Čitav jedan divni svet, u kojem su topli, vredni ljudi željni da uče i da nauče druge,  potpuno nalik onim nastavnicima koji se mi sećamo iz našeg detinjstva. U vremenu kada se pitamo kuda ide naše obrazovanje, i sumnjamo u to da prosvetni radnici ulažu dovoljan trud i energiju u obrazovanje naše dece, ova Internet zajednica nastavanika i učitelja i njihovi blogovi  potpuno su me oduševili i shvatila sam da ipak nije sve tako strašno kao što mislimo, da svuda ima sjajnih ljudi koji vole i sa strašću rade u svojoj profesiji. Samo možda nisu toliko vidljivi, što Internet svakako može da promeni.  Oduševljena sam da ima dovoljno ljudi koji shvataju važnost Interneta i društvenih mreža u nastavi.

Sve je više dobrih sajtova namenjenih edukaciji nastavnika, čak i mreža prosvetnih radnika. Porazgovarala sam malo o tome sa Ivicom Županjcem, „Sajber učiteljom“:

„Radio sam 10 godina kao učitelj i putovao više od 60 km u jednom pravcu, pa uz to još morao da pešačim 5km. Odlaskom u penziju koleginice u školskoj biblioteci ja prelazim u matični školu i sada sam bibliotekar, putujem samo 50 km u jednom pravcu. U biblioteci je postojao računar, ubrzo sam obezbedio Internet i sve je krenulo kako bi se nešto radilo korisno.  Tako sam napravi školski blog/sajt, istovremeno učeći, vremenom sam skidao „cake“, isprobavao i naučio kako da napravim i održavam blog,

Zatim, želi da intezivira snimanje online časova kako bi pomogao učenicima da lakše savladaju gradivo i rade domaće zadatke, a ovaj entuzijasta uči i kako da pravi edukativne igrice Svoj sajt je prebacio na sopstveni domen, vredno radi, a čini se da utiče na druge da i sami unose inovacije u nastavu. Pogledajte primer Skype časa, fenomenalno!

Kao sjajan primer učiteljskog bloga, koji je i nagrađen Svetosavskom nagradom,   je blog učitelja Toplice iz OŠ „Ljupče Nikolić“ iz Aleksinca.  Na sajtu Školarac.net možete naći i spisak svih prezentacija škola – osnovnih i srednji u Srbiji, podeljeno po okruzima. Evo još nekih zanimljivih blogova učitelja i nastavnika, po mom izboru, a ima ih jako mnogo na Internetu, i koliko vidim odlično se međusobno povezuju. Nadam se da će i dalje nastaviti sjajno da rade, da će moći da „isprateW današnje klince Kao roditelju, veoma mi je drago da i dalje ima ljudi koji su entuzijasti, onih kojima nije jedina bitna informacija kada će povećanje plate za budžetske korisnike (a jednostavno, takva se slika u javnosti o njima nepravedno stvara), i koji žele da nauče decu, i to na zanimljiv način. Od mene jedno bravo!

• Ispeci pa reci deci (ima  do sada više od 1 milion poseta!)
• Volim matu
• Dejana Kovačević
• Gagina školica
• Bioblog
• Kreativa srpskog jezika
• Učiteljica Ljilja
• Blog o nastavi
• Matematika u akciji
• Otvorena škola
• Kreativna čarolija

1,571 total views, 1 views today

Šta to mi žene želimo, šta uopšte hoćemo, koje su nam sitne i krupne stvari bitne, da li mislimo da svetom u kojem vladaju muškarci robujemo predrasudama. Na ova i druga pitanja je konferencija Profemine 2013, prilično ambicioznog  podnaslova „Šta žene žele“  trebalo da pruži neke odgovore. Ili barem da postavi pitanja. Posle sjajno provedenog dana u društvu 150 žena iz regiona i nekolicine „zalutalih“ muškaraca (hvala Lepoti i zdravlju na pozivu ), ne mogu da se otmem utisku da smo mi žene sklone da same sebe pogrešno percipiramo, da nekada ni same ne znamo šta tačno želimo i kako da do toga dođemo, ali da za priču uvek imamo vremena i volje 

Temama panela i izboru panelista, kao i tome na koji način su moderatori vodili teme i dopuštali da se meandrira daleko od onoga o čemu je trebalo da se priča, imala bih štošta da zamerim, ali s obzirom na to da je organizator ( bio odličan rekla bih), beauty magazin, logična je potavka koja podrazumeva da dominiraju kozmetika, lepotu i njena priključenija, uz dodirivanje tema koje su ispod naše fasade i koje bi trebalo da nas se duboko tiču. I bez obzira na to da li se osećamo ugroženo ili ne, da li sebe smatramo istinskim ili feministkinjama 2.0, da li mislimo da su žene jači pol, ili bi da udaramo đonom (što je i bukvalno preložila za moj ukus preagresivna Vedrana Rudan), važno je da se bavimo sobom i sopstvenim mestom u svetu, jer to muškarci sigurno neće činiti umesto nas.

Konferenciju ste mogli pratiti uživo preko strima, a ovde možete pogledati najzanimljivije tvitove.

Neću prepričavati šta se sve pričalo na panelima, neki su to već uradili pre mene, samo ću prokomentarisati neke izjave, rečenice koje su na mene ostavile utisak:

• Prvi panel se bavio razlikama i sličnostima ženskog života u zemljama Ex Yu – Estregion: Šta žene žele, o čemu sanjaju i čega se plaše? Na mene lično ostavio je najveći utisak podatak koji je iznela moderatorka Dragana Đermanović da a će do 2025. godine čak 75% novih visokoobrazovanih ljudi biti žene. „Danas, ima oko 60% visokoobrazovanih žena, što i nije dobro ako uzmemo u obzir činjenicu da samo 3.2 odsto žena sedi u bordovima! Ta je rečenica dovoljna valjda da se „zapuše usta“ svima koji se bune kako je „žensko pitanje “ rešeno i kako u 21. veku žene imaju pravo izbora i mogućnost da se nesmetano ostvare. Duška Jovanić je obrazlažući gde smo pomenula  i temu o nasilju nad ženama, komentarišući  podatke da „svakih 10 dana u Srbiji partner ili bivši muž ubije svoju ženu“, kao i da je preko 30% žena pretrpelo fizičko nasilje, preko 40% psihičko, a preko 60% zlostavljaju bivsi muževi, partneri.
• Dr  Aleksandra Novakov – Mikić održala je predavanje o tome kako je biti trudna danas u Srbiji. Bez obzira na dosta zanimljivih stručnih podataka koje je iznela,  po meni nije pomenula ključno pitanje – ŠTA DANAS ŽELE ŽENE U TRUDNOĆI I POROĐAJU. Kako žele da budu tretirane, i kako može da im se omogući ono što najviše priželjkuju – pristojan i dostajanstven tretman u momentu kada rađaju dete.
• Dr Mirjana Mićović, pedijatar i zagovornik integralne medicine, žena koju veoma poštujem rekla je jednu sjajnu stvar: Izgovarajte na dnevnom nivou mantru: 1. Volim te, 2. Oprosti, 3. Žao mi je. Svima kojima treba, dodala bih ja, lekovito je.
• Panel o estetskoj hirurgiji mi nije bio interesantan, uopšte ga ne gledam kroz žensku prizmu- svako ko je punoletan i psihički zdrav može sa svojim telom da radi šta ga je volja. Oni koji preteraju(a šta je pa preterano), ne spadaju u domen čuđenja, već potrebe za stručnim radom koji bi utvrdio dublje korene takvog ponašanja.
• Još jednu veoma zaniljivu studija slučaja vodila je dr Vladislava Gordić Petković, članica žirija NIN-ove nagrade, govoreći o tome koliko je teško da se žene pisci izbore za priznatost i nagrade. Ona je to najbolje ilustrovala poražavajućim podatkom od 1954. godine pa sve do danas NIN-ovu nagradu su dobile samo 4 žene“ a i u žiriju za ovu nagradu bio je zanemarljiv broj žena. Da li je to dokaz da su žene pisci lošiji? Čisto sumnjam.
• Meni lično najinspirativniji panel bio je „Ženska tastarura“  na kojem je postavljeno pitanje: Koliko smo se promenili u proteklih 20 godina, šta danas čitamo i ko su žene koje su se nametnule svojim intelektom, stilom, ljudskom i građanskom hrabrošću i sve nas navele da ih redovno čitamo, gledamo i čitamo. Osim Verdane Rudan koja je vrlo svesno isprovocirala publiku idejom: Žene da uzmu močuge u ruke i da uđu u rat s muškarcima! Muškarci su naši najveći neprijatelji. Žena da voli samo sebe, da ne rađa decu, da ugađa sebi… na mene je najveći uticaj ostavila Biljana Srbljanović. Iako se često ne slažem s nekim njenim stavovima, njena opservacija i analiza položaja žene u medijima ( u kojima kao novinari gle ironije dominiraju žene, ali kao urednici dominiraju muškarci), je brilijantna!  -Mediji žene tretiraju ili kao žrtve, ili kao prostitutke“, u oba slučaja ih naknadno posthumno medijski „silujući“.
• “Ja sam pripadnica četvrtog talasa feminizma i ne smeta mi naziv časopisa koji je organizovao ovu konferenciju. Ne mislim da lepota i pamet isključuju jedno drugo niti da intelektualnost podrazumeva nedostatak plombi po ustima. Zagovaram pravo žene da izgleda kako želi, pa samim tim i lepo i zdravo” – ovo mogu da potpišem potpuno.
  
• Danica Vučinić je sjajno poentirala o tome zašto je novinarstvo postalo ženska profesija – zašto je novinarstvo dominatno ženska profesija, pa zato što to nije profesija u kojoj se donose ključne odluke“.
• Danica Vučinić – rasprave o ženskim pravima su apstraktne, zašto ne govorimo o stvarnom životu?

Jer, ne možemo o pravima i položaju žena suditi po onih dvestotinak koje su u petak prisustvovale konferenciji i komentarisale na društvenim mrežama. To kako živi žena danas u Srbiji moramo i možemo videti imajući u vidu sve one žene koje rade u trafikama za 20.000 dinara pa dobiju otkaz kada se porode, i one koje nemaju pristup internetu i nikada nisu čule da imaju pravo na spostveni identitet, svoje želje i svoj život, neuređen od strane oca, muža ili neke druge dominantno muške figure, sve one žene kojima šamar nije zlostavljanje, nego jedan od izraza naklonosti i ljubavi… Stvarne žene oko nas!

•  Suzana Trninić, novinarsko ime koje veoma, veoma poštujem, jedna od onih koje su kolege ( u zemlji gde novinarska solidarnost nije baš izražena) ocenile kao jednu od najboljih. Ne bez razloga „ljuta“ je Suzana što joj se večito postavljaju pitanja: kako uspešno spajate karijeru i porodicu, jer to pitanje se NE POSTAVLJA nijednom uspešnom muškarcu. Mi smo žene i možemo sve

•  Prvo te odredjuju po duzini suknje, pa po bracnom statusu, pa po majčinstvu, itd. i tome nema kraja!

DODALA BIH: zato što gotovo nijedan muškarac (čast samohranim očevima) ni blizu ne iskusi roditeljstvo na način na koji to mora ili želi da uradi majka. Od porođaja, preko dojenja, noćnih ustajanja, kućnih poslova, afektivne vezanosti dece, zajedničkog vremena, igara, kuvanja, temperatura, vakcina, domaćih zadataka, bolovanja, jurcanja u vrtić i iz vrtića, činjenica je da žene u ogromnom procentu preuzimaju brigu o deci na sebe. Svesno, nesvesno, nametnutno ili ne to je činjenica, koja se u manjoj ili većoj meri relflektuje na njenu karijeru (osim ako nije među malim procentom onih čiji muževi potpuno ravnopravno učestvuju u svemu što nije biološki dato, ili ako ima dovoljno novca za beskrajne sate bebisitinga, ili armiju pomagača od koje može da se napravi makar košarkaški tim).

Po meni ovaj panel je doneo najveću vrednost konferenciji, jer je načeo neka važna pitanja o kojima se u medijima ćuti, ali to ne znači da nas ta pitanja ne žuljaju. U jednom momentu sam se pomalo uplašila za poziciju sjajnog Denisa Kolunždije koji je probao da bude moderator po ukusu žena. Kako je on to doživeo, pročitajte na njegovom  blogu.

•  Sve dok pričate a ništa ne pokažete, nije to ništa, podvukla je sjajna Aja Jung, koja je naglasila da uprkos našim predrasudama danas u baletu recimo „caruju“ muškarci.
  
• Panel o multitaskingu je super poentirala Olivera Balašević: „Multitasking je pleonazam za žene.“

Podvukla bih nekoliko po meni i za mene kao ženu ključnih tačaka:

1. Naš svet i ono što u njemu vidimo. Svojim izborima, odlukama, željama gradimo naš svet, onako kako mi želimo. I sve dok su događaji u njemu posledica naših odluka ( da li ćemo i koliko raditi, da li ćemo imati decu i koliko/kako ćemo im se posvećivati, kakav ćemo balans životni tražiti, kakvog partnera izabrati, da li će nam i koliko biti bitan spoljašni izgled), a nisu nam nametnute spolja, kao deo kulturološkog, tradicionalnog ili dominantno muškog obrasca, ili uvreženog običaja, znaćemo ko smo i gde smo, čak i kada grešimo.

2. 21. vek nije vreme za zastareli feminizam. Za mene novi 2.0 feminizam ne podrazumeva žene sa motkama, agresivnost i mržnju prema celom muškom rodu, niti potrebu da budemo ISTE kao muškarci boreći se muškim pravilima – za mene je to onda suštinski poraz i prilagođavanje muškim principima, koji nam nisu rođenjem dati. Ali sam svakako za stalnu i upornu borbu protiv diskriminacije s kojom se kao žene susrećemo na svakom ćošku – ali iza koje, o čudno li je, često stoje i žene, a ne samo muškarci. I zato mi duhovita „predstava“ Vedrane Rudan nije legla -  ja muškarce volim i ne pada mi na pamet da idem motkom na njih, niti da uradim bilo šta od onog što je Vedrana predložila (o.k. ona o tome kako ne treba da osvajamo izgledom već pameću joj vredi, ali ako neka žena želi da igra drugačije, to je opet njen izbor). Sasvim mi je jasno daživim u svetu gde žive muškarci i nalaziću načine da se borim za sebe u takvom svetu. Uostalom, da živimo u matrijarhatu, zar bi mi žene tako lako prepustile svoje pozicije ?

3. To me dovodi do zaključka da nam u velikoj meri fali ženske solidarnosti. Potpuno sam sigurna da je na ovom skupu skoro svaka žena dovoljno jaka, samosvesna i dovoljno obrazovana i svesna svojih kvaliteta da može da pravi sopstvene izbore, stoji iza njih i izbori se za sebe.  A šta je sa onima kojima treba savet, pomoć, podrška? Ja se nadam da svoju ličnu misiju uspevam bar kroz Udruženje Roditelj, jer nam se javlja jako veliki broj žena čija su prava narušena činjenicom da su žene ili majke, a nemaju gde da dobiju podršku ili pomoć. I kvaka je uspeti u tome da ih osnažih i naučiš da ne treba da budu žrtve već borci i ne treba da prihvataju zdravo za gotovo situacije u koje su dovedene.

4. Jedna od najvećih vrednosti ove konferencije je u otvaranju pitanja koja su „iza lepote i zdravlja“, a ovo je Mrs belgrade, koja je sjajno poentirala na svom blogu:

Ova konferencija dotakla je tešku temu ženske kompeticije i zavisti i to mi se zaista čini otrežnjućim, racionalnim i opravdanim. Muškarci se najčešće, kao poznate kukavice odlučuju za mobing, žene su opasni i uspešni neprijatelji.

Ženska prava su uvek na Balkanu tabu i to je zaista nepojmljivo ali istinito.
Urednica časopisa Lepota i zdravlje, preskočila je i zaobišla  etiketu feminizma  i postavile težište na konstruktivno pitanje šta žene žele. Time je praktično donekle  zaobišla i premostila takozvani gender gap, koji je toliko uporan da ga do danas nisu iskorenile ni mnogo bogatije i emancipovanije sredine.

Danas kada kažemo feminizam, svako vidi nešto drugo, ali svako vidi NEŠTO…

Napisala je sjajno MrsBelgrade.

Da li smo posle ove konferencije dobili neke odgovore? Naravno da nismo, ali smo dobile nekoliko dobrih pitanja. I samo traženje odgovora na njih može nam pomoći da budemo samosvesnije i bolje sebi i drugima.

699 total views, no views today

•  Odmah posle završetka studija poželela sam da se što pre skinem s roditeljske „grbače“ (naročito jer sam odrastala sa samohranim ocem) i odmah sam počela da volontiram, zatim sam postala i honorarac, pa stalno zaposleni.
• Redakcija sama po sebi oduzima prilično nerava i vremena, a kada je još došla porodica, jedno, drugo, treće…
• U poslu kojim se trenutno bavim, na žalost, neke poslediplomske studije ne bi mi donele ni bolje radno mesto, ni veću platu. Kada se to „ukrsti“ sa tim da je vremena jako malo ostaje samo žal za ponovnim grejanjem klupe.

A onda kada shvatiš da je cela branša kojom se baviš u krizi, i da gde god da se raspitaš za posao, ili odeš na razgovor dođu neki mladi ljudi, koji imaju i diplomu, i dovoljno volje i vremena da rade na sebi, pritom nemaju obaveze koje tebi „sede“ na vratu, od finansijskih do porodičnih. Onda se osećaš kao u trci na 100 metara gde se ti uključuješ negde na 48. metru, i znaš da ćeš da dohvatiš samo začelje. 

A onda dolazi pitanje: Zašto ne bih nastavila školovanje?

Foto

Zašto bih nastavila školovanje?

I zašto prestankom školovanja ne sme da prestane naše obrazovanje?  Zato što moram da ostanem konkurentna, imam 35 godina, troje dece, žena sam, i smatram da moje najbolje poslovne godine tek dolaze. Ali, da li isto misle i potencijalni poslodavci?

Dok studiraš, ili biraš šta ćeš da studiraš, vodiš se nekim zamišljenim idealom, afinitetima i pretpostavkama šta će dobro da ti leži. Kad  uploviš u poslovne vode, podjednako važno postaje koliko je tvoja profesija plaćena i kakve su mogućnosti da napreduješ. Zato me i ne čudi da su  škole poput IT Akademije i Biznis Akademije prepune. Dovoljno je baciti pogled na spiskove najplaćenijih i najperspektivnijih poslova  kod nas ali i u inostranstvu, na projekcije koji će poslovi za žene  biti najplaćeniji narednih godina.

 Foto

Zašto bih sada upisala neku dobru specijalističku školu?

1. Jer shvatam da moram da se bavim i fomalnim a ne samo neformalnim obrazovanjem.

2. Jer moja skromna iskustva sa PR-om koje sam stekla kroz Udruženje Roditelj nisu dovoljna da se zaposlim u toj oblasti, zato mi je potrebno formalna doedukacija  iz oblasti odnosa s javnošću.

3. Jer ne traje predugo, što bi mi uz posao koji imam i decu bilo neizvodivo.

4. Jer neke od njih nude mogućnost učenja na daljinu (onlajn) što mislim da je sjajno za sve nas sa mnogo obaveza.

Posle 10 godina radnog iskustva, mislim da sam tek sad poslovno zrela, dovoljno ambiciozna, svesna šta mogu i motivisana da radim i zaradim više, da bih izdržavala svoju porodicu. I zato ozbiljno razmišljam o nastavku školovanja, koje bi mi, nadam se u zemlji gde je večito kriza i mogućnosti da uopšte radite su male, omogućilo da se sama izborim za bolju poziciju na poslu i bolju karijeru. Jedna od najvažnijih lekcija, koju sam davno naučila je da mi ništa od toga neće pasti s neba.

 NAPOMENA: Ovaj članak je sponzorisan, i nastao je u saradnji sa Link group, u okviru projekta podrške blogerima.

260 total views, no views today

Kad neka kompanija omane jednom, to još može i da se shvati – nesmotrenost, neshvatanje savremenog marketinga, online marketinga, PR-a. Ali, ako dva puta za redom namagarče primarnu ciljnu grupu, onda to nije samo veliki promašaj sa stanovišta same kampanje i njenih rezultata, to je ka-ta-stro-fa koju ni najveći „magovi PR-a“ ne mogu tek tako da reše. Čitav Balkan se smeje Drogi K0linskoj i Argeti, koja ne samo da je osmislila (sami ili u saradnji sa „ingenioznom“ agencijom koja im je kampanju smislila) vrlo problematičnu kampanju u kojoj prave mame, od krvi i mesa, treba da procene kvalitet proizvodnje proizvoda koji ima prilično lošu reputaciju sa stanovišta  zdrave ishrane i hrane poželjne za decu, već je pritom uhvaćena u laži i to debeloj!

Izvor fotografija: Sylph Gourmand blog

Nisu mogli/ili hteli da nađu mame koje zaista koriste „Argeta“ paštetu, valjda ima takvih, da ih slikaju i urade testimonijal, već su postavili stock fotografije sa izjavama sumnjive autentičnosti. Što samo po sebi nije problem, radi se u mnogim kampanjama. ALI! Tada se publika ne dovodi u zabludu da su to prave mame, sa autentičnim izjavama. I da nije fenomenalna Maja Petrović uz pomoć prijatelja „provalila“ o čemu se radi, pre ili kasnije bi se našao neko drugi, i opet bi došlo do ovoga.

Ovaj, inače meni lično veoma problematičan koncept reklamne kampanje je time ne samo narušen, već i potpuno obesmišljen – u ovom slučaju, sve i da postoje mame koje će zaista obići te fabrike, one mogu da pričaju o tehnološkom kvalitetu procesa proizvodnje. A ja želim da verujem i zaista verujem da je on na najvišem nivou i ispunjava sve zakonske procedure. Ali to mi kao potrošaču se podrazumeva, ali to mi ništa neće reći o kvalitetu tog proizvoda i neće me ubediti da je pašteta kvalitetan proizvod (čujem od drugih ljudi da je to jedan od kvalitetnijih brendova pašteta, ja zaista ne znam, ne kupujem je). A sama činjenica da su hteli da upotrebe mame da nas one ubeđuju u kvalitet paštete, govori o tome da su hteli na višem nivou da nas ubede: da li neko od nas sme da protivreči mami? Kad mama nešto kaže, to je zakon. Pa mame su nas odgajile, naravno da znaju šta je najbolje za nas! Znate sebe, kupujemo brend, kupujemo osećaj, kupujemo poverenje, sve to u nekom proizvodu… ta je matematika vrlo komplikovana, ali kad se „marketinški magovi“ zaigraju, zaborave da potrošači nisu glupi.

Širom društvenih mreža, gde se najlakše može „opipati“ mišljenje „plebsa“, čuju se i argumenti kako to nije prvi put da se koriste „izmišljeni likovi“. Naravno da nije, više ni ne primećujem Vesne i Slavice i ko zna koga sve ko preporučuje veš za nemoguće dečije fleke, i vrišti kako je njeno belo čisto belo. Ali tu nema laži, mi znamo da su to glumice, mi znamo da to nisu prave mame, a proizvođač ne pokušava da nas ubedi u  suprotno. A ovde, ne samo što nas lažu, nego nam daju copy/paste odgovore koji nisu odgovori na naša pitanja. Uostalom, Milica Čalija je to savršeno obrazložila u svom tekstu, nemam ništa ni da dodam ni da oduzmem.

Pritom, još im nisam zaboravila prošlo blamiranje, kada su im opet mame bile na tapetu, ali u drugom svetlu – reklamna kampanja je bila diskriminišuća i uvredljiva, kako za supruge, tako i za svekrve – pogledajte slike, mnogo će bolje opisati veličinu „faila“ nego moj skroman piskaralski rečnik.  Sećate se verovatno:

Ova blamaža već dobija vrlo duhovite reakcije na internetu poput ove FB strane: Oborile mame, a da li će i koliko onaj ko je sve ovo „zakuvao“ i namazao na hleb uspeti da ispegla i ugasi požar

Ovaj slučaj će verovatno moći da uđe u  PR udžbenike o tome kako se lako urušava pažljivo građen imidž (hej ma naše mame su nas odgajile na pašteti, i viršlama, pa šta nam fali ). Ili možda neće? Mi smo potrošači čudna sorta.

314 total views, no views today

Juče sam kao gost bloger pozvana na potpisivanje ugovora o dodeli ovih sredstava klinici „Narodni front“ i mogu samo da kažem – „Nordeus“, kapa dole, svaka čast! Na ovaj način, oni su postali značajna karika akcije „Bitka za porodilišta“, u kojoj se našim  uglavnom slabo opremljenim i starim porodilištima, sa uslovima često nedostojnim lepih događaja koji se u njima dešavaju,  donira neophodna oprema. I mislim da je „Nordeus“ napravio pravi izbor, jer je „Narodni front“, prema rečima direktora dr Dušana Stanojevića, trenutno najveće porodilište u Srbiji, jer se u njemu godišnje rodioko 7.000 beba, više od polovine svih mališana koji se tokom godine rode u Srbiji.

Veran Matić, predsednik UO  „B92 Fonda“  lepo je sažeo razloge zašto je dobro ovako društveno odgovorno poslovanje kompanija, poput ovog poteza „Nordeusa“ :

je dobio najneophodniju opremu, ali je to samo deo stvarnih potreba porodilišta u našoj zemlji.

„Naša zemlja je veoma dugo u krizi koja je pored nasleđenih problema neefikasnosti i tranzicione pohlepe, uzrokovana i nedostatkom novih poslovnih modela, inovacija, poimanja društvene odgovornosti. Nordeus je potpuno nova kompanija, novih ljudi, koja se bavi upravo inovacijama, novim poslovnim modelom koji u potpunosti prožima društvena odgovornost, ne samo kompanije već i svakog menadžera i svakog zaposlenog. Briga o društvu, zajednici i zemlji u kojoj se radi isto je rangirana kao i briga o profitu. Ovakav model poslovanja je ključ za izlazak iz krize ali i za humanije i plemenitije poslovne i društvene odnose. Način doniranja i briga o samoj donaciji, vizija kompanije čiji će se uspeh meriti i uspešnim društveno odgovornim projektima stvaraju prostor da budemo optimisti ali samo ako se svi potrudimo da ovakvi modeli postanu dominantni“, izjavio je povodom potpisivanja ovog ugovora o donaciji Veran Matić, predsednik UO Fonda B92.

Problem je, što ja juče, uprkos sveprisutnom optimizmu, isti nisam osetila. Ne zbog donatora, oni su očito sjajni mladi ljudi, koji ne samo da prave odlične igrice, i poznaju biznis, već imaju i herca, što je takođe veoma bitno. Nego zbog činjenice da uslove namenjene rođenju, smeštaju i lečenju najbitnijeg dela populacije – dece, moraju da poboljšavaju donatori, a da tu države nigde nema! Nema ni našeg novca koji svakog meseca uredno izdvajamo i plaćamo zdravstvo čije zdravstvene usluge ne koristimo.

Koje je porodilište obnovljeno parama ministarstva? Koliko su inkubatora kupili, ne poslednje 3 nego poslednjih 30 godina? Koje odeljenje dečijih bolnica je renovirano (a da nije svečano, i pred izbore i za slikanje)? Šta je sa Dečijim odeljenjem Instituta za očne bolesti - renoviranje onog užasnog prostora je najavljeno, pa prolongirano do „ne zna se kad“.

I tako… Svaka čast „Nordeusu“ i svima koji učestvuju ili planiraju da učestvuju u „Bici za bebe“ i „Bici za porodilišta“. Oni znaju da zemlja koja se odrekne svoje budućnosti, dece i njihovog boljitka, nema čemu da se nada. Plaši me što koja god vlada da dođe, koji god politikančić da zasedne na mesto ministra zdravlja, ne misli tako.

441 total views, no views today

Kada sam se prvi put poslovno obrela na Institutu za neonatologiju u Beogradu, sve vreme sam bila na ivici suza  -  te bebe su taaako male, da vas prosto duša boli što su morale da uz cevi koje im vire iz nosa, inkubatore i  bez stalnog roditeljskog zagrljaja da započnu svoj život.  A još kad vidite kako su im ogrooomne  pelene na njima (i to one prve, najmanje, za bebe dod 3 do 5 kg). Nije ni čudo, svi oni imaju manje od 2,5 kg, a vrlo često tek malo preko kilograma… Zato me je oduševio potez „Pampersa“, koji je na ovaj problem odgovorio novomn linijom proizvoda Pampers  Premium  care, za zaštitu kože sa 5 zvezdica, i to u veličini 0!

Sjajno je što se „Pampers“ setio ovako malenih beba, a veće količine „Pampers“ pelena prošlog petka donirane su tamo gde su najpotrebnije,  instituciji koja brine o prevremeno rođenim bebama – Institutu za neonatologiju.

“Institut za neonatologiju je najveća neonatološka institucija u našoj zemlji. Pelene koje smo danas dobili kao donaciju, a koje su namenjene bebama sa težinom ispod 2 .500 gr, za nas je veoma značajan, budući da su naši pacijenti upravo te težine i manje od toga. Dobre pelene nisu samo sredstvo za negu, već predstavljaju i medicinsko sredstvo jer veličina pelena značajno utiče na razvoj kukova kod beba, a prevremeno rođene bebe su posebno osetl

rekla je na dodeli donacije u petak prim mr sc med dr Milica Ranković Janevski, direktor Instituta za neonatologiju.

Meni, srećom, nikada nisu zatrebale pelene poput Pampers premium care, veličina 0. Sve tri moje bebe imale su popriličnu težinu, koja se vrtela oko četiri kilograma. U terminologiji porodilišta, bebe džinovi, terminska deca (donesena u terminu, koji je između 38. i 40. nedelje trudnoće, prim. aut. za one koji nisu bogznakakvi poznavaoci porođaja i njegovih lepota), bez ikakvih problema. Ali, bez obzira na to, presvlačenje pelene nam je na početku bilo pravi haos: jer, kad vaš maleni zamotuljak odmotate iz silnih benkica, zeka, špilhozni, švedskih  i tetra pelena i konačno stignete do Pampersa, shvatite da je ta guza toliko mala, da se vi prosto plašite da je držite.

Možete tek misliti koliko su male guze tih malenih heroja, koji su izdržali teške momente u majčinom stomaku, preživeli opasne porođaje u nedoba, rodili se mnogo pre nego što je bilo planirano i sigurno. Možete misliti koji je gotovo herojski napor takvim malim  guzama presvući pelenu, pa još ako  im je ogromna, muke su još veće.

Zato mi je drago da je Pampers je ponudio ovaj super program zaštite kože bebama koje su rođene previše rano ili izuzeno male telesne težine pri rođenju, a  raduje me i činjenica da je taj pomak u zaštiti kože beba je i zvanično priznat – Pampers Premium Care je sada preporučen od strane Udruženja pedijatara Srbije.

Divno osoblje sa Instituta  upoznala sam po dve osnove: moje Udruženje Roditelj je dve godine učestvovalo u promociji Banke humanog mleka, prve takve u Srbiji. Tu sve mame koje imaju viška mleka mogu da doniraju svoje mleko za baš te malene bebe, kojima je potrebna posebna pažnja i nega, a njihove mame u tom trenutku ne mogu da doje.

Imala sam i sama čast da tri meseca budem donatorka mleka u Banci humanog mleka, tokom 2011. godine, i to mi je predivno iskustvo. Iako ste u obavezi da redovno izmlazate mleko i poštujete prilično stroge higijenske procedure, veoma me je radovalo da bar tako mogu da pomognem malenim bebicama smeštenim na Institutu za neonatologiju. I veoma mi je drago da je Pampers ovom donacijom podržao Institut, i nadam se da će takvih akcija biti i ubuduće.

Saopštenje Pampersa povodom donacije Insititutu za neonatologiju možete pročitati ovde. 

NAPOMENA: Ovaj članak je sponzorisan i nastao je u saradnji sa Pampersom

246 total views, no views today

Da li postoji dovoljno reči da se opiše gnusoba uredničkog tima Blica? Treba vas oglobiti, osramotiti i poslati da okopavate kukuruz. Treba da vas tuže i da vas oderu od para, bagro nemoralna i bezobrazna. Da sam majka ovog deteta nekome bih golim rukama zavrnula šiju!

To mi je prva reakcija. Druga je da u ovoj zemlji ne postoje mehanizmi kojim bi se mediji naterali da poštuju Novinarski kodeks, koji je ovom fotografijom na nekoliko načina prekršen:

1. - zaštita identiteta maloletnih žrtava
2. - zloupotreba osećanja porodice žrtve
3.  - zloupotreba neznanja sagorovornika

• Ukoliko izveštava o počinjenom krivičnom delu, novinar mora da bude na oprezu da, u razgovoru s eventualnim svedocima, ne obelodani identitet žrtve, odnosno identitet i pravo na pretpostavku nevinosti osumnjičenog.

• Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu.

• Novinar je dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa.

• Novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja.

• Žrtve i osumnjičeni često nisu svesni moći medija. Novinar je obavezan da to uzme u obzir, te da ne zloupotrebljava neznanje svojih sagovornika.

• Prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima, nije dozvoljeno objavljivanje imena i fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju.Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtve, bilo počinioca, pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti.

• Novinar mora da ima svest o moći medija, odnosno o mogućim posledicama po žrtvu ili počinioca ukoliko se otkrije njihov identitet. Posebno mora da ima u vidu težinu mogućih posledica u slučaju eventualne greške/pogrešne pretpostavke u izveštavanju.

• Novinar je obavezan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka sa njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom.

Izvor Kodeks novinara Srbije sa smernicama

ovo su samo neki delovi Kodeksa koji su direktno prekrišeni. I to ne prvi put. I to ne samo od strane Blica. Da se razumemo, u ovom što pišem nema nimalo kolegijalno – novinarske surevnjivosti, isto bih se osećala i da su moje Novosti to uradili (znam i sama i priznali smo i moje kolege i ja  mnog brljotine koje su rađene).

I NIJE OPRAVDANJE ČINJENICA DA SU TU SLIKU RODITELJI ODOBRILI (ILI DALI, SVEJEDNO). Prosto, ljudi, mora negde da postoji granica, iza koje se NE IDE. Ako je roditelj nesrećan, u tom momentu nerazuman, jer je u bolu, šoku i sve mu je svejedno, naša obaveza kao profesionalaca je da to NE ZLOUPOTREBIMO. Hoće li to dete vratiti slika njegovog izmučenog tela u modricama? Pa gde je tu policija, tužilaštvo, gde je uloga nas kao medija da pomognemo a ne samo da šokiramo zarad bolje prodaje?

I ne prihvatam argumente kako je na Zapadu odavno „normalno“ da se objavljuju takve naslovne strane (poslednji primer koji mi pada na pamet je slika mrtve Vitni Hjuston, koja je doduše iz pristojne udaljenosti i osnosi se na javnu ličnost). Jer, najpre tamo već unapred postoje timovi advokata koji rade „cost benefit“  analizu da li je od koristi da se tako nešto objavi, a drugo, to je i tamo moralno nedopustivo.  Profesionalno nedopustivo takođe.

Kad sednem i malo razmislim, mislim da je potrebno da se nešto nauči iz ovoga. pa treba uraditi jednu od dve stvari:

- ili staviti Kodeks van snage , jer je ionako mrtvo slovo na papiru (a Udruženja novinara su odavno ovlašćena samo da pišu saopštenja o kršenju i ništa više), i pustiti naše medije niz kanalizaciju civilizacije, gde im je i mesto, ili

- tražiti da „Srpski Eliot Nes“ oktroiše neki propis koji će najstrožije kažnjavati medije kada naprave ovakve svinjarije (a zna to ova sadašnja vlast sećate se) pa kome se isplati, finansijski, nek nastavi. Naravno, ovde odmah u jednačinu mora da se ubaci to da bi se i takav propis verovatno više koristio za obračun sa nepodobnim medijima i političkim istomišljenicima nego za zaštitu profesionalnosti medija.

I tako, kad se sve sabere, mogu samo da sednem i mislim o malom dečaku koji više nije živ  i tiho plačem dok ga svi oko njega ponovo ubijaju

p.s. Fotografiju ne želim da stavim ovde, neću na taj način da doprinosim ideji zbog koje je stavljena na naslovnu stranu…

Izvor fotografije

534 total views, no views today

A onda ako stanete i zamislite se šta stoji iza tog života? Koliko besanih noći noseći dragoceni zavežljaj, koliko nemih suza u gluvo doba kad shvatite da vaša savršena beba ima zdravstveni problem i da će imati život bitno drugačiji od druge dece, koliko izvanljudske snage za sve te bolničke protokole, operacije,  laboratorijske analize, kontrole, lekove, laganja rodbine i prijatelja da ste dobro, koliko ljubljenja mesta gde su medicinske igle ubadale biće koje najviše volite. Koliko nade, koliko uspona i padova i molbi u sebi čak i ako ne znamo kome se molimo, da ova terapija uspe, da ovaj lek deluje, da taj organ “ s greškom“ izdrži, koliko mentalnog i fizičkog napora da to dete što manje oseti da mora da se za zdravlje bori, za razliku od druge dece, kojima je to rođenjem dato…

O svemu tome sam razmišljala dok sam ispunjavala uplatnicu za mog druga Veljka. U stvari, ja Veljka ne znam, osim sa slika i iz priča, ali znam njegovu mamu, moju dragu koleginicu Natašu. I sigurna sam da je ovo što sam nabrojala samo delić onog što je ova hrabra žena prošla prethodnih 14 godina.  Znam koliko se trudila da Veljko gotovo ni ne primeti s koliko ozbiljnim zdravstvenim problemom se bori. Uostalom, pročitajte samo delić njene priče:

Pre tačno 14 godina rodio se moj sin Veljko Vukićević.

Nakon 4 meseca saznajemo razlog njegovog slabog napredovanja u kilaži.  Dijagnoza je bila strašno komplikovana i na latinskom, a ja sam razumela samo reči doktora, koji je rekao da je problem U VEZI BUBREGA nepopravljiv, jer su oba oštećena kao posledica dvostruke anomalije mokraćnih kanala (obostrane stenoze i refluksi).

Prvo budete šokirani, a kada se malo presaberete, morate da posegnete za udžbenicima iz medicine i tako sam ja počela da crtam te kanale i te bubrege pokušavajući da shvatim šta se dešava.

Od dva zla jedno
Obzirom da su prognoze bile loše Veljko je operisan sa 5 meseci. Otvorene su dve stome, što znači da su mokraćni kanali izvedeni na kožu, pa je narednih 12 godina bio prinuđen da nosi pelene oko struka,  iako ni jedna prognoza nije govorila u prilog mogućnosti da će ti mali OŠTEĆENI bubrezi izdržati toliko.

Ali izdržali su zahvaljujući mnogim ljudima koji su nam u tome pomagali.

Veljko se od svoje druge godine života hrani zdravo, presnom i polupresnom-mešovitom ishranom. Pije sok od koprive, sok od breze i još mnoge čudesne sokove, jede sirova prepeličja jaja, mnogo luka i maslinovog ulja.

Do 2010. godine, Veljko i nije znao da ima neki veći problem. Omiljen u vrtiću i školi, pun energije, zaljubljen u fudbal, tenis, stoni tenis, plivanje, ronjenje…iskusio je sve što i deca bez zdravstvenog problema.

2010. godine Veljko je otišao na svoju drugu operaciju, ponovnog stavljanja u funkciju mokraćne bešike i zatvaranje desne pijelostome, hvala Bogu, bešika se povratila posle 11 godina „odmaranja“. Rezultati su se pogoršavali, ali još uvek je sve bilo manje više dobro, a onda se ispostavilo da je potrebna još jedna intervencija i to se dešava naredne 2011.godine.

opisuje njegova mama na blogu posvećenu akciji pomoći za Veljka:

Mali veliki Veljko sa 14 godina ima samo 30 kg i 140 cm, što odgovara visini dečaka od 9 do 10 godina, što je posledica hronične bubrežne insuficijencije u kojoj je Veljko od rođenja, a to znači da bubrezi rade mnogo manje od potrebnog. Kako je usled prehlada i virusa Veljko oslabio i nivo kreatinina se pogoršao, Veljko se priprema na transplataciju koja će mu spasiti život.

Bubreg će mu dati mama, jer srećom može da mu bude donor. Imaju jednu šansu, a da bi uopšte došli u poziciju da se nadaju transplataciji  u inostranstvu potrebno je da skupe  60 do 80.000 EUR.

To možda izgleda mnogo, ali nje, to je nekoliko stotina dinara kje možete da odvojite, da neki Veljkov drugar ili drugarica preskoče bioskop, ili peti po redu Lego Ninjago, ili roditelji nekoliko kutija cigareta. Jer, nema cene za dečije zdravlje, nema metra kojim može da se izmeri roditeljska volja i ljubav. Samo ima naše  dobre volje i želje da Veljko poput sve naše dece nastavi srećan i ispunjen život s onima koji ga vole.

KAKO MOŽETE DA POMOGNETE

Popunite uplatnicu i uplatite koliko možete/želite u najbližoj pošti ili banci:

• Ukoliko uplaćujete novac u Banci Intesa, onda vam oni daju svoju uplatnicu, ali važno je da znate da je primalac:

Veljko (Nataša) Vukićević, Gandijeva 75/20, 11 070 Beograd

• A ukoliko želite kao fizičko lice da uplatite devize na devizni račun, to je u našoj zemlji nemoguće, tj. naš zakon to ne dozvoljava. Na devizni račun mogu da uplate sredstva samo pravna lica iz nase zemlje, i fizička i pravna lica iz inostranstva, pri čemu je potrebno da se pozovu na SWIFT i IBAN, što sve ima na ovom flajeru, kao i broj deviznog računa:

Više ažurnih informacija o Veljku možete naći na blogu koji je pokrenula mama Nataša Vukićević,  i u Fejsbuk  grupi o akciji .

Da li verujete u čuda?

Ja počinjem, a veruje i mama Nataša, koja to tako lepo sažima:

… živite tako da ste zahvalni na svakom danu bez problema, na svakom osmehu koji mu izmamite, na svakom doživljaju koji delite daleko od primisli o tome da postoji bilo kakav problem. I naučite da spoznate da je život nepredvidljiv i neizvestan, te je suludo brinuti unapred. U toj igri deca nemaju problem. Njihovi anđeli ih čuvaju od brige za sutra. Tako da smo problem imali samo mi odrasli, da naučimo da funkcionišemo kao deca.
Zato sam ja od Veljka naučila više, nego iz svih knjiga koje sam pročitala…
Zato ja verujem u čuda i  uprkos svemu nadam se nekom čudesnom rešenju, koje će nas poštedeti većih muka…

395 total views, no views today

To nije ništa loše, u našoj prirodi je da se preispitujemo, naročito kada je tako odgovoran zadatak kao što je gajenje deteta. Ali na tom putu dozvoljeno je koristiti „prečice“ koje nam olakšavaju. O jednoj takvoj,  sam pisala u prošlom tekstu.  Nije lako presvući 5.000 pelena x3, i baš zbog komforna mojih beba zahvalna sam „Pampersu“.  Važno je između svega ostalog što nas brine, i da je guza suva, a sa mnom se slažu i mame koje su davale odgovore na stranici Mamin svet , 90,8%  ispitanih majki među stvarima koje ih čine srećnim je uvrstilo stalnu, bezuslovnu negu, zaštitu i ljubav koju roditelji pružaju svojim bebama. Ispunjeno brigama, dakako, ali takav nam je naš „posao“  roditeljski.  Više o rezultatima istraživanja pročitajte ovde, na FB strani Pampersa.

A u ovom tekstu ću se osvrnuti  na jednu novinu iz njihove „kuhinje“, koja može dosta da pomogne mamama, naročito onima koje su tek zakoračile u svet roditeljstva.  Nedavno je kompanija „Pampers“  predstavila Premium Care pelene sa indikatorom vlažnosti. Da ne bi razbijali glavu da li je vreme za zamenu pelena, dovoljno je da pomerite bebinu odeću i bacite pogled na pelenu. Ako je traka duž pelene plave umesto žute boje – pelena je puna!  Nekome će ovo  izgledati kao nepotrebna stvar, jer svi možemo da pipnemo i proverimo da li je vreme za presvlačenje. Ali, ima situacija u kojima će vam ova novotarija biti veoma korisna:

1. Ako ste mama/tata početnik u presvlačenju: ako je beba nedavno ušla u vaš život i niste baš vešti presvlačenju, zna da bude prava noćna mora proveriti da li je vreme za presvlačenje. Ovako to otprilike izgleda. Najlaganije što možeš uzmeš usnulu bebu (pazi joj na vrat!) sav ukočen je pokušavaš prebaciti na površinu za presvlačenje. Utom, beba je ili kao mala lignjica, koja vam klizi iz ruku, ili se probudi i krene da urla  tako da se čuje do kraja ulice. Dok skinete švedsku pelenu, pa tetra, pa  jednokratnu pelenu da bi proverili da li je puna beba je ili budna ili iznervirana, ili oboje. I tako desetak puta dnevno!
2. Ako  dojite, i brinete se da li imate dovoljno mleka i da li vaša beba lepo napreduje. Jedna od najvećih sumnji koje imamo u prvim mesecima majčinstva je sumnja u sopstveno telo  i n jegovu sposobnost da napravi dovoljno mleka. Ako beba slučajno kmekne, ili spava kraće no obično, najčešće se nađe neko ko će da posumnja da nemate dovoljno mleka, ako već vi niste posumnjali. A najlakše se proverava da li beba dobija dovoljno mleka tako što ćemo zaviriti u njenu   – pelenu.  Dovoljan broj mokrih i punih pelena sasvim je pouzdan znak da beba uzima dovoljno mleka i da nije dehidrirana. Dakle, izbrojte mokre pelene, naoružajte se samopouzdanjem i verujte u svoje telo. Dojite! Indikator vlažnosti u ovom slučaju može da bude veoma koristan, jer teško je proceniti šta je svakome od nas dovoljno mokra pelena. Pa ako je dovoljno mokra za menjanje, znači da je beba popila dovoljno majčinog mleka.
3. Ako ste na javnom mestu, u šetnji, bilo gde vam je presvlačenje nezgodno, jer nemate odgovarajuće uslove. U tom slučaju, samo malo virnite i vidite kakve je boje indikator vlažnosti. Ako je žute, sve je o.k. ako je poplaveo, šta da vam kažem nađite neko od baby friendly mesto (kakvih u našem glavnom gradu i celoj državi ima jako malo), koje ima uslove za presvlačenje i menjajte pelenu.

Ciljna grupa za ovu inovaciju „Pampersa“ je kad se sve uzme u obzir prilično jasna, zato su proizvođači mudro ovu novotariju ubacili u veličine 1, 2 i 3. Taman negde do devetog, desetog meseca ili godine dana, mame i tate se „ušeme“ sa presvlačenjem i mokrim pelenama. Ova pozadina koju ja trenutno presvlačim ima 21 mesec i i uspele smo da isprobamo „Pampers“ sa indikatorom vlažnosti,  s tim što gospođica sada sama hoće da učestvuje u presvlačenju. Još malo, dok ne krenemo sa gaćicama – pelenama za odvikavanje.

 NAPOMENA: Ovaj članak je  sponzorisan, i napisan je uz podršku  „Pampersa“.

110 total views, no views today

Komunikacija (pa i poslovna) se sastoji od dva elementa:

1. Razumeti druge
2. Biti razumljiv

Ljudi se uglavnom bave time da oni budu razumljivi, dok malo pažnje posvećuju tome da razumeju druge, a u tome je ključ dobre komunikacije.  Najefikasniji komunikatori su osobe koje prihvataju 100 odsto odgovornosti za oba elementa.

Šta u konkretnom slučaju moje profesije znači dobro komunicirati?

Sve što kažemo, napišemo ili uradimo predstavlja medij za koji radimo i to moramo stalno imati na umu (počev od oblačenja, kulture govora, manira, preko  ponašanja u skladu s profesionalnim normama).

U internoj komunikaciji: jasno, efikasno i profesionalno komuniciranje sa kolegama, nadređenima (ovo je u novinarstvu veoma važno, jer je sistem nadređenosti jasan, i način i kvalite rada u velikoj meri zavise od kvalitetnog odnosa na relaciji novinar – urednik). I ne samo to-interna komunikacija i njen uspeh često se indirektno oslikava na to kako će kompanija biti predstavljena u javnosti i na njene odnose s javnošću.

U eksternoj:

1. Jasno i razumljivo predstavljanje (lično, telefonsko, e – mailom).
2. Jasno prenošenje poruke o temi, mestu i načinu razgovora sa sagovornikom
3. Jasna i razumljiva pitanja, kao i potpuno razumevanje odgovora koje sagovornik daje – mnogo grešaka i posledično problema proizilazi iz toga što sagovornika nismo razumeli, ili smo pišući stvari stavili u pogrešan kontekst. Tako loše komuniciranje može da dovede do vrlo obzibljnih propusta i grešaka. Da bi bili sigurni šta vam je rečeno i da bi to mogli da proverite, najbolje je da razgovore snimate diktafonom. Dobra svtvar je davanje odgovora pisanim putem, mada ga lično ne volim, jer takav način komuniciranja prilikom pisannja tekstova uskraćuje mnoge druge informacije
4. Poštovanje vremena, mesta sastanka i sagovornikovog vremena
5. Poštovanje dogovora o epilogu razgovora (da li se tekst šalje na autorizaciju, i na koji način, kada će biti objavljen -  ako znamo).
6. Međusobno uvažavanje i poštovanje sa sagovornikom – nema potrebe da budete snishodljiv, još manje da budete bahati prema onome ko troši svoje vreme i energiju na razgovor s vama. ovde takođe imam neke dileme, a tiču se onih sagovornika koje vremenom dobro upoznate  – kako se postaviti prema njima. Dolazim u situaciju da sa tim ljudima pričam opuštenije, pa čak i počnem da se družim. Uvek se osećam nelagodno kada treba da odmerim kako sada treba da izgleda naša poslovna komunikacija i na koji način odvojiti privatno od poslovnog. Ono što sam iz svog iskustva naučila je da morate dobro da pazite gde prestaje poslovno i počinje privatno, a na nekim greškama sam na teži način naučila da se ništa u toj komunikaciji ne podrazumeva, i da je lako preći granicu gde zbog uplitanja ličnog komunikacija postaje nejasna i prave se greške.
7. Nastavak komunikacije posle objavljenog teksta – ovo može biti veoma korisno, i sagovornici veoma znaju da cene. Iako nigde ne piše da morate sagovornika izvestiti da je tekst objavljen, ili mu poslati primerak novina, ljudi veoma cene takve poteze u međusobnoj komunikaciji.
8. Ako je došlo do problema/greške, nikako ne možete prekinuti komuniciranje, već morate uložiti dodatni napor da pojasnite prirodu problema, date objašnjenje, nekada je potrebno čak i izvinjenje. Naravno, čak i ako mislite da ste u pravu, postoji način da se takve stvari iskomuniciraju.

Zašto sve ovo pišem kad je tako logično i očigledno?

Zato što sam za ovih desetak i kusur godina videla jako mnogo kolega koji izgledaju kao da su pošli na fudbal sa ortacima, ponašaju se bahato i neprofesionalno, tretiraju sagorovornike kao manje vredne, ili pak im se „ulizuju“ bez mere i potrebe, pišu polupismene mejlove, razgovaraju sa sagovornicima „kao da su ovce zajedno čuvali“, svojim ponašanjem „zatvaraju vrata dupetom“.

Dobro je kad možeš da učiš na tuđim greškama, ali nekad prosto moraš i sam da lupiš glavom. Kroz novinarski rad imala sam mnogo situacija gde sam bila na velikom iskušenju da vrlo neprofesionalno tresnem u lice sagovorniku svašta, upravo zato jer se on nije ponašao ni najmanje profesionalno. Sto puta sam se ujela za jezik, nekoliko puta nisam izdržala.

Jednom sam došla na razgovor, sa stomakom do zuba, doktorka je otišla sa instituta,  potpuno zaboravivši na naš dogovor. Ljuta što sam se bez potrebe uputila do instituta (tada sam pila i terapiju tokom trudnoće pa mi je zaista bilo naporno da idem bilo gde, bila je baš rizična), naravno da sam svoj stomak iskoristila da joj „nabijem“ krivicu zbog propusta. Drugi put je sagovornica sasula lavinu uvreda na mene jer joj se nije dopao naslov (tekst je čak poslat na autorizaciju, ali u autorizacju ne ulazi redakcijska oprema teksta). I dan danas me je sramota kad se setim kako sam ušla u verbalno nadigravanje s njom (potpuno jalovo, jer nisam mogla da promenim činjenicu da joj se naslov nije dopao i da će mi verovatno ubuduće uskratiti saradnju), umesto da „iskuliram“.

S druge strane, u nekim situacijama sam se povlačila, iako možda nije trebalo. Svojevremeno sam uporno i dugo jurila direktorku jednog beogradskog doma zdravlja da napravimo razgovor. Što me je ona više izbegavala, ja sam više insistirala da pričamo, pritom sam zaista svaki put poštovala pravila pristojne poslovne komunikacije. Na kraju, ona je pozvala mog glavnog urednika i žalila se kako ja ja uznemiravam. Morala sam da se pravdam da nisam neprofesionalna.

Kada je godinu dana kasnije ista direktorka optužena za zloupotrebu službenog položaja, postalo mi je jasno zašto se plašila, s puterom na glavi nije mogla da priča s novinarima, stalno se plašila da će joj neko nešto „iščačkati“. A meni je bilo krivo zašto nisam insistirala i dalje, a svom nadređenom prepustila da rešava njene žalbe. S druge strane, očito da nisam dobro iskomunicirala nameru o čemu želim da pišem.

Dakle, u nekim situacijama u našem poslu – da bi se dobila informacija, do poruke se može i mora stići zaobilaznim putem i veliko je pitanje šta je ispravna poslovna komunikacija – u ovom konkretnom slučaju, da li sam mogla dobiti intervju (bez problematičnih tema) i tako održati dalji  poslovni kontakt sa direktorkom ili insistirati na saznavanju odrešenih informacija, bez obzira na to što ću na taj način narušiti dalju komunikaciju i odnose?

 

Ovo je samo jedan od primera dilema s kojima se novinari stalno sreću, vrlo često smo stavljeni u situaciju da insistiranje na našim porukama može da dovede do narušavanja odnosa. Ali, ako s druge strane imamo profesionalce, oni će razumeti naše profesionalne razloge i načine komuniciranja. Problem je u tome što je čest slučaj da sa druge strane nemamo ljude koji razumeju prirodu našeg posla. No, kako su me uvek uzluđivalo kada ljudi svoj neprofesionalizam pravdaju malom platom – setite se samo svih onih šalterskih službenika, medicinskih radnika i ostalih koji smatraju da zato što su malo plaćeni imaju PRAVO da se ponašaju neprofesionalno, tako smatram i da se niko naučen nije rodio i da za poslovnu komunikaciju ne moraš da se rodiš talentovan. Efikasna komunikacija može da se nauči i uvežba, samo ako ti je dovoljno stalo. I ako tvoji nadređeni smatraju važnim. A trebalo bi.

 NAPOMENA:

Ovaj članak je napisan u saradnji sa Link group, kao deo projekta podrške blogerima.

Fotografije preuzete odavde i  odavde.

336 total views, no views today

Znate ono kad pomislite da ste u nečemu najbolji, šampion, da nešto radite tako dobro da možete bilo kome da stanete na crtu?

E tako se ja osećam! Za prethodnih 8 godina, svojim rukama presvukla sam pelene oko 14.000 puta i isto toliko puta obrisala najvoljenije guzice na svetu, našljapkala ih kremom i umotala u „Pampers“. Eto, ja sam šampion, pelena. Tata je ovu obavezu svesrdno izbegavao, kad god je mogao, naročito kada se radi o kaki

Sećam se kao juče kako sam sa divljenjem i strahopoštovanjem gledala kako sestra premotava i obrće tamo amo moj najdragoceniji paketić, od četiri kile. I kako sam imala tremu kada sam prvih nekoliko dana pokušavala isto to da uradim – da presvučem bebu. Kao da je nuklearna fizika, gde ide švedska a gde tetra pelena, kako da okreneš bebu a da ti se ne polomi (to mi mislimo da su tako krhke, iako u stvari nisu).

Ja matora, 27 punih, potpuno spremna za decu, ali izgubljena u svemiru i prostoru. I zahvalna sam što je neko pametan izmislio nešto poput jednokratnih pelena. Mada će mi možda obožavatelji prirodnih rešenja zameriti, lično nemam ništa protiv platnenih pelena, ali pored toga što sam mama koja je za šest godina rodila troje dece, muž i ja ih gajimo sami, oboje  smo zaposleni i pored toga imamo dodatne poslove, meni je zaista „Pampers“ bio jednostavnije, lakše, brže rešenje. I zahvalna sam na pravu izbora, jer je ipak vreme kad su se pelene prale na reci prošlost, danas imamo mogućnost da izaberemo ono što odgovara našem stilu života, senzibilitetu i našim stavovima. Mnogo je vremena prošlo ot trenutka kada je Marion Donovan, američka domaćica, izmislila Boater – prve vodootporne pelene, napravljene od plastične zavese za tuširanje i napunjene pamučnim pelenama,  a  i od 1959. godine kada je Vik Mils, radnik kompanije Proktor i Gembl, želeći bolju zaštitu za svog unuka – izmislio danas čuvenu Pampers pelenu, koja je na tržište lansirana 1961. godine.

Tokom godina, isprobali smo pelene raznih proizvođača i razne vrste pelena, i sada već mogu „stručno“ da procenim posle jednog dodira i nošenja, da li su te pelene za našu guzu. Ove najnovije, Premium care pokazale su se kao sjajne, naročito zbog elastičnih traka sa strane i pozadi, jer je moj namlađi vrtirep mršavica (koja sa 21 mesec i dalje nosi pelene veličine 4 ), i bitno nam je da sve stoji na mestu, a da je ne steže.

Inače, kada bih kupovala druge marke pelena, automatski bi ih eliminisala ako nemaju rastegljivu traku na leđima, jer su onda mnogo manje praktične – pa vam se tako može desiti da ste krenuli u šetnju a imate dete ukakano od glave do pete (došlo mi je majke mi da ga umočim u fontanu ispred Doma sindikata, ali sam se plašila da neko ne zovne Centar za socijalni rad). Zato sam se uvek vraćala na provereno – one koje su se meni pokazale kao najbolje . Ono što mi je kao roditelju bitno je da su ove pelene preporučene od strane Udruženja pedijatara Srbije, a koliko vidim okupili su oko sebe tim respektabilnih stručnjaka koji se trude da izađu u suret potrošačima.

Nedavno su nas mame  (pa i mame blogerke pozvali na druženje i na predstavljanje novina u svetu pelena, novina koje će obradovati guze naše dece. Još jedan lep gest, mada moram reći da bi još bolji potez bio kada bi obratili pažnju i na kupce plićeg džepa i lansirali proizvod koji je više u skladu sa njihovim platežnim mogućnostima. Znam, kriza je, ali kako je proizvođačima tako je i nama kupcima. Ipak, naše najdraže guze su zaslužile najbolju, negu sa 5 zvezdica. Ja ću za koji mesec nadam se preći kupovinu pelena – gaćice  za odvikavanje, i nemojte se ljutiti „Pampers“, lepo smo se družili skoro osam godina, ali uskoro će doći vreme da se divno druženje završi a ja malo odmorim od menjanja pelena. Do – unučića )

 NAPOMENA: Ovaj članak je napisan uz pomoć „Pampersa“, ali svi stavovi izneti u tekstu su moje lično mišljenje.

 Foto

Pampers.rs

276 total views, no views today

Zašto ne zna?

Zato što se važeći zakonski propisi uglavnom ne proučavaju na fakultetima koji obrazuju buduće novinare. A takođe i zato što mnoga važna pitanja nisu jasno definisana propisima.

Zato što kada dođete u redakciju, niko vam neće reći: kako da skupljate informacije, da li smete sa snimate i fotografišete, da li i na koji način čuvate podatke o ličnosti,  kako se odnosite prema žrtvama neke nesreće ili zločina, a kako prema maloletnim osobama. Niko vam to neće reći, čak i kada je kao  u ovom slučaju zabranjeno Zakonom i novinarskim kodeksom,  a neki urednici će čak otvoreno kršiti propise ili etički kodeks. Takve informacije obično „kradete“ usput, od starijih kolega, a često ih naučite na sopstvenim greškama.

Do informacija kako se postupa sa neimenovanim izvorom, tuđom prepiskom, da li i kako sagovornik ima pravo na autorizaciju, kakve su obaveze javnih funkcionera prema novinarima, uglavnom morate da dođete sami. Tim pre, jer za mnoge postupke koje se tiču obavljanja novinarskog posla nema nikakvog zakonskog ni podzakonskog akta.

Fotografija preuzeta odavde

Vodič je podeljen u nekoliko tematskih oblasti vezanih za prikupljanje informacija: od samog intervjua/odlaska na razgovor, preko korišćenja dokumentacije, fotografija, audio i video snimaka, tajnih podataka, pa do izveštavanja sa lica mesta, kao i veoma važnih situacija kada je novinar pontencijalno u sukobu interesa ( sa naglaskom za poznavanjem i poštovanjem Etičkog kodeksa) . Tekstovi su kratki, pisani jasno i razumljivo (kao i ceo portal Upravu si, koji sadrži brojne korisne pravne informacije ). Nekada doduše i prekratki, i previše uprošćeni, ali namera portala očito nije da ulazi u dubinu određene problematike, već da da osnovne informacije, što je sasvim u redu.

Mislim da su ovi tekstovi ipak korisni svima koji se u bilo kom obliku bave novinarskim poslom, tj svima koje Zakon o javnom informisanju tretira kao Javna glasila. Nekako imam osećaj da smo prepušteni sami sebi, meni je bilo prilično šokantno da sam posle svih godina za neke od obrađenih tema imala pogrešnu predstavu o tome šta mi je kao novinaru dozvoljeno, a šta ne. Znam i da je  vrlo  teško reći danas novinaru, koji je najčešće obespravljen i potplaćen da mora da održi svoj novinarski kredibilitet, pa po cenu toga da ne objavi tekst, ili da ne dozvoli da njegov tekst, sa korekcijama s kojima se ne slaže bude potpisan i time svoj posao i egzistenciju izloži riziku.  Ali, čini se da je to bolniji, ali jedini ispravan put ka vraćanju poljuljanog kredibiliteta profesije.

Zato smatram da su projekti poput ovih veoma korisni, i nadam se da ći ih biti u budućnosti još više, kao i da će ovaj priručnik biti dopunjen.

Propisi i dokumenti koji mogu da nam pomognu da bolje upoznamo svoja prava i obaveze:

Kodeks novinara Srbije (verzija iz 2008. nemam info da su novi, promenjeni Kodeks usvojila sva novinarska udruženja).

Zakon o javnom informisanju.

Zakoni važni za novinarski posao (Zakon o radiodiuziji, autorskim pravima, slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja).

Na internetu i u štampanim izdanjima mogu da se nađu zanimljivi priručnici za novinare kako da pravilno izveštavaju o nekim osetljivim temama, na primer:

Priručnik  o trgovini ljudima

Na sajtu medija centra ima dosta veoma korisne litarature na ovu temu.

131 total views, no views today

Današnji klinci, a kad kažem klinci, tu mislim na mališane, odrastaju uz  pametne telefone,  Gugl umesto enciklopedije i gajenje životinjica na Fejsbuku. I koliko god da sva tehnološka čuda znače više znanja, više mogućnosti, više pristupačnosti, jednostavno, neophodno je da naša deca znaju da postoji i tamna strana Interneta. I još bitnije, moraju da znaju kako da joj se odupru. Mnoga pitanja su mi se pre neko veče vrzmala po glavi posle predstave „Deca na internetu“, glumačkog studija „Centar“  i iskreno, osetila sam blagu mučninu u stomaku. Što je dobro.

Jer ni sama, kao neko ko na internetu provodi mnogo vremena  ne mislim uvek o opasnostima i o tome da sutra moje dete može da bude na tapetu. Da deca poput naše postaju žrtve trgovine ljudima uz „pomoć“ interneta, da naša deca mogu lako da postanu žrtve nedobronamernih ljudi sa Interneta,  naročito u kombinaciji ambiciozno dete – nezainteresovani roditelji. Koliko onda tek o tome razmišlja pubertetlija ili predpubertetlija, koji je uskočio u čarobno carstvo društvenih mreža gde može da bude (ili misli da tako može) mnogo slobodniji, opušteniji, mnogo stariji? Prema istraživanju  Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo iz 2009. godine (a cenim da su brojke danas značajno drugačije) više od 70 odsto mališana u osnovnoj i srednjoj školi ima naloge na društvenim mrežama, a  kod više od 30 odsto njih roditelji nemaju nikakvu kontrolu ni uvid u njihove naloge. Podatak je iz jako dobrog članka o „sajber zlostavljanju“ i njegovoj prevenciji.

Predstavu, koja ima za moj ukus ( i uzrast kojem je namenjena),  možda previše mučnih scena,  nosi entuzijazam mladih glumaca, od kojih su neki vrlo uverljivo izneli uloge: devojke zavisnice od interneta, mladog nasilnika i pedofila, klinke koja pada na „Nigerijsku prevaru“ odajući  lažnom Fejsbuk prijatelju gomilu privatnih podataka o sebi, pa i količinu novca na roditeljskom bankovnom računu.

Ja sam, nedovoljno informisana na predstavu povela moje najstarije dete, koje ima osam godina. Na momente se uplašila, ali je razgovor posle predstave bio veoma koristan – čak i ako veći deo ne razume najbolje, može jasno da razluči da  i na Internetu postoji dobro i postoji zlo, i da loše stvari mogu da se dese i tu, kao i u „stvarnom“ svetu.  Ne sme se dozvoliti da deca na sopstvenoj koži uče o lošim stvarima na Internetu. Zato mi se čini da je ovde opet ključna figura – roditelj, kojih sam jako malo videla te večeri u publici, uglavnom su deca bila sa nastavnicama. A mislim da je primarno roditeljska odgovornost da dete naučite da pravilno koristi Internet, pa samim tim i kako da se zaštiti.

Ali, šta kada veliki broj roditelja (izuzimam nas koji hleb zarađujemo od Interneta), nema pojma o toj zaštiti, niti zna šta dete radi na mreži, s kim se dopisuje, s kim je prijatelj, ne dobija povratne informacije o često ružnim stvarima koje im se dese, počev od vršnjačkog nasilja, preko tema kojih se ova predstava dotakla – pedofilija, trgovina maloletnicima, zavisnost od internteta, otmice i slično.  I dok decu maltene čim prohodaju učimo da ne pričaju s nepoznatima,  kako to da na Internetu takve stvari prolaze neopaženo pored roditelja? Kako to da je današnjim tinejdžerima za  bolje ocene, izvršavanja  kućnih zadataka koji se od njih očekuju,  primerenije ponašanje, gotovo jedini motiv broj sati koje će provesti igrajući igrice, nalog na društvenim mrežama, novi laptop ili najsavremeniji mobilni telefon?

Mnogo pitanja na koja ni sama nemam odgovor. Razmišljala sam, inspirisana predstavom, koja je na mene zaista ostavila snažan utisak šta možemo mi kao roditelji da uradimo:

1. Najpre ako ne znamo, da se sami edukujemo.  Ne možemo da čekamo da deca porastu i sama pohvataju konce, tada će već umeti i sami da se čuvaju. Roditelj koji detetu samo tutne laptop ili pusti igricu o kojoj nema pojma, ili dozvoli  nekome kome još pubertetlijski hormoni nisu ustalasali da koristi Fejsbuk bez nadzora,  za mene je neodgovoran. Jer, ružne stvari se dešavaju i dobroj deci. I našoj deci. Od roditelja u velikoj meri zavisi i kako će dete da reaguje na eventualni problem, da li će da se poveri roditeljima i kakav finiš će ta priča da dobije. Postoje onlajn mesta gde jasno i razumljivo objašnjeno šta sve treba da znate, za početak.
2. Deca moraju da se edukuju – da li ćemo to da uradimo mi (što je najbolje), škola,  dobri programi poput Klikni bezbedno,  članaka Udruženja Roditelj Bezbednost na internetu,  ili sa portala namenjenog mladima, manje je važno. Bitno je da  se klinci edukuju, pa i ovakvim predstavama poput komada „Deca na internetu“.
3. Moramo da budemo primer svojoj deci ( što je nekada veoma teško). Koliko sati dnevno mi provodimo pred ekranom računara? Koliko od tog vremena radimo, a koliko „blejimo“? Da li baš sve svoje Fejsbuk prijatelje znamo lično? (podešavanja ove društvene mreže daju mogućnost da sami odlučujete šta i kako sa kim delite, ali i to treb decu neko da nauči).
4. Moramo da obratimo pažnju i na oflajn probleme i maltretiranje, jer je nekada maltretiranje na internetu samo produžena ruka onog što se dešava u školi. Nekada deca mogu Internet i društvene mreže da koriste da bi progovorili o maltretiranju i problemima sa kojima se susreću.
5. I sve to moramo da uradimo svesni potrebe da deca budu deo tog medijskog sveta , da budu medijski pismeni, da koriste blagodeti novih tehnologija, da im ne uskratimo da u taj svet uđu i da koriste sve njegove blagodeti. Kako? Teško pitanje.

Predstavu „Deca na internetu“ kao deo projekta o edukaciji i zaštiti mladih ljudi na internetu  podržali su Telenor fondacija i Ministarstvospoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija.

NAPOMENA: Članak nije sponzorisan.

443 total views, no views today

Čini mi se da, dok malobrojna grupa mojih kolega novinara, i kolega iz odnosa s javnošću negoduje, većina Srbije prosto jedva čeka da vidi kako se Ivici Dačiću smeška nepostojeći brk jer je sasvim nenadano video međunožje osobe kojoj  je trebalo da priča o svojim važnim državničkim dužnostima. Čeka, ne bi li i oni videli to parče vagine (da prostite), ne bi li se omrsili bar gledajući nacionalnu frekvenciju.

Jer, to nam je i ostalo. Samo malo pičke.

Dačić priča o pregovorima za izgubljeno Kosovo.

Ali, znaš ona je pokazala međunožje.

Struja poskupljuje.

Ali ona je prekrstila noge, bez ičega.

Plate kasne, evro divlja.

Ali, kako se zacrveneo, i počeo da povlači kravatu, kao da „ono“ nikad nije video.

Slika je Betina, a izvor sajt NoviMagazin.rs

I tako do besmisla, dok ne dođe neka nova Stanija, neka nova „umetnica“ koja je častila premijera pogledom na svoj polni organ, dok ne dođe neka nova zabava za maloumnu sirotinju, što smo svi kolektivno postali.

A u međuvremenu, da se čovek zapita:

- Zašto je od svih „strukovnih“ udruženja reagovao samo NUNS?

- Da li će RRA oćutati kad se ova sramota po državu emituje?

- Da li premijer Dačić uopšte ima ljude koji se brinu za njegov PR ili su već dobili otkaze?

- Dokle može da ide podilaženje narodnim masama i borba za glas, predizborna kampanja, kako god?

- Da li  više uopšte znamo šta je država, koga ona reprezentuje i šta je poštovanje prema funkciji, ma ko je (trenutno) nosio?

- Gde su ta silna ženska i feministička udruženja, da graknu na premijera što je virio, na televiziju što će da pusti i na plebs, što sirot gleda? Gde su da zaštite zloupotrebljenu vaginu gospođice lažne novinarke?

- Da li je u stvari ova pička personifikacija novinarstva u Srbiji?

Ma, šta nas briga, da ne kažem šta nas boli vagina.

NAPOMENA: Izvinjavam se čitaocima bloga Piskaralo na prekomernoj upotrebi sinonima za ženski polni organ. Ovakva tema opravdala je ovakav vokabular. Srećom pa nisam tematiku skretala sa polnog organa na karakterne osobine. Hvala.

487 total views, no views today

Da li je i vama ovakva besmislica bila u glavi pred punoletstvo?

Kako uopšte u tom uzrastu možete da znate šta volite? S vremena na vreme čujemo uspešnog glumca ili glumicu koji sa setom kažu kako su eto još od jaslica znali da će biti baš to, jer to vole. Ali, ko garantuje da ne bi isto tako voleli da budu policajci ili učitelji?

Kada me mlađi od mene pitaju da li sam se pokajala što sam upisala i završila FPN, kažem: i jesam i nisam:

• Jesam, jer mi nije dao onoliku količinu  praktičnog znanja koju sam očekivala.
• Ali nisam jer mi je dao solidno opšte znanje, a stvar je moje umešnosti i volje šta ću ja sa tim uraditi dalje i kako nadograditi (jer onaj ko misli da je sa učenjem završio momenta kada uzme diplomu doživeće da ga stvarnost tresne o zemlju).
• I jesam, jer sam mogla da radim podjednako uspešno novinarski posao a da završim pravo, filološki fakultet, pa čak i šumarstvo, a da mi to daje kakvu takvu nadu da kada jednom neki tajkun reši da me izbriše sa platnog spiska mogu negde drugo da se uhlebim.
• A opet i nisam, jer mnogo mojih kolega nema nikakav fakultet, pa sam u komparativnoj prednosti u odnosu na njih (Hajd da ne računam pok. Tirketa, takav je jedan u majke).

Niko sa mnom nije porazgovarao o tome  šta treba da studiram i kojim poslom da se bavim. Odlučujući koji ću fakultet upisati, rukovodila sam se željom i instiktom (srećom, pokazalo se da je moj instikt bio u pravu, ali se vrlo lako moglo desiti i da pogrešim, nagledala sam se takvih tokom studiranja).  Još manje, niko me nije pitao: kakvu karijeru bih volela da imam. Odabir profesije i priča o razvoju karijere se nije ni spominjala, kao ni mogućnost da kasnije nađem posao, plata još manje. A studije sam upisivala 1996. godine, u sred nesigurnih devedesetih, sa pregršt sumnji, privredom koja ne radi i ne postoji i u društvo gde je važno merilo  uspeha bilo  – možeš li da preživiš do prvog.

Potrebno je naći pravu meru između ljubavi, isplativosti i sposobnosti

U to vreme, osim šturog štampanog informatora o fakultetu, koji sam dobila NAKON što sam došla na polaganje prijemnog, dakle, kada sam već odlučila šta  ču studirati, gotovo da nije bilo načina da neko izabere fakultet, osim sreće. Govorim o nama „iz provincije“, možda je u Beogradu situacija bila drugačija i profesionalna orijentacija je bila dostupnija. Uostalom, sjajni Infostud, nije još bio ni ideja, nastao je kada sam ja skoro imala diplomu u rukama.

Dakle, birala sam srcem, „stomakom“. Da li sam pogrešila? Nemam pojma. Da li sam mogla da radim nešto bolje, lepše, manje stresno, sa boljom budućnošću, većom platom. Verovatno. Ali to zavisi od mnogo faktora. Znam da , kada bi sada ponovo birala, to bi bilo na malo (mnogo ) drugačiji način. Današnje mogućnosti nalaženja i upoređivanja informacija dale bi mi mnogo veću šansu da napravim dobro istraživanje i pravilno odaberem svoj budući poziv (ili makar ono što ću studirati, jer  su šanse da nećete raditi ono za šta ste se školovali u ovoj zemlji velike).

1. Definisala bih oblast koja mi dobro lež i – uz pomoć sopstvenih afiniteta, ocena, lakoće učenja određenih oblasti. Porazgovarala bih sa ljudima iz svoje okoline, pitala ih šta oni vide kao moju prednost-  sa prijateljima, pa i sa profesorima.
2. Uzela bih u obzir ono što bi mi stručnjaci rekli – profesionalna orijentacija nije bila retkost ni u „moje vreme“ , a tek sad nije, i daje mogućnost da ne plivate u mraku, naročito ako ste osoba kojoj više stvari ide podjednako dobro, a nema izrazite želje kada je vrsta posla u pitanju.
3. Dobro bih se raspitala o tome kakve su plate, odnosno koliko je vrednovano ono čime bih se bavila. Naravno, treba uzeti u obzir i druge elemente, nekada su neke beneficije „nadoknada“ za manja primanja  (kao kod prosvetnih radnika na primer). Ali, ne samo da pogrešan izbor može sutra da vas košta pristojnog života, već može i značajno da utiče na vaše poslovno samopuouzdanje –  mašinski inženjer koji radi u propaloj firmi može lako da se obeshrabri da traži drugi, bolje plaćeni posao.
4. Nije važna samo plata, već i mogućnost  da nađete posao. Od moje generacije kolega, mnogo njih je uspelo da se snadje. Oni koji ne rade u medijima, našli su „uhlebljenje“ u sličnim poslovima – najčešće marketingu, advertajzingu, PR-u. Ali je mnogo onih koji nisu uspeli da nađu posao ni blizu svojim kvalifikacijama. Pa im tako diploma FPN ne znači mnogo dok rade u bankama, kao agenti za nekretnine, bibliotekari, farmaceutski tehničari.
5. Osim ako sam totalno zaluđena za striktno određenu oblast i totalno spremna da život, bez obzira na sve posvetim samo tome (na primer, želim da budem molekularni biolog i ništa drugo), razmislila bih o fakultetu čija diploma može da se vrednuje na različitim radnim mestima.
6. Ali, uprkos činjenici da ima mnogo ljudi koji su završili takve fakultete – pravni, filološki, ekonomski i sl, i dalje mnogo njih nema posao. Stvar je u tome da moraju da nađu nešto čime će se izdvojiti u masi drugih, sličnih koji imaju sličan nivo znanja i veština. Pravnik koji jako dobro govori nemački i ruski, moće lakše da nadje posao od onog koji samo zna engleski, ekonomista koji  poznaje IT poslovanje, ima još jedan adut u rukama.
7. Probala bih da razmišljam unapred. Ljudi koji su u vreme kada sam ja studirala ukapirali da je budućnost u IT zanimanjima, programiranju i kasnije u razvoju mobilnih platformi, sada mogu zadovoljno da trljaju ruke jer su baš njihova zanimanja najtraženija i najplaćenija.  Ili oni ljudi koji su rešili da kvalitetnom dopunom školovanja unaprede svoja znanja i veštine, i tako sebi povećaju šanse za dobar posao. Doduše,  moje iskustvo mi govori da sam dobar deo, da ih nazovem veština koje danas imam, stekla POSLE  fakultetske diplome. Ali sam se vrtela oko osnovnog zanimanja, novinarskog i probala da učim veštine bliske toj.

Da li sam pogrešila, ne znam ni sama. Znam da me neće mrzeti da sednem ponovo u klupu, da  zasučem rukave i dopunim svoje znanje. Jer, danas i pogrešan izbor ne mora da bude problem. Uvek može da se ispravi, uvek vaša karijera može da krene u drugom pravcu. Znam novinare koji su završili kao farmaceute, mikrobiologe koji su poslali stručnjaci za internet marketing,  filologe koji su postali web programeri… Ali mi je  lakše kad sagledam kakve su mogućnosti za dodatno obrazovanje u odnosu na vreme pre desetak godina kada sam ja studirala.

Foto credits 1

Foto credits 2

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao u saradnji sa kompanijom Link Group, kao deo projekta podrške blogerima.

355 total views, no views today

-Da li je jedan novogodišnji koncert dovoljan da pokrije renoviranje bar jednog ovakvog, ne mogu reći odeljenja, već rugla?

- Da li umesto najskupljeg voznog parka političkog establišmenta može da se ušpara koji evrić, time što će se kupiti neka „bedna“ škoda superb recimo, umesto najnovijeg audija?

- Ili da li je onaj nesrećni falus na našem „mostu ponosu“ gospodine Đilas mogao da bude malo manji, zarad renoviranja jednog ovakvog mesta? (znam, nije im nadležnost, ali nije mnogo toga, pa trpaju se gde god stignu).

Sva ova pitanja su bespredmetna, jer da  ima volje, bilo bi i načina. Da je ikoga briga, počev od načelnika, direktora KCS pa na dalje, ovo mesto ne bi izgledalo ovako:

Da li bi pristali da se vaše dete sutra leči ovde?

Ili da to pitanje postavim nekom političaru?

119 total views, no views today

Ona se zove Nadica Janić, učiteljica je iz okoline Zrenjanina i ima troje dece. Ništa posebno jel da?

Ona je mama čije treće dete je rođeno sa dijagnozom jedinstvenom u svetu, sa tako velikim anomalijama i problemima raznih organa, vidom, sluhom, da su joj lekari samo rekli – ostavite je ovde, neće dugo, nemojte se nadati. Ona nije htela da čuje da ostavi SVOJE DETE. Ne posle 17 dana porođaja, tog, kako je rekla medicinskog eksperimenta, jer je njen lekar radio doktorsku disertaciju i čekao, čekao, čekao  više od dve nedelje dok je ona u bolovima lutala Zrenjaninskom bolnicom.  Ne upire prstom Nadica, nije je ni briga da li su problemi njene Marine posledica mučnog, nečovečnog porođaja ili genetike.

Ja sam rođena da pazim na decu, i moji đaci su moja deca , a gde da ne bude moje voljeno i čekano dete, naša Marina

– kaže Nadica a osmeh joj ne silazi s lica.

Blagost, toplina, krupne crne oči koje isijavaju ljubav, u kojima se ogledaju noći nespavanja, meseci i godine po bolnicama,  svaka operacija koja je dodala poneku boru na licu, svaki korak spor kao u puža, svaki napredak kojem se radovala do neba.

-   Mojoj Marini nisu dali nijednu šansu da preživi, a danas je vicešampion sveta u  hip hop plesu za decu sa invaliditetom.  Nijednog momenta nisam odustala, ali se nisam ni pitala ko je kriv, zašto baš ja, ni ljutila se na Boga, doktora, državu… Čuvala sam energiju za svoju decu i za borbu za njih. Nisam dozvoljavala da me prognoze lekara obeshrabre, istrenirala sam sebe toliko sve što oni kažu prihvatim bez ikakvih emocija, kao neku stranu informaciju.  Da svaku njihovu sumnju pretvorim u nadu, njhovo ne u da, da rušim medicinske prognoze i tu nisam imala nameru da stanem.

Staje. Mora da priča i o tome kako je živeti u maloj sredini i biti potpuno različit. Mnogo različit. Nije htela da svoje dete drži u četiri zida.

-  Pomislila sam, ma koliko je da je moja Marina drugima čudna, jedino ako je uključim gde god mogu u zajednicu ta zajednica će je prihvatiti i navići se na nju. Upisala sam je na folklor, tražila sam gde će mom detetu biti lepo, trudila se da je uključim u što više aktivnosti koje će učiniti da je prihvate, onakvu kakva jeste. Ne ljutim se ja na ljude koji imaju predrasude, ali ne mogu da shvatim one koji imaju već formirano mišljenj, a ne žele ni da priđu bliže ni da upoznaju drugačije od sebe…

Morala je da čuva  i snagu za sebe, jer je muž, posle godina braka, dvoje zdrave dece i trećeg deteta čije orgajanje tražilo nadljudsku borbu, podvio rep i otišao. To je tako normalno, ovde, na žalost, kaže Nadica.

Ovde je normalno da je majka deteta sa invaliditetom sama. Za muškarce je normalno da „nisu mogli da izdrže“ da im je „preteško“. Kao da mi majke imamo tapiju na to da budemo stene. Oni nas čak i svesno i nesvesno kažnjavaju što smo „rodile takvo dete“, kao da je to nečija greška.

Ali i u tome što je ostala potpuno sama Nadica vidi nešto dobro.

Zvuči grubo, ali kada nema partnera, onda ne morate da trošite energiji i na taj odnos, možete sve svoje vreme, snagu i resusre da usmerite ka detetu, kojem to očajnički treba. Iako sve potiče iz porodica, a ako porodica okreće glavu, da li to znači da treba da se predate?

Naravno da ne, veruje Nadica svakom svojom ćelijom.  Godine operacija, dugi boravci u bolnici, Nadica je sve to izdržavala naizgled s lakoćom. U dugim bolničkim satima je radila ručne radove, da ne potone, da ne sluša tužne priče koje ništa neće promeniti. Zato kada je godinama kasnije osnovcala Udruženjae Plava školjka, koje okuplja mame poput nje, rešila da registruje robnu marku „Plava školjka“ za odevne predmete koje prave, kao i za suvenire od kojih je jedan uvršten u zvanične suvenire Beograda. I da tako majkama poput nje omogući da mogu da nešto zarade u dugim bolničkim danima dok su sa svojom decom.

Organizuju sportske igre dece sa invaliditetom, obilaske Beograda vikendom za mališane koji su u bolnicama u Beogradu( da vide neki lepši, pravi Beograd, a ne samo onaj iz bolničkih soba, kaže Nadica, s pravom), prodajne izložbe radova  i  svašta još divno, kreativno i lepo radi sa majkama i decom, daje im snagu, vodi ih kada zastanu. Imam utisak da pored njene energije niko ne može da se oseća potonulim. To, kaže tim ženama najviše treba.

„ Mi roditelji smo ogledala naše dece. I iako su nam mnoga prava uskraćena, osmeh niko ne može da nam uzme. Mnogo veće barijere od arhitektonskih, i onih novčanih, su barijere u glavama ljudi. Grupa nam daje snagu, jer ako mi majke nemamo snagu u sebi, lako ćemo se slomiti kao prut, a šta će onda biti s našom decom kada nas ne bude? Pita se Nadica, a osmeh titra uprkos svemu.

Ne želi ta žena sažaljenje, i ne treba joj. Ni samilost, ni lažni altruizam. Namiriše kaže na kilometar one koji bi da dođu i slikaju se a nisu u stanju da ostanu ni 5 minuta da se igraju ili popričaju sa tom decom. Vidi se da im nije stalo. Ne trebaju im ni donacije, ni projekti, ni veliki „donatori“ koji žele reklamu.

- Ne trebaju nam ni dnevni boravci ni domovi gde će našu decu da odvedu od nas i nateraju nas da ih zaboravimo. Treba nam pomoć za nas majke, snaga da istrajemo, da se ne osečamo mučno i odbačeno a naša deca izopštena,  ne treba nam socijalno preduzetništvo o kojem se samo priča, nego neko da pomogne naša mala preduzečća koja će raditi i tim majkama i njihovoj deci zaista obezbediti  egzistenciju. Ovako o inkluziji se samo mnogo priča, a malo radi.

Ali ni tada, Nadica nije ogorčena. Divim joj se, zaista joj se divim. Ne samo zato što je sa svojim detetom prošla golgotu. Što njena devojčica, pošto ima jedinsvtvenu dijagnozu u svetu, zbog glupe papirologije, ne može da prođe „kategorizaciju“, pa samim tim nema ni pravo na tuđu negu i pomoć ni za bilo kakva druga primanja. Divim joj se kao žena i majka,  zato što znam koliko je zahtveno imati decu, pa još troje, pa još takva borba za goli život i za puko prihvatanje. Divim joj se zato što ova žena ume da se raduje životu, što ceni svaki dan i svaki napredak (vreme kada imate dete sa invalititetom i zdravo dete ne meri se istim aršinima kaže ona), što nije puna gneva i gorčine, što je motivator i istinska snaga, odlučna i puna volje, a opet blaga i nežna (podseća me na moju nekadašnju učiteljicu, kojoj duguhem beskrajnu zahvalnost za ljubav prema školi i učenju).

Zato  Nadica Blažić, ta bivša učiteljica blagog  osmeha i istinske snage, koja u Beogradu ne može da nađe posao, zaslužuje poštovanje do neba.

411 total views, 1 views today

Šta sam to naučila u 2012. godini?

* Da  nikad ne znaš šta zaista možeš, sve dok ne probaš to da uradiš. Ne da pričaš, ili misliš o tome, nego jednostavno – uradiš. Slatka radionica se batrga, da li preživeti, videćemo, ali znam da smo morali da probamo. A uspeh se sastoji od malih neuspeha. Znaš, ono, padneš, otreš prašinu sa kolena i nastaviš dalje.

* Da je odluka o imanju troje dece jedna od najhrabrijih i najluđih koje sam donela. I nije vezana za Srbiju, loše materijalne uslove, ili takvo šta,  ili za to što ne možeš fizički da postigneš da se izboriš sa planinama veša, gomilama sudova,  igračkama kojih je više nego na rafu prodavnice,  mamakanjem 100 000 puta na dan, stalnom pozadinskom bukom od mešavine plača, graje i najlepših grlenih osmeha, već za prostu čijenicu da moraš imati dovoljno sebe da deliš, u svakom trenutku da daješ, upijaš, meriš, sečeš, trudiš se da nekom ta ljubav ne bude prekratka, nekom preduga, da nekog ne žulja. Teško je biti mama troje dece. Jebeno teško.

* Da planiranje nema uvek mnogo smisla. Da mi je nekada veća frustracija ako se moji zamišljeni planovi ne ostvare nego sreća što su neki drugi, bolji, ipak realizovani.  2013. ću provesti u rehabiltaciji i odvikavanju od striktnog planiranja

* Da moram da postavim prioritete, ne jede se svaka muva koja leti. I da jedini i isključivi kriterijum pri odlučivanju, može, sasvim legitimno da bude instikt.

* Da  mogu da budem bilo šta, što poželim ili moram, pa i blogerka, novinarka, podjednako kao i prodavačica kolača.

* Da moram, teškom mukom da izaberem na šta ću da se fokusiram, lepe ideje ne znače mnogo bez realizacije. Pokrenula sam Vodič za decu, Mamin svet tapka u mestu, a ja, ne znam gde da se okrenem, između želja, i nedovoljnih mogućnosti.

* Da  me to što sam prinuđena da stvari koje radim biram prema kriterijumu plaćeno/nije plaćeno, čini nesrećnom. Ovo je godina u kojoj sam najmanje do sada doprinela Udruženju Roditelj i to me čini zaista tužnom, nema onog dobrog, sjajnog osećaja koje mi stvari koje za to naše „čedo“ radm, daje. Znam da mi moja ekipa roditeljki neće zameriti, ali se osećam pomalo krivom.

* Da sam 1012. provela profesionalno zaglavljena i u „pauzi“, nedovoljno radeći ono što jako volim, i pokušavajući da ostanem u trci vozeći bicikl, dok drugi jure u poršeima   Pored svega što pišem i piskaram, jedva čekam da se vratim u svoju redakciju, jer imam osećaj da sam potpuno neiskorišćena i da u meni postoji toliko dobrih redova, samo je potrebno da me puste da se razmahnem.

* Naučila sam i da nikada nije taj momenat kada je novinarstvo u najvećem sranju, da uvek može dalje, da ne kažem dublje.  Sve  što sam imala da kažem na tu temu, napisala sam ove godine na blogu, ali ne smatram da je situacija ovde očajna toliko da bi se pobeglo iz profesije, uostalom, gde pobeći? Kome je potrebna mama troje maloletne dece, koja doduše svašta zna i ume da radi?

* Shvatila sam da sam najlošija bila prema sebi, i čini se ove godine najvše sebe stavljala na odlično, poslednje mesto. Tipičan sindrom mame, ali zaista, uvek je nešto moralo da ispadne sa spiska a to sam skoro uvek bila ja – moje spavanje, moje uživanje, moj odmor, zajedničko vreme sa mužem… Leto me je nakratko podiglo odlukom i potrebom da redovno trčim, motivisano pre svega željom da se rešim prevelikog stredsa i željom da imam vreme koje je samo moje, kada sam sama sa svojim mislima.I ne znam da li smem sebi da obećam da ću u narednoj godini barem u ovom segmentu biti bolja. Ali moram, ako mislim da ostanem na nogama, i pri čistoj pameti.

„Vreme za mene“ više nije luksuz, već neophodnost koju moram sebi da osmislim, da ne bih izgubila ovo malo razuma.

Svoje novogodišnje odluke neću pisati, ne želim da dajem sebi nerealna obećanja, ići ću korak po korak, ka godini, koja će nadam se biti mirnija, staloženija, manje stresna od ove.

 Foto credits i THe offsidees

125 total views, no views today

Nikada nisam dozvoljavao da se školovanje utiče na moje obrazovanje.

Markt Tven

Sećam se kao juče svog prvog razreda. Bila sam opijena mirisom knjiga, oduševljena šarenim nalepnicama na kojima sam pored imena crtala leptiriće i cvetiće, domaći se radio odmah po dolasku kući. Volela sam školu. A još više da učim. Taj osećaj me nije napustio ni danas, kada se uveliko pitam da li sam mudro izabrala profesiju, i da li sam možda mogla da se krećem u drugom pravcu.  Nekada sam učila zato što u meni čuči „mali štreber“, danas jer shvatam da je to neophodno.

Svet je odavno usred eksplozije informacija, ali i znanja, i važno je da znamo kako da učimo.

 „Dvadeset prvi vek je označen kao vek znanja u kome se sposobnost društva da proizvodi, selektuje, prilagođava, komercijalizuje i koristi znanje pokazuje kao kritični faktor rasta jednog društva i poboljšanja kvaliteta života“

Foto

A gde smo mi? Naša tranzicija je previše duga, previše bolna i kao društvo smo previše zaglibili.  Naša petooktobarska očekivanja su gotovo potpuno izneverena, i danas imam mnogo razloga da se pitam: da li sam gubila vreme? Možda treba da se osećam srećnom što imam posao, što nisam jedna od  762.576 ljudi koliko njih u ovoj zemlji nema posao,  a to su samo oni koji su evidentirani na birou, ili još nisu. Mnogo? Previše. Od toga, više od 52.000 onih koji „čekaju posao“ ima završen fakultet!

Floskula  – završi školu, čekaj posao (po mogućstvu državni) i čekaj penziju, odavno više ne važi. One koji čekaju da im se to desi pregazilo je vreme, za nas ostale je krajnje vreme da se probudimo iz sna o sigurnom poslu, tavorenju i mirnom čekanju penzije. Ali, ovde nema posla, nema perspektive, lako je pričati iz pozicije nekog ko već deceniju radi, nekome ko je isto toliko na birou, reći ćete, Možda. Ali, tu se možda i krije odgovor na pitanje – zašto smo tu gde jesmo?

A šta će da nas spasi? Rad. Krvav, naporan rad.  I stalno učenje. Nema garantovanog posla, bogomdanih pozicija,  nema pomaka od tapkanja u mestu  bez učenja. Ovde ne pričam o diplomama. Rasprava o privatnim i državnim fakutetima je besmislena. Znanje se ne daje, ono se uzima!

Veoma su indikativni podaci do kojih sam došla zahvaljući Link Groupu, da 78 odsto polaznika koje upiše  Biznis akademija i IT akademija ima od 26 – 40 godina! Dakle, daleko posle srednje škole i fakulteta. Šta to govori? Da nam fakulteti daju neadekvatno i neprimenjivo znanje? Da nekada ni fakultet nije dovoljan, da mora da se dalje radi i uči, ne samo da bi se napredovalo u poslu , već da bi se i održao posao( oko trećine polaznika već ima završen fakultet)? Da uprkos svim problemima koje kao društvo imamo, i dalje određen broj ljudi ne želi da se zadovolji postojećim stanjem, da žele da prošire svoje znanje i (p)ostanu konkurentni na kakvom – takvom tržištu, znajući da će pre ili kasnije to tržište postati bolje? Po meni, sve po malo od ovoga.

Znam da ako bih sutra tražila ljude za zajednički posao, ili imala priliku da ja zapošljavam, tražila bi ih među takvima. Onima koji završavaju posao i guraju dalje, bez da ih neko/nešto tera.  Ako si dočekao da četiri ili pet godina potrošiš negde i tvoje znanje nije bitno veće nego kada si počeo, to je onda tvoj problem, a ne problem fakulteta. Ne svidja ti se to što si upisao?  Onda se motiviši nečim drugim osim ljubavlju, znanjem, platom, nije bitno čime. Stisni zube, završi započeto, dokaži da si čovek od reči, danas ionako diploma jednog fakulteta nema najčešće nikakve veze sa onim što radiš. I dalje si nesrećan? Onda završi nešto drugo, samo ne ostavljaj započeto. Pregrmi i idi dalje.

Ja sam fakultet upisala 1996. godine. Tada je masovni internet bio pusta želja (koristio se uglavnom samo u akademskoj mreži, a krajem ove godine su se tek pojavili provajderi)  u redakcijama su još opstajale pisaće mašine! Ispiti su se zakazivali lično,  faks je bio  primaran način slanja pošte.  a Mark Zukenberg je bio dvanaestogodišnji musavi klinac koji je drndao  tatin računar i nije ni sanjao da će napraviti Fejsbuk. Koliko bi ja kao radnik vredela da od tada nisam naučila ništa?

Čak i ona znanja koja pokupimo usput, slučajno, mogu da nam zatrebaju kada se najmanje nadamo.  Zar sam ja ikada razmišljala da ću kao diplomirani novinar koji godinama radi taj posao, da se bavim prodajom? U mnogim poslovima, pa ni u mom, novinarskom, diploma nije garant dobrog obavljanja posla. Zna da bude potreban, ali ne i dovoljan uslov. Kako lepo kaže Ivan Minić, diplome i nagrade mogu da se okače na zid ili o rep, ako ne pokažete da znate da radite.

Ne mislim da je fakultet nepotreban, naprotiv, on je nivoom znanja i veština ono što je nekada bila srednja škola. Hoću da kažem da je previše diplomiranih koji nemaju pojma. I što je najgore, niti su toga svesni, niti ih to brine.

O.k. deo krivice može da se prebaci na potpuno neadekvatni obrazovni sistem, kakav vučemo već godinama. A deo rešenja je u nama – nikada više kurseva, škola, obuka, sjajnih programa koji vam nude znanje. Opet, od vas zavisi koliko ćete zaista naučiti i da li ćete naučeno znati da upotrebite. Nemate novca? Priznajem da taj „mali faktor“ može da sveže ruke. Ali nikada u istoriji nije bilo više besplatnog znanja, uglavnom na internetu. Nikada u našoj istoriji  učenje nije bilo demokratskije. Nikada se od radnika nije tražilo više ne samo znanja, već i raznih veština, potrebnih za poslove kojima se bavimo.

Dok je raniji cilj obrazovanja bio da čovek ovlada postojećim znanjem, danas, pored ovladavanja znanjem, on mora da nauči i kako da stalno usvaja nova znanja. U današnje vreme se traže nove veštine: pronalaženje informacija, kritičko razmišljanje, upravljanje vremenom, efikasno pregovaranje, upravljanje stresom, veština komuniciranja, veština prodaje, rad u timovima, upravljanje projektima…

Nedavno sam dopunjavala svoj CV, i u njemu najveći procenat znanja i veština koje imam stekla sam POSLE FAKULTETA, uglavnom volontirajući, i samostalno učeći. FPN –u sam zahvalna što je od mene napravio „intelektualca opšte prakse“ (credits to Siniša Kovačević), nekog sa solidnim opštim obrazovanjem, ko se u duhu „bednog piskarala“ razume po malo u razne društvene oblasti.

Sve ostalo, bilo je plod moje inicijative, zanimanja, želje, spleta okolnosti. Onoliko koliko sam uz posao, životne okolnosti i porodicu mogla. I žao mi je što nisam više. I ne planiram da tako ostane. Jer, nikad se ne zna ko će te pitati: umeš li, možeš li, smeš li?

NAPOMENA: Ovaj tekst je sponzorisan, i nastao je u okviru projekta Podrške blogerima, koji sprovodi Link group.

334 total views, no views today

A gde smo danas? Danas smo tamo, gde se postavlja pitanje  – imate li rezervni posao?

Prinuđeni smo ili da radimo za veoma niske honorare, svesni tajkunsko – ekonomsko – političkih uticaja koji se nadvijaju nad našim radom, ili da pišemo budalaštine, koje su ispod svakog etičkog i intelektualnog minimuma, da svoje talente za igranje rečima arčimo na opisivanje sisa Jelene Karleuše ili još gore uvlačenje političkom establišmentu. Generalno, imamo veoma mali ugled u društvu, i naša profesija se povezuje sa laganjem, nemoralom, pritiscima.  Narod nas ne voli jer „lažemo“  a intelektualci optužuju da smo mi krivi što se kič razmahao.

Foto

Pa kako onda da ne poželiš da izađeš iz tog mulja i blata, bez obzira na razloge zbog kojih si se u toj kaljuzi našao, pa makar to bila i ljubav?

• Mnoge moje kolege uhlebljenje su našli u profesiji, s kojom nas veže mnogo sličnosti, ali i nepomirljivih razlika – odnosima s javnošću.  PR je za mnoge novinare logičan nastavak karijere, iako zameramo jedni drugima štošta, uglavnom obrostrano  na kraju smo u najvećem broju slučajeva dobri saradnici. Odnosima s javnošću bavi se veliki broj mojih kolega, neki su se oslanjali na novinarsko iskustvo i osećaj, neki su se dodatno edukovali, neki  taj posao rade loše, kao što su radili i novinarski, a neki su se snašli i sjajno plivaju.
• Drugi nisu otišli daleko, samo su iz offline voda uplivali u web vode. Pokušavajući paralelno da razviju priču u kojoj vide budućnost, pokrećući manje ili više uspešno razne portale od onih „opšte namene“ do specijalizovanih, nadajući se svom parčetu kolača iz još uvek procentualno sitnog onlajn oglašavanja,  ili pak imajući petlju da ostave relativno siguran posao iza sebe da bi ostvarili svoju ideju za koju misle da vredi.
• Neke kolege su prosto batalile sve i pobegle od novinarstva, krenuli da se bave poslovima koji nikakve veze sa novinarstvom nemaju. Moja nekadašnja koleginica je, posle novinarstva otišla u PR vode, i bila deo tima za odnose s javnošću  jedne velike farmaceutske kompanije. Kada je videla kako stvarno iznutra izgleda taj svet, i koliko joj donosi, a koliko više oduzima, vratila se osnovama i počela da radi kao – lektor. Za sličnu platu kao novinarsku, uštedeće sebi mnogo živaca. Druga prijateljica je posle gašenja lista u kojem je radila, neko vreme bezuspešno pokušavala da nadje posao. Kako joj nije uspevalo, stisla je petlju, vratila se u klupe i položila razliku od srednje medicinske do srednje farmaceutske. Sada radi kao farmaceutski tehničar, kao da nikada nije studirala na FPN.

Mislite da je to problem? Teško? Ponižavajuće posle diplome fakulteta u radnu knjižicu upisati srednju školu?

Ništa veći nego da godinama radiš za tajkuna (i pritom pišeš uz obilje cenzure i autocenzure,  jer nikad ne znate koga možete svojom objektivnošću da načepite), i onda za dva dana završite na ulici. Kao kolege iz Press-a.

Ili pišete za tabloid, koji je takođe vodio tajkun, ali onaj sitniji, da ne kažem pilićarski (izvinite pilići), i 250 ljudi ostane bez dana staža, sa silnim platama koje nikada nisu dobili. Pritom oni koji su ostali, moraju između ostalih budalaština da blate i napadaju svoje kolege, da bi zadovoljili nečije sitne interese.

• Neki su, poput  mene rešili da postanu preduzetnici. Nisam napustila posao i osnovala svoj sajt , kako priželjkujem, samo nemam petlju i imam suviše sitne dece za novi početak (mada imam sajtove za svoju dušu koji nisu i mala je šansa da budu profitabilni Maminsvet i  Vodič za decu), otvorila sam prodavnicu kolača „Slatka radionica“. Malu, franšiznu, slatku,  jer muž i ja nismo spremni za velike rizike trenutno, nismo za rizike koji bi ugrozili tri čupave glave koje gajimo, ali baš zbog njih moramo da probamo, jer novinarstvo se ne maže na hleb. Ni mašinstvo, u kojem moj muž nikada nije našao uhlebljenje se ne maže na hleb.

Za sada nam ide sporo,  Slatka radionica ide napred,  brzinom puža i stremimo ka pozitivnoj nuli. Radimo kao crvi, dan i noć, učimo (naročito ja koja o prodaji nisam imala pojma, i nisam znala ni kako se uključuje fiskalna kasa),  vežbamo sve te tajne zanata kojima uče veliki magovi prodaje. Možda će biti džaba, jer  narod nema para, nema tog brendinga ni PR-a koji može da nam pomogne da prodamo bilo koji proizvod narodu koji šta? Nema para.
A možda ćemo i uspeti. Ne znam. Nemamo velike ambicije, što nas možda ne čini pravim preduzetnicima, ali smo shvatili da razočarenje nije dobro za biznis. U međuvremenu pokušavamo da učimo od dobrih, da primenjujemo pametne savete i učimo se strpljenju. Sve nešto mislim, ako i ne uspemo, ostaće nešto, veština, znanje, a i biću novinarka koja vraški dobro pravi i prodaje kolače, malo li je?

Poslušali smo tako Mariju Antoanetu – nemamo hleba, ješćemo kolače!

208 total views, no views today

Ovim tekstom podržavam mlade ljude da donesu samostalnu odluku o svom budućem zanimanju i projekat “Profesionalna orijentacija u Srbiji” koji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta Republike Srbije. Cilj projekta je da osposobi mlade da promišljeno, valjano i realno odluče o izboru zanimanja a potom i obrazovanja, da planiraju karijeru i uključe se u svet rada. Sajt projekta je http://profesionalnaorijentacija.org/.

Ovog marta je bilo 10 godina od kako traje jedna  ljubav- između  redakcije i mene. I danas, da me neko pita, da li sam mogla bilo šta drugo raditi, nisam sigurna da bih mogla sa sigurnošću da kažem – radije bih bila to, nego novinarka. Sada, u stvari više nego ikada ova se profesija bira iz ljubavi, novca nikada nije bilo previše, a društveni ugled i priznanje nekako su izbledeli istovremeno sa srozavanjem profesije prethodnih decenija. Ali, to što je momenat u kojem živimo težak za novinarstvo podjednako kao i za celo društvo, ne znači da treba da odustanete od novinarstva.

Foto

Mene su, nekako, od rođenja htele reči. Umela sam s njima, moji roditelji su imali utisak da sam propričala čim su me doneli iz porodilišta.  Ni sama ne znam kako se u pubertetsko  – mušičavom i ćudljivom tinejdžerskom periodu iskristalisala moja želja da budem novinar. Da pišem. Iskreno, moje predstave o tome čime se bavi novinar i kako zaista izgleda taj posao  gotovo da nisu imale nikakve veze  sa onim što je realnost. Imale su samo jednu dodirnu tačku – novinari pišu. Mene je verovatno moja skribomanija odvukla u tom pravcu. A da budem primljena na  fakultet, na koji je sredinom devedesetih godina bila ogromna navala, osigurala je zajedljiva opaska moje razredne, da ona mene ne vidi tamo, jer nemam dovoljno prodornosti za novinara. Tako sam se potpomognuta inatom našla na broju sedam na  spisku primljenih studenata žurnalistike na FPN.

I tu sam onako zanesena i Disovski patetična (ima nešto čudno u tom čačanskom vazduhu) tresnula o zemlju još u prvom mesecu predavanja. Ljudi, dajte mi redakciju, dajte mi frku i jurnjavu, dešavanja i pakovanje čuvenih 5 W pod pritiskom i u frci! Na fakultetu koji školuje buduće novinare, novinarstva je bilo jako malo, gotovo u tragovima. Političke teorije i istorije, metodologije, politički sistemi, mnogima su zagorčale život jer ih jednostavno nisu zanimale. Koliko je nesuđenih glumaca, koji su potrčali za utešnim pojavljivanjem na televiziji, zbog toga pobeglo glavom bez obzira sa FPN-a. Ja sam pak,  sa lakoćom i uživanjem gutala sve te redove, jer su mi otvarali jedan potpuno novi svet, koji mi se, začudo, svideo.

I ono malo grebanja po površini veština potrebnih za novinara, moja nesrećna generacija kao da nije zagrebala dovoljno. Zbog protestnih šetnji, bdenja iz Kolarčeve, mitinga i kontramitinga, bombardovanja i jurcanja oko Skupštine,  prakse na fakultetu  gotovo da nije bilo. Ali, živeli smo život, najsjajniju postavku za vežbanje buduće profesije. Na kraju krajeva, bitno je samo jedno – sve što sam naučila i proživela tokom studija obogatilo me je, dalo mom znanju (mnogi kažu nepotrebnu) širinu i spremnost da učim. Sve ostalo ćete lako naći u redakciji.

A šta je to što vam treba da budete dobar novinar? Pisala sam već o tome koje veštine su nam potrebne  i da li je i koliko diploma  fakulteta potrebna. Jedno je sigurno – šta god da studirate, i koji god fakultet da završite, znaćete da li je ono čime se bavite za vas. Znaćete to prema načinu na koji se odnosite prema poslu, prema količini  entuzijazma koji imate, prema tome kako o poslu mislite kada ustajete iz kreveta. Ako ujutru ustajete i mislite – o bože, moram na posao, moj je savet, idite, samo još taj dan i dajte otkaz! Nema te plate koja je vredna osećaja da vaš život ide u pogrešnom pravcu.

Ja sam sam znala kuda sa diplomom u džepu, krajem  2001.  Krenula da obijam beogradske redakcije. Posle kraćeg volontiranja u TANJUG-u, primljena sam preko konkursa u „Večernje novosti„. Tu sam, sa usponima i padovima deset godina i svoju profesiju volim mnogo više nego na početku, mada sam strašno uplašena za njenu budućnost i dobro zdravlje. Kad  se osvrnem unazad, potpuno mi je jasno nekoliko stvari:

•  Ono što sam studirala i zavšila nema nikakve veze sa mojom predstavom o fakultetu novinarstva. Moglo se desiti da se silno razočaram, ali srećom, nisam.
•  Ono što me je dočekalo posle studija, u redakciji, je ono što sam čitav život želela da radim i moj instikt me nije prevario – to je posao potpuno za mene. Danas uz Internet, društvene mreže i ogromne tehnološke promene u novinarstvu, ono je nikada izazovnije i zanimljivije, a pritom nikad nije bilo teže progurati informaciju.
•  Osim jednog ili dva sastanka sa osobom koja se bavi profesionalnom orijentacijom a koja mi je nabrojala gomilu zanimanja koja su za mene, i sva su bila vezana za društvene nauke, a iskreno ne sećam se da li je novinarstvo spomenula, nisam imala nikakvu pomoć ni usmerenje ni oko izbora zanimanja ni fakulteta koji ću studirati. I daaa, deco, tada nije bilo Interneta (barem ne ovako i ne masovno), ni Googlea, sajtova fakulteta, LinkedIna, da, mnogo sam matora…Radila je jedna vrlo skromna brošura, nekoliko napumpanih priča koje su studenti pričali nama klincima iz provincije i moja želja.
• Zašto razdvajam fakultet i posao kojim se baviš? Zato što sam shvatila, ali tek pri kraju studija, da sam mogla novinarstvom da se bavim a da pritom završim bilo koji drugi fakultet (mogla sam i bez fakulteta, ali, pssst, to je javna tajna naše profesije. Ne odobravam, primećujem). Time bih sebi osigurala „bekap“ u slučaju da nisam baš dobro izabrala. To što se u mom slučaju potpuno pogodilo ono što sam studirala, ono što želim da radim i ono za šta primam platu, mogu da kažem danas nije tako čest slučaj. Možda i čista sreća. Koja uvek može da se promeni.
•  Ako se to i desi, nije smak sveta. Jer, uvek možete voleti ono što radite, ako zavolite da radite.
• Kad podvučete crtu, pre nego što sebe ugledate iznad neke crte, protresite želje, nadanja i prioritete u životu. Šta god da upišete, uvek možete da skrenete ako vam se čini da vam se ulica kojom idete ne dopada. Ako i upadnete u ćorsokak, lepo polukružno, nazad i ispočetka. Sve što pokupite usput, verujte, valjaće kad – tad!
• Ovaj blog je druga strana te skribomanske priče. Moja potreba da pišem, kojoj očigledno nije dovoljno da se raskomoti samo u matičnoj novinarskoj kući, „rodila“ je ovaj blog, koji je prolazio razne faze – od emotivne kante gde mogu da ispišem svoje frustracije životom, društvom i nepravdom, do mesta gde mogu da se bavim novinarskim temama na potpuno drugačiji, opušteniji i ličniji način. Posle isključivog hobija i ogromnog zadovoljstva, ovaj blog trenutno ima i sponzorski ugovor, u projektu podrške samozapošljavanja blogera sa Link group. Da li će nastaviti da se razvija u tom pravcu, ili ostati hobi, ne znam. Ali znam da mi donosi ogromno zadovoljstvo i duboko verujem da mi je blogovanje jedna od stvari koja je promenila moj pogled na novinarstvo i promenila me kao novinara.
•  Od momenta kada sam pokupila diplomu, učila sam mnogo predanije, žešće i više, nego tokom studija, ušuškana u roditeljsku podršku i izdržavanje. Sve što sam naučila za šest godina u Udruženju Roditelj, i za skoro četiri godine blogovanja, ne može nijedan fakultet da mi omogući. Zato  nemojte crni vi, da se životom šalite pa da pomislite da je učenje i obrazovanje završeno onog momenta kada ste pokupili diplomu. Onda ste stvarno ugasili.

207 total views, 1 views today

Ne mogu ni da kažem da sam očekivala da će međunarodno pravo  ukazati svoje postojanje, ni da će Hrvatska država da odustane od svog kursa potpune podrške svojim optuženima i celom projektu čišćenja Hrvatske od Srba, i slavljenja Oluje kao najvećeg praznika. Ni da će gomila likova to da slavi na ulicama, slaveći „pobedu“.

Ali me zanima jedna stvar: ako optuženi generali nisu krivi, ako nije kriv politički vrh Hrvatske, KO je KRIV što je 250.000 ljudi sa Olujom oduvano iz Hrvatske, ko je kriv za ranjene, ubijene, za rasturene domove i porodice?

O.k. mi smo rat izgubili, politički i sudski odgovarali, naši generali su osuđeni, imenom i prezimenom su osuđeni ljudi za komandnu odgovornost, neki su umrli iščekujući presudu, mi smo na sebe primili ulogu „agresora“, izvinjavali se i kada treba i kada ne treba. Ali, ako ima pravednih ratova, nema NEVINIH vojski. Ili je i to pravilo ad hoc sude iz Haga opovrgnuo i dao legitimitet za ratni zločin (war criminal, kako god ga zvali).  I ako je merilo međunarodnog suda da sudi za komandnu i vojnu, a ne političku odgovornost, postavlja se pitanje ako Gotovina nije ratni zločinac, ako Markač nije ratni zločinac, ko je onda te ljude proterao, sistematski ispratio preko granice i učinio sve da se ne vrate?

Ja ne mogu da pogledam u oči mojim komšijama, prijateljima koji su iz iste te Hrvatske došli peške, na traktorima, noseći uprto malo jada u džakovima. Batajnica, u kojoj trenuto živim, bila je početkom devedesetih malo Sremsko selo. Danas u njoj živi oko 40.000 ljudi, uglavnom iz Hrvatske. Onih koji su valjda dobrovoljno napustili svoje domove, sami sebe proterali, potucali se kojekuda, da bi ovde na  Batajničkoj ledini počinjali život iz početka. Od  njih koje ja od sramote nisam smela da pogledam u oči jer za  tzv. međunarodnu pravdu njihove rane ne postoje, njihovi domovi nisu postojali, njihove kuće nisu nestale u plamenu, njihovi najmiliji nisu izvučeni iz kolone i ubijeni, nisam čula nikakve pozive na rat, na linč, nikakvu ljutnju. Samo tugu, ogromnu tugu i umor. Odmahuju glavom i prođu dalje. Da se bore sa životom.

I shvatila sam da su oni znali da će se ovako završiti, da su znali od momenta kada su sitnu decu i porodične uspomene strpali u traktore da će ovako završiti, od momenta kad su pred Beogradom skretali kolone da se Beograđani ne potresu slikom gladi, siromaštva, očaja i smrti, od momenta kada su mnogi od njih, oni manje srećni završili u kolektivnim smeštajima, barakama, a neki još tamo čame, čekajuči da umru… Da nisu očekivali ništa ni od Srbije, ni od Hrvatske, ni od međunarodne pravde i prava.

Ali, ja jesam, kao Srpkinja, kao građanka, kao neko ko je, poput mojih poznanika i prijatelja, odraslih u bezumnim devedesetim priželjkivao da se na sve stavi tačka, da se priznaju obostrani zločini, i nastavi dalje, uz modele suživota kakav je moguć u datim okolnostima, ili u nekim evropskim integracijama, koje su nam izgledale kao spas od naše mržnje, nemaštine i beznađa.  Sve to mi danas izgleda mnogo dalje nego pre presude.

obavezno pročitajte tekst sa strane odakle je uzeta fotografija: http://www.tumblr.com/tagged/oluja-1995

Za kraj ću citirati kolegu Nenada Milosavljevića, koji je mnogo bolje verbalizovao ono što mislim o tome šta je konnkretno najveća posledica toga što su „utvrdili“ da ni Gotovina ni Markač nisu ratni zločinac:

 Sve će to jednog dana proći, ovako ili onako. Ko preživi pričaće. Svako ko ima imalo empatije prema stotinama hiljada proteranih ljudi (dakle ne ni SRBA, već LJUDI; TO SU LJUDI) danas treba da se oseti posramljeno i jadno. Ne samo građani Srbije. Poručeno je da je pravda pravda samo za određene, dok za neke druge važi njeno ružno naličje.  Ako je to princip koji Evropa promoviše, pitanje je ko će sutradan biti žrtva takve pravde. I ni to nema veze, na sve se čovek navikne.

Ali nemojte da nam pričate kako smo mi ovde neupodobljena stoka, kako ste vi definisali neke Bogom dane principe, pravila i civilizacijske standarde jer je upravo odluka koju ste danas doneli protiv svih civilizacijskih normi koje svaki normalan čovek rođenjem nosi u sebi. Mnogi će reći da ste ponizili ceo jedan narod. Ja kažem da ste uradili nešto mnogo gore: ponizili ste čoveka.

152 total views, no views today

I sad da vas pitam dragi muškarci, makar oni kojima je strana ideja prisustva na porođaju, tamo gde se rađa vaše zajedničko dete sa ženom koju volite, čega se toliko plašite? Zašto je ta „žrtva“ tako velika? Šta ćete to videti što je tako strašno i nije za vaše oči? Krv, dobro, nekad malo više krvi, suze žene koja je u bolovima (ne mogu vam ni posle tri porođaja reći koliko porođaj boli, da je taaako strašno ne bi ga bilo tri puta ,  trzaji dok ti je celo telo napeto i u bolovima,  bespomoćno telo voljene žene „privezano“ CTG-om za krevet, polni organ koji se potpuno  transformiše da bi kroz sebe istisnuo život?

Onaj život koji je nosio devet meseci, koji je želeo, čuvao siguran u materici, onaj zbog kojeg trpimo grozne mučnine, hormonske ispade i udare (izvini dragi mužu), neprijatne i neprijatnije preglede kod ginekologa, ubadanje iglom na nedeljnoj bazi, kljukamo se hormonima i tabletama, pijemo vitamine i hranimo se na silu zdravo, bacamo cigarete i radimo sve što smo čuli da se „valja“.  Onaj zbog kojeg trpimo poniženja u porodilištu, oćutimo i kad ne bi trebale. Onaj zbog kojeg ne spavamo noćima, budimo se na svaki trzaj, provodimo 24 sata dnevno izigravajući pokretnu mlekaru (često pritom trpeći bolove, i svakako večite sumnje “ da li imam dovoljno mleka“), trpimo opet užasan udar hormona,  večitu grižu savesti da nismo dovoljno dobre majke, potpuno se menjamo fizički i psihički i NIKADA više ne spavamo mirno, jer smo majke.

Šta tačno od toga nije za vaše oči?

Da li mislite da će vam prijati kada vam u nekoj svađi žena kaže – ćuti, ja sam rađala a ti si samo potrošio tri minuta (da parafraziram Seku Sabljić iz Ljubav, navika, panika)?

A iz ovog površnog i problematično jednostavnog teksta moram da izdvojim jedan citat, koji je – urnebesan!

Čak i najnormalniji, lagan porođaj može biti ekstremno traumatičan za muškarca. I to do razmera koje ne možemo ni da razumemo. Oni osećaju krivicu, bespomoćnost, užasnu ranjivost, a to je priznaćete opasna kombinacija negativnih osećanja. To direktno utiče kasnije na libido – objašnjava klinički psiholog dr Rachel Andrew.

Imamo i mi jednog takvog genijalnog doktora, dr Duleta Stanojevića, direktora klinike „Narodni front“, koji očeve plaši prisustvom na porođaju i potpunim gubitkom libida i haosom u njihovom seksualnom životu. Toliko mu je žao, da ih odgovara od tog postupka tako što prisustvo tate posebno naplaćuje(u pitanju je stara, cifra,  ali princip je isti).

Mogu da shvatim žene kojima iz nekog razloga ne prija da muž bude sa njima pre i tokom porođaja. Ali ne mogu da se otmem utisku da veliki broj njih samo u stvari dobro poznaje svog muža i zna da on nije „tog kova“.  Lakše im je, brate, da budu same sa sobom, nego da još i o njemu brinu.

A koji su to razlozi zašto svaki od vas dragi budući očevi i očevi treba da bude prisutan kada se rađa njegovo dete?

• To je VAŠE dete. Vi ste jedan od roditelja i imate apsolutno prava da budete tu u momentu kada se vaše dete rađa. Nema tog baje koji neće pasti na pozadinu u susretu sa 3,4  kila čiste ljubavi.
• Pomodarstvo, hir, diktat zapada? Možete to nazvati kako hoćete, ali činjenica da se vaša baba porađala držeći se za merdevine dok je deda bio ko zne gd opijajući se ne znači da i mi moramo tako, zar ne? Eh da je sreće da se ugledamo na taj grozni Zapad pa da nam porodilišta ne budu sterilne  socrealistične spavaone sa lošom higijenom i osobljem koje radi kao po kazni…
• Seksualni život. Moram da vas razočaram, seksualni život će vam biti užasan, bez obzira da li ste bili sa ženom u porodilištu ili ne.  Dok budete menjali pelene, ljuljali, uspavljivali, masirali stomake, kupovali 101 sitnicu koja stalno fali, brojali ukakane pelene i brinuli se da li je beba gladna, jedino o čemu ćete maštati je krevet. Ali ne za seksualne igrarije, već za malo  zasluženog sna. Šta će dalje da bude, zavisi samo od vas dvoje
• Žena sama rađa dete. Da, niko je ne porađa, nemojte previše zasluga pripisivati sebi ni vi ginekolozi ni vi očevi. Ona mora da izgura tu bebu. Ali joj je potrebna vaša pomoć. Podrška. Bodrenje. Razumevanje. Ruka u ruci. Ili samo na Kosi.  Mene je moj muž tešio, bodrio, grlio, ljubio, zabavljao čak, igrao se sa infuzijom, pa mi u jednom momentu odvrnuo do maksimuma tečnost koja izaziva kontrakcije, da sam mogla da  skočim sa stola, udavila bih ga. Bilo nam je zabavno, sva tri puta, i pitanje prisustva se uopšte nije ni postavljalo, i skoro pa mi je najveća briga svaki put bila da li će i on stići, toliko mi je sigurnosti ulivao.
• Zašto sigurnosti? Čega  se ja to mogu na porođaju plašit? osim onog očiglednog – bola, straha za zdravlje i život, i svoje i deteta? Ovde ću citirati Veljka Popovića koji je sjajno sažeo razlog više zašto je  na ovim prostorima tata na porođaju NEOPHODAN. Evo, iz ugla tate:

prosto ne znam kako nam se dogodilo da posle mog gledanja prvog uspe i drugo da dođe na svet… A da ne pričam kakvo je čudo ono treće posle drugog! Šalu na stranu, najozbiljnije mislim da ti je dužnost da budeš unutra. Ono na šta malo ko misli je na šta liče naša porodilišta i kolika ume da bude qrcobolja lekara i babica. Priča o tragičnim ili zamalo tragičnim ishodima izazvanim kasnom reakcijom doktora ima koliko hoćeš.

A tek da ne pričam o bespotrebnom mučenju koje ume da traje i po dva dana, umesto da se u par minuta obavi danas rutinski carski rez. No, donošenje odluke ponekad mora da pogura tata. Kod nas je kad se prvo rađalo (zamalo da se zove Jugo, po mestu na kome je rođen ) neka mlada doktorka krenula da na prve bolne krike lupeta u fazonu „A bilo ti je lepo dok si ga pravila“ (čuh iz hodnika, dok sam navlačio mantil, pošto umalo okasnih jer sam nosio stvari u kola, a žena „nije htela“ da me čeka ).

Nakon što se moja pitoma malenkost pojavila i milo je pogledala, naravno, doktorka je napravila korak unazad i više joj nije padalo napamet da bude narednički „duhovita“.od drugog, koje se jedino „kilavilo“ nešto duže sam bio jedini muškarac u velikoj sali sa dosta stolova na kojima su žene ostavljene da se privedu porođaju. I to je ono zbog čega otac mora da je tu – žena ostavljena na stolu u trudovima može samo da zapomaže ako nešto ne ide kako treba (i da joj često bude odgovoreno da to tako treba i da mora da trpi). Mrdanja nema, bespomoćna je i ostavljena na milost i nemilost osoblju i njihovoj s(a)vesti. Najčešće je to OK, ali nekad i nije.

Ja sam dok je moja žena spavala između trudova bukvalno imao potrebu da obilazim i žene koje su ležale okolo, čisto da ih tupnem po ruci par puta dok im traju trudovi. Zapravo, to sam i napravio par puta.  Jednostavno je kretenski da kroz to prolaze same.

Dakle, otac je neophodan unutra, makar dok traju trudovi, ne samo podrške radi, nego i da može da interveniše i za uvo dovuče babicu ili doktora ako štogod pođe naopako. Kad krene sam porođaj, onda više i nije baš toliko neophodan (a i žena više ne zna gde je, pa joj nije previše bitno, bar po ovome što videh).

A ako mu je frka da gleda sam porođaj, uvek može da stoji kod glave i da ne viri previše dole. Ako zaista krenu komolikacije tokom samog porođaja, doktori će ga već izbaciti napolje.

Porođaj je predivna, čudesna, nekada vrlo teška, neizvesna i dramatična stvar. Ali, ako ne možeš da napraviš taj jedan mali korak, u nizu mnogo drugih koraka i žrtava koje roditeljstvo podrazumeva, koji ćeš mi onda? Kako i kada mogu da očekujem poverenje, ljubav, sigurnost i podršku? Ako ovo mogu sama, onda sve mogu sama. Nemam nameru da se porađam četvrti put, ali bih svakako znala bez koga ne bih na porođaj, ni u ludilu!

253 total views, no views today

izvor fotografije:http://www.salon.com/

Ali nije u redu  i nije mi jasno kada vi dragi urednici, glodurovi, veliki magovi novinarstva pokušavate da se operete. Jednostavno, rešite – ili ste tabloidi ili niste. Ako jeste, onda slobodno nastavite da muljate po mulju i blatu, ima ko će to da čita i da uživa.

Šta tamo neki Kurir, Alo, Blic, Telegraf zabole što  se nekolicina nas budala i zaluđenika koji smatramo da etika i novinarstvo mogu u istu rečenicu, bunimo? Oni ljudi rade, imaju svoju priču, imaju svoju publiku, jednom rečju uživaju, i oni i oglašivači koji ima plaćaju reklame po broju prikaza.Onako, tabloidno.

I mada sa navalom opšte tabloidizacije medija gotovo ne postoji onaj koji nije bar malo požuteo, ipak se na početku jedna dilema mora razrešiti – da li si spreman da zarad zarade i klikova objaviš i najgore baljezgarije,  ideš niz dlaku najgorim ljudskim porivima i suptilno ih podstičeš, da li ćeš sa uživanjem objaviti da si prvi imao „ekskluzivu“ da je tamo neki nabildovani nasilnik koji je do smrti tukao svoju devojku, najpre se satima iživljavajući nad njom, a onda na svom Fejsbuk statusu najavio da će se ubiti.

Da li si zaista spreman za to? Da prenosiš ako treba samoubistvo uživo?  Onda lepo jasno i glasno reci da ti je to cilj. Jer ne može se biti malo ili mnogo moralan. Da citiram Čedu Čupića – ne možeš malo ili mnogo zgaziti u govno. Ili si zgazio ili nisi.

Tako da drage kolege, samo nastavite da plivate  po mulju, ili gazite ta govanca. Vaša stvar.  I stvar vaših čitalaca. Ali, nemojte nam prodavati muda za bubrege. Ni mazati nam malo skandala s leba. Pa, kao lakše ćemo progutati, ako to drugačije nazovete.

Pa, ljudima treba dati informaciju, reći ćete. To je suština novinarstva. Nema veze što još od sličnog slučaja, kada je Kseniju Pajčin ubio bolesno ljubomorni Filip Kapisoda, kao i mnogih anonimnih ljudskih nesreća, realnih priča sa tužnim krajem na svim tim vašim portalima nije napisan NIJEDAN tekst ( ili ja zaista ne znam da koristim Google search) koji bi studiozno, razložno i novinarski govorio o problemu patološke ljubomore, o nasilju u vezama, o porivima za takve zločine, čak i kao razradu početnog teksta o ubistvu… Koga to još zanima, ko to čita? Koga je briga što će neka klinka da nasedne na floskulu  – on je nju previše voleo?  U odnosu na ove baljezgarije, Stanijino dupe mi je skoro pa milo da vidim.

p.s. za one kojima nije dovoljno da vide samo starletinu pozadinu, koristan tekst o načinima kršenja etike i rejtingu kada je tv novinarstvo u pitanju.

Mogla bih i da linkujem Novinarski etički kodeks, ali nema svrhe, koga zanima, davno ga je našao…

EDIT: Kolega Nenad Milosavljević je napravio presek – pogledajte kako je ko izveštavao, objašnjenje nije ni potrebno.

118 total views, no views today

Ma šta da studirate, učite, ma koju teoriju da izučavate, a želite da se bavite novinarstvom, tek kad uđete u redakciju videćete kako zapravo izgleda novinarski život – manje glamurozno nego što  se nadate, ali i manje rudarski nego što se plašite. Za nas sa malo starijim krštenicama, dok su redakcije bile one prave, bez integrisanih i uglavnom bez čuda tehnike, novinar početnik se uglavnom osećao kao  višak -  čekao da je mu se udeli neki zadatak, a onda po povratku sa terena satima je čekao slobodan računar na kojem će moći da otkuca tekst i preda ga uredniku.  Poslednjih nekoliko godina tehnički uslovi su se znatno popravili, a novinari dobili mogućnost da koriste razna tehnološka pomagala, ali su najčešće greške novinara početnika ostale – iste.

Početničke greške se uglavnom praštaju, jer ruku na srce nećete ni dobiti neke važne zadatke, ali  izbegavanje grešaka uštedeće vam mnogo živaca, pa i suza, a i podsmeha starijih kolega ( od kojih su svi, uključujući i mene, napravili barem 90 odsto tih istih grešaka, ali vam ne bi nikada priznali).  Neki od ovih „grehova“ neće ostaviti velike posledice, neki će vas samo iznervirati, a neki bogami mogu da prouzrokuju velike probleme – naročito ako utiču na veliki broj ljudi, ili su odštampani u 100.000 primeraka.

Evo nekih od najčešćih početničkih novinarskih grešaka i grehova, mada se, verujte omaknu nekada i onim mnogo iskusnijim.

Greške u vezi sa prikupljanjem činjenica i događajima

• Niste proverili činjenice ili nepotpune informacije koje ste saznali na licu mesta.

Bili ste na saobraćajnoj nesreći i čuli ste imena povređenih, ali niste sigurni ko je povređen, a ko poginuo? Kad se vratite u redakciju, obavezno okrenite Hitnu pomoć, Ugrentni centar i proverite. Ako ne znate nikog u policiji zamolite kolegu koji ima kontakte da proveri. Tih pet minuta više  može da spreči katastrofu – da na primer objavite da je neko poginuo, a u stvari nije.

I uopšteno,  u novinarstvu barate sa informacijama, a ne poluistinama (barem u onom boljem delu novinarstva), i nemojte misliti da nije važno da li se neko zove Milan ili Milojko. Možda se vama čini kao samo nekoliko slova, a nekome može da znači mnogo. Ako snimate sagovornika, obavezno proverite diktafon PRE, ali i neposredno posle razgovora. Jer, može da se desi da u redakciju donesete potpuno neupotrebljiv snimak i da u stvari nemate intrevju. Meni se lično nekoliko puta se desilo da sam bukvalno naslućivala sa snimka šta je sagovornik pričao. Jednom me izvukla činjenica da i pored diktafona uglavnom ponešto zapišem u blok, a drugi put činjenica da sam razgovarala sa doktorom s kojim sam već mnogo puta pričala na istu temu, pa se tekst „sam napisao“ J

Mnogo puta sam čitala tekstove u novinama u kojima su imena ljudi, pa i javnih ličnosti izvrnuta i veoma pogrešna. Danas su pretraživači velika pomoć i za koji minut možete da proverite i ime i funkciju osobe s kojom ste razgovarali, ali nekada nije bilo tako, a i danas možete doćio u situaciju da je ime nemoguće „izguglati“. U tom slučaju bolje sačekati, proveriti agencijsku vest o tome (ako je ima), pozvati sektorskog kolegu, ili jednostavno ne staviti ime.

• Niste pažljivo pogledali poziv/najavu.

Ova naizgled mala greška može dovesti do toga da se ne pojavite na dogadjaju na vereme, da odete na pogrešno mesto, i tako uopšte nemate tekst, a urednik ga očekuje.

U mom slučaju, jedno slovo učinilo je da umesto u Bačvanskoj, gde je bio kongres lekara, završim u Mačvanskoj, po snegu do kolena i bez para za taksi.  Na događaj sam uveliko kasnila, i umesto jedan, zadržala se tri sata jureći pojedinačno lekare za izjave, u redakciju sam došla u vreme kada je već trebalo da predam tekst. Naravno da je tekst bio lošijeg kvaliteta, neinventivan jer je napisan na brzinu i pod užasnim cajtnotom.

Dobra priprema, ne samo za sam sadržaj teksta (o čemu će tek biti reči), već i tehnička priprema, uštedeće vam mnogo živaca. Ako idete na razgovor, jedna omašena autobuska stanica može da vas košta toga da zakasnite na razgovor i ostavite ružnu sliku u očima sagovornika, ili zakasnite na događaj i propustite nešto važno. Uvek pogledajte tačno vreme, mesto, isplanirajte maršrutu, ako ima potrebe javite se unapred osobi koja organizuje događaj.

• Niste uzeli kontakt sagovornika.

S kim god da pričate, bio javna ličnost, ili anonimus koji je video pucnjavu, uvek uzmite kontakt. Nikada ne znate za šta će vam zatrebati.  U današnje vreme je lako naći osobu, „startujemo“ sagovornike i preko Facebooka i Twittera, ali i dalje stoji da je telefonski imenik veliko blago jednog novinara J.

Greške vezane za pisanje teksta

• Ne poznajete novinarske forme 

Hronološko ređanje informacija, nekorišćenje obrnute piramide su stvari koje ne znam ni da li da svrstam među novinarske greške.  Jer, ako to i radite, svakako neće proći pored urednika, pa realne štete nema., mada bi i početnici morali da znaju da napišu dobru vest ili dobar novinski izveštaj. Ali je velika greška ako dozvolite da ovakvo stanje potraje dugo, i ne napredujete, jer će ispasti da je vaš pokušaj bavljenja novinarstvom – greška.

• Pravite materijalne greške

Kad baratate s činjenicama, morate ih se držati. Uvek više puta proverite podatke, može da vas skupo košta ako pogrešite.  Ako ne razumete materiju o kojoj pišete uvek je bolje da pitate sagovornika da vam pojasni, jer ne možete pisati o onome što ne razumete. Prateći zdravstvo mnogo puta sam imala priliku da pišem o stvarima koje su veoma stručne i teško razumljive običnim ljudima. Morala sam da naučim da je febrilnost temperatura, da je apendix slepo crevo, i mnoge termine da naučim da prevedem a da ipak ostanu tačni.  I u takvim slučajevima nije mi ni najmanji problem bio da pošaljem tekst na autorizaciju, da se ne bi potkrala materijalna greška.

Velika prašina se podigla kada je jedna mlada koleginica u tekstu o tome koliko su poslanici Narodne Skupštine uzeli za dnevnice i putovanja, permutovala valutu u kojoj su cifre izražene, ispalo je da su naši poslanici dobili stotine hiljada evra. Taj tekst je imao velike posledice, a Novosti su doživele strahoviti politički pritisak, jer je insinuirano da greška nije slučajna, već „smišljeni napad na vlast“.

• Izostavljate  važne podatke.

Često se početnicima desi da zaborave da pitaju nešto važno, čega se sete tek kada u tekstu počnu da pišu. Zato je jako dobro uraditi ono sa uzimanjem kontakta, jer onda u roku od nekoliko minuta možete da saznate informaciju koja vam nedostaje i da se spasite. Doduše, dešava se i da prikupite sve podatke i da zaboravite da nešto od toga stavite u tekst. zato uvek treba da imate u vidu pravila za dobro pisanje vesti, kao i izveštaja.

• Stavljate sagovorniku u usta ono što nije rekao

Ovde pritom ne mislim na etičku dilemu, kakve se često javljaju, već na propust u pokušaju da opametite sagovornika. Ima ih koji u vrlo teški, ne kažu ništa, polupismeni su a ipak morate da ih citirate. I dok je prihvatljivo da ono što kažu malo „umijete“, nije u redu da im u usta stavite ono što nisu rekli ili da svojim ulepšavanjem promenite smisao onog što je rekao. Na ovaj način rizikujte  da sagovornik izgubi poverenje u vas isledeći put odbije saradnju, a čak i da vam niko ništa ne zameri, ostaje činjenica da vaš tekst jednostavno nije tačan.

• Ne proveravate dva puta napisano.

Čak i ako su podaci kojima raspolažete tačni, može da se desi da ste tokom pisanja nešto pogrešili ili izokrenuli. Pročitajte tekst  bar dva puta i uporedite sa beleškama/snimkom.

Desilo mi se pred kraj prve trudnoće da sam potpuno pogrešno prenela ministra Tomicu Milosavljevića. On je žestoko kritikovao određene beogradske domove zdravlja, a druge nahvačlio, a ja sam u tekstu permutovala jedne i druge. Poslednji dan na poslu pred porodiljsko odsustvo prošao mi je u suzama, izvinjavanju i neprijatnim razgovorima sa razjarenim direktorkama domova zdravlja.

• Stil pisanja vam je neinventivan i birokratski.

Teško da ćete doći u redakciju sa izbrušenim stilom pisanja, ali usvojen birokratski stil, ili samo prepisivanje tuđeg načina pričanja nikako nije poželjan u redakciji i morate ga se što pre rešiti. Doduše, ako  sarađujete s policijom ili drugim državnim službenicima koji se izražavaju biroktratski, teško je odoleti da i sami počnete da koristite te izraze.  O pismenosti ne treba ni trošiti reči, i iako posle vas makar još dva para očiju čita tekst, biti i ostati nepismen je velika mana za profesionalca.

Etičke greške

• Pristrasni ste.

Bilo da je slučajna ili namerna, pristrasnosti nema mesta u novinarskim žanrovima. Čitaoci to osete i gubite kredibilitet. Iskusan novinar uvek može da nađe načina za fino provlačenje između redova, suptilna isticanja (podnaslovima, odnosima citata, postavljanjem teza), mada je to uvek mač sa dve oštrice, naročito ako tako poturate svoj lični a ne redakcijski stav. Početnik će se u tome snaći kao slon u staklarskoj radnji, te je najbolje dase UVEK drži dobrog starog pravila dve strane – u svakoj temi morate imati izjave ili podatke od dve suprostavljene strane, nikada samo jednu!

• Fascinirani ste sagovornikom.

Tek ste počeli da radite a na nekom skupu imate priliku da uzmete izjavu od poznatog političara, ili vašeg omiljenog pevača? Većina početnika će se zbuniti i postaviti nekada loše pitanje, a nekada dozvoliti sagovorniku da kaže ono što on hoće a ne ono što vas zanima. Nemojte dozvoliti da vas sagovornik fascinira. Ovo važi i inače, za vas skoro da ne postoji informacija koju nećete dovesti u „razumnu sumnju“ , niti apsolutno siguran izvor. Lepo složena priča od osobe koja vam imponuje ne znači da treba da pišete hvalospeve o njoj.

• Prihvatate „nepristojne“ ponude

Malo je verovatno da će se ovo desiti nekome ko tek počinje u novinarstvu, ali ko zna… Često se dešava da novinari pišu, objavljuju, „guraju“ tekstove koji pre treba da budu oglasi, ili favorizuju neku ličnost/događaj, u nadu z neku beneficiju, kao ucenu za neku svoju korist ili zbog konkretne ponude koju imaju. Ovo ne samo da je neetički, već vam u velikoj meri zatvara vrata za neke druge ljude/druge događaje i potpuno je nepotrebno. Putovanje, neki sitni pokloni ili beneficije ne mogu da vam vrate izgubljeni novinarski kredibilitet. Ne dovodite sebe u sukobe interesa, može skupo da vas košta.

U životu se često izmeša privatno i profesionalno, meni se desilo da me je prvi put porađao tadašnji načelnik porodilišta, na njegov nagovor. Iako porođaj nisam „platila“, imala sam ipak poseban tretman, jer su svi znali da sam novinarka, i kasnije sam mnogo puta razmišljala kako sam u nezavidnoj situaciji, jer ako se sutra desi da treba da pišem nešto što uključuje kritiku tog lekara, mogu da pretpostavim koliko bi se on lično uvredio…

Greške u novinarstvu su svakodnevica  – neke su posledice naše lenjosti, neke sticaja okolnosti, a neke našeg neiskustva. Nije loše za ove poslednje na vreme ih znati, i po mogućstvu izbeći, ako se može.  Nekima pak, ni ogromne količone grešaka koje prave ne smetaju da se i dalje zovu novinarom, ali to je za neku drugu temu

Foto

 Foto

 Izvor fotografije:

443 total views, no views today

Novinar budućnosti je repoter, video, audio i foto novinar,  i interaktivni dizajner, sve u jednom.  On snima i montira audio i video materijale, piše blogove.  Oni su možda specijalizovani samo za jednu od tih oblasti, ali moraju da budu sposobni da odu i pokriju priču na bilo kojoj platformi,

kaže Adam Vestbruk, čije savete za multimedijalne novinare  preporučujem .

Kao novinar štampanog medija, godinama osim pisanja teksta, ništa van toga nije bilo „moja briga“, eventualno sam pisala „potpis“ za fotografiju koja će ići uz tekst.  Od momenta kada sam počela da pišem i objavljujem onlajn, situacija se drastično promenila – odjednom moram da znam da napišem pravilan veb naslov, da formatiram tekst tako da je čitljiv na internetu, da nađem slike a da ne prekršim autorska prava, da ih obradim, napravim baner, da rešavam probleme na svojoj internet stranici… spisak je ogroman.

Foto

Verujem da mali broj trenutno aktivnih novinara neće makar jednom u budućnosti praviti ili priređivati neki onlajn sadržaj. U vreme multimedijalnog  „pričanja priča“, što je daleko više od novinarstva u užem smislu, posedovanje određenih tehničkih znanja može mu u tome mnogo pomoći i učiniti ga konkurentnijim na tržištu. Uostalom, pogledajte šta je Robert  Ernandez izvukao  iz postojećih ponuda za posao novinara, kao spisak veština koje se od veb novinara zahtevaju.

„ Najkorisniji novinar će znati da koristi društvene medije kao alate, da snimi i edituje video, da napiše dobar naslov, i razume se pomalo u html i databaze za programiranje. Idealno, on ili ona ume da napiše sjajan SEO frendli naslov i razume zašto je to važno, zna da napiše bridak blog post i razume važnost međusobne interakcije sa zajednicom (publikom).  Ovo je citat teksta iz 2009!

U velikim redakcijama gde je za svaki segment rada na informacijama zadužena određena osoba, novinar nema mnogo potrebe da izlazi iz uobičajenog konteksta bavljenja  tekstom.  Ali, i pored toga, bilo bi dobro da makar razume ostale elemente koji današnje  informisanje na interntu  čine potpunim. Ovo naročito važi danas kada su vesti praktično u većini slučajeva multimedijalne. A ako kao novinar planirate da napravite sopstveni sajt i postanete preduzetnik,onda imate razlog više da određene tehničke veštine poznajete da bi pojeftinili i ubrzali rad na svom „startapu“.

Dakle, bilo bi dobro da bilo sami, uz nečiju pomoć ili uz pohađanje nekog kursa, naučite neke od sledećih veština:

• Tekst: Pravilno formatiranje, obrada  teksta, linkovanje, „buletovanje“.  U zavisnosti od platforme koju koristite, potrebno je da znate kako da napravite tekst koji će lepo izgledati na ekranu, biti čitljiv i prijatan za oko.
• Vizuelno: fotografisanje, obrada fotografija i vizuelnih podataka. Vizuelna sadržaje mnogo lakše hvatamo i pamtimo, mnogo više delimo na društvenim mrežama. Vrlo je zamorno (i skupo) ako nemate u timu osobu koja zna da manipuliše slikama i koristi neki od programa za obradu fotografija. Takođe,  ove veštine su vam potrebne i da bi izradili najjednostavniji baner,  kao i za infografik – vizuelizovane podatke, koji ima veliki potencijal (pogledajte  http://visual.ly/).

• Video:  U današnje vreme smart telefona, svako može da napravi sasvim pristojan HD video snimak. Da bi danas uploudovali video na internet, nije vam potrebno neko posebno znanje, a dostupna su vam i uputstva (Osnovna uputstva za Youtube,  i Vimeo ). Ali, potrebno je nekada i da znate kako da isečete i sredite i montirate video.
• Audio:  Nekada je potrebno i da snimimo audio materijal koji ćemo koristiti i prezentovati, pa je potrebno da znate osnovne postavke snimanja zvuka, i njegove obrade, uklanjanja šuma.  Ako imate svoj medij/sajt, dobro bi bilo da razmislite o audio i/ili video podcastu .

Za osnovne potrebe možete koristii i besplatne (open source) programe, koji se mogu naći na internetu. Pogledajte malo predloge za besplatne programe koji svaki veb novinar treba da koristi.

• Osnove kodiranja (HTML, CSS).  Ovde ne mislim da bilo koji novinar treba da menja programera, niti da postane ekspert za to, specijalizacija postoji s razlogom. Ali, poznavati neke stvari da bi samostalno napravili najavu, baner, napravili neke sitnije promene na sajtu, ili rešili neke sitnije probleme, to je svakako potrebno.

Drugi aspekt cele priče je što je u svetu, a taj trend će neminovno doći i kod nas na ceni novo zanimanje – novinar programer. Kako se programeri baš ne bacaju da sami uče dijamant vesti i kako da napišu lid, možda nije loše razmišljati u tom pravcu da vi naučite  kodiranje. Veb redakcije su danas male i često multifunkcionalne, pa je to razlog više da bar malo zagrebete i ovu važnu oblast.

• Osnove odnosa s javnošću – da bi mogli svoje  tekstove valjano da plasirate, treba da znate šta i kako komunicirate i kako  da se odnosite prema publici. U ovom slučaju „brend“ koji prodajeter ste vi i vaš novinarski rad, pa nije loše da naučite osnove odnosa s javnošću.  U slučaju da ste novinar preduzetnik, hteli ne hteli moraćete da zagrebete pomalo i po drugim oblastima – marketingu, prodaji… Uostalom, zar nas novinare ne „optužuju“ da smo univerzalne neznalice, jer se u sve pomalo razumemo? Nekada smo zaista prinuđeni da se pomalo razumemo u mnogo stvari, da bi bili bolji multifunkcionalci

Olakšavajuća okolnost je što danas imate u ponudi veliki broj dobrih kurseva, koji manje više objedinjuju sve ono što nam  je potrebno a što u vreme kada smo mi studirali Fakultet političkih nauka i druge fakultete koji školuju novinare, nije ni postojalo kao veština, naročito ne kao veština potrebna novinaru. Jedna od njih je školovanje Dizajn novih medija, gde možete da učite Adobe Illustrator, osnove Photoshop-a, Adobe InDesign,  Adobe Premiere, Adobe Dreamwever, Adobe Flash, Adobe Acrobat X Pr. Dodatna pogodnost za one koji već rade po raznim redakcijama je što može da se uči od kuće, po principu e – learning-a.

 Možda će neki novinari „stare garde“ pomisliti da učenje tehničkih veština suštinski udaljuje novinara od njegovog osnovnog posla  – pisanja informacija.  Novinarstvo, njegova suština, ostaje tu, i bez tog temelja ne možete graditi kuću, to je jasno. Ali prava je šteta ne poznavati načine kako da tu informaciju što bolje napravite i ne manje važno, plasirate – video, autodio, infografici, linkovi, dodatne analize, sve će to vašoj informaciji dati dodatnu vrednost, i učiniti i  vas i vaš rad vrednijim.

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao u saradnji sa kompanijom Link Group, kao deo projekta podrške blogerima.

179 total views, no views today

Naša deca treba da rastu uz nas, dozvolimo im to!

reći ćete – dobro osmišljena kampanja, lepa poruka.

Mene je ova fotografija – razbila. Izmamila suze i podsetila još jednom da je jedna od najvećih nepravdi koju možete da učinite svojoj deci da dozvolite da odrastaju bez vas.

Ja sam devojčica sa ove slike. Moja mama nije dočekala da vidi koji fakultet sam upisala, kako mi je izgledao prvi  dečko, kako muž, koliko sam visoka i koji broj cipela nosim, gde radim, nije videla moju decu. Ja sam bila dete kada sam ostala bez nje, imala sam 14 godina, moj brat je imao nepunih devet. Ona je imala 39, tek koju godinu više nego ja sada.

Moja mama nije imala vremena da ode kod lekara.  Ona je, poput većine nas, žena, majki, sebe stavljala na poslednje mesto. Žiga? Proći će. Glavobolja, probadanje? Umor.

Dok je shvatila da je ozbiljno, telo se predalo. Otišla je, a da nismo ni saznali od čega je umrla. Nije imala vremena ni da sazna od čega boluje. Ja ne znam da li ću sutra dobiti rak dojke (u šta su sumnjali) ili neku drugu bolest i prerano napustiti moju decu. Ne znam koja je opaka bolest napravila najveći čvor u mojim grudima, koji čuči u meni zgužvan i težak, sve ove godine.

Ali sam, polazeći svojom dečijom dušom kroz sve faze patnje, pa i ljutnje što me je ostavila, sebi obećala da ću učiniti sve što je u mojoj moći da moja deca rastu uz  mene.

Pogledajte dobro ove slike.

Nemojte biti nemarne prema sebi.

Tri poziva  za zakazivanje vas deli od provere vaših grudi, kao i vašeg reproduktivnog sistema. Ako je u Domu zdravlja prevelika gužva, odvojite nekoliko hiljada dinara d i odradite preglede privatno. Za toliko ima svako, potpisujem!

Uradite to. Moli vas vaša mala sadašnja, ili buduća ćerka.

Uradite šta je do vas, bez izgovora.

Avonu čestitam na kampanji koja pogađa pravo u centar.

Društvu okupljenom oko Moje dojke su o.k. čestitam na upornosti i volji, sve što radite ima itekako smisla!

153 total views, no views today

Ovo što  poslednjih meseci imamo prilike da vidimo na internetu kada su  online izdanja dnevne štampe i „klasičnih“ medija u pitanju, osim trenda koji je donela ponovo rasplamtala ekonomska kriza,  skretanja sa pravih problema na „’leba i igara“, delom je i  pokušaj tradicionalnih medija da se prilagode onlajn okruženju i opstanu u borbi sa onima koji odavno igraju po web 2.0 pravilima.

Manje više skoro svi štampani mediji, uključujući i „ozbiljne“ (čast za sada brane Danas, Politika i donekle Novosti), su prihvatili online taktiku -  besomučno štancanje bezvrednih tekstova, sve sa ciljem  više primeraka – klikova – poseta. To se odlično vidi na njihovim sajtovima, koji beleže enormne posete, a kada se malo „prošetate“, tu ćete videti uglavnom hiperprodukciju bezvrednog tabloidnog sadržaja, tema koje su previše plitko i na brzinu odrađene, skandala, seksa, nasilja i estrade.  Tipični primeri su Blic i Smedia, lično, ne mogu da se setim nijednog teksta sa tih sajtova, a da mi je ostao u sećanju duže od dva minuta. Ako baš niste sigurni u vrednost  tih napisa, pogledajte blog Uredništvo, koji skuplja najizrazitije primere gluposti, bahatosti i senzacionalizma.

Neko će pitati, da nije prestrogo optužiti sve medije za tabolidizaciju?

 Tabloidi se među novinama prepoznaju podjednako i po onome ‘šta’ i po onome ‘kako’ pišu. Od ozbiljne štampe razlikuju se već izborom tema koje su obično iz sveta zabave, šou biznisa, estrade, bizarnih životnih priča ili crne hronike. Način na koji pišu ih takođe izdvaja – to je senzacionalno i pojednostavljeno kombinovanje spekulacija i nagađanja više nego činjenica, i dominacija vizuelnih nad verbalnim sadržajima

– kaže za tabloide prof. Snježana Milivojević sa Fakulteta političkih nauka ( u odličnom članku na temu tabloidizacije medija). Da li možete da se setite nekog klasičnog medija koji nema sve ove elemente, naročito imajući u vidu online izdanja? Malo, premalo.

Ali pre bavljenja posledicom, malo bih da pišem o uzroku, i o tome zašto je klasičnim medijima bilo i još uvek je teško da prihvate koncept besplatnog deljenja koji je internet nametnuo i zašto su bili prinuđeni da ga prihvate na ovako nakaradan način.

A ključne reči u toj priči su  – vrednost sadržaja.

Zašto su „tabloidne vesti“ i lažno tabloidne vesti bezvredne?

Svaka tabloidna vest ima neke sličnosti:

-         Kratka, brza informacija, često i nepotpuna, svakako bez ikakve dubine.

-          Oslanja se na ličnu pozadinu

-          Izvor je često glasina ili nagađanje

-          Predramatizovani su njeni elementi

-          Koriste se izvori sa nepoznatim ili malim kredibilitetom

-          Često se plaća za informacije (fotografije)

Dakle, te informacije ne donose ništa validno čitaocu – osim trenutnog zadovoljstva.

Klasične redakciije, bez obzira na vrstu novinarstva kojom se bave funkcionišu po principu: novinar uradi svoj novinarski zadatak  – ode na događaj napravi intervju i sl, napiše tekst /snimi prilog. U to je utkano njegovo znanje + vreme + tehnička sredstva potrebna da se do tog teksta dođe. Dakle, osim novinarskog kvaliteta, u taj tekst je uložena određena vrednost, koja se kao takva prodaje kroz naplatu časopisa ili programa.  Tiraž je potvrda  te vrednosti, i na osnovu njega medij prodaje svoj oglasni prostor. A da bi čitaoci/gledaoci došli do te informacije – vrednosti, oni moraju, i spremni su da je plate.

Taj zatvoreni sistem je decenijama funkcionisao, sve dok nije došao internet, i dok nije uspostavljena  nova paradigma – informacija se deli i to besplatno! Za publiku je to sjajna stvar, ali postavlja se pitanje  – šta se desilo sa vrednošću? Mediji su se našli u nepbranom grožđu – kako nešto na čemu je ozbiljno rađeno, i što košta, dati besplatno?  Taj čvor nisu mogli da razreše nikako.

Onda su vremenom (neki pre, poput Blica i Novosti kod nas, neki tek shvataju), shvatili da sopstvena online izdanja mogu biti mesto gde će ponuditi vrednost, koju neće naplaćivati krajnjem korisniku, čitaocu, ali hoće oglašivaču. Potrajalo je dok je taj koncept prihvaćen. I od tog momenta kreće masovno žutilo SVIH medija u Srbiji. Nije naravno ovo jedini razglog zašto su nam mediji požuteli (uz ekonomsku krizu, tranziciju, propast društvenih vrednosti), ali jeste jedan od važnih, jer novi koncept se širio kao požar koji je naišao na suvo tle – u ovom slučaju ne samo ukus čitalaca, već i psihološki momenat zavirivanja u tuđu sobu, potrebe da se vidi tuđa nesreća, skretanja pažnje sa realnih problema.

Setite se, čak i ako smo zgroženi nekom nesrećom, teško odolevamo porivu da pogledamo, svi to čitamo,  verujte i intelektualci  takođe otvaraju stranice na kojima se piše o guzama starleta i polnim organima poslanica. To je jače od nas.

A mediji eto „nisu krivi“– oni samo daju masi ono što želi i što ih ništa ne košta, jer nema gotovo nikakvu vrednost. Jer, koliko je jeftinije da imaš novinara na terenu koji će dva tri dana da istražuje i jedan dan piše kvalitetan članak koji neće biti mnogo čitan, a koliko da imaš bilo kog klinca koji će da prati Twitter i od toga pravi kratke info Šta je Karleuša rekla Oliveru Duliću, Kako izgleda Sorajina nova gola slika. Takvih tekstova može da naštanca 30 za jednu smenu. I oni će biti čitani i deljeni, i poseta sajtu će rasti i oglašivači će odrešiti kesu i…. pa znate već kako to ide. Nedavno sam  čula zanimljiv podatak da na primer sajt Kurira vuče veliki broj poseta sa svog dela posvećenog seksu, gde se ni manje ni više prikazuju porno klipovi! Živo me zanima da li na primer oglašivači gledaju u google analiticsu na kojim stranama će se oglašavati, i da li znaju koliku posetu sajta Kurira „vuku“ baš te strane?

I gde je tu rešenje?

Rešenje (jedno od) je novi biznis model medija i prožimanje online i klasičnog novinarstva.  Trenutno, gledano sa strane ni sami mediji ne znaju gde su, u tranziciji od starog modela – koji uz ekonomsku krizu propada ili u najboljem slučaju stagnira, ka novom, koji još nije adekvatan. Pokušaji da se sadržaji naplaćuju nisu šire prihvaćeni, borba za klik i oglašavanje sada doživljava eksperimentisanje, i ni sama ne znam kako će se završiti.

Ono što mogu lično da priželjkujem je evolucija čitalaca, medija i biznis sveta, uz prilagođavanje svetu informacija koji nikada više neće biti kao pre.

• Čitaoci će, barem jedan deo njih,  naučiti razliku između vrednosti koje vredi platiti i bezvrednosti. Sloboda govora će uvek biti i sloboda tabloidizacije, i uvek će deo publike čitati takve sadržaje. A oglašivači će procenjivati gde im je i na koji način vrednije da ulože novac.

• Mediji će morati da nauče jednačinu u kojoj će biti mesta za kvalitetan sadržaj i naći način i da taj deo sopstvenog rada monetizuju. Oglašivači će shvatiti da postoje i drugi načinin za kvalitetno oglašavanje i slanje poruke – jedan dobar povratni link u nekom dobrom članku  može doneti mnogo više koristi ( ivrednosti, oet ta reč), bolju poziciju na pretraživačima – bolju posetu – bolji profit,  od agresivnih i često iritirajućih banera.

• S druge strane, klasična štampa će se od pukog inormisanja (za koje će nam biti dovoljan internet) nadam se, okrenuti drugačijem ustrojstvu svojih izdanja koje će podrazumevati  dublje analize i novinarstvo koje internet ne nudi u dovoljnoj mer, nešto poput sadašnjeg ustrojstva nedeljnika, koji nude priču i „iza“informacije, dubinu i analizu.

Za kraj jedan citat sa kojim se slažem, priželjkujući taktvu skoru budućnost novinarstva u Srbiji.

„Po mišljenju koje je izneo Tom Rosenstiel iz „The Project for Excellence in Journalism“, kada se jednom na emotivnom nivou prihvati činjenica da je došlo do promene u prirodi medija, zapravo se shvata da je za novinarstvo internet neuporedivo bolji od štampe. Internet nudi linkove ka dodatnom materijalu, originalnim dokumentima, integralnim verzijama intervjua, video zapisima i onoliko statistika koliko čitalac može da podnese. Izdavači bi trebalo da rade sa onim što imaju, investirajući u ljude i tehnologije, kako bi uspešno prošli kroz transformaciju do “obećane zemlje “hibrida štampanog i web izdavaštva“.

 

.

186 total views, no views today

Pol Bredšo je u pravu:‘I was surprised at just how much these journalists felt their work had been changed by the simple act of blogging.’

Možda će vam naslov zazvučati pretenciozno, ali, potpuno drugačije posmatram novinare, novinarstvo, publiku i sebe u svemu tome otkako blogujem. Sa mnom se slaže i Pol Bredšo (kao i  više  od 200 novinara koji su učestvovali u  istraživanju ).

Može  da se bude dobar novinar i bez fakulteta, i bez veza da te „proguraju“. Ali ne može bez talenta za igranje rečima! Bez smisla za rečenicu, za njen tok, za fino štelovanje misli, za umešno dirigovanje slovima. Zato je od ključne važnosti da novinar tu svoju veštinu brusi, da uporno trenira i vijuge i prste. A za to, između ostalog, blog može da mu bude veoma koristan.

Posle više od deset godina novinarskog iskustva, broj ljudi koji me zna/prepoznaje kao Piskaralo (ili  s druge strane aktivistkinju Roditelja) mnogo mnogo je veći od broja onih koji me znaju kao novinarku Novosti. Ne zato što je ovo poslednje manje bitno, ili vredno, već zato što je ovo prvo mnogo više vidljivo.  U vreme kada se blogovanjem na našim prostorima bavi  mali broj novinara, pokušaću da vas sve „ubedim“ zašto je  dobro da novinari bloguju. Evo jednog zanimljivog pogleda na to kako i zbog čega novinari treba da bloguju, a ovo je moj spisak:

• Sticanje i održavanje britkosti i kvaliteta stila pisanja. Svako ko je „omirisao“ redakciju zna da je novinarski posao nekada daleko od kreativnog. Ako vam zapadne da pratite hroniku, ili da izveštavate na primer iz skupštine, ili ste agencijski novinar koji piše samo vesti, bićete  često  prinuđeni da se krećete u određenom, uskom krugu reči i konstrukcija, gde bi svako poigravanje rečima moglo da bude degutantno ili loše.  A vrlo lako se sklizne u rutinu i bezidejnost kada se radi određeni sektor, ulenji se čovek.

Najbolji lek protiv upadanja u šablon (znate ono kad novinari pišu slične tekstove rabeći iste ili slične floskule)  je izlazak iz svog sektora,  pisanje različitih žanrova, i onih koje u redakciji nemate prilike da radite, bar ne često.

Zato je blog super, možete da brusite stil koliko želite, internet trpi i duže tekstove od štampanih medija (jer ljudi čitaju/skeniraju onoliko koliko žele). Neko će možda reći da je ovaj savet besmislen, i da su novinari pismeni. Pauza! Otvorite bilo koje dnevne novine, ili informativni sajt. Čitajte 10 minuta. Recite koliko ste potpuno pismenih, stiski odličnih i zanimljviih tekstova pročitali?

• Učenje novog – primetila sam da odlasci na edukacije nisu omiljeni među novinarima. Smatraju da novinarski zanat nema potrebe dograđivati. Delom su u pravu, jer osnova je ista. Ali, avaj, nadgradnja, koje je svakim danom sve više i od koje mnogo zavisi krajnji proizvod – kvalitetno novinarstvo,  na tome mora da se radi. Inače, ostadosmo u novinarstvu iz osamdesetih, dok je svet  – gde?

Iako privatno stalno lovim neke prilike da se dodatno edukujem, nisam često bila u prilici da idem na kvalitetne kurseve i obuke. Ali mi je blog i blogovanje pomogao da sama naučim gomilu stvari – besplatno!  Doduše, neke stvari sam učila po principu pokušaja i grešaka, ali rezultat nije zbog toga menja vredan.  Sve stvari koje naučite pišući i održavajući blog (čak i ako on nije s novinarskom tematikom), mogu da vas učine kompetentnijim i spremnijim da kao novinar radite na više platformi.

• Gotovo trenutna reakcija na vaš stav, temu, priču.  Na internetu je sve munjevito – nema kolegijuma, nema čekanja da vam pad ili rast tiraža ukaže da radite dobro ili loše (pa i tada, teško je merljivo čiji je to tačno doprinos), ovde je sve – sad, odmah, u glavu.

Ako se ne dopadnete, reći će vam, jasno i mnogo glasno, ako ste dobri, dobićete kvalitetne komentare, mišljenja, konstruktivne kritike, znaćete šta bar mali deo čitalaca misli. Pa tako možete da radite korekcije u hodu, jer imate svoju ličnu test grupu.

• Ukidanje posrednika između publike i vas. Vama ne treba ispitivanje čitalaca da bi znali kakvi su oni koji čitaju teme koje vas zanimaju i kojima se bavite, ni koliko imaju godina, kog su pola i interesovanja – vi to sve već znate zahvaljujući blogu i Google Analitics-u ili bilo kojem alatu koji vam daje real time presek ko vas i kako čita. Ovde ste sami, takoreći na vetrometini, pa iako nemate supervizora i urednika koji će da vam „kasapi tekst“, budite svesni i da nemate iza koga da se krijete ako „zabrljate“.

• Lakše ćete se pozicionirati  kao kvalitetan novinar.  U redu,  neće vas blogovanje učiniti samo po sebi boljim novinarom, ali ako ste već dobri, mnogo su veće šanse da to drugi primete. Nije nužno da pišete samo novinarske tekstove da bi ljudi shvatili da se pismeni, zanimljivi, da imate šta da kažete.  Kako čitaoci, tako i neki budući urednici i poslodavci, jer  i oni su tu, među vašim čitaocima.

Tango six blog  je na primer, jedan od novinarskih blogova (mada ga pre mogu svrstati u njuz blog, sa jasno određenom tematikom, tj nišom), koji vrlo jasno reprezentuje novinara koji ga uređuje. Toliko jasno da su klasični mediji počeli regularno da ga konsultuju kada pišu na vojne/avio teme, pa i da čak traže konsultacije s njim.

• Promovisanje sopstvenog  novinarskog  rada i znanja i veština. Deleći svoje tekstove na društvenim mrežama, razrađujući teme o kojima  pišete, dajući čitaocima još materijala „iza zavese“, pomažete i sebi i redakciji.  Ipak, samo deljenje sadržaja na društvenim mrežama nije dovoljno „trajno“, koliko je to neki sadržaj poput bloga – tekstovi koje postavite na taj način imaće publiku mnogo duže nego da ste taj tekst samo inicijalno linkovali na društvenim mrežama, a naročito u odnosu na objavljivanje u štampanom izdanju.

Veštine potrebne za novinara (ne budućnosti) današnjice

Jedan mali deo svojih novinskih tekstova sam postavila ovde na blogu (ne stižem nikako da taj deo sredim do kraja), i primetila sam da mi dosta poseta na blog dolazi preko ključnih reči u tim tekstovima.  Tako oni dobijaju još jednu dimenziju – veoma je lako dostupno i vidljivo koliko kvalitetno pišete, lako je preko relevantnih (i vama bliskih) tema i ključnih reči doći do vas. I čine jedan zanimljiv porfolio koji mnogo toga može da kaže o vama.

• Ostajanje u trci. Da, smešno zvuči kad  to napišem ja koja imam 35 godina i tek  desetak godina novinarskog staža, ali hej, evo već vidim kako mi za petama idu klinci, dvadesetogodišnjaci, načitani, pametni, generacija koja se ne seća vremena pre interneta, pri tom nema kredit, sitnu decu i sakodnevne igrarije golog preživljavanja. Oni sve te internet, onlajn društvene fore znaju, uz to su porasli. I kada dođe vreme, zgaziće vas i neće se osvrnuti. Nemojte čekati da se to desi. Oni mogu uvek da počnu iz početka. Mi – malo teže.

 Veoma važan tip: Blog treba da bude reprezent vašeg rada, ali i vaše ličnosti. Ako imate nešto ekskluzivno što bi bilo važno i vašoj matičnoj redakciji, dobro razmislite (najbolje prvo pitajte) redakciju da li joj to treba.  Nemojte stavljati  samopromociju ispred lojalnosti firmi za koju radite. Ne govori dobro o vama.

 Za one koji nemaju posao (ili još studiraju)

Hm, novinarstvo je danas ne previše cenjen, naporan i slabo plaćen posao.  Ali, eto iz nekog razloga ste ga izabrali. I ono što možete da uradite, pod pretpostavkom da volite novinarstvo, a u ovo vreme zaista ne vidim zašto bi se inače opredelili za njega, trudite se da ga radite najbolje što možete. Ne kad završite fakultet, ne kada  dodjete u neku redakciju, nego ODMAH. Otvorite besplatan blog na nekom besplatnom domenu i pišite!

• Nemojte se libiti ni stideti da pitate. Otvorite nalog, krenite metodom pokušaja i grešaka. Pitajte, učite. Uvek će se u online zajednici naći neko ko će vam pomoći. Moj blog i sajtove kojima se bavim dugo su hostovali besplatno dobri ljudi iz zajednice. Tek onako. Da ne pričam o tome koliko sam im glupih, uglavnom tehničkih pitanja postavila. Ako želite da budete sigurniji, i imate crno na belo da posedujete neku veštinu, možete i da upišete neki od dobrih kurseva   koji će vam pomoći da savladete neke važne veštine, koje će činiti novinara budućnosti.
• Učite stvari koje teško da ste učili na fakutetu, verujte, trebaće vam.  Server, hosting, baza podataka, plugin,  backup, update, alt tag, anchor tekst, svi ti pojmovi vam mogu nekada koristiti i zatrebati i kao novinaru. A vi ćete ih naučiti, uglavnom besplatno.  Vrlo je verovatno da kada dođete u neku redakciju, one će još biti na nivou da ste „onaj mali/mala koji zna da prčka sa računarima“, ali ne brinite, sve će to doći na svoje.  Vaše znanje će kad tad biti naplativo i cenjeno.
• Ne čekajte posao. Pogotovo ne sada. Pogotovo ne ovde. Dajte poslu da on nađe vas. Blog će vam u tome pomoći. Ma kako malo ljudi da vas čita, ako ste dobri, čitaće vas više njih. Ako postavljate prava pitanja, odgovoriće vam se. Ako blogom pokažete da ste zanimljivi, pismeni, rečiti, probojni, da se ne ustežete da mislite i da postavljate pitanja, to je već dobar spisak osobina za nekog kome takav radnik treba.
• Novinar nije samo onaj ko piše u novinama ili pravi priloge na TV-u. Novinarstvo se transformisalo – danas novinari rade mnogo različitih poslova, kojima je zajednička jedna ključna reč – komuniciranje.  Blog vam sutra može biti preporuka za jedan takav posao, bilo da je u pitanju online novinarstvo, kreiranje onlajn sadržaja, veb kopirajting, ili kompanijski blog.
• Možda vam blog postane – posao.  Možda budete mogli da monetizujete jednom svoj blog. Ovo sada zvuči možda malo daleko, ali u svetu mnogi gradjanski novinari, ili novinari blogeri sjajno zarađuju od svojih blogova. Pa i kod nas, poslednjih meseci imamo  najezdu onlajn magazina, info sajtova, čak i ponudu poslova gde se vođenje bloga uzima kao PREDNOST.
• Preduzetništvo – možda u vama čuči novinar  preduzetnik. O.k, nema posla, ili ima, ali ne vredi raditi za kiflu i jogurt. Veštine koje vam donese vođenje bloga (kao i poznanstva, ljudi, social media kapital), mogu vam pomoći da sami pokrenete  posao i samozaposlite se. Na našim prostorima online preduzetništvo je u zamahu,  već postoje portali i sajtovi koji su krenuli upravo tako – grupe novinara entuzijasta (i ne samo novinara), okupljene oko ideje za koju smatraju da vredi, pravi onlajn priču koja može da se monetizuje. Kao na primer Wannabe magazin, ili Moodiranje, Tetka, i poslednji, vrlo zanimljiv  primer – Kuća dobrih vesti, jer je u pitanju novinarka klasičnog medija – agencije Tanjug koja je dala otkaz i upustila se u preduzetničke vode, vođena dobrom idejom.

I opet, dobar blog i dobar onlajn medij imaju, osim razlika, i podosta zajedničkih imenitelja – od načina pisanja, pismenosti, izgradnje stila, preko potrebe da se priča zaokruži marketingom, poznavanjem društvenih medija kao jednog od alata marketinga,  do izgradnje prepoznatljivosti i lojalne publike. Sada i ovde, i jedni i drugi treba da imaju  dobar biznis model i  ideju kako će doneti profit. Onaj stari sistem iz klasičnih medija više ne pije vodu, i blog je dobra „vežba“ kako neki novi modeli mogu uspešno da funkcionišu.

Za kraj, želim da preporučim neke od blogova koje pišu moje kolege. Kako vam se čine, imaju li po vama ti ljudi šta da kažu? Da li su vam prepoznatljivi? Da li su njihovi blogovi njihova ogledala?

-          Ombre – Nenad Milosavljević

-          Bane Grković -  Bane Grković

-          Smisao društvene lobotomije –  Aleksandar Grubeša

-          Novinarska patka - Dragan Radović

-          Tango six – Petar  Vojinović

-         Denis Kolundžija blog – Denis Kolundžija, koji  s vremena na vreme ima  dobre Storify priče(priređivanje sadržaja – news curation)

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao u saradnji sa kompanijom Link Group, kao deo projekta podrške blogerima.

777 total views, 1 views today

Dok je ujutro ovlaš prelazila rukom preko tela, na mestima gde priroda još nije narušila sklad, nije rastegla kožu i izbrazdala je strijama, nije skupila masne depoe kao magacin vitamina za novi život,  plakala je.

I kad god bi s televizora, kroz komšijski nezatvoreni prozor, u snu, na ulici čula plač bebe, podjednako kao i zarazno kikotanje, plakala je.

Može se reći da je Milena živela plačući.

No, njene su se suze, umesto da otiču niz obraze, nemo  slivale u unutrašnjost.  Skupljale se i tamnovale na dnu utrobe. Srećne porodice koje je sretala, ogledala ispunjenosti i napupelosti života koji je  podaren da se voli, raste i da se nad njim drhće u strepnji, to čudo koje svi olako prihvatamo, svakog dana su joj zaustavjale knedle u grlu. I  pokrenule bi opet njene unutrašnje potoke. Oni bi nekada tekli neometano, dok je spoljna glazura  jake žene ostajala u komadu, neispucala.  A  slivale su se još od jutra, dok nervozna komšnica drekom umesto poljupcem budila svog usnulog dečačića,  dok  odsutni otac  ignoriše pitanja koja mu njegov prvenac od četiri leta u nizu sasipa, dok  nezadovoljna komšinica svoju prelepu devojčicu nayiva glupačom.  A njena utroba bila je prazna.  Bolelo je baš to mesto, negostoljubivo za predmet njene najveće želje.

Želela je da izvrne svoje telo k’o rukavicu, da sastruže sve neposlušne ćelije koje nisu htele da ukažu gostroprimstvo životu.  Pitala se, da li može čovek da  odbije poslušnost sopstvenom telu, kao ono njemu? Može li da ga nauči pameti, mučeći ga, dovodeći se do granice izdržljivosti, kao da okajava ko zna čiji greh,  ta precvala materica, sinonim za nikad udavane tetke i porodične baksuze koji su svoju nameru da ne ostave potomstvo pravdali sklopom okolnosti, željom da prožive i proputuju, nikad sebičlukom i nespremnošću da dele sebe i da se menjaju.

Suze su kao i obično najviše tekle  dok je bila na poslu. Većina ljudi plače u osami, u miru sopstvenog doma. Ona je plakala na javnim mestima. Doduše tajno. Tamo gde je najviše graje i smeha.  Njen posao službenice, koju je država ovlastila da andjele otrže i spasava od roditelja, i time čini dobro jer ih oni ne zaslužuju. Kakva ironija! Lica natečena od suza, oči koje vape za jednostavnim, toplim zagrljajem. Sećanje kao pretpani, jedva zatvoreni  kofer krcato jedino ružnim bučnim uspomenama na udžerice  u blatu, hladan bućkuriš umesto obroka i samopouzdanje razlupano kao ispušteno ogledalo. Ili još gore, hladnoća i očaj, poput mermernih pločica i skupih komada nameštaja kojima neželjeni roditelji ograđuju svoj očaj i brane se od dece koja ih ne zanimaju.

Godinama je izbegavala tu zgradu. Mislila je da će joj srce prepući, ako makar i kroči, ako zađe među te čupave glave. Ako  uđe, i zapahne je čežnja za ljubavlju i potreba da budu maženi, toliko jaka i gusta da  je možeš vijati po hodnicima Zavoda, da bi je sekao na komade i podelio na sve te ostavljene, ranjene dečije duše.

Plakala je Milena i danas. Ali, kroz suzama zamrljano lice, konačno je iskrio osmeh, razvučen od uha do uha, onaj koji ne može da se namesti  i kupi.  Bujica je pretila da se konačno smiri, i usahne.  Utroba je i dalje bila prazna. Ali ne i usamljena. Nekoliko desetina centimetara na gore, iznad nje, sve je konačno bilo na svom mestu.  I suze su mogle ponovo da poteku. Niz obraze, kako i treba. Dok su je ruke musavog dvogodišnjaka grlile kao da su rođene baš zato, da pokupe i usahnu sve njene suze.

Izvor fotografije

154 total views, no views today

Crveni  C5, sinoć ispoliran i ušuškan među drugim skupim automobilma na parkingu Belvilla,  mada lenjo verglajući, upalio je iz prve. Bar na auto može da računa. Put znan napamet, čista mehanika.  Dok je klizio mokrim novobeogradskim ulicama, po glavi mu se motao savet velikih gurua poslovnog i životnog uspeha da je radi razmrdavanja vijuga dobro ponekad promeniti dobro ustaljenu maršrutu kojom se krećeš.  Mislio je o tome, samo da ne misli na razdor, krivicu i gnev.

-  Neko drugo jutro ću probati to sa promenom – obećao je sebi.

- Da dođem u 8 i 30?  Hvala vam, vidimo se  -  zbrzala je pozdrav i brže bolje preklopila telefon pre nego što je on ušao u spavaću sobu noseći kafu koja se još pušila. Kako da isfolira da joj  kafa prija? Da može da ustane od njega, ne zna šta bi pre u kupatilu, da piški ili da povrati. Jebeni  hormoni…
-  Idem do moje doktorke, nešto me muči stomak, izgleda da sam prehladila jajnike -  dobacila je, pokušavajući da bude nonšalantna.

Jedan srk tek reda radi, poljubac ovlaš i već je jurila kroz vrata. Sedam i 14, taman imam vremena da natenane odem do Fronta. Uh, zaboravila sam ključeve od auta, promrmljala je, s mukom se izvukla iz svog malog, žutog, „Opelčića“ i  stepenicama vratila do stana. Zeznuto je ovo kad ništa ne jedeš, vučeš se kao prebijen, bez mrve snage u sebi.

On je nasmejan,  deluje tako tupavo srećno, verovatno ima i velike planove za nas. Da li je trebalo da mu kažem? Ne, želeo bi da učestvuje u toj odluci, ko zna, verovatno bi  hteo  da je zadržimo,  tupio bi mi da je abortus ubistvo, da će se sve srediti i izigravao heroja dana  – misli su iskakale, poput pokvarenih federa iz njene umorne, razdražljive i neodlučne glave.  Žao mi je,  desila si se u pogrešno vreme sa pogrešnom osobom, bebo,  poluglasno je izgovorila.
Da li on ozbiljno veruje u to sranje da je to ubistvo?  Zar je bolje da budem majka besnulja, kojoj će neželjeno derište biti večiti izgovor za sve neuspehe u  životu? A ne, ja sam se tog filma nagledala,  i ako ikada budem imala dete, neću mu to prirediti jer…

Učinilo joj se da na semaforu, koji je suviše brzo dolazio u susret, treperi neko svetlo. Htela je da…
Traaas!

Da li sam trebao da joj kažem pre? Šta? Da se ponašam kao pubertetlija koji je tek skinuo nevinost? Da sam ostao bez glave, da ne mogu da mislim ni o čemu drugom da dišem  teško i tek kada se setim? Ne znam kako bih joj time pomogao.  Da li ona misli da zaista nisam pokušavao da je zaštitim time što ću joj prećutati.. .

Sad bi od muke stao i udario glavom u semafor, samo da zaustavi misli izdajice, misli preljubnice koje ga jure još otkako je zalupio vrata porodičnog doma. Dao bi ruku sad da može da povuče sve što je sinoć, posle sati i sati  ćutanja, sasuo u lice, probajući u stvari da se opere i  da…
Jebote, šta je ovo, pa ja imam prednost!

Ooootkud ti Milice! Urliknuo je, ali bez glasa.
Bum!
Tras!

7.45. U dve novobeogradske zgrade, i ovog jutra slučajno na televizoru zadržao isti kanal – onaj gradski, Studio B. Navika.  Dovoljno da se čuje:

- Reporteri nam javljaju da se pre 20 minuta na Novom Beogradu dogodila teška saobraćajna nesreća u kojoj su život izgubile najverovatnije dve osobe. Do nesreće je došlo kada je mlađa ženska osoba u žutom  „Opelu“  projurila kroz crveno svetlo na semaforu i naletela na crveni  Citroen  5, u kojme je za volanom bio muškarac srednjih godina… Više o nesreći ćemo znati u sledećem izdanju vesti na Studiju B…

Na novobeogradskoj raskrsnici prilično zakrčenoj gomilom smrskanog metala,  radoznala masa se okupljala. Ko je kriv? Ko je prošao kroz crveno? Da li su živi – izgleda da se ruka one devojke mrda? Pazili su da ne ugaze u lokvu krvi, neki su svojim “smartfonovima” telefonirali zovući hitnu pomoć, neki su probali i da naprave koji snimak, nikad se ne zna.

Niko nije mogao, smeo, hteo da pogleda u ovo dvoje, verovatno već pokojnih. Video bi jednog bišveg muža, ljubavnika, nesuđenog oca, s pogledom zamrznutom u samrtnom ropcu ka njoj, trudnoj lažljivici i nikad ostvarenoj majci, koja je krenula da ubije njihovo zajedničko dete.  Ćutanje se plaća. Smrt je i ovaj put odgirala pametno.

205 total views, 1 views today

Evo nekih trkova kako da skockate dobar, upotrebljiv naslov za tekst  na internetu (novinarski ali i bilo koji drugi, primenljivo je, uglavnom i na naslove za blog) na webu.

1. Kraće (ni) je bolje.  Naslovi na webu ne „jedu prostor“, već  treba da ga popune ( a količina i vrste reči su bitne za SEO, naročito ako imamo u vidu long tail  fraze, umesto pojedinačnih „izvikanih“  ključnih reči gde  je teško postati relevantan u pretrazi) optimalan naslov ima do  60 karaktera, jer toliko registruju pretraživači. Neki autori smatraju da je idealna dužina naslova na vebu pet reči. Pazite kako ćete ih upotrebiti. Poželjno je da makar jednom u naslovu upotrebite ključnu reč(i) za taj tekst . U vreme Tviterovih 140 karaktera, nije loše misliti i o tome da li naslov dozvoljava lako deljenje na ovoj društvenoj mreži (poželjno je koristiti servise za skraćivanje linkova, poput bit.ly, ali i dalje uz link treba da stoji neki opis, koji je primamljiv).

2. Pišite za – pretraživače. Dok pišete naslov za novine, imate u glavi čitaoca koji će čitati tekst. Na Webu, osim čitaoca preletača, morate računati i na pretraživače  (naročito Google) i njihove algoritme, i optimizaciji naslova za njih. Ako pišete samo na određene teme, ne bi bilo loše da na Google’s  Keyword tool proverite kako se kotiraju reči koje smatrate ključnima i želite da ih stavite u naslov.

Pretraživači  vole naslove, podnaslove, linkove i boldovani tekst. Imajte to u vidu kada dajete naslov. Bitne reči koje nisu u naslovu, obavezno stavite u naslov web stranice -  onaj tekst koji stoji u gornjem levom uglu pretraživača kada gledate stranu. Taj tekst može da se automatski generiše da bude isti kao naslov teksta, a može i da sadrži skup ključnih reči bitnih za članak (pošto je ovde reč i tekstu koji je vidljiv, trudite se da on bude i smislen, a ne kao kada nabacujete tagove).

Ako zanemarimo tehnički deo – da li „tagovi“ i ključne reči u naslovima utiču na saobraćaj koji nam dolazi sa pretraživača, činjenica je da što bolje odredite ključnu reč za vaš članak i konkretnu grupu ljudi,  tekst će lakše stići do te ciljne grupe. Manje je bitno je da li će doći preko društvenih mreža, ili pretraživača, ili privlačnošću za klik na matičnom veb sajtu.

3.   Jasno, precizno, bez prenesenih značenja i stilskih figura – naslov je suština teksta, kao i oflajnu, „reklama“ za njega. Ljude „smara“ filozofiranje, žele da ukratko čuju da je u tekstu nešto zanimljivo. Iz naslova mora da bude jasno čitaocu šta je informacija. Make it clear, not clever. Ma koliko svakom novinaru koji je ikada pisao za štampani medij teško zvuči, činjenica je da jasni, nedvosmisleni i neinventivni naslovi mnogo bolje prolaze na internetu od onih koji su nalik naslovima u štampanim medijima. Utuvite to i prilagodite se!

4. Poziv na akciju, glagoli, pitanja, Kako da... – ništa tako dobro ne poziva na akciju/klik kao glagoli. Postavite pitanje na koje je odgovor skriven u tekstu, bar tako čitalac misli.  Pitanje takodje implicira da je u tekstu neka tematika koju ste zaista više obradili, čim nudite odgovor na pitanje. Ako nekom u naslovu nudite odgovor na pitanje: Kako da… vi mu obećavate novu vrednost, informaciju, razjašnjenje. Takvim ponudama ljudi teško mogu da odole.

5. Reči koje prodaju: Hit, tajne, trikovi, saveti, šokantno,  skandalozno, seks i nasilje, prodaju. Da, ovo ne volim da znam, ali je realnost.  Pazite kako i koliko upotrebljavate ove reči, svedoci smo da gotovo svi njuz portali preterano eksploatišu ove reči, pa je verovatno „osetljivost“ na njih smanjena. Nedavno je kolega Dragan Radović u tekstu na blogu  (Fejsbuče uredniče, ili 5 pravila za produženi orgazam) primenio zanimljiv trik uz ovu tehniku – u naslov je stavio seksualnu konotaciju, iako nje u tekstu – nema Evo nekih primera koje Kopibloger navodi kao dobre za naslove na blogu, ali se mogu primeniti i na novinarstvo.

6. Nabrajanje. 10 načina kako da postanete bolji, 5 najčešćih laži u krevetu, 3 tajne za savršen izgled posle malo sna… svi ovi naslovi su kliše i verovatno vas ove brojke malo i iritiraju. Ali, i dalje klikćemo na takve naslove. Jer tačno znamo šta nas čeka, koliko odeljaka, čeka nas poznato i sortirano i to mami na čitanje.

7. Tu su i brojevi. Oni su „začin naslova“ Zašto? Upadaju u oči, obećavaju da se u tekstu radi o nečem konkretnom, predstavljaju činjenice, i mnogo se lakše vizuelno izdvajaju u gomili slova.

8. Obucite naslov u emocije koje odgovaraju potrebama čitalaca. Sad kad ste napravili jasan, lep, naslov, po prethodnim pravilima, probajte da ga malo začinite emotivnim „okidačima“, koji su oličenje neke potrebe čitaoca: „Kako da smršate 5 kilograma bez odricanja od hrane“,  „Jednostavne tajne uspeha finansijskih magova“, Pustoše prodavnice iz straha od skoka cena.  

Za isticanje emotivnosti, često se u naslov stavlja citat glavnog aktera teksta, jer tako emocije deluju autentičnije.

Neke crtice za kraj:

•  Uvek pišite naslov prvo! Ovo pravilo je univerzalno i važi za vesti ( i ne samo vesti) u štampanim medijima. Ako nemate odmah naslov, znači da sa vašom idejom za tekst nije baš sve u redu. Jer kako kaže Kopibloger vaš naslov je obećanje čitaocima. Kako ćete to obećanje ispuniti, ako ne znate šta obežavate?

• Naslov u štampi i na webu ne mora, čak nije ni preporučljivo da bude isti.  Na primer  – naslov članka odštampanog u „Njujork Tajmsu“ ˝Za mlade, politika je društeno pitanje˝ ( ‘For the Young, Politics Is Social’) je promenjen u ˝Nalaženje političkih vesti na webu – mladi ih prosleđuju˝ (engl. ‘Finding Political News Online, the Young Pass It On‘), i to zbog ključnih reči, koje se češće pojavljuju u pretrazi.
• Štaviše, na zapadu novinar ne piše tekst za novine, pa da onda taj njegov tekst neko samo malo skrati ili ga tako c/p i postavi na web. Novinar piše dva posebna teksta, za štampu i za web. Ovde ćemo pričekati još na tu praksu, ali možemo već sad da, od naslova počnemo da razmišljamo o tome kao dva odvojena dela novinarstva.  BBC je još 2009. godine uveo praksu dvostrukih naslova čak i na samim sajtovima: jedan, kraći i „zvečeći“ na naslovnoj strani, a kada se na njega klikne, tekst ima duži i informativniji naslov.
• Možda nekome teško pada što na izvestan način SEO „ubija“ inventivnost, humor i lepotu naslova. Ta „đavolja pogodba“ se naplaćuje – klikom, koji jeste i koji će sigurno biti važan deo poslovnog modela opstanka i evolucije novinarstva, njegove tranzicije iz oflajn u onlajn svet. Živeli i menjajte se, nema druge!

 P.s. u naslovu ovog teksta probala sam da primenim neke od pomenutih tehnika. Ako ste kliknuli na naslov – uspela sam

585 total views, no views today

Pročitajte moju listu  10 stvari koje mislim da PR struka zamera novinarima. U pitanju su sumirana iskustva drugih,  ali i ono što sam sama primetila u mojoj okolini, i ono što su mi poznanici i prijatelji na Fejsbuku i Tviteru  sugerisali:

1.  Nedovoljna pripremljenost – neznanje. Ovo je najčešća primedba koji ljudi koji se bave PR-om kod nas, bez obzira da li je u pitanju korporativna, ili agencijska pozicija, imaju na novinare. U vremenu kada su mnogi novinari prinuđeni da svaštare i da skaču sa događaja na događaj koji često nemaju nikave veze jedan s drugim, teško je postati i ostati stručan za određenu oblast. Ali,  novinar mora da bude univerzalac, da se snađe u bilo kojoj situaciji i da napravi kvalitetan izveštaj na bilo koju temu, čak i onu koju ne poznaje dovoljno! Novinarskim zadatkom ne smatra se samo odlazak na razgovor i pisanje teksta/pravljenje priloga, već i njegov važan, integralni deo – PRIPREMA. Nedopustivo je  doći nepripremljen na razgovor, a na klik od nas su gomile i gomile podataka. Ne morate da idete u prašnjavu dokumentaciju (mada, nekad se ispostavi da je to bolji način pripreme i da nije uvek baš sve na internetu), dovoljno je da se prošetate do „Gugla“ ili nekog drugog pretraživača.

Pokazati određeni nivo znanja o temi veoma je važno i za sliku sagovornika o vama. Kako pratim zdravstvo, ne mali broj puta se desilo da odem na razgovor sa prof, dr, mr, sci… koji me posmatra sa visine. Njihova nadobudnost splasne kada shvate da znam o čemu pričam i da razumem pojmove koji su njima bitni. Isto važi i za menadžere za odnose s javnošću, dešavalo se da se „zapanje“ kada pokažem zavidno znanje iz neke oblasti, a trebalo bi, valjda da bude obrnuto.

2. Neprecizno/netačno prenete informacije, površnost: Bez obzira da li je osnova  informacije saopštenje, direktan kontakt sa menadžerom za odnose s javnošću ili osobom zaduženom za davanje izjava, konferencija za novinare ili neki drugi događaj, ključno je da ono što prenesete bude tačno. Ako niste sigurni, proverite, pozovite, pitajte. To ne boli. Omaške, pogrešno interpretiranje činjenica boli. I to ne samo vas.

I tu se ne radi samo o materijalnim greškama. Neke „omaške“ vama možda neće biti bitne, neće čak ni čitaocu značiti mnogo (na primer da li je neka kompanija povećala prodaju, ili napravila neku saradnju), ali PR-ljudima hoće. A oni nisu „zli marketari koji bi da nam uvale reklamu (mada, ruku na srce ima i takvih), već pre svega naši saradnici s kojima treba da gajimo korektne poslovne odnose.

3. „Kopi pejst“ saopštenja. Ne znam za vas, ali „rogove“ dobijem kad krenem da listam novine ili da „skakućem“ po sajtovima i nalećem na tekstove koji su u „bocu“ isti – često od reči do reči, naslova, pasusa, bez skoro ikakvih izmena. Koliko vremena treba da novinari shvate da je saopštenje OSNOVA za vest, a ne samo vest?  Ako uzmete celo saopštenje, zašto onda potpisujete sebe, a ne tu osobu koja je saopštenje potpisala? Evo šta mi je jedna koleginica iz PR sveta napisala kao komentar na ovu, prilično čestu i odvratnu pojavu:

Da, uvek se potrudim da  saopštenje sastavim po novinarskim pravilima, najvažnije stavim u vest, pa onda razrađujem, ali ne očekujem da sve bude tako objavljeno, a naročito da me niko ništa ne pita. Novinar uvek može da postavi dodatno pitanje, i dobije vest koja se po nečemu razlikuje. Ja sam najčešće čitala svoja saopštenja, poslednji pasus manje-više.

4.  Sad, odmah, za juče - Novinari vrlo često rečenice počinju – treba mi danas do 15 h ta informacija. A zovu oko podneva! Čak i ako je za komuniciranje zadužena samo jedna osoba, opet svaka kompanija ima svoje interne procedure, koje moraju da se ispoštuju. Neki odgovori se, jednostavno ne mogu dobiti sad i odmah, za 15 minuta i za dva sata, zaključak je PR menadžera, od kojih mnogi, budući da imaju novinarsko iskustvo, shvataju koliko je brzina bitna, naročito u novinarstvu. Ima situacija koje su zaista hitne, i dobar PR menadžer će osetiti kada su takve situacije i dati sve od sebe da ispoštuje novinara. A  s druge strane,  PR očekuje saradnju novinara u momentima korporativnih kriza, kada je potreba za brzim i efikasnim kriznim PR-om veoma velika.

Ovde moram da dodam da su  za takve zahteve koje novinari postavljaju prema mendžerima za odnose s javnošću najčešće  krivi urednici, koji često nedovoljno dobro planiraju svoje strane, a s druge strane nedostatak novinarske autonomije, jer se celo jutro izgubi u tome da se sačeka kraj uredničkog kolegijuma gde se odlučuje kojim temama tog dana će se dati prostor i u kom obimu. Bez obzira na to, novinar koji dobro obavlja svoj posao, uvek može da stekne „kredit“, zahvaljujući kome će znati da će ta PR osoba zaista učiniti sve što može da bi mu izašla u susret.

5. Kategoričko odbijanje autorizacije – Zakon o informisanju i novinarski Kodeks ne obavezuju novinara da daje tekst na autorizaciju, ali u Kodeksu stoji da ako je novinar dao obećanje da će poslati tekst, to mora i da uradi. Potrebno je precizno se dogovoriti na šta se odnosi autorizacija, da je dozvoljena intervencija samo u delu koji se odnosi na činjenice, i to one koje je izjavio menadžer za odnose s javnošću ili predstavnik kompanije za koju radi. Autorizacija se NE ODNOSI na novinarski stil, izjave drugih, kao ni na naslovni blok. Lično, u situacijama kada možda neke stvari nisam najbolje razumela, ili nisam stručnjak za materiju, mnogo ugodnije se osećam da  tekst dam na autorizaciju. I ne vidim u tome ništa loše, naravno, ako se sve odigrava sa zadatim kriterijumima, rokovima i uz poštovanje autorske slobode.

6. Uporno insistiranje da „glavni“ da izjavu. Ok, razumem, nekad je neophodno, ali ako „glavni“ ne želi da da izjavu, i ako za to postoji odgovorna osoba, onda zvali vi jednom ili 50 puta, rezultat je isti. Ako je neka informacija tačna, ili ekskluzivna,  manje je bitno da li je dao šef, ili neko iz PR tima ko je zadužen za komuniciranje s novinarima.  A često je bitnije da informacija, proverena, „ode“, nego da se čeka da se čuje iz usta određene osobe.

7.  Čekanje svega na tacni – znaš, ne mogu da stignem na konferenciju, ajde molim te, spakuj mi sve i pošalji… Od ovoga se verovatno menadžerima za odnose sa javnošću diže kosa na glavi (meni u mom PR iskustvu sa Udruženjem RODITELJ, svakako jeste, jer pokazuje nedostatak pristojnosti i poštovanja. I svesno sam pakovala sve podatke tako da ne moraju da mnogo menjaju, već mogu „da kopipejstuju“. Jer mi je tako sigurnije, pošto nisu došli na dogadjaj a o materiji verovatno nemaju pojma, onda je bolje da iskopiraju, nego da greše). Jasno je, često se dešava da je novinar pretrpan događajima, pa mora da pravi „trijažu“ gde će lično otići, a gde ne. Ali, postoji i manir da se “ s dupeta“, sedeći u redakciji dobije gotov materijal, s kojim se onda radi … – pa pogledajte tačku 3.:) S druge strane, dobar novinar mora da zna kada je nekom PR-u bitno da se on pojavi, na razgovoru, na događaju, konferenciji za novinare. Izveštaje ne čine samo pobrojane objave, već i to koliko je novinara došlo, nekada pokazuje koliko je međusobno uvažavanje obeju strana.

8. Ucenjivanje i očekivanje poklona/nagrade.  Ovo je možda i najgora stvar, jer  samo jedan ovako loš potez ruši dugo građen ugled i integritet.  Evo šta kaže jedna PR koleginica:

Nasuprot pokušaju podmićivanja novinara od strane PR-a, stoji pokušaj ucenjivanja PR-a od strane novinara. „Ako meni (privatno) ne možete da uradite (preko reda, a nekad i pravila) to-i-to, kako ćete građanima? Pisaću o tome.“ Mene je tad bivalo više sramota u tuđe ime, no kad su mislili da će jednim ručkom dobiti publicitet kakav ne zaslužuju.

Takođe, više puta sam prisustvovala scenama gde „novinari“ očekuju poklone, besplatna putovanja, čak i novčanu nadoknadu za nešto, što je na kraju  krajeva njihov posao.  Ne uvek otvoreno, i ne javno, ali dovoljno između redova da se pročita, pa da stvari postanu jasnije.  Jasno je onda zašto je na događajima koji uključuju hranu/piće daleko više „predstavnika sedme sile“.  Podjednako gnušanje gajim i prema onim pripadnicima PR struke koji nisu shvatili ni naučili da se PR ne plaća, bez obzira na „monetu za potkusurivanje“. Lično, mnogo sam puta ostala gladna i žedna na takvim događajima, jer dok drugi jedu, nas nekoliko pokušavamo ono zbog čega smo došli – da radimo. Naravno, ovo se ne odnosi na ručkove za medije, druženja koja se organizuju da budu baš to – druženja.

9.  Nedostatak osećaja za važnost građenja dobrih odnosa. Sve dok jedni druge gledamo kao „servis za usluge“, neći biti dobro ni novinarima ni menadžerima za odnose s javnošću. Novinar bi trebalo da ima poverenje (zasluženo) i razumevanje prema onom šta PR želi da postigne. Izlaženje u susret može da se odvija samo u okvirima struke – dakle,  bez potrebe da bilo koja strana remeti postulate profesionalnog ponašanja.

Tu su i još neke od zamerki novinarima koje su naveli PR ljudi su: stalno ponavljanje istih pitanja (kopi pejst od prethodne godine), nezainteresovanost za temu o kojoj PR piše/priča, izbegavanje stavljanja web adrese sajta (linka ako je onlajn tekst u pitanju) uz obrazloženje da je u pitanju reklama, loša procena šta je u stvari vest, ponašanje kao da nikada više neće kontaktirati ni po jednom pitanju – dakle, uradi tekst i beži. Ovo sve ne podrazumeva da novinar treba da se odrekne objektivnosti i da o nekim stvarima ne treba da piše. Naravno, ruke mu mogu biti veoma vezane ako pribegava ucenama ili je korumpiran (vidi tačku 8), ali najmanje što može da uradi je – pravilo druge strane, gde će ako već piše o kompaniji/brendu svakako probati da dobije njivogo mišljenje na datu temu.

10. Stalno očekivanje eksluziva i favorizovanja. Problem sa PR-om je što oni uglavnom daju svima iste informacije, a mediji se utrkuju ko će imati nešto više, nešto posebno i ekskluzivno. U toj igri između dve vatre i jedni i drugi moraju da znaju da ne može uvek sve - novinari da ne mogu uvek oni dobijati više od informacije, PR ljudi da nekada moraju biti fleksibilni i dovitljivi i da ne mogu sebi zatvarati vrata krutim procedurama, i stalnim ćutanjem ili škrtarenjem na rečima. Novinarima nekada treba dati „meso“, a od toga kako oni savlađuju ove prethodne tačke trebalo bi da zavisi i koliko će dobiti (ako izuzmemo ono kada su stvari na višem nivou, pa određene informacije cure baš određenim ljudima, ali to se najčešće završava na nivou višem od novinar – PR izvršilac).

  Ako se potrudim i da dam saopštenje i da dam izjavu elektronskim medijima, i da servisiram agencije, onda čemu pritisak da samo jednom mediju dam nešto posebno, što nema veze sa današnjom temom. Pitajte to sledeće nedelje, za danas je od nas vest ovo što smo dali.

kaže jedna od menadžerki za odnose s javnošću. Ne bih mogla do kraja da se složim s njom, a objašnjenje sam napisala u prethodnom pasusu.

Bez obzira na nove medije, nove alate i načine da novinari dođu do informacije, i dalje najveći procenat „mesa“ za novinarske tekstove stiže od službi za odnose s javnošću (Ako imate vremena bacite pogled na ovaj priručnik o današnjim izvorima vesti) . Zato je veoma bitno da se ove dve, delom slične, i kompatibilne profesije međusobno razumeju, poštuju i sarađuju. Dobar novinar znaće kako da iskoristi informacije koje dobija od osoba zaduženih za PR, gradiće dobre veze, i postaviti jasne granice, koje neće uticati na njegov profesionalizam i integritet. Dobar PR, koji je naučio kako da pravilno komunicira sa medijima, umeće da vodi  poziciju firme/brenda, bez „prečica“, uz  razumevanje novinarskog posla i shvatanje suštine novinarskog poziva i da novinari ipak, barataju informacijama a ne bajkama.

Inače, meni je vrlo zanimljiva situacija da, kada sam na Tviteru i Fejsbuku  postavila ovo pitanje i zatražila iskustva, svi su zdušno razglasili, ali slabo ko je otvoreno rekao šta mu smeta. Iako smatram da je ok ne narušiti odnose s kolegama i da je između ostalog posao PR-a asertivna komunikacija, smatram isto tako da se zarad boljitka obe profesije mora pričati otvoreno, jasno i  pre svega raditi na stalnom ispravljanju grešaka i učenju. Iskrene, dobronamerne kritike mogu nam samo pomoći u tome.

Pogledajte deo FB diskusije na ovu temu.

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao kao deo sponzorske akcije Linkgroup – podrške blogerima. Više o akciji.

305 total views, no views today

Svima je zajedničko da, ukoliko stave u bio iz koje medijske kuće dolaze, ili se ne kriju pod pseudonimom, sve što napišu kao novinari, ali i na tviteru, podložno je kritici, i često su voljno i nevoljno u dvosmernoj komunikaciji gde im se štošta zamera. Zato između ostalog društvene mreže i jesu toliko teške, i zato bitno menjaju novinarski posao. i ko ne može da se izbori s tim, ne treba da radi ovaj posao (a  zna da bude teško, naročito kad dolaze, kritike, opravdane i neopravdane od ljudi koji ne poznaju profesiju iznutra, a samim tim ni njeno funkcionisanje po mnogo ravni).

Koliko znam, nijedan medij kod nas nema pisano upustvo za svoje zaposlene kako treba da tvituju na korporativnom (volela bih da me neko ispravi ako grešim i da me uputi da li neka kuća ima takav dokument), ili ličnom nalogu. Zato i ne znamo kako će se odvijati stvari u nekim situacijama, poput ove:

Aleksandar Jovanović (@sirOliverrr), zamenik urednika „Telegrafa“, uz pretnje i bujicu ružnih reči napao je na twitteru  Nikolu Jovanovića (@peckopivo), koji stoji iza projekta @uredništvo, kolekcije novinarskih promašaja i loših naslova. Iako je lista subjektivna, i na momente preterana, pravo na javnu kritiku niko ne može da ospori.

Neće takvi pokušaju spasiti novinarstvo, ali lično, ne vidim nikakvog zla u tome da se na gluposti ukazuje. Uostalom, većina priloga na uredništvu nisu slučajne omaške neveštih novinara, već naslovi, vrsti i fotografije koje su smišljeno postavljene tu da šokiraju, pobude najniže pobude u ljudima, zaprepaste, navuku na tanak led. Zbog klika.

I to dobro znaju svi  – i oni koji na tu igru pristaju (jer ne mora se biti novinar, može se raditi na građevini, biti komercijalista, prodavati na pijaci, prodavati kolače kao ja ), oni koji to plasiraju, kao i oni (mi) koji to čitamo.

Svako ko se bavi novinarskim poslom, mora da zna da je njegov rad podložan kritikama. Nekada su to bila pisma čitalaca, danas nam internet daje mogućnost, za munjevitu, brzu, nekada i preterano grubu kritiku. Ali,onaj ko nije spreman da to čuje ne treba javno da piše. Nije prijatno, ni kada ti neko kaže u četiri oka, a kamoli „pred svetom“. Ali, na to se odgovara argumentom, boljim radom, ili bar pojašnjenjem. Ne pretnjama i bujicom psovki, koje su i lično i profesionalno neprimerene. Nadam se da će se ova situacija razrešiti na sudu.

Ono što je meni u celoj priči zanimljivo je: kako će i da li će reagovati Telegraf. Jer, oni su se našli u celom kontekstu, kao medij iz kojeg Jovanović potiče i zauzima visoku funkciju, i kao medij čiji su tekstovi povod sa sukob.

Postavlja se pitanje: da li ako medij stane iza svog novinara, koji je tužen ili napadan zato što profesionalno i časno radi svoj posao, treba s druge strane i da se ogradi ako novinar uradi nešto što se ne smatra profesionalnim ponašanjem (ne ulazim sad u moralnu, pa ni krivičnu odgovornost), ili još gore tim činom narušava ugled kuće za koju radi?

Moje lično mišljenje je da novinar, bez obzira što su nalozi na društvenim medijima njegovi lični, mora itekako da vodi računa o tome kako ih koristi, i da li će svojim ponašanjem da nanese štetu mediju u kojem radi. I da kao što sam već pisala, ljudi nauče da na društvenim medijima pišu samo ono što smeju da kažu čoveku kog gledaju u oči.

Ne znam za vas, ali ja jedva čekam odgovor. A vi?

272 total views, no views today

Dojenje je zdravo.  To je fakat. Žene žele da doje. Više od 90 odsto njih izađe iz porodilišta, a na otpusnoj listi piše da doje. Pa zašto onda  onda tako malo mama u Srbiji, kao i u svetu, doji svoje bebe (ah da i mi u nečem budemo vodeći). I zašto se ta cifra poslednjih godina smanjuje? Do tri meseca brojka isključivog dojenja spadne na  tridesetak, a do šest meseci na jedanaest odsto.

Dojenje je sjajna stvar, zdravo i za mamu i za bebu, mleko je puno hranljivih materija, sjajno za imunitet, dojenje je praktično, jefitno. Šta više  – mleko je besplatno, bla, bla, bla… I onda shvatiš da te slabo ko sluša, bla, bla…

Ne čitate dalje ni vi.

Dok vam ne zatreba.

Onda ste izgubljeni, sa svih strana vam govore suprotne savete, onda dođe neka „dobra duša“ i ponudi vam adaptirano. Naša tela su pametna, i što manje mleka beba popije manje se napravi u sledećoj turi. I to je put bez povratka ka prestanku dojenja. Zato samo 11 osto žena (svaka deseta!) do šestog meseca isključivo doji.

Među najvećim krivcima  za to su – napisaću jasno –  PROIZVOĐAČI adaptiranog mleka, koji svojim marketingom potkopavaju trud žena da doje.

Sad verovatno ide salva kamenica na mene, ali s obzirom na to da na srpskom jeziku na internetu (osim jednog teksta  Instituta Batut i nekoliko tekstova  i  u brošuri o dojenju Udruženja RODITELJ) nema NIŠTA o Kodeksu  marketinga zamena za majčino mleko, njegovom kršenju i perfidnim načinima kako ova industrija potkopava napore majki da doje, napisaću koju o tome.

 Šta mislite zašto proizvođači piva ulažu milione u reklame? A  proizvođači “ Koka kole“ i ostalih gaziranih napitaka? Radi profita, naravno. E sad zamislite proizvođača piva koji ima konkurenciju – pivo koje je nepoznatog sastava, mnogo bolje, mnogo zdravije, čiji sastav ne može da se prekopira, ma kako pokušavali,  i uz to je BESPLATNO. Šta bi probali da urade u tom slučaju – pa, da ZGAZE TU BESPLATNU KONKURENCIJU. Tako je i sa dojenjem. Majčino mleko je nebrojeno superiornije, bolje, zdravije a uz to je POTPUNO BESPLATNO. I to je problem.

Jer, svetsko tržište zamenskog mleka  za odojčad vredi neverovatnih 17 milijardi dolara i u porastu je 12% godišnje. Procenjeno je da za svako dete koje isključivo doji šest mjeseci, neće biti kupljeno hrane za novorođenčad prosečne vrednosti 450 dolara, globalno to je milijardu dolara izgubljenog profita. Procenjuje se  da roditelji dece koja ne doje samo za formulu u prvoj godini daju oko 1.700 dolara (inače, suprotno očekivanjima, procenat dojenja je niži u nižim slojevima društva).

Adaptirano mleko je loša kopija, o.k. nemamo bolju, i ona je sasvim dobra za one bebe koje mame ne mogu/ne žele da doje. Ali proizvođače adaptiranog mleka baš briga i za te mame i za te bebe, njih interesuje samo i isključivo profit. I rade sve da što manje beba pije besplatno mleko, a što više nihovo. Za sada im dobro ide . Da se razumemo – nisu oni jedini razlog zbog kojeg je procenat dojenja u Srbiji poražavajuće nizak. Ali jesu jedini krivci -  jer sve što ishodi  – mame koje nemaju dovoljno informacija, nedostatak podrške u zdravstvenom sistemu, porodici, predrasude vezane za dojenje, nedostatak podrške da majka prevaziđe problem koji ima i nastavi dojenje ako je to ikako moguće (ili ako je nemoguće da joj se uz dužno poštovanje i bez nametanja krivice objasni situacija i predlože najbolja rešenja), iza svega na kraju stoji kultura nedojenja, čijem stvaranju su u velikoj meri doprineli – ko? Proizvođači adaptiranog mleka.

Borba između dojenja i adaptiranog mleka je veoma neravnopravna, nije ni čudo što je dojenje bilo u nogdaunu, a i sad mu se ne piše dobro.

-          Žene doje manje više oko 400.000 godina. A zamene za majčino mleko prave se oko šezdesetak godina.  Pa kako su onda dojile bebe majki koje nisu imale mleko? I kako je moguće da se sa ženskim dojkama  tek u poslednjem veku desilo nešto tako strašno pa su izgubile svoju primarnu funkciju zbog koje su anatomski tu gde jesu?

-          Adaptirane formule  su prvobitno bile namenjene pre svega deci u sirotištima, jer tamo nije bilo ni njihovih majki, ni drugih žena, tzv dojilja.  Shvaćeno je da davanje neprerađenog mleka krave ima brojne loše posledice na odojčad. Jer su deca stvorena da piju majčino mleko, a ne mleko krave. Svi pokušaji da se napravi dovoljno dobra zamena nisu uspeli, a tačan sastav adaptiranog mleka čuva se kao najbolja tajna.

-          Koliko je onih koji  to mleko koriste uopšte gledalo sastav ili su jedine reference bile to što je pedijatar preporučio baš to, a ne neko drugo, i što ste videli reklamu gde piše – kao majčino?  Ne krivim rodtelje, naravno da će da slušaju preporuke pedijatra. Zato je na njima ogromna odgovornost, da pravilno procene da li toj određenoj bebi zaista treba uvesti dohranu ili ne. Gledali smo i javne izjave „estradnih zvezda“ kako neće da doje jer je adaptirano mleko bolje i punije hranljivih materija od majčinog (žena na Acu Lukasa) i koje su to čule od pedijatara?

-          Svetska zdravstvena organizacija (WHO)  je zvanično navela formulu  za odojčad kao poslednji izbor za ishranu bebe – na prvom mestu je  dojenje, na drugom mestu je izdojeno majčino mleko koje se dojenčetu daje putem bočice ili čaše, na trećem mestu se nalazi izdojeno mleko iz banke mleka ili od druge dojilje i, na kraju, na četvrtom mestu je  formula.

Ovo vam naravno u našoj zemlji neće niko reći osim retkih entuzijasta.  Banke mleka kod nas su tek u začetku i jedna jedina koju imamo na Institutu za neonatologiju nije dovoljna da podmiri potrebe prevremeno rodjenih i bolesnih beba koje se neguju u ovoj ustanovi. I onda žene koje nemaju dovoljno mleka ili pedijatri smatraju da beba ne napreduje dovoljno, zapravo i nemaju mnogo izbora…

Na primer u Velikoj Britaniji proizvođači formule troše najmanje 12 miliona funti godišnje na brošure, reklamne oglase i ostale vrste reklama, često u obliku „edukativnih materijala“. To je 20 funti po svakoj rođenoj bebi! Dok vlada potroši oko 14 penija godišnje po novorođenčetu na  promociju dojenja. Za našu zemlju podatke, naravno nemamo, ali  ovo nije baš mnogo fer, zar ne.

Da bi udružili svet u borbi protiv ove „nemani“ UNICEF i WABA (Svetska alijansa za promociju dojenja) još pre 20 godina doneli su Međunarodni Kodeks o marketingu zamena za majčino mleko, sa ciljem da se unese red u ovu haotičnu oblast, gde neetičko ponašanje dovodi  do ogromnog profita proizvođača i do nanošenja neviđene štete bebama, ali i njihovim roditeljima.

Pre nego što na mene skoče sve žene koje su iz ovih ili onih razloga bile prinuđene ili svojom voljom odabrale da decu hrane adaptiranim formulama,  da kažem da:

KODEKS ne zabranjuje da se adaptirano mleko proizvodi i prodaje, on samo  uređuje načine na koji to proizvođači i distributeri treba da rade i ZABRANJUJE MARKETING I REKLAMIRANJE ovih proizvoda. Onaj kome adaptirano mleko  treba znaće gde i kako da ga kupi.

Cilj  Kodeksa je da  njegovo poštovanje obezbedi da svaka majka dobije pravoremene i objektivne informacije o načinu hranjenja svoje bebe, na osnovu koji bi mogla da donese ODLUKU na koji način će da  je hrani. Dovođenje roditelja u zabludu donosi nemerljive štete kako za te bebe, tako za njihove roditelje, pa i državu – zdravstvenu, emotivnu, finansijsku .

Navešću osnovne postulate Kodeksa, a evo Vam linka na dokument Kodeksa o marketingu zamena za majčino mleko.

-          Vlade i države imaju odgovornost da sve majke dobijaju objektivnu i pravovremenu  informaciju o hranjenju odojčadi i male dece.

-          Informativni i obrazovni materijali, bilo pisani, audio ili vizualni, koji se odnose na ishranu odojčadi ili su namenjene trudnicama, majkama odojčadi i male dece, moraju da sadrže informacije o dobrobitima dojenja, ishrani majke i pripremi za dojenje kao i njegovom održavanju, negativnom uticaju na dojenje koje ima hranjenje na flašicu i kada je to potrebno o pravilnoj potrebi formule.

-          Ne sme da se reklamira, niti na bilo koji drugi način opštoj javnosti predstavljaju proizvodi  poput adaptiranog mleka, kao i flašica i cucli.

-          Donacije informativnih ili obrazovnih materijala od proizvođača ili distributera hrane za odojčad  dopuštene su jedino na zahtev i uz pismeno odobrenje odgovarajućeg vladinog tela  (koje kod nas ne postoji!) ili unuutar smernica koje je vlada objavila u ovu svrhu (U našoj zemlji odredbe Međunarodog kodeksa implementirane su u sledeću pravnu regulativu: Pravilnik o označavanju upakovanih namirnica namenjenih za ishranu odojčadi i male dece (Službeni list SCG 4/2005) , Zakon o oglašavanju (Službeni glasnik 79/2005) , Zakon o zaštiti potrošača (Službeni glasnik 79/2005) NIKO pojedinačn o  ne nadzire sprovođenje ovih zakona i podzakonskih akata).

-          Proizvođači i distributeri ne smeju da trudnicama, majkama ili članovima porodice nude uzorke proizvoda (adaptiranog mleka, kašica, cucli i sl).

-          Ovi proizvodi ne smeju da se reklamiraju ni na prodajnom mestu, kao ni da se tu daju beslatni uzorci, da se posebno izlažu, niti da se koristi bilo koja od ptomotivnih taktika kojom se podstiče prodaja.

-          Proizvođači i distributeri ne bi smeli da distribuiraju trudnicama, niti majkama  odojčadi i male dece nikakve poklone, predmete niti pribor kojima bi se promovisala upotreba zamena za majčino mleko ili hranjenje flašicom.

-          Marketinško osoblje ne bi smelo u službenom svojstvu ostvaruje bilo kakav kontakt sa trudnicama niti s majkama odojčadi i male dece.

-          Slikama ni tekstom ne sme da se favorizuju zamene za majčino mleko u odnosu na dojenje

Zdravstveni sistem

-          Zdravstveni sistemi su dužni da svojim zaposlenim pruže primerene infomacije o njihovoj odgovornosti za promociju dojenja.

-          Nijedan objekat u sklopu sistema zdravstvene zaštite ne bi smeo dase koristi za promociju domule ili drugih proizvoda o kojima se govori u ovom pravilniku.

To znači da u hodnicima, ordinacijama, i ostalim zdravstvenim objektima NE SME da se reklamira ništa od proizvoda kojima se Kodeks bavi. Poslednjih godina to se retko radi, ali se nalaze zaobilazni putevi – imena brendova „vrište“ sa podloga za presvlačenje, mantila, i raznih drugih predmeta opšte upotrebe koji kompacnije doniraju porodilištima. Ha, koliko ste puta videli postere sa formulama, cuclama, letke, pa čak i papirići na kojima lekari pišu imaju reklame?

-          Takodje nije dozvoljeno da osoblje predstavnici  proizvođača ni na koji način u zdravstvenim ustanovama ne dolaze u kontakt sa trudnicama i majkama.

Kada sam se prvi put porodila, jedna od sestara mi je prodala! knjigu o nezi bebe koja je prepona pogrešnih sabeta o dojenju, ko srećom nisam poslušala. Svojevremeno se Udruženju javila žena kojoj su predstavnici jedne velike kuće proizvođača adaptiranog mleka u porodilištu POKLONILI adaptirano mleko, tvrdeći da nema dovoljno svog. Za nekoliko meseci dobila je više od 5 kilograma! adaptiranog, ali uopšte nije shvatila  da je time potkopano njeno dojenje, već je tvrdila da je zahvalna njima na pomoći…

- Proizvođači i distributeri treba da pružaju samo naučne i činjenične podatke. Oni ne bi smeli da impliciraju ni stvaraju iluziju da je hranjenje na flašicu isto ili superiornije od dojenja.

-  Proizvođači i distributeri ne bi smeli nuditi zdravstvenim radnicima ni članovima njihovih porodica financijske ili materijalne podsticaje za  marketing adaptiranih mleka, cucli, flašica, čajeva i drugih proizvoda koji su predmet pravilnika, niti oni to smeju da prihvate.

- Uzorci dojenačke formule ili nekog drugog proizvoda obuhvaćenog pravilnikom  ne smeju se davati zdravstvenim radnicima, osim kada je to potrebno u svhru istraživanja. Oni ne smeju uzorke da daju majkama odojčadi, niti članovim njihobve porodice.

Etikete

-  Etikete moraju biti oblikovane tako da pruže neophodne informacije o pravilnoj upotrebi proizvoda, ali na način koji ne odvraća od dojenja.

- Proizvođači i distributeri formule su dužni da svako pakovanje ima jasnu, uočljivu, lako čitljivu i razumljivu poruku napisanu na njemu, ili na etiketi, na odgovarajućem jeziku, a koja sadrži:

1. reči “važno obaveštenje „
2. izjavu o superiornosti dojenja;
3. izjavu da proizvod TREBA KORISTITI isključivo po savetu zdravstvenog  radnika 
4. Uputstvo ua pravilnu upotrebu, te upozorenje na opasnost od nepravilne upotrebe.
5. Ni pakovanje ni etiketa ne smeju da sadrže SLIKU ODOJČETA; niti bilo kakvu sliku ili tekst koji bi idelizovao upotrebu adaptiranog mleka. Smeju da stave grafičko rešenje koje omogućava prepoznatljivost proizvoda.  Pojmovi kao što su “humaniziran” i “majčinski” ili slični pojmovi ne smeju da se koriste.

Šta ovo u praksi znači – da na formuli NE SME da piše – najbolje za bebe, kao majčino, ne sme da  bude slika bebe niti bilo koja slika koja idealizuje formulu a na uštrb dojenja.

- Etiketa na prehrambenim proizvodima koji spadaju u opseg ovog Pravilnika mora sadržavati i sledeće:

1. sastojke,
2. sastav/analizu proizvoda,
3. uslove skladištenja,
4. broj serije i datum do kojeg se proizvod mora potrošiti, uzimajući u obzir klimatske uslove i skladištenje.

Ovde sam samo ukratko navela osnove  Kodeksa, koji je za ovih dvadesetak godina ratifikovalo šezdesetak zemalja, a medju njima i naša. Tamo gde se on striktno sprovodi, kao u Švedskoj, procenat dojenih beba je znatno viši od onih gde se ne poštuje (Britanija, SAD, Srbija). Sistem kontrole u našoj zemlji ne postoji, jer niko ne radi organizovani i sistemski nadzor i zaštu dojenja i trudnica, i majki. S obzirom da Radna grupa za bebi frendli plus za tri godine nije stigla dalje od imenovanja Nacionalnog koordinatora za Bebi frendli, Udruženje RODITELJ će probati da uz pomoć roditelja i svih dobre volje radi nadzor primene Kodeksa i upozorava na one koji ga krše. Zato Vas molim da iskoristite društvene mreže i ako vidite/čujete da se krši bilo šta od ovoga što sam navela u tekstu da uslikate, snimite i pošaljete na info@roditelj.org.

p.s. Očekujem da se ovaj tekst neće dopasti nekim mamama koje nisu dojile.  Posle sedam godina bitke po ovom pitanju, znam da uvek ima neko ko pogrešno protumači dobru nameru, te se tim mamama unapred izvinjavam ako ih bilo šta od izrečenog vređa. Svaka mama koja nije dojila svoje dete, bez obzira na razlog, treba da zna da neće dobiti nikakvu osudu ni od mene ni od Udruženja RODITELJ; samo podršku i reč razumevanja, a ako reši neko od sledeće dece da doji, nudimo joj pomoć naših mama savetnica.

468 total views, 1 views today

Ali, osim klasičnog „šuma“ (gomile nepotrebnih informacija kojom znaju oni koje pratite da zatrpaju time line), primetna je jedna zanimljiva pojava, koju  ne umem najbolje da definišem  - ljudi određenim osobama  na twitteru često napišu stvari koje, sigurna sam oči u oči ne bi mogli ili smeli!  Psovke, vredjanja, „pljuvanja“, postali su deo okruženja mreže koju su sami njeni korisnici nazivali elitističkom i davali joj nebrojene prednosti u odnosu na Facebook na primer.

Naročito se ne štede lične uvrede prema javnim ličnostima, a jednom započeta igranka, besomučnim rt-ovanjem i  fejvovanjem i nadmetanjem ko će visprenije i rečitije izvrgnuti spomenutu osobu ruglu traje satima, nekada i danima. I dok akteri samozadovoljno uživaju, a oni koji žele da budu prihvaćeni hvale takvo ponašanje, sve to kod mene, a verujem i mnogih drugih korisnika najčešće izaziva neopisivu mučninu. Tako smo bili svedoci „urnebesnog“ zabavljanja na račun glumice Ivane  Žigon, sprdanja sa njenim temperamentom, verskom pripadnošću, načinom govora, čak i sa time što ne koristi društvene mreže (ne znam stvarno gde to piše da pozorišna glumica MORA da ima internet ili twiter). Isto se pre neki dan desilo Ivanu Bosiljčiću, a poslednja „žrtva“ je Aleksandar Stojanović novinar i sportski komentator RTS-a,  koji ovih dana komentariše sa sportskih arena Olimpijskih igara u Londonu.

Rad javnih ličnosti, bez obzira na posao kojim se bave, javan je i samim tim dostupan kritikama. U tim slučajevima, naročito ako su u pitanju političari, koje direktno bira narod ili predstavnici  državnih ustanova, javnost, pa i ona na twitteru  i ostalim društvenim mrežama,  igra ulogu neke vrste kontrolnog mehanizma koji svojim kritikama treba da učini da rad tih javnih ličnosti bude bolji, a oni svesni da su „posmatrani“.

Ali to nikom ne da je za pravo da te osobe lično vređa, omalovažava, naziva pogrdnim imenima, lično se s njima razračunava, umesto da se samo zadrži na kritici njihovog rada. Twitter bonton bi valjda trebalo da bude manje ili više sličan  kao i bonton u komunikaciji uživo? To što smo skriveni iza avatara ne daje nam za pravo da napišemo stvari koje ne bi mogli da izgovorimo, gledajući tu osobu u oči.

Aca Stojanović akvitno vodi tvitter nalog i  trudi se da tvituje o stvarima vezanim za posao kojim se bavi. I potpuno je legitimno da  mu oni koji ga prate, upute ličnu kritiku za njegov rad, to i jeste lepota dvosmerne komunikacije koju twitter nudi.  Aca Stojanović radi za Javni servis, televiziju koja se finansira od TV pretplate koju plaćamo (bar onaj naiviniji deo društva, poput moje porodice), i sasvim je  legitimno tražiti i kroz ovakve kanale kvalitetniji program, ukazati na to šta se loše radi,  predložiti šta bi moglo da bude bolje, preneti svoj utisak. Komunicirati.  Ali udarati „nisko“, bez potrebe,  besmisleno je i nevaspitano.

Nazivati ga idiotom, neznalicom, ređati po njemu salve uvreda, često i skriveni iza nicka koji ne znači mnogo je  ružno, nevaspitano i na kraju krajeva nije efektivno.  Jer takve „kritike“ njemu neče značiti ništa – možda će se neko vreme osećati loše, blokirati nekog korisnika. I ništa više.

Kritike da  ovaj kolega komentariše sportove kojima nije dorastao po znanju verovatno stoje, ali za mene je pravo pitanje – zašto RTS nema plejadu kvalitetnih komentatora, specijalista za svoje sportove, nego pravi “multipraktike?

Na Olimpijadu nije krenuo sam, već ga je poslalo rukovodstvo RTS-a. Dakle, ako je neko nezadovoljan kvalitetom voditelja na RTS-u, oni su logična adresa. Aca Stojanović je čovek koji je dobio novinarski zadatak. I on ga radi ozbiljno, profesionalno, najbolje što on ume.  Ne znam da li je iko od tih koji se prave pametni na društvenim mrežama uputio neko protestno pismo Javnom servisu na primer.

Ukusi su različiti, ali recimo ja gledam samo sportove gde poznajem makar osnovu igre, te zaista nema potrebe da mi komentator objašnjava kako se zove koji šut, šta je ofsajd a šta aut. Ali je potrebno da zna finese, da poznaje taktiku, da  ima zanimljive izjave stručnjaka na tu temu. A to je nemoguće ako jedan čovek prati gomilu sportova odjednom.

Od svih koji pametuju i utrkuju se ko će više da vređa, volela bih da vidim bar jednu osobu koja bi umela da savršeno popuni prazninu i tišinu od 90 minuta, na primer, koliko traje jedna fudbalska utakmica? Ne treba da nam govori ko je kome dodao loptu, to i sami vidimo.

A, da vas vidimo junaci?

To se uklapa u sveopšti trend potcenjivanja novinara i posla koji obavljaju, kao i njihovog izjednačavanja sa površnim i glupim pojedinicima u novinarstvu, kakvih ima u svakoj profesiji. Novinarstvo je potplaćena, veoma teška i naporna profesija, i oni koji su tu i dalje, zaista vole svoj posao, inače bi već odavno prešli na neka „bolja“ mesta.

Ne znam da li da citiram jednu od mojih omiljenih izraza rđavom k…. i dlaka smeta, te je našim twitter patriotama smetalo i što je voditelj preterano emotivan, što viče i raduje se za svaki naš poen. Za mene to može da bude samo plus, uvek su me užasno nervirale „drvene Marije“, naročito kada igra reprezentacija. Ok,  ako gledam klupski sport, nije mi baš prijatno ako voditelj očigledno navija za određeni tim, ali ako to ume šarmantno da nosi, bude mi čak i zanimljvio.

Inače,  primetan je taj trend, sasipanja u lice javnim ličnostima i osećaja lažne moći, javnih rasističkih, nacionalističkih i drugih vređajućih ispada na društvenim mrežama.  I to nije pojava samo kod nas, dešava se i globalno, „žrtve“ su svakodnevno i obični korisnici, samo nam vipe upada u oči ako je neko javna ličnost. I twitter se sprema da se razračuna sa ovom pojavom, a pitanje je delikatno jer  svaka moguća zabrana može da zadite u slobodu govora, pa će trebati puno opreznosti.

S druge strane imamo i pojavu drugih javnih ličnosti koje su „otkrile“ društvene mreže i oduševljeno ih koriste,  na taj način prikupljaju fanove, pratioce, ali i koriste priliku da se razračunaju s drugim osobama. Ali, to ne znači da ono što izgovore na društvenim mrežama nije javno i ne može da povuče neke posledice. U ovom slučaju, veoma ružne stvari napisao je Danilo Ikodinović, koji je u poslednje vreme pasionirani korisnik tvittera – način na koji mu se lično obraćao,  ili komentarisao bez „menšna“, bez obzira na njegovo mišljenje o Stojanoviću kao novinaru, i na njegove novinarske kvalitete, nije dostojan jednog nekada vrhunskog sportiste i člana reprezentacije. Jedno je twitter shvatiti kao mesto za opuštenu i neformalnu komunikaciju, ali ako si javna ličnost, nekada idol mnogima, najmanje što možeš da uradiš je da vodiš računa ŠTA i KAKO govoriš na mreži.

PS: ne poznajem lično Acu Stojanovića

P.S.2:  i sama sam više puta napisala ili retvitovala neku kritiku koja se odnosila na njegov ili rad njegovih kolega sportskih komentatora. To smatram korisnim, i uvek bih volela da se moj rad kritikuje, tako da mogu da izvučem pouke iz svojih grešaka.

238 total views, no views today

Doživeo je evoluciju, i po svemu sudeći,  menjaće se i dalje. Današnji razmaženi čitaoci zatrpani su informacijama koje ih zaskaču sa svih strana, a na naslove se to odražava tako što moraju da budu sve direktniji, sve upečatljiviji i, na žalost, često sve vulgarniji i „žući“, da bi makar na kratko, privukli pažnju. Od onog naslova koji se gajio u našim novinama u drugoj polovini dvadesetog veka – gotovo samostalne novinske forme s igrom reči, rebusima,  dosetkama, dvosmislicama– nije ostalo gotovo ništa…

Princip  - što manje reči, na kašičicu, ali onih ubojitih,  obično je recept za uspeh naslova, ali u tome treba imati meru,  urođeni osećaj za naslove i staviti se na mesto čitaoca. Mnogo je dobrih novinara koji nisu majstori za naslove, ali urednik bi morao da bude makar jako dobar u toj veštini. Jer, može da se desi da davanjem lošeg naslova upropasti šanse sasvim solidnom tekstu. Ko nema umeće slikovitog opisivanja i najapstraktnijih pojmova i ne vlada odlično srpskim jezikom i njegovim bogatstvom reči, teško da će biti dobar u davanju naslova.

Zato je poželjno da naslov  dobro zvuči, da zrači lepom jednostavnošću ili da bude izazovno neobičan, zagonetan. Dobar naslov je tačan i precizan – izuzev ako svesno ne želi da postavi dilemu, mada pitanja u naslovu treba izbegavati, ako u tekstu nemate makar i naznaku mogućih odgovora, ili stvarnu dilemu.

Naslov može da osveži i najdosadniju i lošu vest. Čitaoci često ne čitaju cele novine, ni cele tekstove, oni najpre pregledaju naslove i naslovne blokove (nadnaslov, naslov i podnaslov, uz sliku i potpis za sliku čine  tzv. opremu teksta), i najpre čitaju one koji im najviše privuku pažnju. Neke tekstove verovatno nikada ne pročitaju, u velikoj meri zbog lošeg naslova.

Iskustvo kaže da ako čak i neko ko je dobar u davanju naslova ne može da izvuče dobar naslov u tekstu, onda taj tekst nije dovoljno dobar, privlačan i jasan.  Jer, naslov je “isto što i krovna konstrukcija za zgradu”, bez dobrog naslova, „kuća“ od teksta je jednostavno nedovršena.

Ništa vam ne garantuje da ćete moći da naučite da dajete dobre naslove, niti će svaki vaš naslov uvek biti odličan. Ali, ovi saveti vam mogu pomoći da uvek napravite solidan naslov.

Saveti

• Kada je moguće, dobro je da naslov nema više od tri, četiri reči, ljude zamaraju predugi naslovi (osim kod naslova na web-u gde ovo pravilo ne važi, o tome u drugom tekstu)
• Ali, ne treba „štrihovati“ naslov po svaku cenu, jer se može dobiti glupa, besmislena ili još gore dvosmislena konstrukcija

Tako se potkradu brojne jezičke dvosmislenosti u navodnicima, kao potreba za ekonomisanjem prostora u štampi: „Kovanje saveznika“, „Ozbiljna pretnja vlasti“, „Virtuelne šefice potisnule domaćice“,“ Zavođenje novinara“, „Masakr vernika“, „Prisluškivanje ministara“… Izvor mukesajezikom.rs

• Nemojte čekati da završite kompletan tekst, pa onda da smišljate naslov, ako vam naslov nije „iskočio“ tokom pisanja, onda vam tekst i nije baš sjajan.
• Naslov se ne izmišlja – on treba da je srž glavne informacije
• Naslov morate da prilagodite novinama za koje pišete – ne možete raspevani literatni naslov staviti u ekonomski nedeljnik, kao ni „mlak“ naslov u sportske novine.
• Takođe, treba imati u vidu i novinarski žanr, potpuno će drugačiji naslov imati vest o tome da se gase izbeglički kampovi, od reportaže iz jednog takvog kampa.
• Prilikom davanja naslova, kada može, vodi se računa i o prelomu, na koliko stubaca ide tekst, jer u novinama nema „praznog prostora“
• Izbegavajte infinitiv – njegova preterana upotreba nije u duhu našeg jezika, i dok se u tekstu ponegde može oprostiti, u naslovu je bezlična i bleda, i kvari utisak. Uporedite uostalom:

 “Treba naporno raditi do ulaska u EU“ ili „Moraćemo naporno da radimo do ulaska u EU“

•  Neka ton naslova i teksta bude  usklađen – ako je tekst veseo i duhovit, neka i naslov bude takav. Ako vas je tekst ganuo, treba vam naslov koji će da pogodi „žicu“. U našem novinarstvu primetno je gadjanje zvučnim i preteranim naslovima, dok u tekstu ničeg ili skoro ničeg sličnog tome – nema.

Svojevremeno sam pisala tekst o čoveku sa gangrenom u nozi, kojeg šetaju od ustanove do ustanove,  i niko ne želi da mu amputira nogu. Naslov koji sam stavila bio je –

„Odsecite mi nogu, molim vas!“

Takav naslov bio je dobar u ovom slučaju jer je direktan, jak, ali i tačan, jer čovek zaista to moli. Preterano i prečesto korišćenje ovakvih direktnih izjava i citata, kao i uzvičnika u naslovima dovodi do toga da  se na njih mnogo manje reaguje – kao kad 101 put kažete „Dr’žte lopova!“. Dakle, štedljivo i sa citatima i sa uzvičnicima.

Previše uzvičnika čini da oguglamo na „jake“ naslove i reči

Urednici nekada i namerno provociraju čitaoce, svesni da će to uticati ne samo na prodaju, već i na čitanost:

„Fudbaleri ostali bez Kurca“ -  prezime fudbalera upotrebljeno u „nezgodnom“ padežu.

U Jutarnjem listu u Hrvatskoj izašao je ovakav naslov:

„Žohar u saborskom restoranu“, sa podnaslovom: „Gamad na ručku“.  

Provokacija, nema šta J

• Nemojte da budete sujetni - naslov koji dajete je samo predlog, velike su šanse da on neće opstati u tom obliku. Ali, nekada vaša ideja može da bude odlična, i zadržana sa manjim ili većim izmenama.
•  Nemojte uzimati za zlo urednicima, od kojih neki prosto uživaju da „kasape“ naslove, naročito ako u tekstu nemaju gde da vam intervenišu.
• Dobro pogledajte naslov, da ne sadrži materijalnu grešku. Ako može, pogledajte naslov i  ore nego što urednik pošalje tekst na prelom, da se ne bi dogodilo da vam izađe tekst sa ovakvim naslovom:

„Obeležen dan borbe protiv antifašizma“  - Jutarnji list

• U želji da privuku na čitanje – naslovi su često preterani, netačni, neprecizni. Tipičan senzacionalistički naslov, iz kojeg stoji ne tako šokantan tekst:

„Estrada u ponoru: Slavni u bedi!“

A u tekstu se govori o poznatim glumcima, pevačima i ostalim javnim ličnostima (koji kod nas nisu nužno estrada, a još manje slavni), koji imaju mala primanja, ili nemaju penzije.

• Strogo vodite računa da aluzijama i igrom reči nekog ne povredite ili uvredite. Primer iz hrvatskih novina

„16 mrtvih i nestalih: Česi umiru plivajući“.

Ili ovde, gde nema mesta igranju reči i rimama

„Oca i sina ubila mina.“

Takođe, sećam se naslova iz moje kuće, „Novosti“  – „Žito život pokosilo“, koji je s jedne strane  zanimljiva igra reči i bio bi dobar, da nije strašan, jer se  u tekstu radilo o detetu koje je ubilo žito koje se obrušilo u ambaru.

• Vulgarnosti i preteranog danas imate u svim novinama, ne samo onim koje se deklarišu kao žuta štampa.  Ne znam da li utiču na čitanost tih članaka, ali meni naslovi poput:

„Jebala čvorka“ ( Kurir)

„Rat guzama“ (Blic) ne samo da su degutantni, već u neskladu sa novinarkom profesijom.

Više ni „ozbiljne“ novine i sajtovi nisu imune na kič, neukus i degutantne naslove

Naslov mora da bude jasan, i tačan, pre svega ostalog. „Umiranje u lepoti, kratkoća i sve ostale osobine su manje važne, ako  napravite naslov koji je i netačan, i zvuči besmisleno:

„Zagrebačka banka zadovoljna brojem pljački poslovnica“.

U tekstu koji  govori o tome kako je broj pljački poslovnica smanjen, pa su u banci zadovoljni tim smanjenjem.  Bolji naslovi bi bili:

-          U zagrebačkoj banci stali na put lopovima

-           Sigurnosne mere (zagrebačke banke)  proredile pljačke

Često se koriste citati, izreke i parafraze poznatih književnih dela. Treba ih koristiti štedljivo i ne preterivati, jer često znaju da budu odlika neinventivnih „davača naslova“.

„Ministru nema ko da piše“

„Sto godina radova“

„Prvi put s bebom na -  brčkanje“

• Višeznačni  i naslovi sa stilskim figurama – mogu da budu veoma dobri ako su dobro promišljeni i izvučeni iz teksta

„Gašenje dima“, „Cena besplatnog“

Gotovo svaki naslov se može popraviti, ali ima i takvih koje bez velikogudubljivanja u tekst, a možda ni tada, nije moguće popraviti. Takvi su naslovi:

„Odlučnije protiv slabosti/korupcije, problema…“, „U matici života“, „Rast cena“…

• Kako u tekstu nije dozvoljeno da novinar daje vrednosne sudove i kvalifikacije, u naslovu je to nedopustivo!

nedavno sam pisala baš o primeru jednog takvog, novinarski lošeg i neetičnog teksta, sa katastrofalnim naslovom  - Besramni generali tuže državu i traže plate iako su u penziji…

NAPOMENA:

Ova pravila u veeelikoj meri se menjaju kada je u pitanju NASLOV na WEB-u, a o tome pišem u sledećem tekstu.

UPDATE:Dva sjajna priloga  o naslovima:

E novine su napravile presek aktuelnih gluposti u naslovima: Srpkinje se utapaju u alkoholu

A B92 je u tekstu koji poziva na smenu/ostavku guvernera Šoškića  stavio po meni, sjajan naslov:

Šoškiću, skini nam se s kursa!

 

588 total views, no views today

Ta sva pravila, zapisana na parčetu papira, možete da bacite! Jer, nema procedura i mehanizama koji će omogućiti građanima da se pravila ispoštuju a oni koji ih ne poštuju – kazne.  Nema dosledne primene zakona, što iz ugla građana izgleda potpuno isto kao da ti zakoni nisu ni doneti!

Na primer, moja drugarica je nedavno kupila cipele (po prilično visokoj ceni) u butiku Chic.  Posle manje od mesec dana, jedna cipela je oštećena, a pritom je ona sigurna da nigde nije udarila, ogrebala i slično. Otišla je kod prodavaca da se žali i u zakonskom rok podnela pisanu reklamaciju. Uz neljubaznost i aroganciju, koju će valjda jednom regulisati tržište, a ne zakoni, dobila je odgovor da ne uvažavaju njenu reklamaciju, jer je oštećenje nastalo – nošenjem!

Da se radilo o obući koja je nošena mesecima, verovatno bi bili u pravu, ali ako je u pitanju nošenje od  nekoliko puta, ne znam zaista kako bi  moglo da ih ošteti a da ne uključuje da ih je neko pregazio kamion, ili da su udarane čekićem. Takvo ponašanje najblaže rečeno iskazuje neposlovnost ali i nepoštovanje prema kupcu, koje je u nekim slučajevima dovedeno do apsurda, poput onog sa „Bošovom“ rernom za šporet, gde su od nezadovoljnih kupaca tražili da ispeku pitu kao dokaz!

Drugi problem je što nemate jednu instancu na koju ćete usmeriti svoje nezadovoljstvo, iako su pravila jasna.  Tržišna  inspekcija je  skrajnuta, i vrlo često „nenadležna“ – kao u ovom slučaju, kada su mojoj prijateljici rekli da ako prodavac ne želi reklamaciju, ona je dužna da o svom trošku uradi veštačenje kojim će se utvrditi uzrok oštećenja obuće. Ta informacija osim što ni na koji način ne štiti potrošača, već očekuje od njega da on obavlja posao neke ustanove, još je i netačna, jer je ovo obaveza prodavca prvih šest meseci po kupovini!

Pritom, tržišna inspekcija  kojoj se drugarica takođe obratila, nije  u ovom slučaju izvršila inspekcijski nadzor,  kako to nalaže zakon, kada je u pitanju rešavanje reklamacija, već je dala samo usmeno uputstvo potrošaču kako da se sam bori sa vetrenjačama.

A sledeća bolna tačka – organizacije za zaštitu potrošača, na čiji teren je dosta toga prebačeno novim propisima. Ali, oni, iako praktično nevladine organizacije koje bi trebalo da budu nezavisne i od vlasti i od korporativnog sveta, iz nekog razloga,  svoju ulogu, da štite prava potrošača, još ne ispunjavaju. Najpre, tih organizacija ima tako mnogo i nepoznate su hijararhije, teritorijalne organizovanosti, pa ste prinuđeni da lutate kao guska u magli i okrećete mnogo telefona na koje se niko ne javlja, napišete mnogo mejlova na koje niko ne odgovori, ili da dobijete „kopi pejst“ pismo koje NE REŠAVA VAŠ problem.

I tako, većini kupaca na nekom od ovih prethodnih koraka postaje zlo da se bakće sa tim i priča se završi tako što nezadovoljan kupac ostaje nezadovoljan, prodavci zadovoljno trljaju ruke jer su namagarčili još jednu mušteriju. Nije ih briga da li će ta mušterija ponovo kupiti kod njih, ni da li će ih stotine prijatelja i poznanika oštećene osobe izbegavati ih u širkom luku. Jer to je „serbian vej biznis“, uzmi pare i pali. U slučaju butika Chic, dok ne shvate kako treba da se poslovno ponašaju i na koji način se neguje zadovoljan i lojalan mušterija, svi moji prijatelji i prijateljice i njihovi prijatelji i njihovi prijatelji potrudićemo se da loš glas, koji se hvala Bogu uvek daleko čuje, ode što dalje.

Naravno, medalja ima i drugu stranu, i ne sporim da mušterija ima svakakvih. Ali, opet Zakon o zaštiti potrošača neka bude oslonac i  o prodavcima, nek se pripreme, nek znaju svoja prava ali i OBAVEZE, nek napišu Pravilnik o postupku reklamacije i imaju ga spremnog za mušterije, a pre svega nela budu poslovni i korektni, tako će izbeći 99 odsto problema!

Jer  nas naša država, kao i u mnogim drugim stvarima štiti na papiru, a u stvari ostavlja prazan teren za gerilsku borbu po principu – sve moraš sam.  Ne mrzi me da se bakćem sa neljubaznim i bezobraznim prodavcima, i lošim uslugama, ali takvi kao ja su još manjina, nadam se ne zadugo. Meni je, kada sam bila izuzetno nezadovoljna uslugom kompanije Simpo, pomoglo to što sam poznavala Zakon o zaštiti potrošača i njime „pretila“. Na kraju sam isterala svoje, ali uz izgubljena dva meseca, mnogo nerviranja i besa. Ali sam im se odužila prigodnim postom, pa verujem da mnoge mušterije kada krenu u istraživanje gde i šta da kupe, „naprasno“ odluče da izbegnu Simpo u šikom luku. 

Isto toplo preporučujem i za Butik „Chic“,  jer je prevencija izgleda najbolje i jedino rešenje za nas napaćene potrošače.

 Foto

UPDATE:

Drugarica je dobila info od jednog od Udruženja da će dobiti svoj novac nazad. ALI, ne lezi vraže,  prodavci se i ovaj put srozavaju nisko da ne mogu dalje, tako što su ODBILI da prime poštu, i nalog se vratio Ima li kraja lošem shvatanju poslovanja?

153 total views, no views today

Došli smo do one tačke kada se na delu može videti koliko je lako da jedan bloger izgubi kredibilitet zajednice,  i ma koliko ona bila mala, taj pad jako zveči jer on iz te zajednice nema gde.  O tome kako greške u koracima mogu da utiču na kredibilitet blogera (a samim tim i famozni #uticaj), ovih dana se osvrnula nekolicina blogera, a na blogu Dragana Varagića, osim njegove analize situacije, možete naći i linkove ostalih koji su pisali na ovu temu. Izdvojila bih i jedan tekst iz PR ugla, Brend ambasadori, ili kome verovati, Jasmine Krstić Latinović.

Malo sam proćaskala sa Draganom Đermanović, jednom od autora  Preporuka, koja uz to dobro poznaje situaciju sa obe strane, a često je i veza između korpo sveta i blogera.

Koliko dugo ste radili na ovim preporukama, i ko su bili ljudi koje ste konsultovali? Da li je to na neki način sublimirano dosadašnje iskustvo sa blogerima, ili ste gledali u „komšiluk“ stavljajući druga iskustva na papir?

Preporuke o odnosima s blogerima su rezultat iskustva u radu na “obe strane” kako moje lično, tako i kolega Miloša Đajića,  Dragana Varagića i Miloja Sekulića. Temu smo često pokretali, Miloje i Dragan glasnije i češće od ostalih, ali se čini da je ovo prvi put da je u najjednostavnijoj formi artikulisana lista važnih stvari u ovoj, za Odnose s javnošću, novoj disciplini. Kao kreator Preporuka o odnosima s bolegirma, DSOJ će je rado ustpiti na dalje korišćenje i naravno razradu i kolegama i partnerskim Udruženjima u regionu.

2. Ako bi preporuka  za PR struku morala da bude u jednoj rečenici, kako bi ona glasila?

Blogujte!

3. Čini se da je najveća dilema iz osnosa korporativni sektor/blogeri razjašnjenje termina plaćanje, i razgraničavanje reklamiranja od PR-a (stara boljka koja se sada samo reflektuje na relativno novom mediju). Šta bi poručili blogerima u tom smislu? Jer, naša blog scena došla je do tačke kada blogeri vide priliku da od bloga i zarade, kako sprečiti da naprave grešku „u koracima“?

Jednom me je prijatelj opomenuo da je materijalziacija intelektualnog rada upravo njegova finalna konfirmacija. U zarađivanju od blogovanja nema ama baš ništa loše. Ima, međutim, u obmanjivanju čitalaca. Isto kao i u tradicionalnim medijima. Prilikom pisanja “plaćenih” postova važno je informisati čitaoce o tome. Važno je ne samo zbog čitalaca, već pre svega zbog daljeg etabliranja samog blogera koji se na taj način brižno i odgovorno odnosi do svoje publike. Blogeri zaboravljaju ponekad koliko su teško gradili svoj ugled. Dovođenje čitalaca u zabludu – prvi je korak do urušavanja tog ugleda. A sve se (sa)zna! Uvek neko zna više, bolje i detaljnije od nas. I to će sa drugima da podeli. Pre ili kasnije bloger može biti iskompromitovan jer je svoje reči prodao na obe strane: svojoj publici i naručiocu posta. Nije to poštena trgovina u mediju poverenja, što blogosfera primarno jeste.

4. Koliko znaš primera dobre prakse, gde se odgovarajućim disclaimer -om bloger jasno naznačava odnose sa korpo svetom – reklame, poklone, PR? Meni recimo pada na pamer Milojev blog (u vezi sa političkim strankama) i ovaj kozmetički blog – http://makeupandmore.net

U svetskoj praksi to je uobičajena praksa. Kao što rekoh, takvo obaveštenje ne umanjuje značaj posta, njegovu težinu, sadržaj ili SEO potencijal. Ali uvećava vezu sa čitaocima koji razumeju poverenje koje bloger sa njima deli deleći i ovu informaciju javno. Jedan od skorijih dobrih primera je post veoma popularnog Krisa Brogana u kojem je transparentno pojasnio motiv pisanja (već u samom naslovu), ali i napravio zanimljiv post, sa videom koji govori sve što odeljenje promocije nije imalo prilike da kaže i sa više od  80 komentara istinski poziva na interakciju. Promovišući tek šreder za papir!

Zaista nije teško biti fin! I za to pride biti plaćen.

5. Po tvom mišljenju kome će trebati više edukacije u smislu preporuka, korporativnom svetu ili blogerima? Koliko, po tvom mišljenju treba da prođe vremena dok ovakvo ponašanje postaneuobičajeno?

Edukacija je uvek potrebna i potrebna je svakoj strani. Možda korporativnom svetu malo više, jer blogeri su ipak povezan svet. A veze znače odnose, a odnosi podrazumevaju poverenje. Blogeri znaju ili će se lako prisetiti zašto su tu gde jesu – u prilici da neko plati pisanje posta na njihovom blogu. A tu su kako zbog sebe i kvaliteta koji su ponudili, tako i zbog publike koja im je na kvalitet uzvratila pažnjom, interakcijom i naravno poverenjem. Proći će taman onoliko vremena i nemilih slučajeva koliko je potrebno. Sasvim sigurno – više nego li je neophodno! Ovakvi tekstovi su svakako od pomoći i hvala na prilici Angelina i doprinosu pri aktiviranju tako značajne teme u svetu komunikacija.

6. Kakvi su dalji koraci online sekcije DSOJ, imate dosta materijala za rad, čini se?

Tako je: posla je previše, ali interesovanja premalo. Pre svega je potrebno ohrabriti kolege iz struke da se aktivnije uključe kako u rad same sekcije tako i u “vode” društvenih medija kojima polako plovimo bez obzira kojim se aspektom PR-a bavimo. Sekcija za online PR Društva Srbije za odnose s javnošću prva je takva sekcija u regionu. Ponosni smo na proaktivnost samog Društva, ali ne i na reaktivnost nemalog broja naših članova. Ipak, verujem da dolaze bolji i interaktivniji dani! Za PR, al ii za blogere.

MOJA RAZMIŠLJANJA:

• Dobro je što se i o ovom, sve važnijem pitanju razmišlja među onima koji se bave odnosima s javnošću.
• Na žalost, činjenica da mali broj članova DSOJ ozbiljno shvata online PR,  web i sve njegove resurse, ostavlja malo nade da će nešto od preporuka biti i primenjeno, a samo Društvo nema mehanizme niti bi to bilo poželjno, da „natera“ kompanije da se ponašaju u skladu sa preporukama, ili u skladu sa nekim budućim etičkim pravilnikom koji bi regulisao odnose sa blogerima
• Čini se da moramo da odležimo „dečije bolesti“ blogovanja, jer vreme krize u kojem živimo, ostavlja malo manevarskog prostora blogerima, koji, ako konačno imaju vredan „proizvod“ (a posete i kredibilitet čitala im daju) teško će odoleti da ga ne prodaju i da ne pristanu na polovične i pogrešne dogovore – kao na primer plaćanje PR članaka
• S druge strane, blogeri imaju legitimno pravo da za ono što jeste za plaćenu objavu da traže da se ta objava plati. Kao što treba da blogeri dobro upravljaju svojim brendom, agencije i kompanije to treba još više, jer  „poturanje“ tekstova i traženje da se oni objave iako niti su zanimljivi, niti je taj bloga odgovarajuća ništa za to, donosi više štete nego koristi obema stranama
• Ali, smatram isto tako da nema opravdanja da bloger takvu, plaćenu objavu JASNO ne iskomunicira kao plaćenu. Nema. Platiće je on, gubitkom kredibiliteta, na kraju.

Imam još štošta da dodam na ovu temu, ali mislim da je bolje da se diskusija nastavi u komentarima, a i napisaću update kada shvatim šta mi sve u ovoj slagalici nedostaje.

114 total views, no views today

Ono što nijedan od objavljenih tekstova nema, ima list „Alo“,  koji je pokušao da proveri priču (a u skladu sa zanatom novinarstva, da nije svakom izvoru verovati). Od poznate novinarke su dobili izjavu da ona nije dala nikakav intervju, već da je njeno neobavezno ćaskanje( off the record) iskorišćeno  i od toga bez njenog znanja napravljen intervju.

- Ne želim ništa da komentarišem. To je bio jedan neformalan razgovor sa studentima i to nije trebalo, niti sam ja želela, da izađe u javnost. To zaista nije fer i ja nemam nameru da se sa nekim na ovaj način prepucavam. Očigledno treba zavezati usta i ne odgovarati ljudima na prosto pitanje „Koliko ima sati?“ od straha da to negde ne pojavi -

rekla je Olja za  „Alo“.  Tako je neki wannabe novinar  obezbedio sebi da ga drugi mediji citiraju, i da za njega čuju. ALI!

Prekršio je jedno od osnovnih pravila novinarstva – nikada nemojte zloupotrebiti svog sagovornika i svoj izvor, nemojte objaviti ono što vam je rečeno da ne objavite!  Ovde konretno se radi o stvari koja je prilično bezazlena, jer nadobudna zvezda je verovatno zahvalna što je opet u žiži javnosti, ali novinar može biti i u delikatnoj situaciji, ili će se raditi o priči koja može da ostavi katastrofalne posledice. I novinar mora da zna da ne sme da zloupotrebi poverenje sagovornika, ni izvora, i ne sme sebi „doopetom da zatvara vrata“. Jer, posledice neprofesionalnog pristupa su mnogo veće od trenutnog „uspeha“  koji takav stav može da donese.

Naravno, postoje situacije kada će neko pokušati novinara da zloupotrebi, izmanipuliše, ili mu podmetne, i od umešnosti, sreće (nekada i od podrške nadređenih) zavisi kako će se novinar postaviti i rešiti takve situacije.

Postoje i situacije kada ćete se sa svojim izvorom dogovoriti i objaviti nešto što nije zvanično, ni proverljivo u tom momentu, ali su to specifične situacije i podrazumevaju pristanak druge strane

Neko će se možda zapitati, čemu prozivanje mladog kolege, kad se ovakve stvari viđaju u novinama svaki dan? Pa, baš zato. Mediji kod nas su u žestokoj krizi, i bez obzira na to što se kao jedan od razloga navodi globalna finansijska kriza, činjenica da su nam zanatski i profesionalno novinari iz generacije u generaciju sve manje „potkovani“, svakako utiče na krizu kvaliteta medija. I samo stvaranjem novih generacija novinara koji će postupati profesionalno i pridržavati se osnovnih moralnih normi i kodeksa novinarstva, i biti valjano edukovani, možemo da se nadamo da ćemo iz ove „krize novinarstva“ jednom i izaći.

104 total views, no views today