instancama. Ako vam uopšte takva praksa treba – u našim Piarovskim vodama raširena, a neki koji znaju više o PR- u  krstili bi ovako ponašanje ne baš lepim rečima. Za promenu, pogodite nas nekada nekom lepom, pitkom pričom, ili malom ekskluzivom, znaćemo da cenimo!

8.   Izigravanje „živog zida“ i „topovskog mesa“ Potpuno je jasno da ne treba direktor/menadžer/važna ličnost da se uvek javlja novinarima na telefon i svakodnevno ćaska s njima. Ali poenta odnosa sa medijima nije  jednosmerna komunikacija – da mediji budu tu kada su potrebni, a da se prema njima postavi zid kada neko slučajno proba da probije „oklop“ izvan izlizanih fraza u saopštenju i šturih, napamet naučenih rečenica nadležne osobe u izjavi. Ako kažem da mi treba izjava ministra, direktora, ma koga da zastupate, ona mi treba, vaše je da se polomite da mi to omogućite. Kakav će biti sadržaj te izjave, da li će vaša taktika biti takva da će se reći okruglo pa na ćoše, to je manje važno, ali deo vašeg posla je da učinite glavne/odgovorne/ važne DOSTUPNIM. Tu lekciju doduše možete da naučite i danas, koristeći društvene medije, gde je konačno novinarski san – dvosmerna komunikacija i reciprocitet postao realnost, a neki političari se već odlično snalaze i (zlo)upotrebljavaju blagodeti ovih tehnika.

9. „Tante za kukuriku“ – Probajte da gledate na novinare kao na saradnike, poznanike, nekada čak i prijatelje. Nemojte samo meriti ko je kome koliko učinio, zaradio, koliko  usluga napravio. Jer, to ne ide tako, nije to pijaca ni trgovina. Gradite iskren i dvosmeran odnos poverenja sa novinarima, to će vam se UVEK isplatiti. Ali, nemojte apotekarskom vagom meriti koliko je ko kome sada dužan. Jer, kao što su vama vezane ruke, verujte, i novinarima su.

10. Oglasi se plaćaju! Nemojte nikada, nikada, nikada tražiti od novinara da vam u novine pusti ono što bi u njegovoj firmi trebalo da radi oglasno odeljenje.

Ovaj blog post sam započela još krajem oktobra kada sam primetila Metalac na FB i Twitteru, i njihove aktivnosti. Tek mi je na komentar Miloja Sekulića sinulo da sam o tome počela da pišem. A i oni su u medjuvremenu neke dobre strane kampanje doveli u pitanje, te bi ovaj tekst svakako imao apdejt

NAPOMENA 2: Tekst, da ne bude zabune nije sponzorisan, predstavlja moje lično mišljenje.

…

Mada često iz radoznalosti lajkujem stranice raznih brendova na Fejsbuku, gotovo nikada ne pratim šta i kako pišu i rade, ili bar ne dugo. Jednostavno, ili su dosadni i spamuju s previše informacija, ili samo šturo plasiraju linkove, kao da iza korporacijskih naloga stoje mašine a ne ljudi, ili pak se ponašaju kao da nas sve samo nagradne igre zanimaju (a i opasno me nervira „bildovanje“ fanova isključivo nagradnim igrama).

Ali, zapala mi je za oko fan strana Metalac posuđa-  kada sam počela da pišem tekst, nisu imali mnogo fanova, manje od 4.000 (imajući u vodu da je u pitanju koroporativna strana, tj. brend), sada, dva meseca kasnije imaju lepih 12.000. Stiče se utisak da su dobro ukopčali „tajnu“ internet komunikacije – dvosmernost i način na koji se naši njuz fidovi na Fejsbuku filtriraju našu stvarnost.

Ako se uz to doda malo opušteniji pristup komuniciranju i vešto korišćenje simbola iz našeg detinjstva – tufnastih i šarenih emajliranih šerpica iz kojih smo slasno klopali kao mali, čini se da  će Metalcu sasvim dobro ići na društvenim medijima. Pažnju su mi privukli i originalnim #tweetRecept takmičenjem, gde su pozivali fanove i pratioce da u 140 karaktera (kolike su poruke na Tviteru) spakuju recept koji se kuva, naravno u tufnastim šerpicama. Na Fejsbuku je tokom vremena zimnice bilo aktuelno slanje slika priprema – naravno, u Metalac šerpama. Akcija je imala lep odziv, delovala je domaće i prijemčivo, skoro kao da nije reklama za brend.

Konkurs „Retro je u modi“ mi je sjajan – jer su fanovi slali slike svojih retro šerpi, koje em udaraju na emocije iz detinjstva, em prećutno govore o kvalitetu posuđa koje je preživelo  tolike godine. Sjajno, zar ne?

Na Tviteru je  krenula akcija #tavajestrava (sve pohvale za slogan). Metalac je krenuo s poklonima, pa je tako na adrese nekolicine tviteraša stigla Mini tava (neki se žale da je baš mini), a  neki su svoje utiske o Tavi već napisali, neki objavili i recepte na sajtovima. Mada Metalac još nema mnogo pratilaca na tviteru, ovakva akcije je vrlo mudra, jer se heštag #tavajestrava pojavljuje u mnogo tvitova (a nisu plaćeni , bar ne novcem).

Ono gde je kreativni tim LPT comunications, koji vodi kampanje na društvenoj mreži kompaniji Metalac, možda kiksnuo je poslednja FB aplikacija, igrica čija je poenta opet promocija tiganja i antistres.  Kako je Miloje Sekulić lepo  javno primetio, udaranje tiganjem po glavi, mada spada u humor – ali prizemni, ima i malo teže konotacije: sećate se Jutjube klipa koji je u stvari snimljeno nasilje u porodici.

I onda, dolazi se u opasnost da se jako lepo vođeni nalozi na društvenim medijima, umerene i lepo osmišljene tehinke, nagradne igre i ozbiljan rad na promociji padne u vodu zbog (malo ) nepromišljenosti. Zato saveti da se kampanje tokom pripreme ostave da „odleže“ pre puštanja, da se ne juri za planom rada, da se svaki predlog pogleda iz više uglova i aspekata (sigurno ne po principu da li će se gazdi/direktoru svideti), kakve poruke šalje. Jer i to je deo marketinga, prikrivene  i nenamerne poruke nekada nose ogromnu težinu. U konkretnom slučaju, dolazi se u opasnost da ih neko optuži da promovišu nasilje, da im neka NVo za zaštitu prava ozbiljno zameri simboliku i povuče gomilu loših komentara, najveći ispit za svaku „kompaniju na mreži“

Takođe, nekako mi se čini da za pratioce/fanove nije ključno ni neophodno stalno imati u toku neku akciju/kampanju, pogotovo ne treba „silovati“ i žuriti, dajte malo ljudima vremena da odmore. Previše aktivnosti nekada zna da bude i kontraproduktivno. Dakle, promišljeno, polako, lagano, dvosmerno, iskreno i kreativno – ovo su ključne reči 

Umete li da raspoznate ko stoji iza neke informacije, zašto je plasirana, kome je namenjena, kako je „fino štelovana“? Da li uopšte, u sveopštem skakanju sa informacije na informaciju imamo vremena i izbora da se zapitamo vrede li te one naših potrošenih minuta. Da li većina nas problem rešava generalnim svrstavanjem medija na pouzdane i nepouzdane i kao takve ih prihvata, bez mnogo rada na sopstvenoj (a i tudjoj) medijskoj pismenosti?

Neka štiva mogu da budu sasvim solidna  osnova ne samo za pisanje već i za čitanje novina. I ne samo za novinare, već i za građanske novinare, blogere, blogere koji imaju ambiciju da budu novinari, ali i sve one koji se medijima bave na bilo koji način.  Upravo izašla knjiga Velimira Ćurgusa Kazimira će cenim, biti korisno štivo ne samo srednjoškolcima u pilot projektu u srednjim školama koji je pomoglo Ministarstvo kulture, već svima koji bi da pišu, a trebaju im osnovna znanja  i osnovna regulativa. Ova knjižica obraća se pre svega srednjoškolcima,  mada, posle pročitane knjige, imam utisak da ona svojim stilom i jezikom nije poptunoprimerena toj populaciji (da ne kažem da im je dosadna), i da je za nešto starije.

Izraz medijska pismenost mi se veoma dopada, jer implicira da današnji konzument vesti i informacija ne sme da bude „tabula rasa“ kada je u pitanju shvatanje šta je novinarstvo, kako funkcionišu savremeni mediji, na koji način se vesti produkuju, filtriraju, plasiraju, kakve su slobode i ograde novinara. Smatram da je važno da prosečni čitalac ima makar neku predstavu o ovome, jer nepoznavanje, ili medijska nepismenost podstiče opasne generalizacije o novinarima, novinarstvu, ili pojedinim medijima.

Izvor fotografije

Autor dajući kroki današnje medijske scene dobro primećuje da iako nema otvorene cenzure, kao nekada:

„Umesto cenzure, danas imamo tržište i monopole,  i mešovite političko – finansijske pritiske  na medije i novinare“.

Ovakav poredak stvari dovodi novinarstvo u vrlo jadnu poziciju, jer su forme pritiska mnogo suptilnije, teže za podnošenje, neprimetnije (sindrom kuvane žabe), i konzumeru medijskih sadržaja manje uočljive.

S druge strane, internet i društveni mediji doneli su nam, osim klasične novinarsko – uredničke filtracije, filtriranje stvarnosti koje nam „uređuju“  njuz fidovi (news feed) naših prijatelja, naši rss čitači,  tviter (twitter) statusi. Kao da nam gomila trivijalnih i ne tako značajnih (po naš život) informacija zamagljuje poglede na onu nekolicinu bitnih, važnih i kvalitetnih. Dok one dođu na red, mi smo već ko zna gde, jer je naše vreme za informacije isteklo, ili nas je link po link odveo na neko drugo mesto, u žurbi da uzmemo sve i odmah!

Ćurgiuz Kazimir zato s pravom postavlja pitanje: koja je svrha medija danas, da li oni treba da nas informišu,  obaveste, obrazuju, užasnu ili samo zabave?

• Osim prilično šturog preletanja kroz podelu redakcije, autor se bavi novinarskim žanrovima, dajući komparativne primere kako se ista informacija različito interpretira i obrađuje u skladu sa „politikom kuće“.
• Po mom mišljenju tematika koju je uzeo za primer ( Ćuruvijino pismo Miloševiću i sl.) takođe nije najsrećnije izabrana, jer verujem nije zanimljiva nekom ko se rodio  devedesetih…
• Autor se takođe bavi i „pisanijama“ koje se objavljuju u novinama a ne pripadaju strogo žanrovskoj podeli – izjava, demanti i daje nekoliko korisnih primedbi na ovu temu.
• Takođe, otvara jedno veliko pitanje, oko kojeg danas često lome koplja novinari i oni a druge strane – korisnici društvenih medija – pre svega Fejsbuka i Tvitera – da li je suština novinarstva u brzini ili istinitosti informacija?
• Još jedna značajna dilema, koja je verujem još više izražena kod svakog novinara koji razmišlja i o blogovanju i korišćenju društvenih medija je - ima li novinar pravo na lični stav?
• Autor se ovlaš dotakao  online novinarstva, pretraživanja i novinarskih sajtova koji mogu da budu korisni, a upoznaje i čitaoce sa  osnovnim korišćenjem  medijskog Ebart arhiva.

Knjigu možete pročitati ili snimiti sa sajta Medija centra

Sama ideja o upoznavanju današnjih srednjoškolaca sa osnovama medijske pismenosti mi se veoma dopada, kao i namera orgnaizatorap rojektada deci omoguće slobodno korišćenje medijskih arhiva. Nadam se samo da će ovaj priručnik, biti upotpunjen radionicama za decu, sa primerima i praksom.

Meni je, lično, priručnik otvorio još novih tema za razmišljanje, a i prodrmao me da razmislim o soptvenim filterima informacija i načinima na koje u poslednje vreme poklanjam poverenje određenim medijima.

S druge strane, napisano je i nekoliko kritika ove ad hoc akcije (Prešlicavanje, Charolija, Milica Čalija) veoma konstruktivnih. Oni  ovakvo reagovanje smatraju nedorečenim, neorganizovanim, ili takodje samoreklamerskim, poput onog što je uradila i banka, a u centru je sukob mišljenja oko toga šta društvena odgovornost treba da bude.  Mada su kritike opravdane, poređenje banke i blogera nema svrhe, (joj, šta bi uradili da imamo makar pola budžeta kao oni ). A fokus priče se (opet) premešta na PR i njegove funkcije i da li je SCR njegova alatka ili ne.

Lično,  veoma  sam se obradovala kada su blogeri počeli uopšte da pričaju o bilo kakvim NVO, da im je to ikako ušlo u fokus.  Shvatila sam akciju kao cinično – simboličnu,  jer mislim da niko ni u ludilu ne misli da  može da se takmiči sa bankom, njenim resursima i ciljevima. Ovo je (trebalo) da bude kao rukavica u lice onima koji se svojom društvenom odgovornošću razmeću. Vidim da nije tako shvaćeno, i žao mi je zbog toga, jer sam čista srca i bez bilo kakvih (sitnošićardžijskih) namera pristupila celoj priči.

Ovo ne pišem zato što se osećam prozvanom, nikako, svoj „društveni dug“ odrađujem najbolje što umem, u Udruženju RODITELJ.  Ali, imam utisak, a i moje višegodišnje iskustvo mi je pokazalo, da o NGO postoje predrasude, da su nedovoljno vidljivi online (s nekoliko izuzetaka), da je „online zajednica“, ma šta to bilo, često više sklona da napravi sebi dobar PR  nego stvarno negde da offline pomeri dupe.

Kad to kažem mislim - da uplati donaciju, ako ne to onda da posveti svoje dragoceno vreme, uloži svoje znanje, ode, vidi te ljude, popriča sa njima, poseti njihove akcije, volontira…

U Udruženju RODITELJ, koje se prirodno, obraća svim roditeljima, ali i onima koji to planiraju uskoro da budu, nebrojeno puta smo pokušali da aktiviramo ljude, da shvate da MOGU, da TREBA da nešto urade za sebe, da treba da se izbore za svoja i prava svoje dece. Mali, veoma mali procenat ljudi je spreman da se uključi, da da nešto od svojih dragocenih resursa koje sam malopre pobrojala.

Zato mi ovih šest godina, izgleda kao borba sa vetrenjačama, kao mnogo truda za malo uspeha, pa i on kad dođe, uvek  će će naći neko da taj uspeh kritikuje, da kaže mogao si bolje, lepše, brže, a da sam prstom mrdnuo nije. Zato koristim ovu priliku da pozovem ljude da se uključe:

Kukamo na korupciju u zdravstvu?

Udruženje upravo sprovodi projekat Za zdravlje! Zajednički protiv korupcije u zdravstvu. I to one, koja je za nas roditelje najbolnija – u ustanovama koje se bave reproduktivnim zdravljem. Porodilišta. Bolna tačka. Koliko roditelja znate koji rodjenje deteta nisu „platili“, ovako ili onako?

Uhvatiti se sa takvim problemom nije lako, i nemamo iluzije da ćemo ga mi sad, jednokratno jednim projektom rešiti. Od nečeg mora da se krene, a  mi smatramo, da kao Udruženje ako ne možemo da se izborimo sa sistemskom korupcijom (niti to treba mi da radimo, već država), ne znači da ne treba tim problemom da se bavimo. Jer, možemo kao građani da upoznamo druge građane šta korupcija jeste, da ne moramo mi kao korisnici zdravstvenih usluga da je podstičemo, da je to dvosmeran proces. Da, prosto učimo ljude da mito, čast i stavljanje u džep nisu i ne treba da budu jedini način „saradnje“ u porodilištima, u ginekološkim ordinacijama…

Bez obzira što uz kafu, na internet forumima, u razgovorima s rodbinom pričamo  o svojim bolniim iskustvima sa korupcijom u porodilištima, kada treba da načinimo korak dalje da to definišemo kao korupciju (a i ako smo mi dali mito da znamo da smo i mi krivi), da je prijavimo ili obznanimo (čak i anonimno) priču, to ide malo teže. Ljudi se plaše! Ljudi ne veruju da mogu nešto da promene. Sećate se Krugoline Borup i akcije Majka hrabrost? neko će možda reći da se nije uradilo ništa posle silnih potrebnih priča iz porodilišta. Ali, ne bih se složila.

Od tada, pa do danas Udruženje Roditelj i Majka hrabrost izborili su se da se formira Radna grupa ministarstva koja će razmotriti i ponovo uvesti Baby friendly program u naša porodilišta, onako kako treba! Prvi put su nas „snimali“ stručnjaci iz inostranstva i rekli da naš tzv. baby frendli ne postoji, naterali smo i direktore porodilišta da sede sa nama u toj radnoj grupi, postoji u ministarstvu osoba koja je plaćena da se pola radnog vremena svakog dana bavi samo Baby friendlijem.

Neko će reći, malo je?

Ali, rođaci, da se nismo mučili, ne bi bilo ni toga, niti će biti bolje ako SVAKO od nas ne shvati da nije ovca za šišanje i da može UVEK  i SVAKOJ situaciji da digne glas, pobuni se.

• Pročitajte propise, naoružajte se informacijama,  uradite ono što je u vašoj moći. Prestanite da idete privatno kod ginekologa, samo da bi sutra imali „pristojan“ tretman na porođaju.
• Raspitajte se koja su pravna sredstva u vašoj moći i kome da prijavite ako vam neko traži mito.
• Shvatite da to zdravstvo mi plaćamo ( i to ne malo) iz svog džepa – razlika je samo što ne dobijamo fiskalni račun.

U ovom projektu, kako možete da pomognete Udruženju RODITELJ?

• Stavite baner projekta na vašu veb stranu
• Napišite tekst, blog post o projektu, o ovoj temi, edukujte ljude
• Stavite na vaš sajt telefon našeg savetovališta protiv korupcije
• Raširite priču o projektu da stigne do što više ljudi
• Prepričajte rođacima i prijateljima koji ne koriste mnogo internet šta je korupcija, recite im da u tome NE MORAJU da učestvuju
• Ako imate iskustvo vezano za korupciju u ustanovama za reproduktivno zdravlje, pošaljite nam priču
• Javno recite imena lekara koji odgovorno i stručno rade svoj posao, bez mita
• Javno recite imena lekara koji su vam tražili otvoreno ili prikriveno novac

Ne zanima vas ovaj projekat?

Pogledajte čime se još bavimo, uključite se ako imate neku dobru ideju, učlanite se u Udruženje, platite članarinu (kojom finansiramo funkcionisanje kancelarije u Bg),  prijavite se u našu bazu volontera (koje pozivamo kada nam je potrebna pomoć tokom akcija), stavite svoje znanje u službu društveno – korisnog rada – da pišete, štampate, dizajnirate, održavate sajt, pišete projekte, dežurate, javljate se na telefon, odgovarate na mailove, pišete dopise i predstavke raznovrsnim institucijama vlasti, radite fundraising… spisak je dugačak.

UPDATE:

Gotovo istovremeno, moja NVO saborkinja i drugarica Nikolina je napisala sličan post na temu: Kako pomoći nevladinim organizacijama. Pogledajte, ima sjajnih ideja!

Sad ste vi na potezu!

Jedva čekam da vidim (ne) reakciju Komercijalne banke i kako će rešiti problem koji su, ruku na srce, sami izazvali. Ova tema me i lično pogađa, jer se više od pet godina aktivno bavim radom u nevladinoj organizaciji.  Odgovorno tvrdim da gotovo NIKO s kim smo kontaktirali nije bio ni donator, ni društveno odgovoran, niti je imao istinsku želju da pomogne. Ili je makar dobro skrivao, ispod kalkulacija koliko će to (komada, prodaje, reklame… dopunite dalje) da donese, kako će da se odrazi na prodaju, profit i sl… Jedan od „biznismena“ , potencijalnih, „društevno odgovornih“ finansijera projekara me je otvoreno pitao – a možete li vi da učinite da se naš proizvod koristi u svim beogradskim vrtićima? -  Pa to ne bi mogao (valjda) ni od Đilasa da traži…

I to je u redu tj bilo bi, da nisu pričali kako su i oni roditelji, i kako je i njima teško i kako bi voleli da pomognu.

Ne brinem se za organizacije koje su predmet ove akcije – svi oni rade, svim srcem, imaju ideju koja ih vodi i uspeće na ovaj ili onaj način. Kao što će i RODITELJ uspeti, sa ili bez korporativnih sponzora  i „društveno orgovornih kompanija“. A Komercijalna banka je samo uspela da jednu (možda ne tako lošu ideju) upropasti preterivanjem u samoreklamerstvu, jer novac uložen u vikanje – mi smo dali, mi smo dali, mogao je mnogo bolje i (humanije) da se iskoristi…

A evo još nekih stvari koje vredi podržati

Akcija #mojedojkesuok

Ustupam svoj skromni medijski prostor ovoj akciji i kampanjama koje vrede ili što bi rekao Saša Jovanović

da i mi blogeri, nebitni u očima velikih muljatora, ustupimo svoj “maleni” prostor humanitarnim akcijama

 

p.s. Hvala Istoku na gotovom embed codu, možete i sami da se poslužite.

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe sa smetnjama u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Dani do odlaska na Institut za onkologiju, bili su mi užasni, a „guglanje“  pojma fibroadenom i njegove veze sa rakom dojki nije mi mnogo pomoglo. Jeste činjenica da sam tumor napipala sama, pregledajući redovno svoje grudi. 

NAPOMENA i digresija: da bi redovnim samopregledom napipali promenu na grudima, potrebno je da ona bude barem 5 mm do 1 cm velika.  A na žalost, 1cm je granica, do koje  se otkriveni zloćudni tumor potpuno leči. Samopregled je dovoljan da napipate cistu, neki fibroadenom, displaziju. Ali da bi zaista bili sigurni da su vaše dojke O.K potrebno je da makar jednom godišnje uradite ultrazvuk kod lekara koji je dobar stručnjak za pregled dojki. Žene mlađe od 45 godina treba da rade ultrazvuk, a samo starije  i mamograf (osim ako lekar ne odluči drugačije).

Na Institut sam otišla preko novinarske veze, kod doktora koji je sjajan onkolog. Odmah, posle manuelnog pregleda rekao mi je da je masa jasno ograničena i da on veruje da je to sve o.k. da imam „samo“ displazije i fibroadenoom i da ne brinem. Otišla sam i na ultrazvuk (drugi u životu, prvi je bio kada sam na svoju inicijativu otišla u dom zdravlja, pre toga mi ginekolog nikada nije preporučio da odem na preglede grudi!), koji je pokazao da imam nekoliko cisti i taj benigni tumor, koji je hormonski uslovljen i najčešće se javlja samo tokom plodnog perioda žene (povezuju ga često sa viškom estrogena).

Bolno me je žignula doktorova prva rečenica - da li vam je neko u porodici bolovao i umro od kancera (ako jeste, onda ste rizična grupa i nemojte čekati da nešto napipate da bi otišli kod doktora)? Dovoljno da se zabrinete i da se zapitate, da li smete da budete toliko neodgovorni da ne dočekate da vaša deca rastu uz vas?

I tako smo moj novootkriveni „dodatak“ u grudima i ja nastavili zajednički suživot. Išla sam na kontrole na tri meseca, pa na šest, pa na godinu dana. U međuvremenu su mi radili punkciju, da bi bili sigurni, i patohistološku analizu ćelija, koja je pokazala sa je sve benigno. Moj onkolog je imao ideju i da ga operišemo (ovo se ne radi često, jer se vrlo često ponovo na istom mestu javi tumor) ali je u međuvremenu došla Jana.

Dojenje je za mene tako, osim najlepšeg iskustva između majke i deteta, blagodati i zdravstvene koristi za dete, postalo veoma važan faktor – zdravstvena korist za majku. Žene koje su dojile imaju manji rizik da obole od raka dojke (naročito mlađe žene, pre menopauze)

Posle rođenja drugog deteta, onaj strah koji stalno tinja u meni nije mi dao mira – zbog trudnoće  dojenja gotovo tri godine nisam išla na pregled – I onda sam, kada je moj sin imao 15 meseci prekinula dojenje, da bih otišla na pregled. (jer tokom laktacije nije preporučljivo raditi pregled – od mlečnih žlezda ne vidi se dobro, pa rezultat može da bude lažan). Sve je bilo u redu, fibroadenom je  i dalje bio tu, ali smanjen.

Trenutno dojim svoje treće dete. Svesna sam da moram redovno da se kontrolišem,  naročito zbog očitog viška estrogena (koji se često dovodi u vezu s rakom dojke), kao i porodične istorije. I znam da će moje dojke biti O.K. jer ću redovno ići na kontrole.

Akcija je, kao što mnogi od vas koji će čitati već znaju, krenula od Mahlat i Ivane Ćirković i njihovih portala Tetka.rs i Organvlasti. Cilj je – da što veći broj žena onlajn i oflajn ( i ne samo žena, jer i muškarci mogu da obole od ove opake bolesti), shvati važnost pregleda grudi, i da ode na kontrolu. Jednostavno. Neophodno.

I pitaće se neko – zašto ove žene  ( i muškarci) spamuju i uglas viču #mojedojkesuok,  mojedojke su o.k. kao da ne znamo da treba da idemo na kontrolu?

Ne znamo. A i ako znamo, često ne idemo. Ili ne stignemo. Ili nas mrzi. Ili odlažemo.  Pre nekog vremena časkajuči posle intervjua s načelnicom jednog odeljenja jednog Kliničko – bolničkog centra u Beogradu, profesorkom fakulteta, saznadoh  da žena nije bila kod ginekologa otkako joj se rodilo mladje dete. Kada sam sa zebnjom upitala koliko godina ima dete, rekla mi je  – 19 godina…

Mahlat se umal’ nije šlogirala kad je videla da je TANJUG, naša najstarija novinska agencija, „maznuo“ kompletan tekst  o kišobranima sa sajta Tetka.rs.  I što je još strašnije, umesto da se posipaju pepelom, a neznalicu (bezobraznika) kazne i javno izvrnu ruglu, od njih ni glasa, prave se ludi. Nije strašno preuzeti tuđi tekst, to se danas masovno radi, a na internetu je to u duhu „sharing is caring“ , ali je OSNOVNO PRAVILO da se MORA navesti i pravilno linkovati izvor teksta.

A TANJUG tek nema opravdanja, oni, kako svoje, tako i ukradene tekstove PRODAJU. Od toga imaju benefit. Redakcije KUPUJU te tekstove (jer nemaju dovoljno svojih, jer nemaju dovoljno novinara, ili zanimljivih tekstova tog dana) sa idejom da su to autorski tekstovi, a ne ukradeni tekstovi.

Sramota čini mi se, nije dovoljno jaka reč da opiše pravu najezdu kopipejstologije u našim medijima. Pre neki dan smo u press klipingu Udruženja dobili tekst o vakcinama, objavljen u „Novom Magazinu“,  gde se kao jedan od sagovornika navodi naša članica iz Novog Sada, Tamara Radić. „Novinar“ Milan Marjanović je uzeo delove našeg teksta o vakcinaciji objavljenog na sajtu Udruženja RODITELj(koji je Tamara samo  priredila i koji je kada ukucate reč vakcinacija dece pojavi kao drugi tekst  na Guglu), a onda malo „štrpnuo“ i od ovog teksta pedijatra dr Gorana Vukomanovića  o prednostima i manama vakcina  (unapred se izvinjavam ako je Milan zaista dobio izjavu od Dr Vukomanovića, što opravdano dovodim u pitanje).  Dragi kolega, to NIJE NOVINARSTVO!

Na stranu što je tekst nepotpun, nema „drugu stranu“ (ako je već hteo da piše za i protiv vakcina), on ne ispunjava osnovni uslov -  nije autorski, već je prilično loš „Frankeštajn“ dva teksta.

Gde je rešenje?

Novinarstvo nam je loše. To već znamo. Sramota me je nekad da kažem da sam novinarka, dotle je došlo. Ali, nema opravdanja, ni u društvenoj situaciji, ni u brzini i brzopletosti (o da, pravila sam i ja greške u brzini, materijalne, skupe, ali jedno je greška, drugo je krađa),  ovakve stvari se moraju

• sankcionisati od strane urednika i medija ovakve ispade
• staviti takve „novinare“ na monitoring i proveru znanja i postupaka, i ako treba odstraniti ih iz redakcija, jer samo ruše ugled medija
• javno  upreti prstom na takve pojedince, tako da više nikome ne padne na pamet  da bilo onlajn, bilo oflajn, uradi nešto tako. U slučaju TANJUG-a, to su već uradili Mahlat,  Amarilis, pa Saša Jovanović na svom blogu.
• ozbiljno raditi na edukaciji mladih novinara, da bi ovakve krađe bile pluskvamperfekat (ili makar usamljeni izuzeci)

Šta vi mislite, ima li nade, i kako reagovati na ovakve stvari?

Izvor fotografije

Ne, obožavam da pišem.

Krenula sam da na jednom mestu skupim neke svoje tekstove, čisto da imam gde da pogledam i pročitam, ako krenem opet da se preispitujem. Ovaj tekst, koji želim da podelim sa vama pisala sam jako davno, pre nekih 8 godina, i uvek se setim kako sam neizmerno uživala pišući svako slovo.  I kao što se malena Kristina ugnezdila tik do srca, tako se meni ova neplaćena, necenjena, skrajnuta i teška profesija uvukla do srca. I imam nameru da joj se posvetim svim srcem, dok mogu i dok imam volje.

Evo teksta, a na ostale tekstove možete baciti pogled ovde, u kategoriji novinarski tekstovi. Dopunjavaću je vremenom.

Izvor fotografije

„Ugnezdila“ se do – srca!

KRISTINA je vedra, pametna i radoznala šestogodišnjakinja. ”Zvezda” porodice, čije su rođenje snimale televizijske kamere, već je svesna da je na svet došla na poseban način. Mama Gordana rodila je živu i zdravu, nakon vanmaterične trudnoće!
Iako je rasla izvan mamine materice, sa minimalnim šansama da preživi, Kristina se ”ugnezdila” tik ispod njenog srca. U stomačnoj šupljini, između želuca i jetre, tu se ”grčevito” držala čitavih sedam meseci – 29. avgusta 1997. godine, kućom Krstića se, nakon sedamnaestogodišnje uzaludne borbe za potomstvo, konačno ”prolomio” dečji plač.
Godinama su Gordana i Rade Krstić želeli da prošire porodicu. Pomišljali su već da dignu ruke, prepuste se sudbini. A onda je, u zimu 1997. godine ”na scenu stupio” splet čudnih okolnosti, ili, Božja volja. Goca je u 38. godini prvi put zatrudnela.
- Čitavih 16 nedelja nisam ni znala da sam u drugom stanju. Imala sam užasne bolove, ni da mrdnem – priseća se Gordana. – Bio je Uskrs, lekari štrajkovali i ja odem na Vojnomedicinsku akademiju. Tamo mi doktorka kaže: ”Gospođo, lepe vesti, imaćete bebu.” Ja, u nesvest da padnem.
Oduševljenje zbog dugo željene prinove brzo je splaslo – lekari su joj rekli da nema ni kap plodove vode! Kada su još počele da se ređaju neverovatne dijagnoze, da beba nema glavu, da se ne razvija dobro, lekari su Gordani predložili da abortira.
- To nije dolazilo u obzir, na VMA su nam rekli da je sve u redu – kazao nam je Rade. – Kroz šta smo sve prošli, dobro je da smo ostali psihički zdravi. Kakve je bolove trpela, a niko joj nije verovao. Govorili su joj: ”Trudnoća ne boli”, ”Ma, ti si razmažena”.
Nesnosni bolovi su Gordanu ”prikovali” za krevet, bila je praktično nepokretna. Lekari, i sami zbunjeni, nisu još ni sumnjali da je Kristina u trbušnoj duplji, a ne u materici. ”Misteriju” je umesto ultrazvuka i sonde razrešio pregled – videli su da u materici nema ničega!
- Zvali su me i rekli da je vanmaterična trudnoća i da ne garantuju ni za Gocu ni za bebu – ”vraća film” Rade. – Zakazana je hitna operacija, i naša Kristina, sićušna sa 1.500 grama, zdrava i prava, došla je na svet. Bila je zalepljena za majčina creva, ali nikakva oštećenja nije imala.
Kristina sledeće godine kreće u školu. Nežna i krhka, mamina i tatina princeza je pravi borac. Nju ništa nije moglo da spreči da se rodi.

ZAHVALNOST
- NEMA novca kojim se može platiti ono što su ovi divni ljudi i lekari učinili za nas – uglas će Rade i Gordana, dok govore o doktorima Draganu Antiću, njegovoj supruzi Maji i Dušanu Stanojeviću iz KCB ”Dr Dragiša Mišović”.
Zahvaljujući pre svega njima, kažu, i mama i ćerka su preživele ovu neverovatnu trudnoću i porođaj.

SPASLA JE ”CAKA”
GORDANA je verovatno ostala živa samo zahvaljujući snalažljivosti dr Dušana Stanojevića koji je primenio ”trik” iz inostranstva – kada su ”carskim rezom” izvadili malu Kristinu, dr Stanojević je odmah zatvorio Gordanu, a posteljicu je izvadio tek nakon nedelju dana.
- Pošto dete nije bilo u materici, da smo izvadili odmah posteljicu, to bi izazvalo takvo krvarenje da bi majka mogla da umre – objasnio im je ovaj vrsni stručak zahvaljujući čijem ”triku” je Gordana ostala živa.

A. Radulović

tekst je objavljen u Večernjim novostima 15.11. 2003. g.

Naša agonija je počela kada sam ja (krivac sam dakle) u salonu u Bulevaru kralja Aleksandra ugledala trpezarijski sto kakav nam odgovara (preselili smo se iz stana u kuću, s vrlo malo stvari i ponovo se kućimo . Odemo da kupimo takav (polovina avgusta je), ali u salonu u Marije Bursać u Zemunu, iz prostog razloga što je najbliži. Tamo ugledamo drugi sto, malo skuplji, ali veći i sa više prostora za sedenje. Kupimo sto, kažu nam za 7 do 10 dana isporuka. O.k..

Jedemo na terasi, na malom stočuću, ali to je baš super, lepo vreme, uživamo. Posle 10 dana, stiže sto, donose momci, drugi radnik dolazi da montira. Dođe on, isćaska se malo s mojom decom, za 5 minuta montira sto i ode. Ali, avaj, niti je sto u wenge boji, već u nekoj skoropacrnoj (a takav tražili, naglasili da provere da li taj model ima u toj boji, jer tek opremamo dnevnu sobu i hoćemo jelte da nameštaj ima neke veze jedan s drugim), što bi još nekako i „progutali“, ali od četiri noge jedna mu se klima, a dve su postavljene krivo! Na ganc novom stolu.

Nazovemo odmah, kažu – na boju nema reklamacije. A na to što ga je“majstor“ prištafio loše? Kažu, dođite da reklamirate. Što kaže moj muž, ne klima se meni noga pa da mene gledaju, već stolu.

Pokupimo se, odemo, prijavimo, kažu čekajte servisera, da vide može li da se popravi ili da menjamo.

izvor fotografije Simpo.rs

- Može malo da se „razbuši“ kaže „stručno“ prodavac. Moj muž (već popizdeo) – ali ja neću razbušen sto, hoću novi sto, koji sam platio. To je bio 30. avgust. TEK kada smo došli da reklamiramo, dobili smo fiskali račun, koji smo trebali da dobijemo uz isporučeni deo nameštaja.

I tako mi naivno pomislimo da smo rešili problem. Čekamo nedelju, deset dana, podmladak i dalje jede na stočiću na terasi, gosti se čude što nam je dnevna soba tako minimalistički opremljena , od njih ni pisma ni razglednice. i 19. septembra, popizdim i napišem mail pr službi Simpa. I napišem da je vrlo neposlovno i nekorektno kako se ponašaju, jer je prošlo više od mesec dana od kupovine. Sledeće jutro dobijem broj telefona od regionalnog koordinatora.

Čovek voljan da se reši problem, ali imam utisak da mi njemu treba da se izvinimo a ne on nama. Kaže, doći će servis, na šta ja lepo saopštim da ovom stolu ni servis neće pomoći i da mi želimo svoje pare nazad. Utom me zove muž i kaže, ajd da se ne maltretiramo, otići će nam najmanje još mesec dana dok kupimo sto i stolice, hajde nek nam zamene ovaj sto za drugi, taman je sad na akciji zajedno s nekim lepim stolicama. Pitam ja gosn koordinatora može li to, i naglasim da bi posle celog maltretiranja koje smo prošli, bilo lepo da nam to učine, kad gospodin predstavnik Simpa meni kaže – a pa vi ste videli da je taj sto na akciji, pa zato sad tražite zamenu??? Sreća pa me muž uputio dooobro u zakon o zaštiti potrošača, ali je i na to gosn koordinator imao odgovor – da mu ne „pretim zakonom“. No, na kraju dođosmo nekako, ne znam ni ja kako do toga da je mušterija u pravu i da će nam rešiti problem. Odem ja (opet!) do salona da mi urade povrat za taj sto i da doplatim još para, ovaj put za sto i stolice. Računamo i muž i ja, ne mogu biti toliko neozbiljni da nas opet izrade.

Mooooša! Naravno da mogu.

Procedura je jelte, da servis ipak mora da izađe na „lice mesta“. Došli majstori (posle čekanja od nekoliko dana naravno), pogledali sto i rekli, o.k. pokupiće ga kad vam doteraju novu. Rok za isporuku novog bio je 10 dana. Dolaze oni 11. dan, juče i ja sva srećna, konačno ću imati trpezariju, razmontiraše oni jedva stari sto (još onako podrugljivo pitaju ko ga je montirao, valjda mislili da smo mi), ja vrisnuh, nemojte molim vas da vi montirate ovaj, mi ćemo, daleko vam lepa besplatna montaža kad je nakaradna. Insitirala ja da otvore novi sto da vidim da nije oštećen, učiniše (mada, kažu nije to njihov posao). I odoše oni, ma ni do krivine nisu zamakli, kad reko da vidim stolice. Kad me šlog nije strefio! Kvalitetne, lepe drvene stolice izgledaju kao da su korišćene bar,4 godine, od ukupno šest, pet ima neku falinku – ogulejna boja, pukla boja, udarene, klimave noge…

Ne znam da li su samo mislili da smo toliki magarci da ću sedeti na takvim stolicama (koje pritom nisu ni jeftine, uopšte). Da sam htela polovan nameštaj, kupila bih polovan i tačka!

Danas je 6. oktobar!, odoh sad u salon da kaže „Di su moji novci, nosite ovo i nosite se vi“.

p.s. Žao mi jšto se posle dužeg vremena „posta“ na blogu oglašavam baš ovakvim postom, ali, ovo mi dođe kao virtuelna bokserska vreća. A i želim da što više ljudi čuje sa kim ne treba da ima posla. rado uštede sopstvenih živaca.

Na bicikli staroj 20 godina,  sa malo želje za avanturizmom u džepu, momci su se sjajno proveli, uživali u predivnim predelima Srbije, Makedonije i Grčke, ali videli i bedu Balkana…

Fotografije su sjajno dočarale ovo  lepo i naporno putovanje, ovde vam prikazujem neke najzanimljivije, a ovaj svojevrsni foto putopis možete videti na Fejsbuku

Takođe, mogu da preporučim i album sa fotografijama iz putovanja u inostranstvu ali  i iz Srbije – predivne, divlje i neotkrivene, koju često zaboravljamo da obiđemo, dok čeznemo za svetskim destinacijama (a lepota nam je tu, ispred nosa).

Novinari treba da brane novinarstvo, ali čini mi se da nam ne dolazi najveća pretnja od društvenih mreža.  Tradicionalni mediji  će se svakako promeniti ali ne suštinski – već pojavno i u smislu alata koji se koriste. A novinarstvo će preživeti, zajedno sa onim novinarima koji su tu promenu na vreme uočili i prilagodili joj se.

I nije  pitanje ni da li je potrebno, ni hoće li se koristiti, ni da li će se primena duštvenih medija  odomaćiti i kod nas. Pitanje je samo kada?

Bili smo svedoci u prethodnom periodu kako su društveni mediji uticali da se način plasiranja informacija poboljša, postane brži, a one dostupnije. To su ukapirali i tradicionalni mediji (oh konačno) i manje ili više krenuli da koriste  sopstvene sajtove, DM  (bar one najpopularnije poput FB)u plasiranju i promociji svojih sadržaja i da ih međusobno uvezuju.  Sada je vreme da novinari iskoriste  drugu važnu prednost DM – bolje,  brže kreiranje sadržaja informacija.

Rasprava koja se ovih dana vodila odnosila se uglavnom na  novinarstvo uživo ( real time novinarstvo), i na direktno prenošenje događaja od velike važnosti, i nekih „akcidentalnih“ poput nesreća, zemljotresa, kriza i sl.  To je bitan deo novinarstva (gde svakako opet društveni mediji imaju veliku ulogu u pronalaženju adekvatnih izvora) i upliv „user generated sadržaja“ – građana koji preko DM daju informacije biće sve veći . Ali, koliko god taj deo bio bitan, on ne čini veliki procenat ukupno generisanog sadržaja koji stvaraju i plasiraju mediji.

Mediji su godinama  živeli od toga što su bili posrednici koji obrađuju sadržaj između trgovine i konzumenata, vlasti i građana, izvora i onih koji primaju informaciju, ali je internet taj model učinio zastarelim. Nije više dovoljno da novinar bude dobar u pisanju – ili uređivanju.

Ima milion drugih koji mogu bolje da pišu, i nije uopšte strašno da mediji predaju „zlatnu medalju“ za brzinu korisnicima Tvitera, Fejsbuka ili Gugl plusa.

Izvor fotografije

Jer, onda oni mogu na miru da se  okrenu analitici, sadržajima koje građani ne mogu da proizvode, već ih očekuju od novinara i novinarstva koje zahteva istraživanje, i vreme. Tu  će novinari, barem oni u Srbiji, tek otkriti moć interneta i društvenih mreža, naravno, čim nauče da iz njih izvuku najbolje za svoj posao.

Dakle, da pređemo na posao (odavno nisam duži uvod napisala):

- Korišćenje društvenih medija (twittera) kao izvora informacija:

(pisaću uglavnom o tviteru, jer se on i u svetu pokazao kao platforma s najvećim potencijalom za te svrhe).

• Nemojte propuštati priče koje počinju na društvenim medijima -  često se iz  međusobne konverzacije na društvenim mrežama može nanjušiti dobra priča  – primer su nedavna prepucavanja političkih partija na twitteru, što je novinarima nekih medija bila polazna tačka za tekstove na temu „oruđa“ koje će se koristiti  u političkoj borbi na predstojećim izborima
• Možete lako dobiti informaciju o nekom događaju s lica mesta – nesreća, požar, sukob (pa i ovaj poslednji slučaj sa Stefanom Živkovićem je u stvari najbolji mogući primer i novinari bi, umesto što se ljute i emotivno doživljavaju kritike iz toga mogli puno da nauče)
•  Možete „uhvatiti“  nastavak neke priče – ili zavrteti priču – primer je slučaj od pre nekoliko dana, kada je više korisnika twittera direktno linkovalo ministru Oliveru Duliću članak koji se tiče  zabrane građaninu da čisti. Time je priča veoma lako dobila nastavak, jer je ovaj ministar, inače aktivni korisnik tvitera obećao da će se  bliže pozabaviti  temom. Uobičajeni put bi bio da novinar pozove resornog ministra, i pita ga za ovaj slučaj, pa dok objasni o čemu se radi, „rastabiri“ nadležnosti, prođe pored PR-ova, priča gubi na aktuelnosti.
• Naravno, na kraju treba proveriti i ishod, da li je ministar zaista ispunio obećanje koje je javno dao – što tekstom u novinama, što opet javnim obraćanjem na twitteru i linkovanjem teksta, gde publika sa twittera ima ulogu „watch dog“), i eto zaokružene priče  (koja može dalje da se širi nekim istraživačkim člankom na tu temu: na primer, kako  država lošim zakonodavstvom sputava građanske inicijative i sl.) To je, ono dragi novinari, gde vas tviteraši, ni građanski novinari ne mogu ugroziti.
• Možete lako kontaktirati nekoga za priču - bilo da je obični građanin (Bane Grković je na taj način došao do Stefana Živkovića i napravio intervju s njim u Blicu ), bilo da je poznata ličnost – lično sam imala priliku da sagovornicu koja mi se nije javljala na mobilni telefon „uhvatim“ baš preko twittera.
• Na tviteru ćete u veoma kratkom roku naći izvore u smislu konzumenata – postavite na primer pitanje „da li ste imali problema sa čekanjem za  novi pašoš“ – u roku od nekoliko minuta dobićete SIGURNO, pregršt različitih mišljenja i iskustava. Vi svakako, možete otići u pet ujutru ispred stanice da zajedno sa ljudima čekate red za pasoš. I to uradite (naročito ako na primer pravite reportažu).
•  Ali, na tviteru ćete brže i lakše dobiti ove informacije, biće raznolikije (jer će više ljudi videti vaše pitanje, mogu da vam odgovore i kasnije i sl.). Uzorak, naravno nije reprezentativan, ali nije ni onaj ispred policijske stanice, ni onaj kada radite „random“ anketu na ulici.
• Možete ih koristiti kao naprednu „dokumentaciju“ da saznate neke nove činjenice (često i one koje nećete lako naći ni u jednoj dokumentaciji, pa ni običnim pretraživanjem na google-u). Koristite pretragu na tviteru, tako možete lako naći neku osobu, šta se o njoj pričalo na ovoj mreži, kao i o čemu ona priča, kakve je teme zanimaju. Možete lako saznati stvari koje će upotpuniti sliku o toj osobi – nedavno je na primer,  na Fejsbuk profilu državni tužilac Tomo Zorić okačio  problematične slike sa Anom Nikolić, tako nešto je postalo i samo po sebi vest, a i dodatni prilog nekome ko piše o ovom državnom funkcioneru.

- Provera izvora sa društvenih medija

Da li će se neka informacija sa društvenih medija prihvatiti ili ne zavisi od mnogo faktora i svaki je slučaj za sebe.  Izvor sa Tvitera tretira se kao bilo koji drugi izvor - proverava se. Neka od osnovnih pitanja koje novinar može da postavi sebi pre nego što odluči šta će sa tom informacijom su: koliko je ona važna, koliko je proverljiva i koliko je hitna. 

Mada je priča o proverljivosti izvora sa društvenih medija veoma bitna, kao i poverenje u izvore, nije apsolutno ničim drugačija od onog što radite kada izvori potiču sa drugih strana – od očevidaca, učesnika u događaju, insajdera iz neke kompanije, ministarstva i sl, neke  PR osobe. U velikom broju slučajeva, vi čak i za one „pouzdane izvore“ gde dobro znate ljude i oni su vam već davali pouzdane informacije, ne možete znati da vam sto prvi put neće slučajno ili namerno dati pogrešnu informaciju. I sve što možete je da im verujete, ili se makar zaštitite  – pozivanjem na izvor u tekstu, pravilom druge strane i slično.

 Šta možete da uradite kada je proveravanje izvora sa Tvitera u pitanju?

Možete da dobro istražite profil osobe koja je izvor:

• kada je počeo da koristi ovu mrežu, ako se registrovao juče, teško da ćete odmah baš poverovati u ono što piše
• koliko ima tvitova i koje su teme o kojima piše  – na primer, ako vidite da dosta njegovih tvitova i retvitova potiče od određene firme, ukrštanjem podataka možete doći do informacije da dotični radi za tu firmu i da na taj način recimo spinuje teme od značaja za firmu, ne otkrivajući da su mu tvitovi u stvari „reklamni“.
• da ispratite ranije tvitove pomoću nekog servisa za pretraživanje starih tvitova, poput Topsija
• koliko ima pratilaca i koliko ljudi on prati
• koliko podataka o sebi otkriva na profilu (kakav je bio)
• da ukoliko imate njegov mail ukrstite podatke o njemu sa podacima sa drugih mreža (za to možete da koristite spokeo.com servis koji ukršta više od 40 društvenih mreža)
• da vidite da li pratite neke zajedničke ljude, ili imate zajedničke prijatelje na Fejsbuku. Oni koje lično znate mogu da vam potvrde ili opovrgnu kredibilnost izvora
• da li je postovao neke fotografije ili drugi materijal kao dokaz istinitosti informacije koju ima
• da li daje neke geolokacijske podatke o sebi – na primer ako on piše o nesreći na Jugu Srbije a vi vidite da se on nalazi negde drugo, to je dovoljan razlog da sumnjate
• da koristite javno obraćanje (menš’n) osobi. Ako se kasnije ispostavi da je to bila osoba koja nije bila validan izvor, vi ćete svakako napraviti profesionalnu grešku, ali će njegova reputacija i poverenje u tu osobu biti dovedeno u pitanje.
• pitajte i druge. Ako ima još ljudi koji tvrde isto ili slično, veća je verovatnoća da je informacija tačna. Pogledajte šta se još piše na tviteru na tu temu

Osim toga, ako vaš izvor „prodje“ proveru, vest možete proveriti i sa drugih strana  – od policije, zvaničnika, insajdera u institucijama i slično…

Činjenica je,  da smo mi još veoma daleko od toga da novinari tradicionalnih medija tek tako zvanično tvituju sa događaja u ime svoji medijskih kuća. Jer, kao što je Borrsky lepo primetio, na taj način ne prolaze filter, za mnoge najvažniji - aminovanje od strane urednika. Da citiram kolegu Borrskog:

ta bremenita i spora moderacija urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična.

Uprkos tome što obožavaoci tvitera, slično roditeljima koji pričaju o svojoj deci, o ovom servisu govore u superlativima, naravno da nećete sve sa tvitera uzimati kao „Sveto slovo“ i da ćete u svakom slučaju pojedinačno razmatrati šta vam je činiti. Ali, nemojte ni zatvarati oči pred novim alatima koje ćemo morati, hteli ne hteli da koristimo ako mislimo da se bavimmo ovim poslom.

Svidjalo se to novinarima ili ne, većina ljudi danas online vesti dobija već filtrirane – preko Fejsbuka, Tvitera,  Dig-a, Gugl plusa… Jednostavno jer više veruju svojim prijateljima i njihovom filtritanju mora informacija, nego što veruju tradicionalnim medijima, u čijim rukama je upravo to filtriranje do juče bilo.

Zato je na nama, novinarima, bilo kao pojedincima bilo kao predstavnicima svojih medijskih kuća da brendiramo sebe i svoj rad. Da steknemo poverenje i sami postanemo filteri, oni kojima ljudi veruju. Mislite o tome.

PLUS:

Neki od vodiča za novinare i tviter:

Tviterov vodič za redakcije

Mašabl vodič za novinare i Tviter

Uređivačka etika na Tviteru

Šta mislite, da li je OVO:

dovoljno iskupljenje za KRAĐU?

Oni, naravno nisu jedini koji su Minjine fotografije, koje vrlo predano i pažljivo fotografiše, kao što i kuva, maznuli. Tu je i Sarajevsko oslobođenje a sličnih problema imala je još jedna poznata kulinarska blogerka, koja bloguje na sajtu Moje grne.

Pokušavala sam da iščitam Zakon o autorskim pravima. Malo šta mi je jasnije iz tog čitanja, ali shvatam da su ovakvi (i mnogi drugi slučajevi) kršenje autorskog prava i da autori imaju pravo na odštetu.  Svrha autorskog prava je naplata korišćenja svakako. A fotografije se zloupotrebljavaju  svaki dan, i kada smo mi „obični ljudi“ u pitanju, ali i kada su u pitanju poznati – poput Jelene Janković.

Lično, šta god da pišem na internetu, a da pritom koristim deo ili celinu teksta, fotografije, ilustracije i sl. UVEK ostavim link (ovo mogu da uradim je taj sadržaj pod Creative commons licencom, koja dozvoljava preuzimanje dela uz navođenje linka i imena autora).

Ono što dnevne novine poput Pressa , u najmanju ruku treba da urade je da:

a) nađu pristojan plaćeni servis za korišćenje fotografija ima ih mnogo na internetu poslednjih meseci i godina

b) ako su baš toliko „siromašni“ ili im se dopada fotografija, kontaktiraju autora i zatraže dozvolu

Zajedno sa advokatima kontaktirala sam Press i Kurir, koji su zloupotrebili moje fotografije. U slučaju Pressa, bili su korektni i dogovorili se vansudskim poravnanjem(dobila sam odredjenu sumu novca koja nije pokrila ni troškove), dok iz Kurira se nisu ni javili i sada bi trebalo da ih tužim ali,  pretpostavljam da bi se to oteglo i da bi me koštalo mnogo živaca, novca i vremena -

rekla mi je Minja. I tako, bezobrazni upravo na računaju na to da će vas mrzeti da se bakćete sa advokatima i tužbama, da nećete imati vremena, volje ili novca da se „vučete“ po sudu. A trebalo bi.

UPDATE:

Zaboravila sam da linkujem Kradi mamu, internet projekat gde možete da prijavite slučaj kršenja autorskih prava.

Zanima me šta vi mislite?

Počeo je Stefan Živković, momak iz Zvečana, koji je spontano krenuo da prenosi šta se dešava. Neumorno je tvitovao s lica mesta, a njegovi snimci su bili prvi, i neko vreme i jedini, na kojima se videlo šta se dešava. RTS – javni servis i ostali mediji kaskali su i zaostajali više sati…

Za samo nekoliko sati Stefana je počelo da prati više od 1.000 ljudi

Za samo nekoliko sati, broj onih koji prate Stefana sa pedesetak popeo se na više od 1.000. Stefan je u pravom smislu te reči postao Twitter reporter s Kosova, a sve informacije možete videti na ovoj društvenoj mreži pod “ haštagom“ #Kosovo.  Njegove fotografije preuzeli su mnogi info sajtovi – kao prve i do tada jedine sa mesta dogadjanja. Fotografije možete pogledati i na sajtu Frontal.

Ovo je bila prilika da i klasični mediji – osim web portala iskoriste prednosti  društvenih medija u brzom, efikasnom i AUTENTIČNOM izvešatavanju i dobiju medijsku bitku u brzini. Kao i u slučaju zemljotresa u Kraljevu, naši mediji su taj ispit opet – pali.

Postavlja  se pitanje da li se takvi izvori mogu izeti kao novinarski, dakle tačni, ali i u ovakvim slučajevima važe stara pravila za dobro informisanje.

Jedno od rešenja je i  – novinari, koristite twiter, širite mrežu svojih kontakata. Evo, na primer, još jedan od izveštača sa Kosova ovih dana je i @Innnana,  iz Kosovske Mitrovice, koju lično znam i imam poverenja u informacije koje pušta. A kada još vidim ovaj status

postaje jasno kome ja u ovakvim situacijama više verujem.

Takođe, o situaciji na Kosovu uživo je tvitovao i Veljko Đurić, iz Kosovske Mitrovice.

• Pravo na pravnu pomoć koju nude sindikati novinara

1. Sindikat novinara Srbije – u svom statutu navodi da članovi imaju pravo na praznu pomoć i zaštitu.
2. Granski sindikat medija – pravna služba

Izvor ilustracije

• Besplatna pravna pomoć strukovnih organizacija:

1. UNS – Udruženje novinara Srbije  ima uslugu besplatne pravne pomoći :advokat Zoran Lakićević dežura svakog četvrtka od 15 do 16 časova u prostorijama UNS-a, Resavska 28/I, Beograd. Ovo udruženje nudi i zastupanje pred sudom u parničnom i odbrana u krivičnim postupku u slučajevima vezanim za obavljanje profesije. Kontakt za informacije je 011/ 3236 -337 ili na mail adresu press@uns.org.rs sa naznakom PRAVNA POMOĆ.
2. Udruženje novinara Vojvodine  – besplatni pravni saveti i pro bono zastupanje novinara
3. NUNS -Nezavisno udruženje novinara Srbije takođe ima uslugu  besplatne pravne pomoći,  saradnji sa advokatskom kancelarijom Živković Samardžić, ova usluga podrazumeva zastupanje članova na sudu i besplatne pravne savete. Praktično, ovo je nastavak projekta koji traje poslednje tri godine. Iz NUNSa navode da nude pomoć u sledećim slučajevima:

Čak i ona odeljenja koja su „renovirana“, ne izgledaju mnogo bolje, a zajedničko kupatilo na bebi frendli odeljenju nije renovirano decenijama. Ali, baš u takvom porodilištu, koje izgleda najlošije od svih beogradskih, rešila sam da rodim svoje treće dete. Odlučujući faktor – ljudi!

Kada sam prethodni put boravila tamo, bila sam šokirana što me neko, hej, zove imenom, a ne brojem, maaaajko ili kravo. Bila sam šokirana što svoju frustraciju i nervozu ne iskaljuju na ženama koje obavljaju jedan od najvažnijih poslova – donose decu na svet.  Kada sve to uporedim sa iskustvom od pre šest godina, kada sam mentalno pripremljena na porođaj došla u „elitnu“ kliniku u Narodnog fronta da rodim moju Janu, a izašla 4 dana kasnije potpuno psihički slomljena i bez mrve majčinskog samopouzdanja, dileme nije bilo – idem opet u Zvezdaru!

Moj doktor Ivan Bojović  je među mamama poznat kao „čudo“, uvažen i omiljen. Samo zato što:

- persira ženama  – pacijentkinjama – svima

- isto se ophodi prema svim pacijentkinjama, bez obzira na izgled i status

- objašnjava šta se dešava na porođaju, ne pravi se pametan mistifikujući situaciju

- žene koje porodi prati do kraja – pita kako su, obilazi ih i ponaša se potpuno ljudski

- ostavlja utisak osobe koja ne „ošljari“

Utopija ili realna mogućnost?

Tako je bilo i na Sarinom rođenju. Došla sam na kontrolu, ali su uvideli da će Sara uskoro. Prošla proceduru, smestili me i sve je trajalo ukupno  2,5 sata (stigla sam čak i da tvitujem i da se javim online drugaricama). Za to vreme, u porodilištu koje ima 5 kreveta i taj dan je bilo puno, atmosfera je bila super, doktor Bojović i sve sestre nasmejani, niko nikog nije gnjavio, niko ni na koga vikao (ili ne daj bože govorio pogrdno).

Ono što je najbitnije:

Nikome nisam ništa platila, potplatila, nije bilo parfema, koverti, viskija, sestri od tetke kao veza,  čak ni pozivanja na moje novinarske veze. A dobila sam tretman dostojan mame koja donosi novi život.

Pregledali su me cela dva puta a porodila sam se uz svesrdnu pomoć babice koja jeste malo izgledala kao mesar ali je bila dovoljno autoritativna da me bodri, ali ne gruba. Uz svog muža koji me je držao za ruku i doktora koji je sve samo posmatrao, jer nije bilo potrebe da interveniše. i to je o.k. jer žene dolaze da SE porađaju a ne da IH porađaju, a svo osoblje je tu samo da nadzire da li je sve u redu, i u slučaju potrebe interveniše.

Sve se sjajno završilo, Sara je došla na ovaj svet u atmosferi zadovoljstva i smeha. Imala sam ja zamerke, jer na primer, nisam je odmah podojila (kako pravila Bebi frendlija preporučuju) i dobila sam je tek posle četiri sata, ali sam svesna da principi „Bolnica prijatelja beba“ ne funkcionišu još kod nas. Ali, ako ijedna bolnica ima kapaciteta da jednog dana to postane, onda je to porodilište na Zvezdari. Za četiri dana koliko smo Sara  i ja provele tamo, nisam imala nijednu primedbu (jesam – spremačice prilično loše rade svoj posao, i kupatilo se čisti minimalno).

Lekari, sestre, osoblje bili su ljubazni, na usluzi, jednom rečju – normalni (Bože, da li je strašno što nam je u ovoj zemlji sve što je normalno – šok). Ispoštovali su moju želju da se beba ne dohranjuje, kada je Sara bila na „sunčanju“ zbog žutice, donosili su je na podoj čim zatraži, mojoj cimerki su obezbedili uslove da izmlaza mleko za svoju bebu koja je bila na infuziji (ako mislite da je to neki uspeh, pitajte druge mame odvojene od beba kako prolaze dok su njihove dojke prepune mleka, a njihove bebe kljukaju adaptiranim).

I još nešto bitno – naučila sam lekciju: ne moramo da se pravimo pametni i čašćavamo lekare i medicinsko osoblje. To je KORUPCIJA, i tako postajemo saučesnici. Ako nam pak traže, ima načina da se to reši – policija, MUP, tužilaštvo.

Evo moje lične istorije:

• Na prvom porođaju, pogubljena i prepuna straha, pristanem na ponudu načelnika jednog porodilišta da me on porodi. Otvoreno ga pitam – da li to nešto košta. A on mi šeretski kaže – za tebe, ništa (jer se znamo preko posla, ja novinarka koja prati zdravstvo, on načelnik zdravstvene ustanove. Odnela sam mu mesecima posle porođaja parfem, kao znak pažnje. Epidural i prisustvo oca na porođaju sam naravno platila. Ovo prvo po dve tarife, javnoj i ispod žita, ovo drugo regularno na račun bolnice.
• Pre druge trudnoće, odem ja da zakažem kontrolu kod svog onkologa (imam  benigni tumor – fibroadenom, koji mora da se redovno kontroliše). On kaže za 3 meseca. Na moju opasku da ja planiram trudnoću i da ću uraditi UZ privatno a njemu doneti rezultate, on krene da se izdire na mene, kako to da se nisi setila da dodješ KOD mene privatno! Ne, nije me mrzelo da pišem zaštitniku pacijentovih prava. Ni da čekam izvinjenje doktor, koje je došlo pismenim putem.
• Drugi porođaj, sad u još većem strahu, jer znam kako sve izgleda. Promenim porodilište, nađem doktora kojeg su nahvalili. Dođem na porođaj u njegovu smenu, tako se namestilo. Od epidurala sam odustala, zbog para naravno. I sve prođe sjajno, a moj muž i ja egzaltirani što se dete rodilo čitavo a ja preživela „častimo“ i doktora i babicu. Nisu doduše nijednom rečju ni gestom to tražili. To znači da smo mi ispali blentavi.
• I evo treći put, konačno sam naučila. Konačno me nije strah što se „valja“, što je pravilo da se ljudima dodatno plaća za nešto za šta su već plaćeni. Pa razmišljam, kako bi bilo da mene neko u redakciji plaća za svaki tekst, za koji me moja firma već plaća. I ako se već sa Udruženjem RODITELJ  borim protiv korupcije u porodilištima i objašnjavanjem ljudima koja su sve lica te sedmoglave nemani, imam li ja pravo da budem neko ko korupciju podstiče. Nemam. A nemojte to biti ni vi. Jer, za „Igru“ korupcije potrebno je dvoje.

U naletu predizborno podilazeće ushićenosti, u svim medijima juče je vlas’  „obnarodovala“ da se uveliko radi na novom projektu koji će da zameni Porodični zakon. U tom nacrtu stoji da ćemo mi majke troje dece, percipirane kao moderne majke Jugovića (sa tačno troje dece, ni manje, ni više) dobijati „platu“ do 18 -te godine trećeg deteta, jer državi trebaju deca. Sve pod sloganom - Prvo dete mami, drugo tati, treće državi??

Eto divnog obećanja, koje će se ostvariti verovatno posle izbora, ako mi naivni budemo glasali. Dok ostali budu (s pravom) nezadovoljni (izuzev onih koji podržavaju sve nacionalne projekte protivu koncepta Svi Srbi pod jednu šljivku):

• jer je i njima teško, i njihovo roditeljstvo košta, a zašto se  ne stimuliše rađanje prvog deteta, kad nam je to gorući problem
• oni koji su davno s rađanjem završili, pa ih baš briga što se novac iz budžeta troši na „dečurliju“
• penzioneri za koje ovo znači  samo jedno – manje penzije
• muškarci, jer njih niko ne pominje
• itd…

Kad čovek razmisli, lepe su to pare. Na poslu se oznojim dobro dok zaradim toliko. Pa još, eto poštuju to što si se usudio da rodiš treće, pa država brine… nije nego!

Da bi se negde sipalo, mora odnekud da se odaspe, jel da? Da bi svaka mama koja ima tri deteta dobila „platu“ za to što radi – a ja već kao zaposlena dobijam dve godine plaćenog da bi negovala i podizala dete – MORA nekome da se uskrati taj novac. Dakle, iza svega stoji, kao i do sada – presipanje IZ ŠUPLJEG U PRAZNO.

Pa će država mom trećem detetu da daje mesečno novac, ali će zato da skine penziju mojoj baki i poveća mi doprinos za zdravstveno na primer i tako umanji moju mučenu platu (odnekud mora da se budžet napuni, jel da).

Zato DOK OVA DRŽAVA:

1. Ne stvori uslove da kao majke  možemo da radimo, ono što znamo, vredno i predano i od plate živimo pristojno

2. Da naši muževi/partneri imaju posao,  koji će im omogućiti da zarade za porodicu a ne da rade 2,3 posla istovremeno i dušu istezgare a decu koju su želeli i ne viđaju, da bi ih prehranili

3. Ne kazni poslodavce koji nas kao majke smatraju manje vrednim, nesposobnim i oklevaju da nas zaposle, a kasnije sprečavaju da napredujemo jer zaboga idemo na bolovanje kad je dete bolesno

4. Ne dozvoli poslodavcima da žene drže „na uzdi“ ugovorima na određeno i uz pomoć rupa u zakonima daju im legalne ali ne i legitimne otkaze

5. Kad u ovoj državi natalitet i „bela kuga“ ne budu moneta za potkusurivanje u rovovskoj borbi partija u kojima sede ljudi potpuno odlepljeni od realnosti, i ne postane ralna briga za realno preživljavanje roditelja, građana drugog reda

6. Dok „pronatalitetne“ mere,  poput Strategije za podsticanje rađanja, ne postanu dugoročni, strategijski projekti, a ne šargarepa na štapu ograničenog trajanja, taman dok ne prođu izbori,

NIŠ’ VAM NE VERUJEM, GOSPODO NA VLASTI!

Džaba vam pare, daleko vam lepa kuća. Svoju decu sam rodila sebi a ne državi. Još će neko da mi traži da Sara kad poraste i vojsku odsluži

Druga, ne manje iritirajuća je, tretiranje dece i  roditeljstva uopšte u našim medijima – od površnog, preko zloupotreba raznih  vrsta, pa do malicioznog i nadobudnog „da ti ja nešto objasnim“  . I baš se obe te stvari sudariše u tekstu koji je Danas (nekada vrlo poštovan i profesionalan, a danas sve češće  u raljama najodvratnijeg „ekonomsko tajkunsko“ ropskog statusa i povlađivanja niskim ukusima) objavio u svom dodatku o psihologiji, a pod nazivom (nimalo privlačnim i vrlo ozbiljnim) „Šta sve podrazumeva roditeljstvo“ .

Toliko ispraznih reči, nazovi psihologije,  nerealnosti a uz to PLAGIJATA odavno ne videh u tekstu. Srećom, na vreme sam videla da se kao autor teksta ne pojavljuje niko od kolega/koleginica novinara, ali to ovu iritantnu pojavu u „Danas“-u ne čini manje sramotnom. Na primer, ovo:

(Uzmite u obzir statistiku: u 3 ujutru je hranjenje, u toku bebinog života menjaćete oko 10 000 pelena i, ako sada rodite bebu, to vas može koštati mnogo više nego što vaša trenutna plata može da podnese. Raspitajte se koliko koštaju svi potrebni rekviziti za bebu. Prema istraživanjima u Americi, od bebinog rođenja do njene 18 godine, roditelji na nju potroše više od 250 000 dolara)…

Zapamjtite: svako voli kuce i mace, ali oni jednom postanu veliki psi i mačke. Isto tako, predivne bebe postaju jednog dana tinejdžeri

Ako jedno od vas želi bebu, a drugo je zabrinuto oko finansijskih ili drugih prihoda, upitajte se da li ste spremni da snizite nivo kvaliteta vašeg dosadašnjeg života zbog bebe…

 

Izvor fotografije

I vidim da nisam jedina kojoj je zasmetao ton ovog teksta, čija je poenta negde – dooobro razmslite da li ćete imati decu, neizlečivo je kao i lepra, i HIV… A još stiže iz „uvaženog pera“ dveju „stručnjakinja“ - Renate Senić, diplomiranog psihologa i psihološkog savetnika i Aleksandre M. Đorđević, diplomiranog pedagoga i porodičnog savetnika.

Uvažene stručnjakinje, čiji je spisak titula i obuka koje su završile duži od mog spiska zvanica za svadbu, trebalo bi da (uprkos tome što u tekstu ima i korisnih i dobrih saveta)  razmisle o nekoliko BITNIH STVARI, koje je moj prijatelj Sole – roditelj i deo naše male čete džangrizala iz Udruženja RODITELJ mnogo lepo sažeo

bilo mi je potrebno 5 minuta da pronadjem izvor 80 odsto članka - doslovno su PREPISANA dva članka sa sajta „dr. Phil“. Nije zgoreg prepisivati od nekog ako misliš da je pametan, a tu ima i zaista lepih saveta, ali onda se

1. navede IZVOR

2. PRILAGODI TEKST DOMAĆOJ JAVNOSTI, a ne ovako, da se roditelji PRESTRAVLJUJU AMERIČKIM CIFRAMA OD 10.000 PELENA I 250.000 DOLARA, koje uostalom ni u originalnom članku nisu argumentovane ni potkrepljene izvorima

3. UKLJUČI MOZAK, pa se ne prepiše i neverovatna glupost kao što je „ u 3 ujutru je hranjenje“ (!!!), jer bi autorke trebalo da znaju kakve efekte, i pored svih lepih saveta iz teksta, može da ima ovaj članak na srpsku bedu i sirotinju koja bi se možda i usudila da ima dete.

Pojašnjenje:

Dr Phil je u SAD „selebriti psiholog“ i autor, slavan nakon gostovanja kod Opre pre petnaestak godina, i poprilično kritikovan od strane kolega psihologa.

Umešan je i u par skandala i parnica.

Roditeljstvo treba da bude promišljeno, planirano, roditelji treba da budu spremni na dete i da ga žele. Sve to stoji. Ali, zašto onda uvažene autorke, koje pretpostavljam imaju veliko iskustvo u u rešavanju porodičnih problema i savetovanju porodica, ne sačiniše pošten, iskren i ORIGINALAN tekst, baziran na njihovom iskustvu tokom rada,  koji mi neće ostaviti ovako mučan utisak posle čitanja?

Ali, bez obzira da li se meni ovakvo „pametovanje“ o roditeljstvu svidja ili ne (nekome će se možda baš dopasti, ili biti sjajan argument da nisu spremni na roditeljstvo – ( što je opet, poštenije nego rađati decu iz pogrešnih razloga ) ostaje BOLNA činjenica da je tekst velikim delom plagijat, da nema potpisane izvore, i da Danas, očigledno ne proverava mnogo kredibilitet svojih saradnika, ni kvalitet njihovih tekstova. A onda B92 (i ko zna koliko još sajtova) preuzima tekst, bez navođenja izvora sa kojeg je uzet…

Prim. aut.

Ovaj  tekst je moj, uz obilato korišćenje mudrih reči Siniše Soćanina , uz njegovu dozvolu

Iako bolno svesni našeg poslovičnog zaostajanja u prihvatanju novih tehnologija, postavlja se pitanje koji su razlozi za takav (većinski) stav mojih kolega u Srbiji? Zašto novinari i urednici toliko zaziru od društvenih medija, i u širem smislu interneta, kao regularnog i veoma korisnog alata u novinarstvu?

Najpre, ne postoji dobra volja vlasnika medija, urednika i nadređenih da novinarima daju „odrešene ruke“: Nema vesti dok je ne doneseš s „lica mesta“ – geslo je stare novinarske škole, u kojoj šetajući između tezgi s rotkvicama ili prometnim ulicama „naletiš“ na vest. Većina urednika i dalje tvrdi da je internet samo mesto gde se prepisuju i prelivaju teme iz offline sveta ili „gubi vreme na Fejsbuku“.
Za novinare, pretraživanje interneta u potrazi za informacijama svodi se na površnu pretragu na „guglu“ . Kad su društveni mediji poput (da pomenemo najpopularnije) Facebook-a, Twitter-a, LinkedIn –a, Digg-a, nepoverenje je još veće, a korišćenje ovih medija od strane medijskih kuća pokazuje (uglavnom) suštinsko nerazumevanje prirode i nepoznavanje ovih novih novinarskih alata.

• Tačno je – korišćenje i praćenje društvenih medija iziskuje vreme, volju i znanje, a to košta. Niko ne može da upadne u „online zajednicu“ oko neke društvene mreže i za dva dana stekne poverenje, jednu od ključnih reči nove medijske vrteške na kojoj bilo da ste tu zbog izvora informacija ili da ih plasirate, morate ljude navesti da vam – veruju.
• Ovde je još očigledniji i večiti problem novinarstva – proverljivost i pouzdanosti izvora – činjenica je da nečiji „twit“ na twitteru može da bude tačna vest, ali i potpuna izmišljotina ili „piarovski spin“. Ali, nema razloga da internet ne posmatramo kao bilo koji drugi izvor informacija – svakako moramo (ako je moguće) da ga proverimo.
• U „offline“ medijima publika se i dalje shvata kao pasivni konzument vesti, a ne aktivnog učesnika u komunikaciji i razgovoru – novom stubu onlajn novinarstva, kako to tvdi Pol Bredšo. Kod nas, za razliku od sveta, koji je te nove principe otkrio u dešavanjima 11. Septembra 2001. u SAD, a razradio u brojnim svetskim krizama od prirodnih nepogoda do ratova, nema navike medija da „obični građani“ budu deo kreiranja informacije (osim ako nisu u ulozi junaka „human interest story“) . Polovina britanskih, francuskih i nemačkih novinara koristi neku od društvenih mreža u svakodnevnom radu, a taj procenat je u stalnom porastu, pokazalo je istraživanje „Digital Journalism Study“ iz 2011. godine. Ti alati nisu zamena za tradicionalne novinarske izvore i veštine, već samo njihova dobra, korisna i brza dopuna.

Koje su to (za neke još nevidljive) prednosti korišćenja društvenih medija u novinarstvu?

• Trenutna reakcija ili – „instant fidbek“ – Ono od čega mnogi zaziru, može da bude velika prednost. Novinari pišu da bi bili čitani – a pojavljivanje na internetu, bilo u svojstvu prikupljača informacija, autora na webu ili prosto dela zajednice uvek će biti primećeno, a rad uvek komentarisan. Čak se i kritike mogu konstruktivno iskoristiti.
• Provera vrednosti i atraktivnosti teme – viralnost, moć informacije da (gotovo) spontano bude deljena i prosleđivana dalje diljem interneta prevazilazeći na taj način početni kapacitet za čitanost na izvornom mediju.
• Raznovrsnost izvora – ako znate koga i gde da partite i šta da tražite, internet vam omogućava višestruko više kontaktata i izvora od onog što bi u realnosti mogli da postignete, pa maker da radite 24 sata dnevno.
• Luksuz da budete drugačiji – hteli ili ne, danas je do „neizraubovanih“ a zanimljivih tema teško doći – veliki deo sadržaja se dobija iz pres i PR agencija, prevođenjem stranih tekstova i medijskih sajtova. Sve novine liče, iste vesti, vrlo malo izmenjene srećete u svim medijima.
• Prednost u brzini, blizini ili direktnom kontaktu. U nekim situacijama, poput Izbora u Iranu ili nedavnog ubistva Bin Ladena, izvori sa društvenijh medija su najdirektniji, najbliži ili najbrži. Značajna prednost, za one koji umeju da je iskoriste.
• Pretraživanjem ovih mreža možete saznati mnogo više od „zvaničnih informacija“ o nekoj osobi – Praćenje mesta gde se ostavljaju privatne fotografije, mišljenja, stavovi, može da bude veoma korisno za pravljenje priča. U svetu postoji sve više online alata za pretraživanje ili „mašap“ programa za unakrsno poređenje mreža i podataka iz njih – poput www.spokeo.com ili www.pipl.com ili aplikacija wheredoesmymoneygo.org

Klasično novinarstvo, već je to odavno jasno svima, pa i domaćim urednicima i novinarima,   je u metamorfozi. Neće umreti, kako mu mnogi zloslutno predviđaju, ali svakako mora evoluirati. Pa zašto onda ne bi poput spretnog majstora „klesali“ vesti i novinske priče uz pomoć čitave radionice glanc novih, sjajnih alata, ne zanemarujući stare. Uostalom, kad je proizvod dobar, ko još brine oko alata?

Angelina Radulović

Tekst je pisan za sekciju Novi mediji Medija centra newslettera

Čekam svoje treće dete, ovde, baš tu u Srbiji (iz koje NISAM otišla, iako smo moj muž i ja fakultetski obrazovani i realno smo mogli da odlepršamo). I želim mrvu optimizma, želim da razlog da svaki dan ustanem i budem vedra, nasmejana, uporna i jaka majka svojoj deci, žena svom mužu, ne želim da se kljukam antidepresivima i da se žalim kako mi je život loš.
SVI mi znamo u kakvoj državi živomo, pomislimo kako bi mooožda bilo lakše da nas strefi neki zemljotres poput onog u Japanu pa da krenemo od nule, nego što pokušavamo da popravljamo nepopravljivo. Ali, jer to razlog da budemo ovce za šišanje, masovni konzumenti beznađa i mirenja sa sudbinom? Da verujemo  da smo loši i nesposobni? Jer, kad poverujemo (kao što je masa ljudi u ovoj i ovakvoj Srbiji poverovala) šta nam drugo ostaje nego da potonemo?

Vaš tekst nije samo (možda i opravdana) kritika „elitizma“ koji internet sa sobom nosi (jer zaboga samo trećina Srbije ima taj luksuz da uživa u čarima interneta) i „izveštačenog“ optimizma, on je mirenje sa statusom quo i kolektivni poziv na sindrom kuvane žabe – sedite u loncu, ćutite i kuvajte se (što, čini mi se, radimo još od početka devedesetih).

To što su ljudi koji su na ovom sajtu ostavili svoje misli uglavnom predstavnici „bolje“ situiranih – priznajte možda nije slučajno – dok jedni sede i kukaju kako je eto nepravedno što tajkuni se bogate, Ceca nepravedno prolazi nekažnjeno, nemaju, država pljačka i „uzima iz očiju“, neki drugi rade 12+ sati, obrazuju se, ne libe se da uče iako su davno završili fakultete, ne libe se da volontiraju, da pokušavaju, padaju i ustaju… Možda je BAŠ takav njihov pogled na svet doprineo da piju takvu kafu, imaju iznadprosečne plate i pokušavaju da uživaju u životu i – OVDE u SRBIJI.

S poštovanjem
Angelina Radulović, novinarka „Večernjih novosti“
link na moje viđenje optimizma u ovoj ovakvoj „jadnoj“ Srbiji –

Medijska organizacija Jugoistočne Evrope (SEEMO) u saopštenju je podsetila da je:

prošle godine registrovano 406 slučajeva kršenja slobode medija u zemljama ovih područja. Ti slučajevi uključivali su različite forme pretnji elektronskom poštom, pismima, kao i u direktnom kontaktu, zatim ubistva, fizičke napade, bombaške napde, pritvaranja i zatvaranja, krivične prijave, kućne pritvore, političke i ekonomske pritiske, kao i upozorenja crkvenih velikodostojnika.

SEEMO u saopštenju ukazuje i na neodgovarajuće medijske zakone, pritiske vlasnika medija na urednike i novinare, kao i ucene za kojima posežu oglašivači i druge ekonomske grupe.

U ovogodišnjem izveštaju  Freedom Hausa nije ružičasto prikazana situacija nigde u svetu (pa i SAD se kritikuju, Rusija naročito, a najbolja situacija globalno je u Zapadnoj Evropi), a kao najgori od najgorih apostrofiraju se sledeće zemlje:

The world’s 10 worst-rated countries are Belarus, Burma, Cuba, Equatorial Guinea, Eritrea, Iran, Libya, North Korea, Turkmenistan, and Uzbekistan. In these states, independent media are either nonexistent or barely able to operate, the press acts as a mouthpiece for the regime, citizens’ access to unbiased information is severely limited, and dissent is crushed through imprisonment, torture, and other forms of repression.

Bez obzira što volimo da se busamo „tekovinama“  demokratije, i da tvrdimo da su „slobodni mediji jedan od njenih stubova“, treba imati u vidu, treba imati u vidu ŠTA u stvari floskula slobodni mediji znači.

Može se reći da se sloboda medija nigde u svetu ne posmatra kao apsolutna sloboda, jer je teško izvesti da u svetu gde je demokratija kao poredak u velikoj krizi, a svi veliki „ideali“ demokratke revolucije iznevereni ili ostali prazna ljuštura bez sadržaja, mediji budu SLOBODNI OD.

Slobodni od uticaja

• države
• politike
• krupne ekonomije
• centara moći i uticaja
• vlasnika medija

Ono što zabrinjava je, što su metode pritiska finije, ne tako očigledne, i reklo bi se uz obilato prihvatanje „statusa quo“  zarad finansijskog opstanka i na kraju krajeva profita.

Zato danas imamo apsurdnu situaciju da informacije nikada nisu bile dostupnije, mediji nikada  tehnološki opremljeniji da supersoničnom brzinom dele informacije i koriste veoma različite izvore (naročito internet),  masovniji, gledaniji, „Globalno selo“ Maršala Mekluana nikad više ostvareno,  a sa druge strane, čini se da manipulacija konzumentima nikada nije bila izraženija, dok se „stare“ metode ućutkivanja novinara – poput ubistava, pretnji, ekonomskih i političkih pritisaka i dalje obilato koriste. Čak ni internet, za sada „najslobodnij“ medij nije pošteđen – Obilato se koriste razni Alati za online pritisak.

Naši krajevi još "delimično slobodni"

SRBIJA:

Kako smo u svemu u debelom, više decenijskom zaostatku (a negde i nepremostivom kulturološko mentalitetskom jazu), tako je i stanje slobode medija uopšteno govoreći na – jadnom nivou.  Fridom Hause izveštaj procenjuje da „zaslužujemo“ 72. mesto na rang listi zemalja po slobodi medija.

Šta su ključne falinke naših medija i medijskih sloboda?

- Posle (više) decenijskog partijskog i ideološkog jednoumlja, gde su devedesetih se pojavili  „nezavisni mediji“ s jasnom odstupnicom, sopstvenim izvorima finansiranja i opstanka i veoma jasno proklamovanim ideološkim i političkim stavovima, u postpetooktobarskoj Srbiji imamo  neuređen „balkanski lonac“ medija, koji nisu jasno izdiferencirani ni otklonom od vlasti, ni političkih uticaja, ekonomskih centara moći a ponajmanje načelima profesionalizma kao načina otpora tim uticajima.

- Država, centri moći obilato koriste ekonomsku slabost i zavisnost medija, kao način da ih zauzdaju i drže u šaci. U vreme globalne krize, gde je klasičnim medijima i bez ikakvih pritisaka sa strane teško da opstanu, uskraćivanje oglašavanja, suptilni pritisci preko menadžmenta medija, kao i političke ucene lako mogu da ih odvedu u „ekonomsko ropstvo“ koje rezultira tržištem medija u kojem svi govore, pišu i misle slično, a retki primeri drugačijeg  obično više izazivaju sumnju u to ko ih je instrumentalizovao („druga strana“) nego respekt.

-  Novinari se takođe drže u šaci, lošim primanjima, podcenjenošću rada, lošom strukovnom i cehovnom zaštitom, nepostojanjem sindikalne borbe, malim profesionalnim znanjem i profesionalnim i ljudskim dostojanstvom - ovo su sve stvari za koje su I SAMI NOVINARI dobrim delom krivi, ali uz obilatu pomoć sistema, vlasnika medija i čitave poluge uzročno – posledničnih dešavanja, kojima se u ovom momentu teško može stati na kraj.

- Osim uticaja politike, koji je manje više veoma osetan u svim zemljama sveta (kako spoljne tako obilato i unutrašnje politike), čini se da je kod nas posebno razvijen specijalitet – tajkunsko biznismenski uticaji, tako da mediji postaju moćno oružje (ne kaže se džabe četvrtsi stub vlasti) u ostvarenju političkih i ekonomskih interesa raznh moćnika i „biznismena“ pre ili posle njihovog ulaska u politiku ili kooperacije sa strukturama vlasti. Kod nas je čak i vlasnička struktura medija veoma zamagljena, pa se često ni ne zna ko su pravi vlasnici medija, pa kako onda da se zna kojim strukturama i kojoj politici oni naginju?

- Nerasvetljena ubistva novinara ne daju nadu ni onim malobrojnim profesionalcima, koji uprkos svim teškoćama žele da se bave profesionalnim, istraživačkim novinarstvom. Već 17 godina se „ne zna“ koje ubio Dadu Vujasinović, Slavka Ćuruvije se sete oko svakog Uskrsa, na godišnjicu smrti, porodica Milana Pantića ne zna šta je ovaj novinar u stvari platio glavom…

- neadekvatni, slepo prepisani  i pritom još represivni medijski zakoni,  koji se, čak ni takvi ne primenjuju dosledno. „Promene2 obično idu u gorem pravcu od onog kojim se već išlo, o čemu sam već pisala.

Kako i da li će se ovaj začarani krug nezadovoljstva – konzumenata medijskom ponudom, novinara sopstvenom slobodom i centara moći nemogućnošću da potpuno slome kakvu takvu slobodu medija, prekinuti, videćemo.

Do tada – srećan nam dan slobode medija!

Mnogo volim da svratim na tu net destinaciju, da odmorim i nahranim dušu lepim stvarima. Jer smo toliko okruženi smećem, jadom, lošim, prevarama, mržnjomm bedom, da zaboravljamo da se radujemo malim stvarima, čekajući da se dese neke velike. I treba da se na to podsećamo svakog dana, baš kao što to čini 365 lepih dana.

O svom doživljaju optimizma pisala sam i ja,  ispisala ono što mi je u tom momentu bilo u srcu, u priči broj 18.

Evo i moje priče – porodične

U međuvremenu, lepa reč o projektu 365 lepih dana,  prelila se iz online zajednice u offline svet. U aprilskom broju časopisa Roditelj i dete, objavljena je jedna od priča, baš ova porodična.

Jer, nije u celoj priči „slučaj seks na javnom mestu kod Arene“  bitno ni ko je devojka, ni koje je partije član, ni da li su ona i njen delija egzibicionisti, a oni koji su odgledali mega popularni snimak besramne voajerčine, nije bitno ni dal’ je seks bio dobar ili nije: bitno je JEDINO da je taj snimak zloupotreba službenog položaja, ozbiljno narušavanje ljudskih prava i uvod u višenedeljno „čerečenje“  lika i dela pomenute devojke, čija je valjda jedina krivica što momka nije ubedila da izaberu neko uobičajenije mesto za „kres“ u Beogradu poput Košutnjaka ili tako neke šumice.

Mada, ko zna, gde svu sve oči policijskog „Velikog brata“, pa se svakom pandurskom drkošu može, da ako želi, to što snimi, iznese, negde objavi i onda ako ništa drugo hvali među društvom. Šabić je to lepo sažeo:

- Pretpostavljam da je za veliku većinu normalnih ljudi od početka bilo jasno da je reč o događaju koji predstavlja izuzetno grubu povredu privatnosti, a istovremeno i ozbiljno kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. To je i bio povod za sprovođenje nadzora u MUP-u nad primenom odredbi Zakona. Video snimak je, suprotno Zakonu, obrađivan od strane NN službenog lica MUP-a, koje ga je mimo svrhe zbog koje je sačinjen, snimilo na prenosni medij i iznelo van službenih prostorija, nakon čega je postavljen na internet, gde se i sada nalazi na velikom broju adresa.

Šabić je upozorio i da Srbija nema Zakon o video nadzoru i da je nepoznat, ali izuzetno veliki broj onih koji se na različite načine pod video nadzorom, a odsustvo preciznih normi može da bude izvor brojnih rizika i zloupotreba.

Kakav će epilog ove tragikomedije biti, videćemo, ali meni je bilo izuzetno mučno i ponižavajuće gotovo sve što se moglo čuti i pročitati na ovu temu prethodnih dana i nedelja.

• Od toga da su mediji na najodvratniji, senzacionalistički način pisali o svemu, objavljući ime i prezime devojke, između redova joj spočitavajući da je drolja, čim upražnjava seks (a valjda se pošteni muškarci jebu samo sa „poštenim devojkama“, ne znam samo gde ih nalaze) dok je „pastuv“ označen samo imenom ili inicijalima (valjda je i to dovoljno), preko toga da su snimak nazivali – porno snimak, a devojci davali razne, profesionalno nedozvoljene epitete.
• Narod, koji se priprosto naslađivao celom pričom,  komentarišući (najčešće lascivno, smešno i omalovažavajuće), učlanjujući se u Fejsbuk grupu, gde je devojčina ličnost izvrgnuta ruglu i objavljeni njeni privatni podaci.
• Od komentara žena mi je naročito bilo muka – kako onih koje su valjda, braneći sliku moralnih gromada Majki Jugovića želele da ukažu na svoju ispravnost, preko onih koje su procenjivale izgled pozadine E. M., i pitanjem da li su grudi njene ili nisu.
• Ženske grupe i organizacije  su „skočile“ u odbranu takođe „Jutjub“ čuvene Slađane Zdravković, izdajući saopštenje „Sve smo mi Slađa“ . Meni je nekako bilo logičnije da reaguju na ovaj slučaj, jer glupost i plitkost nije polna (a ni politička strogo)  kategorija, ali razvlačenje i omalovažavanje samo jednog od aktera u polnom činu JESTE. - A ODLIČAN blog post na temu  sudara seksualnosti i patrijahalne slike  nametnute ženama kod nas  napisala je Izvan kuhinje.
• Kad smo već kod izrabljene floskule – Sve smo mi… (naročito popularne u vreme otkrivanja Severininog snimka, koji je i dan danas među najpopularnijim „kućnim uradcima“ na internetu) i Mahlat se našla „prozvanom“.
• Da ne bude zabune, ja se delimično slažem da je vođenje ljubavi na javnom mestu svojevrstan rizik (a samim tim i afrodizijak), i da je mogao tako bilo koji mamlaz sa mobilnim telefonom da ih snimi. ALI NIJE. Snimio ih je policajac, na dužnosti, snimak izneo iz policije, i „okačio“ na javnu tablu. To je za BIČEVANJE, a ne za disciplinsku i krivičnu prijavu, ali oko toga se gotovo niko,  osim Šabića i nas nekoliko nesrećnika, ne uzbuđuje…
• Online komponenta celog ovog cirkusa je naročito zanimljva – jer da nam nije nasušnog „Jutjuba i „Fejsbuka“, zloupotreba snimka, koju su mnogi častili imenima poput „porno film“, porno snimak, pornić i slično, ostala bi manje više privatna stvar i para, ali i policajca koji ih je „obradio“.
• Kad se stvar dovoljno proširila, nekima je palo na pamet da je to sjajna „biznis ideja“, valjda duboko verujući da je devojka na taj način samo želela da se „probije“ u profitabilni svet porno industrije - Internet agencija (tada još potpuno anonimna i bez lika i dela koji stoji iza ove ingeniozne ideje) ponudila je, javno (dakako drugačije) devojci da svoju popularnost unovči. O prihvatljivosti ove ideje u svetu gde je SVE roba, dalo bi se polemisati, ali o razlozima za objavljivanje ovakvog pisma JAVNO -  ja iskreno, ne vidim drugi, osim besramnog spinovanja radi uskakanja u voz  „vrućih tema“ i mesta u online zajednici.  Potez je dobio javnu ćušku od B92 VIP blogera Tibora Jone, a cela diskusija koja se razvila tim povodom, kao i prilično neutemeljena prijava na Kradi mamu, opet je na kraju zaličila na – CIRKUS.

I tako ćemo, do sledećeg slučaja i sledećeg cirkusa, jer, narodu je samo bitno da se dobro zabavlja, kad već nema šta da jede…

Suprug i ja nismo uspeli da odgledamo emisiju iz prve, toliko smo poludeli upoređujući ono gde smo mi a gde je „čestit svet“. Gledala sam je kasnije na internetu ponovo, a i vi možete da je pogledate na sajtu RTS. Elem, iako naša „staramajka Evropa“ ne stoji baš najsjanije kada je  informatička infrastruktura u pitanju,  jer

30 odsto Evropljana u 27 članice Unije nikada nije pristupilo internetu…

Estonci su za poslednjih 10- 15 godina napravili čudo, i postali jedna od vodećih informatičkih država Evrope. Mada je ova emisija napravljena da promoviše vrednosti  Evropske unije i ubedi nas u pradnosti na nivou svakodnevnog života koje će nam članstvo u Uniji doneti ne mogu a da ne istaknem svoja dva utiska:

1. Stid što sam o zemlji poput Estonije imala predrasude tipa (oni su treći svet, bivša ruska „kolonija“ i  u ovoj oblasti su verovatno u istom mulju kao i mi)

2. Stid i bes što smo mi u ovoj zemlji ne u 19. veku, već u kamenom dobu, i to pre svega zahvaljujući tome što se stvari rade stihijski, ad hoc, za jeftin politički PR, a ne planski, osmišljeno i strpljivo, kako su to radili Estonci. Mada, ex ministarka Jasna Matić u izjavi u emisiji  pominje da ćemo upravo od Estonaca pozjamiti (ili kupiti šta god) sistem koji oni uspešno godinama primenjuju, ipak sam pesimista – oni pričaju o 2020. godini, a ja ne mogu da zamislim u čemu smo izgubili prethodnih 10?

Jedan od Estonaca s kojima sam pričao uspeo je da u pauzi predavanja sa svog laptopa proda stan, kupi drugi, plati  porez i uknjiži ga u svoje ime, a da uopšte nije bio u Estoniji

kaže autor emisije. Ovde, kao neko ko se upravo bavi kupovinom nekretnine i zajebancijama oko uknjiženja, mogu samo da sednem i da plačem…

Dok je u Estoniji moguće registrovati firmu za 18 minuta!, gde smo mi a gde je svet kada je elektronska trgovina (a ne sumnjam ni drugi delovi elektronskog društva) simpatično (i tužno) je prikazano u ovom Istokovom infografiku na Trojka.rs.

Takođe,  u pomenutoj emisij veoma me je dojmila primena ovog sistema u domenu zdravstva – odmah sam se setila brkatih sestara u našim zdravstvenim ustanovama, kako s dva prsta nabadaju po tastaturi, dok upišu sve, pa pošto su kompjuterski polupismene, pogreše i onda sve ispunjavaju iz početka. A onda, uzmu plajvaz pa sve to lepo prepišu u deeebelu svesku…

Ukratko, njihov projekat E vlade čini svakodnevni život u Estoniji toliko lakšim i jednostavnijim, da mi dođe da se sutra preselim tamo! (naravno, uvek će biti određen procenat ljudi koji neće umeti/hteti da koriste blagodeti informatičkog društva).

Bilo mi je zanimljivo i da pogledam, kad se već ne damo porediti sa zemljama koje su već u EU, kakva je informatička situacija u Zemljama Zapadnog Balkana. Naravno, tu nas sve (kao i obično) šiju Slovenci, koji su prvu instituciju vezanu za informatičko društvo formirali 1993. godine! ŠPogledajte i kako izgleda slovenački portal E uprave i šta sve nudi

Da li će i kada naša E uprava zaživeti kao estonska, o tome ne smem ni da sanjam. Zanima me, šta vi mislite ?

Danas niko nema vremena za gubljenje, hoće sve instant, odmah. Prežvakano.

Ali, mada na prvi pogled deluje lako, gotovo banalno napisati vest, moram vam reći (a sigurno ste i vi imali prilike da čitate) da i dalje u svim vrstama medija čitam/slušam mnogo zanatski loših vesti. I dalje ima novinara koji godinama pišu opširne članke, izveštaje, kite novine svojim komentarima, a da ne znaju da napišu esenciju, osnovu i bazu – VEST. U članku „Kako i zašto pisati vesti“, možete pročitati na lep i slikovit način objašnjenu problematiku u svu tananost „majstorije“ pisanja vesti.

U čemu je problem?

Možda u tome što za definiciju ŠTA JE VEST, nema univerzalnog pravila (mada postoje osnovna pravila koja čine dobru vest, ono što ona mora da ima).

Ono što takva vest mora da sadrži da bi bila potpuna  su odgovori na 5  pitanja (5 W ili WHO – ko, WHAT – šta, WHEN . kada,  WHERE- gde i WHY – zašto) +  H – how. Ta čuvena struktura  potiče iz SAD, s kraja 19. veka i do sada nije izmišljena bolja.

Iako nije neophodno da se poštuje američki stil u kojem se odgovori na sva pitanja trpaju u prvu rečenicu i da takvi čine-glavu ili lid vesti  (da rečenica ne bi bila glomazna, preduga i nerazumljiva čitaocu), bitno je da se  u lidu daju odgovori na najvažnija od tih pitanja.

U zavisnosti od vrste vesti, u prvi plan se stavlja KO, ŠTA, GDE, KADA, KAKO , i tu je procena novinara ključna – da odredi šta je konkretno za tu vest najbitnije.

Upravo ovo odvaja novinara od nekoga ko puko prenosi ono što je čuo video (zapisničar) do nekog ko činjenice bira, selektuje, i formira sliku o svetu (Neda Todorović, interpretativno i istraživačko novinarstvo).

PRIMER:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:324242-Cvetkovic-Plate-prosvetarima-kad-posao-odrade

Premijer Srbije Mirko Cvetković izjavio je danas da su predstavnicima prosvete koji su u štrajku vrata za razgovore u Vladi otvorena i da će plate biti isplaćene u onom delu u kome nisu, onog trenutka kad to bude odrađeno.

Da li je vest da je premijer nešto izjavio, ili sama izjava o štrajku?

Pritom, nadnaslov i lid su gotovo identični, što „bode oči“.  Možete videti i  kako su oko iste vesti različiti mediji izvukli  drugačije najvažnije pitanje

• LID mora da bude mamac za čitaoca – jasan, kratak  (Orvelovo čuveno pravilo ako možeš da izbaciš neku reč, izbaci je!), da čitaocu da ono što ga zanima,  da ne guši i ne gnjavi predugim frazama.
• Čitalac, kad dobije te najvažnije informacije, može da prestane sa čitanjem, jer su ispod tih one manje bitne (i često ne neophodne), kao što i urednik može takav tekst lepo da skrati, od kraja, ne dirajući gornji deo teksta.
• U borbi s televizijom, koja nad štampom ima brojne prednosti (brzina, gledanje „lice u lice s gledaocem“ …) u štampane medije uvukla se vest s begraundom – dodatnim činjenicama koje objašnjavaju čitaocu pozadinu vesti, ili ga podsećaju.  Begraund može da bude  izjava (svedoka, analitičara, stručne osobe) istorijski, a može da bude i najava budućeg događaja. Begraund ne sme da bude dug i da se „previsoko“ postavi u vesti, jer će je „ugušiti“.
• Ako citirajte, citirajte pametno! Citat može da bude čak i u lidu vesti, ako je citirani izrekao poentu dovoljno jasno i kratko da može da glumi lid (vodite računa o tome da ne smete menjati smisao rečenog, i da citat treba da bude citat). Ili niže u tekstu, ali citirajte samo ono što je smisleno i važno umesto da koristite svoje reči, nemojte citirati osobu zato što je važna – ( na primer, lično, reeeetko sam bila u situaciji da citiram ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića jer je govorio političkim rečnikom prepunim fraza a u stvari ne bi rekao ništa, samo bi mi „pojeo“ dragocene redove  – prim. aut.)

Izvor

SAVETI ZA PISANJE VESTI:

- Bajata vest NE POSTOJI – vest mora da bude aktuelna;  ili je sveža, ili ne postoji.

- U vesti OGROMAN značaj ima naslovni blok – nadnaslov, naslov i podnaslov, jer su oni ulaznica za vest a pri tom treba da budu tako napisani da se ne ponavljaju u vesti, jer je onda čitalac neće ni pročitati.

- Vest mora da ima izvor (on se ne navodi uvek, ali ga novinar i urednik moraju znati i u njega imati poverenje)

- Vest ne počinje pitanjem (a i ne završava se pitanjem, jer novinar a ne čitalac treba da nađu odgovore)

-  NEMA komentara i ličnog stava - na primer u VESTI nema mesta za Rečenicu – Libijski diktator Moamer El Gadafi (ko je dokazao da je on diktator, da li je osuđen), ili zločinac taj i taj, koji je osumnjičen za ubistvo.

- Rečenice treba da budu kratke, jasne, precizne, nema u vestima „umiranja u lepoti“ i spisateljskih bravura.

- Dobro je koristiti i sistem fioka, koji uredniku omogućava da ako je frka izvuče i baci neku od fioka a da vest ostane neokrnjena i razumljiva.

PRIMER:

1 fioka – lid  – Evropski komesar za proširenje Štefan File izjavio je danas da samo od Srbije zavisi kojom brzinom će nastaviti evropske integracije, a da će zemlje članice EU tražiti od Beograda konkretne rezultate saradnje sa Haškim tribunalom.

2 fioka:  File je, posle sastanka sa potpredsednikom Vlade Srbije Božidarom Đelićem, poručio da bi optuženi za ratne zločine trebalo što pre da budu privedeni pravdi.

3 fioka – „Uzima se u obzir sve što Srbija radi na tom planu i važno je da obaveze prate i adekvatni rezultati. Zemlje članice EU će gledati konkretne rezultate”, naglasio je evropski komesar za proširenje.

4. fioka – Prema njegovim rečima, sada „nije vreme za špekulacije” o tome da li će Srbija do kraja godine dobiti status kandidata za članstvo u EU – već je vreme da se ozbiljno pristupi reformama.

5. fioka – Ova godina je veoma važna za proces proširenja EU i moguće je pokrenuti zamajac proširenja. Srbija mora da bude ambiciozna i samo će od nje zavisiti kojom brzinom će ići”, naglasio je File.

Izvor

- Kratite, kratite, kratite! Kada završite, bar 2 puta pročitajte vest, iznenadićete se koliko reči može da se izbaci a da se ne narušio smisao izrečenog.

- Smanjite prideve (koji daju kitnjatost tekstu, ali ne pomažu mnogo čitaocu da stvori sliku) i pametno koristite glagole (izbegavajte one koji su previše izraubovani, ista stvar može da se kaže na mnogo načina.

- IZBEGAVAJTE formalnosti (osim ako su neophodne, deo protokola ili titule)

i zapamtite:  - najbolja vest je ona koja zaslužuje da se „razradi“ i ima nastavak!

P. S. Iako se dobar deo ovoga može iskoristiti i za pisanje na webu, ono ima neke svoje specifičnosti, o kojima ću pisati u posebnim tekstovima.

Dodatno štivo:

BBC-jev vodič za stil

10 stvari koje ne smeš da radiš kada pišeš vesti

Osnove pisanja vesti

Vodič za pisanje vesti za početnike

Dijaloške forme su doživele ekspanziju procvatom radija, a naročito televizije, a kako ja pišem o štampanom novinarstvu, neću se na ovome duže zadržavati. Da dodam samo da kako je VEST kraljica monoloških oblika izveštavanja, iz koje se izlivaju svi ostali oblici, tako je INTERVJU  kralj dijaloških formi (sa kojima možemo da se igramo tek kad dobro izučimo zanat „zidanja vesti“.

U teoriji novinarstva postoji i trostruka podela na:

1. FAKTOGRAFSKE forme – vest, izveštaj, klasični (pitanje – odgovor) intervju
2. ANALITIČKE – članak, uvodnik,  kolumna, komentar i male forme poput beleške,  i delom umetničke kritike
3. BELETRISTIČKE – feljton, reportaža, crtica,  satira, kozerija,  karikatura i opet, umetnička kritika

Poslednjih godina se forsira  i  interpetativno novinarstvo, kao oblik izražavanja koji podrazumeva „begraund“ odnosno pozadinu događaja.  Kako se samo novinarstvo menja (štampa, pod pritiskom interneta, naročito), tako se menjaju i oblici novinarskog izražavanja u praksi – NIKO više nema vremena za preopširne analize, tekstove koji „guše“, sve  postaje „dajžestirana“ verzija, u želji da se se dobije (zbog same prirode medija nepravedna) borba sa radijom,  televizijom, i internetom.

Osim vesti i izveštaja (uglavnom),  svi ostali oblici  mogu i najčešće se bitno razlikuju u praksi od onog „školskog“. Ovo, u principu, iako može na početku da frustrira, i nije neki problem, jer su same podele, i konkretne forme mnogo više deo teorije informacija i naučnog pristupa komunikologiji, te u tom smislu značajni (dakle, kao analiza i smeštanje  informacija u komunikacioni kontekst), nego što znače onima u redakciji.

Ali, uvek volim da kažem da je bolje ako nas radoznali duh „natera“ da svoje zanimanje shvatimo ne kao novinarski zanat, već kao – KOMUNIKOLOGIJU. Tako ćemo se izdići iznad pukih „zanatlija“ koji odrađuju posao i biti ono što treba da budemo – profesionalni komunikatori (ovoj temi moraću da posvetim poseban tekst) .  I ne samo to, ući  ćemo u čarobni svet gde je informacija SVE, a igra rečima najlepši način da se igramo (znam da zvučim pomalo naivno, ali da nije tako, odavno bih promenila profesiju).

Tako je i sa novinarskim formama. Kad jednom dobro naučite šta je „lid“ – glava vesti, onih čuvenih 5 +1 W - (KO;  ŠTA, GDE; KAD; KAKO, plus ZAŠTO, koje nam daje kontekst), nije toliko bitno na koji način ćete dalje slagati tekst. Jer, čitalac je u prvom pasusu (poželjno rečenici!)  dobio NEOPHODNO i dovoljno.

U teoriji informacija, informisanje se svodi na proces slanja i primanja poruke preko kanala i na osnovu definisanog koda. Da ne smaram mnogo teorijama, koga zanima naći će i pročitati (a nešto od preporuka za literaturu naći ćete  i na kraju ovih tekstova). Poenta je da su novinari neka vrsta posrednika između izvora informacija i  krajnjeg primaoca – a način kako se prenosi (vrsta medija, žanr, forma) je u stvari kod.

E, učenje građenja tog koda ide od temelja, to jest vesti. Ma koliko vama sve to zvučalo jednostavno, verujte videla sam previše „novinara“ koji i dalje ne znaju da napišu – vest!  A mnogo vole da pišu reportaže, komentare… A to je isto kao da pokušavaju da prave kuću od krova (i to od trulih dasaka)…

Pisac je talentovan ako sa malo reči ume da kaže mnogo

A. P. Čehov

* grafika je iz Skripte Novinarski žanrovi dr Dubravke Valić Nedeljković

Izvor fotografije

Možda zanimljivo štivo:

- Skripte za preuzimanje studenata Žurnalistike iz Novog Sada

- Sajt netnovinar.org, obavezno štivo!

- Dušan Đurić – Novinarska radionica i Novinarski leksikon

Li, je, reklo bi se naivno krenuo u avanturu online švaleracije.  Nije slutio da se online laži prelako otkriju. Jejša Kalahan, devojka koju je kongresmen „muvao“ šaljući joj slike, i predstavljajući se kao tridesetdevetogodišnji lobista, razveden i sa sinom, lako je zahvaljujući Fejsbuku otkrila da  iza te priče stoji Li, isto lobista, ali s malo više godina (46) i ženom! Tabloidi su se dočepali priče, pukla je bruka, i ostatak ste već svi čuli i pročitali – Li kako se ponizno izvinjava  i daje ostavku.

I tako je Li postao još jedna od žrtava neiskrenosti na Mreži, prekasno shvativiši da ni kao anonimus, a još manje kao javna ličnost, a naročito  u puritansko/licemernoj Americi nema baš svu slobodu – pa ni onu da proba da  švrlja online, preko  dating sajta „Kreglist“. No, pravila igre su već postavljena i jedino što možemo je da ih se – pridržavamo. I mi, i konresmeni podjednako.

Udruženje novinara Srbije u svojoj evidenciji ima (2005. godina)
podatke o obrazovanju 3470 članova. Srednje obrazovanje ima 42%, više
10%, fakultet 48%, a magisterijum i doktorat samo njih 3%

Izvor

Podaci o broju novinara u Srbiji koji imaju fakultet razlikuju se od godine istraživanja i izvora, ali  valja napomenuti da nije rađeno ni ozbiljno istraživanje (na relevantnom uzorku) a ni potpuna evidencija novinara, pa  se o brojkama može samo spekulisati.  Prema podacima projekta novinari.rs, iz baze od oko 4.000 dobrovoljno upisanih medijskih radnika,  podaci za novinare kažu da je

manje od  40 odsto  završilo fakultet, 27 odsto srednju školu, 16 odsto nije završilo započete studije.

Oni koji celu naciju snabdevaju informacijama i „poukama“ moraju biti dobro obrazovani kako bi sprečili da „novine budu najprizemnija, lažljiva i servilna publikacija koja zagađuje društvo„, pisalo je u jednom od prvih dokumenata o obrazovanju novinara, objavljenom u Americi još 1799. godine.  Izvor

Ali, današnja praksa je takva da u redakcijama sedi mnogo polupismenih i neobrazovanih ljudi, koji otaljavaju posao. Ima, doduše, i onih koji su na drugom kraju skale, vrlo elokventnih, stručnih i  širokoobrazovanih, ali sve dok su manjina, i to debela, ne valja. U svom novinarskom iskustvu, slatko smo se smejali „biserima“ kolega, koji, kad malo bolje razmislim i nisu tako smešni.

Na primer:

- Letimo tamo čarterom? Pita jedan. Ma ne, avionom,odgovara drugi kolega.

- Šta je ovo donald etačment što mi se javlja na ekranu ( download attachment)

Nedopustivo je da novinar bude manje obrazovan od čitalaca kojima se obraća, jer je njegov posao, između ostalog, da sve ono „uzvišeno“, previše stručno i suvoparno rečeno shvati, razloži i prevede na jezik primeren običnom čoveku. To je jedna od tajni dobrog novinara. Ali, „kvaka“ je što sam novinar mora da ima izuzetno široko opšte obrazovanje, plus mnogo neformalnog da bi taj proces od početka do kraja odradio kako valja. U suprotnom, upadamo u opasnost da nas, s pravom,  posprdno zovu „univerzalne neznanice“, i „bedna piskarala“…

Obrazovanje novinara i urednika -  slaba tačka medijskog lanca

Problem ne  bi možda ni bio tako drastičan, da novinare,  i bez fakulteta, one s „novinarskim nervom“, ima ko da uči, kontroliše i ispravlja kad stignu u redakciju. Ali,  „nedovršeni“ novinari kansije postaju urednici, ali je problem što oni, često, uslov za tu funkciju ispunjavaju samo „zanatski“ ( o drugim, manje relevantnim i svakako opasnijim kriterijumima neću ništa ni pisati ovaj put).  Podaci kažu da

tek nešto više od polovine urednika (59%), ima fakultetsko obrazovanje, a još dva procenta viši obrazovni stepen. Međutim, od tog broja samo 23 procenta ima diplome fakulteta specijalizovanih za novinarske i medijske profesije. Čak četvrtina urednika ima samo završenu gimnaziju, ili neku srednju stručnu školu, a 15 odsto ima više obrazovanje.

I, eto nas u krugu. Ako ne znamo kako da ono što neko zna prenesemo tako da budemo u funkciji vesti a ne razmetanja sopstvenim znanjem ili neznanjem, opet smo na početku – samo zanatski radnik, koji od reči krpi, sastavlja, prekraja i ukiva neke rečenice i novinarske forme. A i za to, mora da ZNA.

Da ne bude zabune, nisam od onih koji smatraju da novinari moraju da završe novinarstvo. Tu iluziju sam sama sebi razbila studirajući FPN.  Tada barem, taj fakultet je davao univerzalce solidnog opšteg obrazovanja i dosta teorijsko političkih aduta u rukavima, ali s NULA praktičnih i  uže stručnih lekcija. Deo krivice možda snosi i to što sam studirala u ludo doba, vreme sankcija, ograđenih mogućnosti,  celogodišnjih štrajkova i bombardovanja, pa dobar deo predviđenog nismo ni odslušali, ni videli, ali  izgleda da je takva praksa nastavljena i dalje.

Možda solidno rešenje za krajnje dobar novinarski proizvod može da bude neka od opcija:

- Neki od društvenih fakulteta koji pruža šire opšte obrazovanje plus specijalističke  postdiplomske studije, doedukacija iz novinarstva

- Neki od fakulteta  novinarstva, pojačan praksom tokom studija i samoedukacijom

ili

- Nešto sasvim treće…

Ovo su neka od mesta gde postoje novinarski smerovi osnovnih studija, specijalističke ili master studije. O njihovom kvalitetu ne mogu da sudim, samo verujem da ako neko ima želju  da se bavi ovim poslom valjano, volju da stalno uči i istrajnost i ljubopitljivost da istražuje, njegov trud na kraju MORA da bude nagrađen.

Fakultet političkih nauka u Beogradu

Filozofski fakultet u Novom Sadu

Filozofski fakultet u Nišu

Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici

Sportsko novinarstvo na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja

Fakultet humanističkih nauka u Novom Pazaru

Fakultet za kulturu i medije u Beogradu – Megatrend univerzitet – www.megatrend-edu.net

Fakultet za medije i komunikacije – Singidunum univerzitet u Beogradu

Akademija lepih umetnosti u Beogradu

p.s. Još neka zanimljiva štiva za razmišljanje:

Obrazovanje novinara u Srbiji

Zašto novinari izbegavaju treninge

Istraživanje univerzitetskog obrazovanja novinara iz 2007. godine

Danas je ono lako podložno pritiscima političke i ekonomske elite, i teško brekće pod teretom sila koje ga nepovratno menjaju – političkih, ekonomskih (sa ogromnim uticajem korporacija), tehnoloških. Tiraži, čak i eminentnih štampanih medija,  stalno opadaju i to je činjenica, koja će uticati na budućnost novinarstva.

Izvor

Ono, što između ostalog,  može da spase medije, pa i one štampane je možda i najvažniji resurs – kvalitetniji novinari. To je ono, o čemu u svari želim da vam pišem. Onda će valjda i dilemu iz naslova biti lakše razrešiti.

Novinarski „nerv“

Kad sam davno, u srednjoj školi, izrazila želju da upišem novinarstvo, moj otac i ljudi iz najbljiže okoline imali su dve reakcije: „Novinari lažu“ i „Novinari žive kratko“. To je prosečno mišljenje o ovoj profesiji, iz naroda. Zaista, malo je onoga što se pročita ili vidi a čemu se veruje, „iz prve“. Zašto bi onda neko želeo da bude novinar?

Razlozi i motivi su raznoliki, a teško da je danas, kao nekada i kako na nekim drugim meridijanima, ovo profesija u koju se hrli  zbog dobre plate, društvenog statusa, priznatosti i pripadnosti „intelektualnoj eliti“. Tim pre, to što radite, morate da volite.

Lepota posla

Da se razumemo, i novinarstvo je posao. Odeš, radiš dok ne završiš, odeš kući. I tu nastaje – problem. Ne možeš da odeš kući. Ne možeš da odložiš sve i da čekaš sledeću smenu. Ko hoće da se ovim poslom bavi ozbiljno,  ne može da računa na radno vreme i mentalni odmor od posla.  Često navodim jednostavan „test“ – ako šetate ulicom i naletite na saobraćajnu nesreću ili neku „frku“, a nije ti prva reakcija da nazoveš redakciju i javiš šta se dešava, omašio si ideju. Ili da budem brutalna,  da li kad novinar vidi povređenog prvo treba da

a) pritrči da pomogne b) izvadi fotoaparat ili notes?

Zvuči brutalno, ali tako je.  To je ono što zovu i novinarskim nervom – spremnošću da se bude u službi vesti, da se vidi, oseti i proceni šta je vest, kako do nje stići i na koji je način najbolje interpertirati.  I mada se zanatski deo posla  relativno lako nauči, – kako napisati vest, članak, kako tehnički odraditi deo proces od prikupljanja informacija do momenta kad se napisano nađe na štamparskom otisku, kako „hendlovati“ dinamičnim životom redakcije, ta tanka nit novinarskog nerva deli  „zanatliju“ od dobrog novinara.

Da zaključim – moje mišljenje je da je zanat samo dobar temelj za dobrog novinara, a da što više bude onih kojima je ono način života, to ova profesija ima više šanse da se (transformisana, sa novim alatima ali istim žarom) održi i vrati tamo gde joj je mesto.

Dobar start

Da li imate talenta najbolje ćete utvrditi ako „omirišete“ redakciju. Potpuno je druga stvar što naše naopako postavljeno školstvo praksu smatra delom koji dolazi posle diplome, valjda zato i ima tako mnogo onih koji su stekli diplome fakulteta koji nisu za njh. Moji saveti onima koji planiraju da se bave novinarstvom:

- Počnite na vreme – školski list, lokalni list, internet sajt, mogućnosti su danas jako velike, a resursi lako dostupni – treba vam računar i internet. Do upisa na fakultet, već ćete znati dovoljno da vidite da li vam ovo zanimanje „leži“ (a ako još imate sreće da naletite na nekog prekaljenog novinarskog „vuka“ koji u vama prepozna žicu za pisanje, tim bolje)

-  Čitajte, knjige obavezno, novine takođe  – bez obzira na njihov kvalitet, iz njih ćete mnogo naučiti, makar kako NE treba pisati.

- Obrazujte se – bez obzira što je danas u Srbiji obrazovna struktura novinara poražavajuća i što za novinara nije uvek ključno da li je fakultetski obrazovan - jer fakultet je možda nužan ali svakako ne dovoljan uslov  za to , morate stalno da učite da bi uhvatili korak sa ostalima.  Ma ne korak, trčanje! Jer, uvek može da se desi da sa diplomom španskog jezika završite prateći energetiku u ekonomskoj rubrici, i onda vas „rudarski posao“ učenja tek čeka.

- Budite ekstrovertni – ako imate problem da uspostavite društvene kontakte, ako niste ljubopitljivi, prodorni, radoznali, teško ćete osvojiti zanat, a kamoli uživati u ovom poslu.  Muka je što nekada ćete sigurno doći u situaciju da drugom ljudskom biću postavite pitanje koje privatno ne bi ni u ludilu. Zapamtite to i spremajte se i za takve situacije.

- Pišite, pišite, pišite! - Nijedan dan bez slova. Nema boljeg načina da naučite da pišete od svakodnevnog pisanja.  Čak i vrhunski novinari  osećaju se „zarđalo“ ako neko vreme ne pišu, treba im vremena da ponovo naoštre pera.

- Pažljivo odaberite fakultet - NE, na žalost, NIJE NUŽNO da završite fakultet za novinarstvo da bi bili novinar. Zato pažljivo razmislite o opcijama koje za sebe želite, gde sebe vidite za 10, 20, 30 godina i šta bi želeli da radite ako ne budete novinar ( a u današnje vreme, i bez nužno loših uslova u jednoj branši, promena posla, dospecijalizacija ili promena čitave branše nije retkost).

O ovome više u sledećem nastavku.

Moram priznati da mi, pošto sam na trudničkom, a biću i na porodiljskom odsustvu, moj posao već nedostaje i trudim se da „kondiciju“ što se tiče pisanja održavam na druge načine. Nadam se da je ovo lepa prilika da  neopterećujuće i u blog formi sumiram neka svoja iskustva, možda nekom budu korisna.

Izvor fotografije

Za sada, koncept je sledeći (a biću vam veoma zahvalna ako svojim komentarima, sugestijama i smernicama budete uticali na njegov sadržaj):

- Novinarstvo, zanat ili način života?

- Obrazovani novinari, karika koja nedostaje

- Novinarski žanrovi,  od teorije do prakse i nazad

- Vest – vrhunski ispit za „piskaralo“

- Naslov – umetnost savršenog sažimanja

-  Specijalizacija u novinarstvu, da ili ne?

- Život redakcije – tips and tricks

- Novinarski izvori, pažljivo ih „gajite“

-  Objektivnost – iluzija ili stvarnost

-   Tehnologija kao koristan alat

-  Jednom piši, tri puta proveri!

-  Kako da vas „ne ubije prejaka reč“ ( o pismenosti i ostalim „sitnicama“)

- Online novinarstvo i pisanje za web

- Građansko novinarstvo

- Etika novinarstva – oksimoron ili ne?

Izvor fotografije

Nije mi namera da se preterano bavim teorijom, još manje da pametujem, jer sam, dugoročno gledano i ja još na početku bavljenja novinarstvom.  Sigurno ću u ovom procesu naučiti još štošta i o poslu koji volim i o samoj sebi.

Prvi deo očekujte  u subotu, 5. februara.

A ja sam na održavanju trudnoće i neću imati to zadovoljstvo da napišem tu vest, eh živote! Otkako sam 2002. godine osetila onaj neodoljivi šmek redakcije dnevnih novina,  Tomica i ja smo nerazdvojni – takoreći, on mi je sve ove godine jedini ministar zdravlja. Kad kažem ministar, mislim na njega!

P.s. Slika maznuta sa FB profila Eniaca

Videćemo danas da li će Tomica održati reč koja se proširila po partijsko medijskim kuloarima, ili će kao mnogo puta do sada ostati nedosledan i čovek koji ne drži mnogo do reči. U stvari davao je on ostavke, više puta, ali je uvek bio razlog neko drugi – nedostatak podrške vladi, busanje u grudi kako pandemija JESTE opasna i kako vredi sprcati silne pare na nju. Imao je mnogo propusta, ispada i iritirajućih poteza. NIJE se setio da da ostavku, onda kada bi ona bila pravi potez – kad već nije imao dobre PR savetnike koji nisu umeli da mu kažu da za građanina Tomicu Milosavljevića nije strašno da ode na operaciju nekomplikovane diskus hernije u Nemačku, ali da za ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića jeste i strašno i ružno, i bezobrazno! Taj je momenat propustio, valjda ambasadorsko mesto, za koje se pričalo da a čeka, nije bilo dovoljno primamljivo. Imao je on mnogo razloga da ode, ali mu nijedan nije zagrebao po obrazu – ljudskom, lekarskom, političkom. Čovek – stena.

Šta nam sad čeka Tomicu ne znam, verovatno neko bolje mesto.  Šta čeka  srpsko zdravstvo, ni to ne znam. Nešto isto tako loše, verujem.

p.s. A ako zajebeš i ipak ne daš ostavku, šta da ti kažem, Tomice, neću biti iznenađena. Nimalo…

UPDATE:
Ipak je otišao!
Direktan prenos ostavke

„Da li će biti suviše napadno ako ga još jednom pogledam pre nego što izađem?“ pita se dok menja težište s jedne na drugu nogu. Poslednji zavodički potez za ovo jutro, pre nego što je prepuni autobus „sedamdesetpetice” zajedno sa ostalim sapatnicima poput lave izgura na poslednjoj stanici, na Zelenom vencu. Baca još jedan užurban pogled, ali među glavama nabundanim kapama, ne vidi njegovu.

Sledećeg jutra ulazi s mrvu više samopouzdanja, sa lokalnim „starosedeocima“ na Bežanijskoj kosi. Našminkana je, neznatno više i pažljivije nego inače, a iz dopola zakopčane jakne proviruje dekolte. Mada joj je očigledno hladno, ta sitnica ne umanjuje njenu spremnost za nemi, razbuđujući flert.  Zauzima mesto na sredini autobusa, da bi mogla da „snima“ oba kraja, jer ne zna na koja vrata će da uđe. Ovaj put bila je spremna.  Mašila se rukom za džep, da izvadi kartu, spremnu  za otkucavanje, i uz malo sreće, tutnuće je baš njemu u šake ne bi li ohrabrila početak romanse, koju je upravo razrađivala, do detalja. Sumnjala je, doduše da su joj šanse da se ona, devojka iz predgrađa s lošim pedigreom, dopada takvom tipu. Ali, pogledi, daleko od nasumičnih i slučajnih, grejali su njenu slabašnu nadu da bi mogla da se izgubi u tim lepo oblikovanim rukama.

- Baksuz, ni kartu nemam kad mi treba – promrmljala je sebi  razočarano u bradu. Ostala je u jakni koju je nosila juče,  a kako ona nije primerena situaciji zavođenja u kojoj se neočekivano našla, jutros je ostavljena na čiviluku i zamenjena ovim kaputićem u kojem će biti garantovano smrznuta, ali makar s nekom šansom da nađe dečka.

- Gospođice – preseče je glas koji je toliko dugo čekala da čuje. Pogledao je pravo u oči. Topila se. Očekivala je da će uslediti molba da se pomeri ili neki od onih izlizanih izgovora da se otpočne konverzacija, koja je u američkim limunadama bila uvertira ne samo za vezu punu ludog seksa već neretko i za prvi čin mirnog  porodičnog života u predgrađu. Ili bi za to, ipak, vozač morao da naglo zakoči, a ona ljupko padne na neznanca? Svejedno, nada u ovom času pupi u njoj. Puna iščekivanja okreće se prema predmetu svojih ranojutarnjih maštanja. Ali dok je još u pokretu,  na lepuškastom licu osmeh se kameni – tik ispod njenog nosa  je  pohabana legitimacija Gradskog saobraćajnog preduzeća sa koje strelja ozbiljno, odmereno lice „njene ljubavi u najavi“, božanstvenog stranca koji je baš tu, na korak od prljavih vrata „sedamdeset petice“ trebalo da joj izjavi naklonost i povede je za ruku, napolje, u život.

- Vašu kartu molim,  gospođice? -

- Molim – pogleda tupo u njegovom pravcu,  gledajući u stvari  daleko iza njega. Posmatrala je zgranuto kako se horizontu ruši i kida scenografija za uzdah -   rastaču vlažni poljupci,  razlivaju zagrljaji, hlade  vrući dodiri, kako se suši i u prah odlazi mirisno cveće koje je dobila, raspada čitav  dobro odmeren i ludo ispunjen život, nastao na prljavom podu dotrajalog autobusa GSP-a. Oseća da gori, opet.  Obrazi bulke, obrazi izdajice. Glupačo, imala je snage tek toliko da dobaci sebi jedan unutrašnji prekor.

Na sledećoj stanici su izašli. Zajedno. Baš kao što je i maštala.

p.s. podsetila me Zelena da sam zapostavila i ovaj deo sebe… Pišem u naletima, nekad bukvalno ustajem da bih dopisala rečenice, nekada nedeljama ne otvorim strane. Ali, uživam svejedno. Ova je i malo „out of date“ kontrolori sad nose one ogavne otrov zelene prsluke

Nisam baš bila najvrednija, do 100. posta mogla sam da doguram mnogo brže, imalo je i materijala, ali za zaposlenu novinarku, majku dvoje maloletne dece, s vrlo raznolikim interesovanjima, i ovih sto nije loše „prolazno vreme“. Za to vreme sam shvatila da ja VOLIM da pišem blog, da mi je drago kad god vidim komentar,  da ne tripujem da ću njime promeniti svet, ali da mi dođe kao “ iskopana rupa“ (sećate se bajke U cara Trojana kozije uši) i „lanem“ šta imam. Mnogo mi je žao što sam u nekim situacijama morala, zbog profesionalne tajne i etike, da ćutim, ali, Srbija još nije zemlja u kojoj nezaposleni novinar može da  živi isključivo od bloga (barem meni nije iz pozicije nekog ko ne ide od nule).

Za neke stvari mi je žao što nisu na listi urađenih, ali, eto, uvek mogu na TO DO listu:

- žao mi je što nisam pisala češće  i bolje

- žao mi je što nisam naučila više s tehničke strane (već za to svako malo cimam nekog od divnih online drugara)vor

- što se nisam posvetila pitanju posećenosti bloga (što kao i pisanje traži vreme, a ja s njim uvek u deficitu)

- što nisam pisala stvari korisnije za novinare – početnike (praksa, zanat u redakciji i iskustvo preneseno na pravi način može da bude divan početni korak za njh).

Pa, u ime mini jubileja, bar ću za početak ovo poslednje probati da ispravim – od početka februara probaću da na ovim stranama napravim mini vodič za dnevnu redakciju za mlade novinare u Srbiji (bez pretenzije da bude sveobukvatan i preobjektivan, više kao sažeto iskustvo, i naučeno na greškama – tuđim i svojim). Kako me, zbog treće trudnoće  čeka poprilično odsustvo iz redakcije, ono što mi već nedostaje probaću da stavim na papir, možda nekom bude od koristi da pročita.

Za kraj vam ostavljam spisak meni dragih postova, koje možda niste pročitali. Pa, ako nemate pametnija posla…

Porodilišta – (ne)prijatelji beba

Mediji u zemlji dinosaurusa

10 tužnih činjenica o novinarstvu

Razlika između teorije i prakse

Trenutak istine ili istina trenutka

Čemu služi diploma u redakcijama

18 godina

Devojka koja nikada nije volela

Jednake

Porodične relikvije

Šćućurena na slobodnoj stolici u sobi, čekala sam da mi se oslobodi krevet na odeljenju Urgentne ginekologije GAK „Narodni front“. Razmišljala sam o tome kako život nije fer, kako posle mesec i po mučenja jednostavno nije fer da ova beba ode… Dr Nikola Sanković, načelnik odeljenja ušao je, zagrmio – „šta, zašto sediš na stolici, gde je spremačica“ i otišao da joj očita bukvicu. Od tada, pa narednih sedam dana, taj me je čovek oduševljavao svojim stavom prema pacijentu, načinom na koji priča, kako se osećaš tokom pregleda, pristupom i količinom vremena koje ti posveti. Kao da sam upala u „zonu sumraka“, ali u onom dobrom,  lepom smislu.

Nisam mogla da verujem da u „Frontu“, toliko pljuvanom i s pravom prozivanom za neljubaznost i katastrofalan odnos prema pacijentima (prvenstveno prema onima koje se porode, jer nekako kad si bolestan, sve ti dodje svejedno i samo o svojoj muci misliš, ali kad se porodiš, brate, zdrav si, prav i očekuješ da ti to bude najlepše iskustvo a ne trauma za pamćenje), postoji odeljenje gde je doktor i to načelnik toliko ljubazan, toliko na zemlji, gde sestre persiraju i ne izdiru se na pacijente, gde ti uz osmeh požele dobro jutro, gde te bude noću da ne zaboraviš da popiješ terapiju, trude se kad ti daju injekciju…

Za sedam dana provedenih tamo, nijednom se nisam osetila neprijatno ili uskraćeno kao pacijent. Načelnik je svaki dan provodio bar 15 minuta  u sobi gde sam ležala s još dve starije žene, pričao nam anegdote s posla, šalio se i posvećivao nam VREME. Ozbiljno je shvatio moje stanje, ispitao SVE čega se setio, nije mi otaljavao terapiju… Jedino što me je zvao „novinarka“, ali nekako shvatam da ljudima to prvo upada u oči – a sumnju da su prema meni „fini“ zbog profesije, razbilo je posmatranje kako se ponašaju prema drugima – isto ljubazno.

Razmišljala sam mnogo o tome zašto je odeljenje na kojem je dr Sanković tako dobro funkcioniše, vidi se da sestre zaziru od njega, ali i da svi imaju opušten, porodični odnos – i shvatila da je kuća onakva kakav je domaćin – da tamo gde gazda zna da postavi stvari na mesto,  sve funkcioniše bolje. Možda baš zato Front, na čijem je čelu toliko kuđeni i prozivani Dušan Stanojević , nije sjajan, jer Duleta, ne zanima šta će pacijenti da misle o njemu. Za njega je to prasilište i mesto gde se pokazuje stručnost svetskih razmera, rade najkomplikovanije operacije. Koga još briga za ljubaznost, lepu reč i dostojanstvo pacijenta.

Srećom, ima i onih kojima je stalo, kao dr Sankoviću i njegovoj ekipi. Kad bi ih se još „namnožilo“, gde bi nam bio kraj. Il, kad bi, barem, mogli da budu plaćeni bolje i više od onih od kojih vam se želudac prevrne od momenta kad vam se obrate…

Obradovala me, makar i u formi „žrtvenog jarca“ vest da će doktor Eugen Slavik, vrsni neurohirurg KCS, osim zatvorske kazne od četiri godine,  ostati bez i lekarske licence, verovatno šest godina.  Još mi je bitnije što je ova prva etička odluka Lekarske komore doneta, ne za lekarsku grešku (kojih ima, i biće i na koje ne možemo uvek da utičemo ni da ih sprečimo), već za dovoljnu ljudsku i moralnu i lekarsku ljigavost – baja je ocu bolesnog deteta tražio 500 evra da ga operiše. Pošto je Slavik pravosnažno osuđen neću se femkati i pisati da je možda kriv, kad je sud već dokazao da jeste.

Da li će ova praksa zaživeti?

I nemam ništa protiv što će čamiti u zatvoru, a posle toga neće moći da se uvali u svoju lagodnu doktorsku poziciju, i pelješi jadne, očajne ljude, na najgori mogući način zloupotrebljavajući svoju profesiju i pišajući na Hipokratovu zakletvu.

I još jednu želju imam, da ovaj slučaj ne ostane usamljen, već da „povuče nogu“ ostalima, koji samo čekaju da budu otkriveni, bahati, bezobrazni, nemoralni i krše zakon. Nećemo biti na dobitku samo mi – pacijenti i potencijalni pacijenti već i oni časni i pošteni doktori kojima se kolege smeju iza leđa.

Dobro, prolazi i ova  i svi mi, javno ili tajno, pričamo o novogodišnjim odlukama. Koristimo „obrtanje“ datuma da krenemo iz početka, od nule, da okrenemo list. Manje ili više uspešno. Ali, dok se nadamo i planiramo, nije loše. Ja sam svoju novogodišnju odluku, bar što se online života tiče donela još u septembru, ali džaba.  Nisam održala to obećanje, viša sila i preče stvari. I mada sam nezadovoljna ovom godinom kada je blogovanje u pitanju, jer je mnogo više misli ostalo na papiru nego na ekranu, kad podvučem crtu, svašta se izdešavalo:

- biću po treći put mama, i to će definitivno obeležiti 2010. godinu. Potajni san mene i muža o troje dece, ostvariće se, a naša ludost, hrabrost, kako god to nazvali, smem da tvrdim, najbolja je luda odluka koju smo doneli. Nas petoro, znam,  bićemo dobar tandem. Sad nas čeka odmotavanje dalje naših potajnih želja  – umesto dvosobnog stana, koji nam, srećom postaje tesan, tražimo placić i maštamo o kućici, lepoj s dvorištem, gde ću moći da pustim dečurliju da skaču i uživaju u svom detinjstvu bez bojazni da zgaze narkomanski špric, da pikaju loptu od marta do oktobra, da vikendom skupljamo društvo na druženje… Treba nam i veći auto, po mogućstvu neki kombi, svašta nam se menja, planovi se kroje i prekrajaju i nadam se da će bar deo njih moći da se ostvari u godini koju večeras čekamo.

- iako sam duboko tužna zbog toga što moja profesija tone,  lično, i nije mi bilo toliko loše na poslu. Srećna sam što i dalje volim da idem na posao, što volim da pišem, čak i kada sam svesna da su mnoge stvari farsa i da je to što treutno u Srbiji radimo samo privid novinarstva. Niko mi ne brani da sebi ne dam da potonem u to, da se sama, za svoju dušu edukujem i učim, što i radim. Proletos sam isplivala iz periodične redakcije, gde je posao bio ugodan za jednu mamu sitne dece, ali neizazovan i dosadan. Vratila sam se u dnevnu redakciju, gde sam miris novina i galama vam već podiže adrenalin. Opet ugodna pozicija, radila sam „Doktor u kući“, jedan od, biću neksromna, najboljih dodataka „Novosti“. Jesenas sam doživela još jedan transfer u dnevnu rubriku društvo, moj stari sektor, zdravstvo, ali nisam stigla u tome da uživam, mučnine su već počele I tako, dok se s jedne strane radujem majčinstvu, s druge znam, koliko će me znoja opet čekati dok dokažem da ako sam mama nisu mi vrane popile mozak, i da će mi opet trebati nekoliko godina da se vratim na „stare“ pozicije u redakciji. To mi je kazna, što sam se „drznula“ da rodim troje dece.

- naučila sam mnogo o sebi, svojoj porodici, o tome koliko malo znam o roditeljstvu, o tome koliko grešim i koliko nisam super mama, super žena, koliko hoću i želim sve i odmah, ali, pusto, ne može… Zato sebi poručujem, požuri, polako, isplaniraj, i uživaj u momentu. Tu su mu sposobnost donele tridesete, naučila sam da uživam u životu, što i svima vama želim.

Neće  za kraj biti blaziranih novogodišnjih čestitki, već samo dva posta vredna čitanja baš danas:

10 predloga za novogodišnju odluku

Debeljucin tekst o planiranju

INTOLERANCIJA PROTEINA I GLUTENA

Kod neke dece organizam ne može da razloži proteine iz mleka i mlečnih proizvoda(kazein) ili gluten. U regularnom procesu varenja, produkt razlaganja ovih proteina su aminokiseline. Međutim, kod dece koja ne poseduju enzime za varenje tih supstanci, umesto amino kiselina stvaraju se peptidi, koji su po hemijskom sastavu opijatnog karaktera (kazein – iz mleka i mlečnih proizvoda se pretvara u kazeomorfin, a gluten u glijadomorfin). Test koji dokaže postojanje peptida može da objasni ponašanje deteta, na čiji mozak direktno utiču ove opijatne supstance – objašnjava Danijela Helc. – Deca su najčešće intolerantna na jaja, šećer, kvasac, mleko i mlečne prozivode, kao i gluten iz brašna. Mnogo naučnika nastoji da dokaže vezu između narušenog digestivnog sistema, imunodeficita i problema koji se javljaju kod tih mališana.

 UTICAJ RAZNIH FAKTORA

Kako uzrok autizma, ni drugih razvojnih poremećaja nije utvrđen, naučnici još lome koplja oko raznih teorija. Iako postoji i deo naučnika koji opovrgavaju ulogu metaboličkih problema u nastanku i terapiji razvojnih poremećaja, ipak su za sada naučnici najbliži stavu da do ovih sindroma dovodi više faktora istovremeno – narušen imunitet, problem sa digestivnim traktom i genetska predispozicija. S druge strane, u SAD čak godinama postoji veoma jak pokret koji za glavne krivce smatra toksine koji ulaze u dečji organizam, naročito konzervans na bazi žive iz MMR (morbili, zauške, rubeola) vakcine. Oni smatraju da ova višestruka vakcina, ako se da u momentu kada dete nije imunološki otporno (a to se nikada ne može pouzdano utvrditi), izaziva imunološki odgovor deteta koji rezultira regresijom u govoru i ponašanju. Nijedna studija do sada to još nije dokazala, ali ni opovrgla, a poslednjih šest godina gotovo 5.000 roditelja dece s autizmom u SAD tužilo je državu.
- Kada vidite metabolički problem kod dece sa intolerancijom na određene namirnice, deluje logično zašto imaju problema s ponašanjem deca koja uporno unose hranu koju ne mogu da razlože – objašnjava Danijela Helc.- Čak ta deca najčešće insistiraju na onoj hrani koja im smeta – ponašaju se kao „narkomani“ jer te namirnice u njihovom mozgu izazivaju efekat sličan onom
koji imaju opijati.

TERAPIJA
Terapija u ovakvim slučajevima, je između ostalog, stoprocentna dijeta – izbacivanje „nepoželjnih“ namirnica u potpunosti u svim oblicima. Jer, jedan molekul tih „nepoželjnih“ proteina, kod dece s problemom pretvara se u 16 miliona molekula morfina.
U radu s decom, Danijela Helc i njeni saradnici koriste tri vrste dijete – bezkazeinsku, bezglutensku i antigljivičnu, u zavisnosti šta je utvrđeno kao problem. Ona naglašava da je naše tržišto malo i neopremljeno, da je tim roditeljima veoma teško da se pridržavaju ove dijete, i da osmisle adekvatnu
ishranu za svoju decu. Ali uz dobru edukaciju roditelja, i kombinovanje drugih tretmana, naša sagovornica kaže da se poboljšanje javlja kod velikog broja dece.

SISTEMSKA KANDIDA
U laboratorijama u SAD preko urina se dokazuje i postojanje takzovane sistemske kandide, koja je prema rečima Danijele Helc, čest uzročnik problema hiperaktivnog ponašanja i poremećaja pažnje(ADHD), a ukoliko se ne leči može dovesti i do nekog oblika autizma. Kandida je gljivica koja je inače normalan stanovnik crevne flore. Ali u slučajevima gde dete ima
narušen imunološki sistem, i nema antitela za kandidu, može doći do takozvane sistemske kandide.
- Kada mališanu sa takvim prediospozijama (a nema ih većina dece) dajete veće količina antibiotika, dolazi do kolonizacije kandide u crevima, koja kao metabolički produkt daje toksični šećer – arabinozu. Ona utiče na nervni sistem, blokira razne centre u mozgu zadužene za govor i pažnju – objašnjava naša sagovornica.
Na osnovu testova koji se rade u SAD, utvrđuje se sistemska kandida, a terapija je uspešna, mada lečenje traje najmanje godinu dana. Dete mora biti na bezkvasnoj dijeti, koja podrazumeva izbacivanje iz ishrane svih namirnica
kojima se gljivica kandida „hrani“ – mleka, mlečnih proizvoda, kvasca šećera. Ova gljivica „ne voli“ origano i beli luk pa ih u ovoj dijeti treba obilato koristiti.

EPIDEMIJA
Iako nauka do kraja nije utvrdila uzroke za nastanak autizma, zabrinjavaju podaci da je 2000. godine stopa javljanja poremećaja bila jedan na 225, a da ta brojka veoma brzo raste. Već 2002. godine, odnos u stopi oboljevanja bio je jedno na 166 dece, a poslednji podaci iz 2006. godine govore da je učestalost – na svakih 145 dece jedno ima autizam! U svetu se već uveliko govori o epidemiji ove bolesti. Jedan od najvažnijih faktora u integraciji i osposobljavanju ovakve dece je rano otkrivanje problema, najbolje već u drugoj godini. U Americi 60 odsto dece sa autizmom se uključuje u redovno školstvo, i oni uz pravilan tretman mogu da žive gotovo bez simptoma. Ali, kod njih je sistem otkrivanja razvojnih poremećaja dobro razvijen, dok se  kod nas još uvek dešava da roditelji dovode decu koja treba da krenu u školu, a još „lutaju“ tražeći dijagnozu.

Angelina Radulović, tekst je objavljen u časopisu „Bilje i zdravlje“

izvor fotografija i ADHD sajt

TELO često samo signalizira bolest, ali prvi simtpomi mahom ostanu neprepoznati. Ljudi ih nekad zanemaruju, nekada pogrešno tumače. Pravovremeno uočavanje promena u organizmu, uz dobar klinički pregled, važno je za rano otkrivanje bolesti. Ali, lekari se žale da je najveći problem u ordinacijama da od pacijenta dobiju dobru anamnezu, da precizno utvrde na koje se to tegobe žale.

Predstavljamo vam neke od najčešćih simptoma koji mogu da vas dovedu u nedoumicu i tumačenje lekara o mogućim bolestima koje stoje iza tih znaka.

Bol u grudima

Ako se ovaj bol javi kao odgovor na veći napor, ili uzbuđenje, a razlikuje se od bolova kakve je pacijent pre toga imao, svakako treba da ode kod lekara – kaže za „Novosti“ dr Siniša Pavlović, kardiolog i direktor Poliklinike Kliničkog centra Srbije. – Postoji mogućnost da bolovi budu nespecifični kada pacijent dođe kod kardiologa, ali se ispostavi da bol ima veze sa oboljenjima jednjaka, bronhija, želudačnom kilom. Čak se i pri velikom skoku krvnog pritiska oseća nelagodnost u grudima, dok bol prilikom infarkta pacijenti opisuju kao veoma intenzivan, razdirući.

Dr Pavlović navodi da žene mnogo češće ne prepoznaju taj bol i nerado dolaze kod lekara, dok muškarci dolaze i „za svaki slučaj“.

Trnci u rukama

Trnjenje u rukama i nogama je uglavnom posledica lošeg snabdevanja krvlju sitnih nerava koji inervišu mišiće ruku i nogu – navodi dr Nevena Dimitrijević, specijalista opšte medicine u Domu zdravlja „Voždovac“. – Treba obratiti pažnju na to da li je ovaj osećaj nastao naglo ili postepeno, da li je ruka ili noga prethodno bila u prinudnom položaju. Važno je u kom delu ruke ili noge postoji ovaj osećaj, kako se prostire, koji je intenzitet, kao i da li je taj intenzitet konstantan, ili se menja (smanjuje ili povećava).

Iako trnci u rukama, naročito ako su samo u levoj ruci, nekada ukazuju na srčane probleme, dr Siniša Pavlović napominje da iste simptome mogu da daju i drugi poremećaji. Trnjenje u ruci koje ide ka vilici može da bude vezano za probleme s kičmom. Trnjenje obe ruke najčešće je povezano s poremećajima u vretanom delu kičme.

Modrice

Ove promene su rezultat pucanja malih krvnih sudova koji se nalaze u koži. Mogu da se jave zbog urođene slabosti ovih krvnih sudova, ili kao posledica bolesti nekih ćelija krvi, ili oboljenja krvnih sudova. Za ovo je takođe bitno zapaziti da li su krvni podlivi počeli da se pojavljuju iznenada, ili je osoba uvek bila sklona ovoj pojavi.

Lekari kažu da uzrok modrica može da bude veoma raznolik, od imunološke reakcije na virusnu infekciju, preko nedostatka vitamina K i poremećaja zgrušavanja.

Tremor

Tremor je simptom oboljenja centralnog nervog sistema i njegovu pojavu treba istraživati u domenu neurologije. Izuzetak je drhtanje ruku, uz preznojavanje, malaksalost i pomućenje svesti, što zajedno nastaje kao rezultat stanja hipoglikemije, na šta naročito treba obratiti pažnjupacijentima koji boluju od šećerne bolesti. Naročitu pažnju treba da obrate oni dijabetičari koji su na intenzivnoj terapiji insulinom, jer su česte hipoglikemije kod njih pokazatelj loše regulacije šećera.

Vrtoglavica

Vrtoglavica je vrlo neprijatan osećaj, ali krajnje nespecifičan – kaže dr Dimitrijević. – Može da bude simptom neurološkog oboljenja, ali i kardiovaskularnog, hormonskog poremećaja, oboljenja kičme, očiju ili obične hipotenzije. Najčešće je jedan od pratećih simptoma neke bolesti, pa ga treba ozbiljno shvatiti i ispitivati.

Dr Dušan Pavlović, otorinolaringolog iz „Centra za sluh i ravnotežu“, kaže da je vrtoglavica najčešće posledica oboljenja unutrašnjeg uva u kojem je smešteno čulo za ravnotežu. Najčešći uzrok su bezazlene položajne vrtoglavice. Ukoliko se javi glavobolja, ili neki drugi neurološki simptom potrebno je hitno se obratiti lekaru, jer nekad vrtoglavica može da bude i jedan od prvih simptoma moždanog udara. Zabluda je da su vrtoglavice posledica „problema sa vratnom kičmom“.

Zujanje u ušima

Ova pojava je obično posledica oštećenja slušnih ćelija, to jest oslabljenog sluha – kaže dr Dušan Pavlović. – Slušne ćelije obično stradaju nakon izloženosti buci ili zbog štetnog dejstva ototoksičnih lekova ili usled starenja. Od specifičnih oboljenja koja dovode do zujanja tu je i akustički tumor – ovo je benigni tumor, ali nezgodne lokalizacije čiji je obično jedini i prvi simptom upravo jednostrano zujanje. Zbog toga je neophodno svako jednostrano zujanje ispitati kako bi se ustanovio pravi uzrok.

Učestalo mokrenje

- Ova pojava ima različito značenje kod žena i muškaraca, kod mlađih ili starijih osoba – kaže dr Nevena Dimitrijević, specijalista opšte medicine. – Sam po sebi ovaj simptom nije dovoljan da bi se zaključilo o kakvom se poremećaju radi. Neophodno da pacijent osim toga dobro registruje: koliko je često mokrenje, da li ga potreba za mokrenjem budi iz sna, kolika je količina izbačene tečnosti pri mokrenju, da li ima bol ili peckanje pri mokrenju, ili možda osećaj neispražnjene bešike. Bitno je i da li je mokraća svetla ili tamna, ima lividljive sveže krvi ili ugrušaka u njoj, kao i to da li ima intenzivan miris. Treba uraditi ultrazvuk, mikrobiološki i običan pregled urina.

A. Radulović

Tekst je objavljen u „Večernjim novostima“