Svako se češe tamo gde ga svrbi. Tako i meni tekst Ivana Minića na temu preduzetništva i radnika u Srbiji, koji je  onomad izazvao veoma mnogo komentara, diskusija i obostranih teških reči, ( iako sam na momente zaista nalazila razumevanja za to šta je pisac hteo da kaže), još zveči u glavi… Veoma me je neprijatno iznenadila količina jednostranosti i uskog razmišljanja velikog broja ljudi iz tzv „online zajednice“.  Zašto?

Pored svega što je, čini se na namerno grub i senzacionalistički način napisano u tom tekstu i u komentarima, ispada da oni koji nisu po merilima novog tranzicionog poslodavca, maltene ne treba ni da rade ni da postoje, iako, sigurna sam svako od njih ima bar jednu osobu iz „grupe“ onih koje su prozvali  kao neradnike i „nepodobne“-  ženu trudnicu, ili starijeg oca koji teško nalazi posao, rođaka sa invaliditetom.  Od svih podela koje su navedene, priznajem samo jednu -  na radnike i neradnike. Sve ostalo je irelevantno, diskriminušuće i vređa. Kao da zaboravljamo da se kvalitet jednog društva meri načinom na koji postupaju prema njegovim najranjivijim delovima.

No, ova priča, kojoj posvećujem tekst, iako je samo mali delić odnosa poslodavac – zaposleni, meni, a verujem i mnogim ženama koje su rodile dete ili to planiraju da učine, veoma je važna.

Probaću da odolim generalizacijama, pa da iznesem nekoliko teza koje se možda mogu, možda i ne mogu dokazati, ali ja ih vatreno zastupam, jer su se pokazale na „sostvenom uzorku“ – ljudi oko mene, to tako izgleda i boriću se svim svojim snagama da težimo ka tome, a ne ka društvu u kojem je vrhunski kredo: ČOVEK JE ČOVEKU VUK.

Trudim se da  razumem sve muke preduzetnika i da na realan način sagledam život danas u Srbiji,  koliko to god mogu, kao ćerka i sestra preduzetnika, kao neko ko desetak godina zarađuje za hleb, a poslednjih sedam uklapajuci i roditeljstvo uz to,  i kao supruga zaposlenog koji gotovo i ne viđa porodicu da bi mogao da joj obezbedi pristojan život.  Smeta mi, prijatelji, što zaboravljate da u ovom društvu, kakvo vi zamišljate, društvu onih koji su jaki, koji su moćni, uspešni puni snage, takvi ljudi treba tek da se RODE  i PORASTU. Treba neko da ih RODI, neko da ih VASPITA. Ili mislite da će to samo od sebe, a?

Kao majka troje dece, uz to još trenutno na porodiljskom odustvu, i kao članica Udruženja RODITELJ koje se aktivno, između ostalog, bori protiv diskriminacije trudnica, zaposlenih žena po osnovu roditeljstva, neke teze  koje pojedinci izrekoše bez imalo blama  učinile su da se osećam kao da me je neko polio kofom fekalija. I mogu samo da zahvalim svom poslodavcu, Večernjim novostima, što, hvala Bogu ne razmišljaju kao „novi mladi lavovi“ naše tranzicije…

Gotovo svakog dana od kako je nastalo Udruženje RODITELJ, javi se neka žena koja je ostala bez posla, koja je diskriminisana zato što je majka, ili je poslodavac zakinuo, ili doživljava mobing jer se usudila da njegovo nezakonito ponašanje prijavi inspekciji, a naša pravnica pada na nos dajući besplatne savete, jer te žene NEMAJU kome da se obrate da ih uzme u zaštitu. Država je predvidela mehanizme koji u praksi ne funkcionišu! Da se ovakve stvari dešavaju  vašoj sestri ili ženi, sumnjam da bi pomislili – ako i treba, htela je da se uvali i ode na porodiljsko…

Probajte da malo razmišljate  „out of box“, mada svi mi hteli ili ne posmatramo svet iz sopstvene kutije. Ako odolite da mislite kako su svi ljudi prevaranti, neznalice i zli, rešite se generalizacija, možete da razmislite i o nekim zanimljivim tezama:

Lako je reći – neću zaposliti ženu u fertilnom periodu. Ali ako shvatiš da je više od polovine fakultetski obrazovanih ženskog pola, da je brojka onih koje mogu da rode povelika, a da i one koje imaju decu svakako ponekad odsustvuju s posla zbog te dece, ostaje pitanje: Koga ćeš da zaposliš? (osim ako ćeš da zapošljavaš isključivo muškarce, ali ajde da ovu temu ne prenosimo na taj teren).  Činjenica je da imamo veliki višak radne snage koji omogućava da se zaposleni smenjuju kao na traci, ali ozbiljnom poslodavcu nije u interesu da svaka tri meseca zapošljava nove radnike.

Država je na papiru zaštitila žene od diskriminacije i po osnovi roditeljstva. Dala im je pravo na bolovanje od godinu dana, mogućnost da idu na održavanje trudnoće ( i za to dobiju deo plate, 65 odsto, a zahvaljujući nekim lokalnim samoupravama i celu platu), propisala da ne mogu da odbiju otkaz sve dok su na bolovanju, propisala da je poslodavac dužan da redovno isplaćuje platu, a onda da čeka nadoknadu od države, zabranila da se na razgovoru za posao uošpšte žena pita za porodicu.

Ali, realnost je MALO drugačija.

Pogledajte kako Mahlat piše o toj drugačijoj realnosti, jutros, kada smo mislile na iste stvari. Jer, u realnosti, drugo pitanje, odmah posle stručne spreme je da li ste udati, imate li decu, planirate li decu. U realnosti, prijavljuju vas na „belu platu“ od 18.000 dinara, a ostatak dobijate na ruke, pa i ako ste i planirali trudnoću, nećete skoro zatrudneti jer s takvom platom nećete nikada podići kredit za stan. U realnosti žene (čak i u državnim službama!) rade nezakonito sa ugovorima na određeno vreme,  pa poslodavci  koriste rupe u zakonu da se ugovore besomučno produžavaju, prave tzv prekidi u stažu… Onda oni imaju  praktično keca u rukavu, jer ako se žena usudi da zatrudni, čim joj istekne ugovor poslodavac nema NIKAKVE obeveze prema njoj, pa je čeka sudbina žene s malom bebom koja  nema posao i koju tek niko neće hteti da zaposli.

U realnosti, poslodavci ne isplaćuju nadoknade trudnicama (čak i kada ih država refundira), nezakonito ih zadržavaju mesecima, ili im umanjuju iznos, isplaćuju ih u robi?. Da bi izašli na  kraj s poslodavcem, treba da ga prijavite inspekciji (čega se žene s razlogom plaše) koja će vam reći da ne može ništa. Da bi izvukli svoje pare, morate da ga tužite privatnom tužbom. A kada se i ako se jednom vratite na posao, napraviće vam haos od života i ostaćete bez posla ovako ili onako (imali smo u praksi Udruženja slučajeve žena kojima smo pomogli da se obrate inspekciji, ali s povratkom na posao doživljavale takvo maltretiranje da su morale da daju otkaz…).

Da li znate da su žene preduzetnice koje odu na porodiljsko bolovanje u podređenom položaju, jer plaćaju duplo doprinose? I da u ovom slučaju nije dovoljno ni što je obdusman rekao da je takvo tumačenje zakona u stvari nezakonito, jer  je državu baš briga?

Dakle,  zahvaljujući državi SVI smo na gubitku. Vredi li se zapitati, možemo li mi učiniti nešto da nam bude bolje, štaviše možemo li mi pritisnuti malo državu da nam svima omogući da radimo i živimo trudeći se najviše što možemo?

• Zašto majke mogu da budu u proseku (dakle uvek ima i biće izuzetaka) bolji i efikasniji radnici od onih koji to nisu?

1.  Kada ste mladi i bez obaveza, imate ceo letnji dan do podne da radite sve polako, bez žurbe.  Nemate zašto da žurite kući. Zaposlene majke uvek imaju na umu da ta osoba s kojom su ostavile dete nije mama i uvek će želeti da što pre završe posao da bi otišle kući. Neće imati vremena za beskrajna kafenisanja, 15 puš pauza, privatna telefoniranja, fejsbuk. Jer vreme do kraja radnog vremena vrtića ističe  tik – tak, bebisiterkino prekovremeno se svakim minutom povećava… Zato će biti efikasnije  i brže.
2. Kada ste sami, dobiti otkaz nije najgore što može da vam se desi., uvek je tu mama da doturi malo novca, roditeljski dom da bude koji mesec ako nemate za kiriju…Kada ste odgovorni za još jedan život, siguran posao znači siguran život, znači stan, hranu, potrepštine koje MORATE na kraju meseca da platite. I zato ćete kopati i rukama i nogama da taj posao i zadržite, i još više ako možete i da napradujete, jer to donosi dobrobit vašoj porodici.

• Kako može da se olakša preduzetnicima kada su trudnice/porodilje u pitanju?

Može na primer, da se ceo proces uplate plate/naknade dok je trudnica na porodiljskom odsustvu skine sa grbače poslodavca. Jednostavno, kao kada se radi o roditeljskom dodatku, gde se za njih otvara poseban namenski račun, može se na isti taj račun i uplaćivati plata tokom porodiljskom. Time bi poslodavac bio lišen brige o zaradi žene dok je  ona na porodiljskom odustvu i na održavanju trudnoće. A angažovanjem drugog zaposlenog na određeno vreme, završio bi se taj deo priče vezan za gubitak zaposlenog (naravno, ni taj proces zamene nije idealan, ali nije ni život idealan).

Štaviše, Udruženje RODITELJ je takav predlog još početkom prošle godine sačinilo i poslalo nadležnim ministarstvima,   Dobili smo vrlo štur i bezobrazan odgovor ministarstva za rad i socijalnu politiku, koji vam pokazujem skeniran.

Zaključak je: SKUPO nam je  i ne želimo da se dodatno trudimo oko porodilja, kao ni da preuzimamo dodatne admisnitrativne troškove u vezi toga, koji sada padaju na teret poslodavca… Pa vidite dragi poslodavci i preduzetnici ko je za to kriv, država ili žene koje zatrudne…

•   Šta  konkretno neki preduzetnici mogu da urade da nama, radnicima/radnicama pomognu ( ili nam u našoj borbi pomognu)
  

1. Pravilnije raspoređivanje odsustva. Kad žena postane majka, njen partner postane šta? Ili on ne postoji, ne računa se? Država je propisala porodiljsko odsustvo samo od tri meseca, koliko je realno potrebno da se žena oporavi od porođaja i ponovo udje u kakvu takvu kolotečinu sa novim članom porodice. Država je ostavila mogućnost da otac sasvim legitimno posle isteka ta tri meseca ode na bolovanje radi nege deteta, a majka se vrati na posao. Koliko muškaraca iskoristi tu mogućnost? Koliko poslodavaca bi „pustilo“ zaposlenog muškarca na porodiljsko odustvo? Zašto nam ne pomognete da se teret roditeljstva pravilnije rasporedi, pa će odmah žene manje odsustvovati s posla a i na samom poslu biti više i bolje angažovane. Povlastice od strane države za poslodavce koji podstiču da i muškarci uzimaju bolovanje za negu deteta, bile bi dobar korak (tako nešto postoji već u Hrvatskoj).
2. Klizno i „part tajm“ radno vreme. Postoje zaista neki poslovi gde je ovo teže izvesti, ali na ogromnom broju radnog mesta mogao bi se posao tako organizovati da zaposlena majka prilagodi radno vreme svojim novim obavezama, u dogovoru s poslodavcem, tako da i posao i porodica najmanje gubi. Prva bih sutra stala u red u takvu firmu gde ću moći da radim noću, nosim posao kući da radim kada deca spavaju, radim od kuće, samo da bih mogla koliko toliko da kvalitetno ispratim njihovo odrastanje, a da ss druge strane i dalje se profesionalno ostvarujem.
3. Vrtići pri kompanijama. Ovo zvuči malo preambiciozno za male firme, ali veće firme bi lako mogle da okupe, oranizuju da deca zaposlenih budu čuvana u blizini radnog mesta. Roditelje to lišava užasnog stresa o tome da li će završiti posao pre kraja radnog vremena vrtića (u Bg rade maksimalno do 18 h, a uračunajte u proseku još sat da stignete do vrtića…).  Kao novinarka, moje radno vreme je najčešće od 10 do 17, 18 h. S druge strane, vrtička pravila zahtevaju da decu dovedem do 8, najkasnije pola 9. To je mnogo bačenog vremena, premalo zajedničkog vremena, mnogo stresa oko stizanja i previše razmišljanja o organizaciji dana umesto o poslu. Takav način čuvanja bi mnooogo olakšao život roditeljima, da ne govorim o tome što bi pauzu koristili da vide decu, majke bi tako mogle da ostvare pravo na pauzu za dojenje, a deca i roditelji bi dolazili i odlazili zajedno što bi im dalo dodatno vreme tokom dana.
4. Fleksibilnost poslodavca kada je rasporedjenost obaveza u pitanju. Posle prve trudnoće, svesna sam bila da ne mogu da kvalitetno radim na mestu gde sam radnije radila, naročito što nisam imala nikakvu pomoć, ni dovoljno velika primanja da obezbedim bebisiterku za dete. Sa urednikom sam došla do kompromisa  – umesto u dnevnoj redakciji naredne tri godine radila sam u časopisu naše kompanije koji izlazi dvonedeljno, i na taj način bile su “ i ovde site i vuci na broju“. Takođe, u drugoj trudnoći urednica mi je, s obzirom na to da sam trudnoću održavala i imala kontrakcije, ponudila da radim od kuće, što sam ja sa zadovoljstvom prihvatila. Dakle, iako sam mogla da budem na bolovanju, zbog izuzetno fer odnosa poslodavca radila sam, i pored zdravstvenih problema, zahvaljujući super uslovima rada koji su mi ponuđeni. Ovo su naravno samo neki primeri, ne znači da je ovo uvek moguće učiniti, ali verujem da velika većina radnika dobro zapamti kada je poslodavac korektan, i zna to da ceni.
5. Ostavljam ovu temu otvorenom za predloge i ideje, hajde da radimo nešto konstruktivno umesto da trošimo energiju na rasprave koje nam neće doneti mnogo, sem lažnog osećaja važnosti…

UPDATE: Pogledajte i Stav Udruženja Roditelj, iznet u Tekstu „Porodilja, noćna mora sprskog preduzetnika“

Reakcija  Dragane Đermanović na temu  samohvalisanja Komercijalne banke o ustupanju medijskog prostora, kao forme društvene odgovornosti  pokrenula je na ideju Ivana Ćosića lančanu reakciju blogera, i više od 50 njih je iste te spotove postavilo na svoje blogove. Spretno ili ne, ukusno ili ne,  bez poente ili ne,  manje je važno, za mene lično, bitno je da je reakcije bilo.

S druge strane, napisano je i nekoliko kritika ove ad hoc akcije (Prešlicavanje, Charolija, Milica Čalija) veoma konstruktivnih. Oni  ovakvo reagovanje smatraju nedorečenim, neorganizovanim, ili takodje samoreklamerskim, poput onog što je uradila i banka, a u centru je sukob mišljenja oko toga šta društvena odgovornost treba da bude.  Mada su kritike opravdane, poređenje banke i blogera nema svrhe, (joj, šta bi uradili da imamo makar pola budžeta kao oni ). A fokus priče se (opet) premešta na PR i njegove funkcije i da li je SCR njegova alatka ili ne.

Lično,  veoma  sam se obradovala kada su blogeri počeli uopšte da pričaju o bilo kakvim NVO, da im je to ikako ušlo u fokus.  Shvatila sam akciju kao cinično – simboličnu,  jer mislim da niko ni u ludilu ne misli da  može da se takmiči sa bankom, njenim resursima i ciljevima. Ovo je (trebalo) da bude kao rukavica u lice onima koji se svojom društvenom odgovornošću razmeću. Vidim da nije tako shvaćeno, i žao mi je zbog toga, jer sam čista srca i bez bilo kakvih (sitnošićardžijskih) namera pristupila celoj priči.

Ovo ne pišem zato što se osećam prozvanom, nikako, svoj „društveni dug“ odrađujem najbolje što umem, u Udruženju RODITELJ.  Ali, imam utisak, a i moje višegodišnje iskustvo mi je pokazalo, da o NGO postoje predrasude, da su nedovoljno vidljivi online (s nekoliko izuzetaka), da je „online zajednica“, ma šta to bilo, često više sklona da napravi sebi dobar PR  nego stvarno negde da offline pomeri dupe.

Kad to kažem mislim - da uplati donaciju, ako ne to onda da posveti svoje dragoceno vreme, uloži svoje znanje, ode, vidi te ljude, popriča sa njima, poseti njihove akcije, volontira…

U Udruženju RODITELJ, koje se prirodno, obraća svim roditeljima, ali i onima koji to planiraju uskoro da budu, nebrojeno puta smo pokušali da aktiviramo ljude, da shvate da MOGU, da TREBA da nešto urade za sebe, da treba da se izbore za svoja i prava svoje dece. Mali, veoma mali procenat ljudi je spreman da se uključi, da da nešto od svojih dragocenih resursa koje sam malopre pobrojala.

Zato mi ovih šest godina, izgleda kao borba sa vetrenjačama, kao mnogo truda za malo uspeha, pa i on kad dođe, uvek  će će naći neko da taj uspeh kritikuje, da kaže mogao si bolje, lepše, brže, a da sam prstom mrdnuo nije. Zato koristim ovu priliku da pozovem ljude da se uključe:

Kukamo na korupciju u zdravstvu?

Udruženje upravo sprovodi projekat Za zdravlje! Zajednički protiv korupcije u zdravstvu. I to one, koja je za nas roditelje najbolnija – u ustanovama koje se bave reproduktivnim zdravljem. Porodilišta. Bolna tačka. Koliko roditelja znate koji rodjenje deteta nisu „platili“, ovako ili onako?

Uhvatiti se sa takvim problemom nije lako, i nemamo iluzije da ćemo ga mi sad, jednokratno jednim projektom rešiti. Od nečeg mora da se krene, a  mi smatramo, da kao Udruženje ako ne možemo da se izborimo sa sistemskom korupcijom (niti to treba mi da radimo, već država), ne znači da ne treba tim problemom da se bavimo. Jer, možemo kao građani da upoznamo druge građane šta korupcija jeste, da ne moramo mi kao korisnici zdravstvenih usluga da je podstičemo, da je to dvosmeran proces. Da, prosto učimo ljude da mito, čast i stavljanje u džep nisu i ne treba da budu jedini način „saradnje“ u porodilištima, u ginekološkim ordinacijama…

Bez obzira što uz kafu, na internet forumima, u razgovorima s rodbinom pričamo  o svojim bolniim iskustvima sa korupcijom u porodilištima, kada treba da načinimo korak dalje da to definišemo kao korupciju (a i ako smo mi dali mito da znamo da smo i mi krivi), da je prijavimo ili obznanimo (čak i anonimno) priču, to ide malo teže. Ljudi se plaše! Ljudi ne veruju da mogu nešto da promene. Sećate se Krugoline Borup i akcije Majka hrabrost? neko će možda reći da se nije uradilo ništa posle silnih potrebnih priča iz porodilišta. Ali, ne bih se složila.

Od tada, pa do danas Udruženje Roditelj i Majka hrabrost izborili su se da se formira Radna grupa ministarstva koja će razmotriti i ponovo uvesti Baby friendly program u naša porodilišta, onako kako treba! Prvi put su nas „snimali“ stručnjaci iz inostranstva i rekli da naš tzv. baby frendli ne postoji, naterali smo i direktore porodilišta da sede sa nama u toj radnoj grupi, postoji u ministarstvu osoba koja je plaćena da se pola radnog vremena svakog dana bavi samo Baby friendlijem.

Neko će reći, malo je?

Ali, rođaci, da se nismo mučili, ne bi bilo ni toga, niti će biti bolje ako SVAKO od nas ne shvati da nije ovca za šišanje i da može UVEK  i SVAKOJ situaciji da digne glas, pobuni se.

• Pročitajte propise, naoružajte se informacijama,  uradite ono što je u vašoj moći. Prestanite da idete privatno kod ginekologa, samo da bi sutra imali „pristojan“ tretman na porođaju.
• Raspitajte se koja su pravna sredstva u vašoj moći i kome da prijavite ako vam neko traži mito.
• Shvatite da to zdravstvo mi plaćamo ( i to ne malo) iz svog džepa – razlika je samo što ne dobijamo fiskalni račun.

U ovom projektu, kako možete da pomognete Udruženju RODITELJ?

• Stavite baner projekta na vašu veb stranu
• Napišite tekst, blog post o projektu, o ovoj temi, edukujte ljude
• Stavite na vaš sajt telefon našeg savetovališta protiv korupcije
• Raširite priču o projektu da stigne do što više ljudi
• Prepričajte rođacima i prijateljima koji ne koriste mnogo internet šta je korupcija, recite im da u tome NE MORAJU da učestvuju
• Ako imate iskustvo vezano za korupciju u ustanovama za reproduktivno zdravlje, pošaljite nam priču
• Javno recite imena lekara koji odgovorno i stručno rade svoj posao, bez mita
• Javno recite imena lekara koji su vam tražili otvoreno ili prikriveno novac

Ne zanima vas ovaj projekat?

Pogledajte čime se još bavimo, uključite se ako imate neku dobru ideju, učlanite se u Udruženje, platite članarinu (kojom finansiramo funkcionisanje kancelarije u Bg),  prijavite se u našu bazu volontera (koje pozivamo kada nam je potrebna pomoć tokom akcija), stavite svoje znanje u službu društveno – korisnog rada – da pišete, štampate, dizajnirate, održavate sajt, pišete projekte, dežurate, javljate se na telefon, odgovarate na mailove, pišete dopise i predstavke raznovrsnim institucijama vlasti, radite fundraising… spisak je dugačak.

UPDATE:

Gotovo istovremeno, moja NVO saborkinja i drugarica Nikolina je napisala sličan post na temu: Kako pomoći nevladinim organizacijama. Pogledajte, ima sjajnih ideja!

Sad ste vi na potezu!

Banke i njihovu beskrajnu trku za profitom zavijenu u razne šarene papire  manje više smo svi prozreli. Ali, nekad baš nemaju meru. Kao što je dobro Gaga Đermanović izanalizirala (pojavu koja mi već danima ide na ganlije), Komercijalna banka (ili njen marketing tim i agencija s kojom su radili) nas baš smatra naivnima. Samoreklamerstvo bez imalo ukusa, a sve pod parolom humanizma, iziritiralo je prilično ovdašnje blogere, pa se munjevito tokom današnjeg dana „nabralo“ više od 30 blog postova sa istom idejom (koja je potekla od Ivana Ćosića) – da blogeri svoj prostor (besplatno) ustupe baš tim kampanjama nevladinih organizacija i tako pokažu ličnu odgovornost naspram lažne korporativne odgovornosti.

Jedva čekam da vidim (ne) reakciju Komercijalne banke i kako će rešiti problem koji su, ruku na srce, sami izazvali. Ova tema me i lično pogađa, jer se više od pet godina aktivno bavim radom u nevladinoj organizaciji.  Odgovorno tvrdim da gotovo NIKO s kim smo kontaktirali nije bio ni donator, ni društveno odgovoran, niti je imao istinsku želju da pomogne. Ili je makar dobro skrivao, ispod kalkulacija koliko će to (komada, prodaje, reklame… dopunite dalje) da donese, kako će da se odrazi na prodaju, profit i sl… Jedan od „biznismena“ , potencijalnih, „društevno odgovornih“ finansijera projekara me je otvoreno pitao – a možete li vi da učinite da se naš proizvod koristi u svim beogradskim vrtićima? -  Pa to ne bi mogao (valjda) ni od Đilasa da traži…

I to je u redu tj bilo bi, da nisu pričali kako su i oni roditelji, i kako je i njima teško i kako bi voleli da pomognu.

Ne brinem se za organizacije koje su predmet ove akcije – svi oni rade, svim srcem, imaju ideju koja ih vodi i uspeće na ovaj ili onaj način. Kao što će i RODITELJ uspeti, sa ili bez korporativnih sponzora  i „društveno orgovornih kompanija“. A Komercijalna banka je samo uspela da jednu (možda ne tako lošu ideju) upropasti preterivanjem u samoreklamerstvu, jer novac uložen u vikanje – mi smo dali, mi smo dali, mogao je mnogo bolje i (humanije) da se iskoristi…

A evo još nekih stvari koje vredi podržati

Akcija #mojedojkesuok

Ustupam svoj skromni medijski prostor ovoj akciji i kampanjama koje vrede ili što bi rekao Saša Jovanović

da i mi blogeri, nebitni u očima velikih muljatora, ustupimo svoj “maleni” prostor humanitarnim akcijama

 

p.s. Hvala Istoku na gotovom embed codu, možete i sami da se poslužite.

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe sa smetnjama u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Kopipejstologija (odličan izraz na čije autorstvo pravo polaže Siobhan,  u odličnom članku o slučaju „lažnog“ Nobela i površnosti novinara), je, između ostalog, sramni manir loših novinara – štrpnu malo odavde, malo odande (najčešće uzmu tekstove sa prve strane Google pretrage), potpišu  se i voila – eto „autorskog“ teksta.  Sramota!

Mahlat se umal’ nije šlogirala kad je videla da je TANJUG, naša najstarija novinska agencija, „maznuo“ kompletan tekst  o kišobranima sa sajta Tetka.rs.  I što je još strašnije, umesto da se posipaju pepelom, a neznalicu (bezobraznika) kazne i javno izvrnu ruglu, od njih ni glasa, prave se ludi. Nije strašno preuzeti tuđi tekst, to se danas masovno radi, a na internetu je to u duhu „sharing is caring“ , ali je OSNOVNO PRAVILO da se MORA navesti i pravilno linkovati izvor teksta.

A TANJUG tek nema opravdanja, oni, kako svoje, tako i ukradene tekstove PRODAJU. Od toga imaju benefit. Redakcije KUPUJU te tekstove (jer nemaju dovoljno svojih, jer nemaju dovoljno novinara, ili zanimljivih tekstova tog dana) sa idejom da su to autorski tekstovi, a ne ukradeni tekstovi.

Sramota čini mi se, nije dovoljno jaka reč da opiše pravu najezdu kopipejstologije u našim medijima. Pre neki dan smo u press klipingu Udruženja dobili tekst o vakcinama, objavljen u „Novom Magazinu“,  gde se kao jedan od sagovornika navodi naša članica iz Novog Sada, Tamara Radić. „Novinar“ Milan Marjanović je uzeo delove našeg teksta o vakcinaciji objavljenog na sajtu Udruženja RODITELj(koji je Tamara samo  priredila i koji je kada ukucate reč vakcinacija dece pojavi kao drugi tekst  na Guglu), a onda malo „štrpnuo“ i od ovog teksta pedijatra dr Gorana Vukomanovića  o prednostima i manama vakcina  (unapred se izvinjavam ako je Milan zaista dobio izjavu od Dr Vukomanovića, što opravdano dovodim u pitanje).  Dragi kolega, to NIJE NOVINARSTVO!

Na stranu što je tekst nepotpun, nema „drugu stranu“ (ako je već hteo da piše za i protiv vakcina), on ne ispunjava osnovni uslov -  nije autorski, već je prilično loš „Frankeštajn“ dva teksta.

Gde je rešenje?

Novinarstvo nam je loše. To već znamo. Sramota me je nekad da kažem da sam novinarka, dotle je došlo. Ali, nema opravdanja, ni u društvenoj situaciji, ni u brzini i brzopletosti (o da, pravila sam i ja greške u brzini, materijalne, skupe, ali jedno je greška, drugo je krađa),  ovakve stvari se moraju

• sankcionisati od strane urednika i medija ovakve ispade
• staviti takve „novinare“ na monitoring i proveru znanja i postupaka, i ako treba odstraniti ih iz redakcija, jer samo ruše ugled medija
• javno  upreti prstom na takve pojedince, tako da više nikome ne padne na pamet  da bilo onlajn, bilo oflajn, uradi nešto tako. U slučaju TANJUG-a, to su već uradili Mahlat,  Amarilis, pa Saša Jovanović na svom blogu.
• ozbiljno raditi na edukaciji mladih novinara, da bi ovakve krađe bile pluskvamperfekat (ili makar usamljeni izuzeci)

Šta vi mislite, ima li nade, i kako reagovati na ovakve stvari?

Izvor fotografije

Prolaze dani, sležu se utisci, ali Sara, novi, uvaženi i najvažniji član naše porodice ne da vremena da napišem koju. O njenom rođenju, manje, to čuvam za sebe i  kutiju za lepa sećanja, ali više o ruini od bolnice u kojoj sam je rodila. Da, to je porodilište na Zvezdari, bolnica koja izgleda kao da su na nju zaboravili – oronulo, staro, soc realistično.

Čak i ona odeljenja koja su „renovirana“, ne izgledaju mnogo bolje, a zajedničko kupatilo na bebi frendli odeljenju nije renovirano decenijama. Ali, baš u takvom porodilištu, koje izgleda najlošije od svih beogradskih, rešila sam da rodim svoje treće dete. Odlučujući faktor – ljudi!

Kada sam prethodni put boravila tamo, bila sam šokirana što me neko, hej, zove imenom, a ne brojem, maaaajko ili kravo. Bila sam šokirana što svoju frustraciju i nervozu ne iskaljuju na ženama koje obavljaju jedan od najvažnijih poslova – donose decu na svet.  Kada sve to uporedim sa iskustvom od pre šest godina, kada sam mentalno pripremljena na porođaj došla u „elitnu“ kliniku u Narodnog fronta da rodim moju Janu, a izašla 4 dana kasnije potpuno psihički slomljena i bez mrve majčinskog samopouzdanja, dileme nije bilo – idem opet u Zvezdaru!

Moj doktor Ivan Bojović  je među mamama poznat kao „čudo“, uvažen i omiljen. Samo zato što:

- persira ženama  – pacijentkinjama – svima

- isto se ophodi prema svim pacijentkinjama, bez obzira na izgled i status

- objašnjava šta se dešava na porođaju, ne pravi se pametan mistifikujući situaciju

- žene koje porodi prati do kraja – pita kako su, obilazi ih i ponaša se potpuno ljudski

- ostavlja utisak osobe koja ne „ošljari“

Utopija ili realna mogućnost?

Tako je bilo i na Sarinom rođenju. Došla sam na kontrolu, ali su uvideli da će Sara uskoro. Prošla proceduru, smestili me i sve je trajalo ukupno  2,5 sata (stigla sam čak i da tvitujem i da se javim online drugaricama). Za to vreme, u porodilištu koje ima 5 kreveta i taj dan je bilo puno, atmosfera je bila super, doktor Bojović i sve sestre nasmejani, niko nikog nije gnjavio, niko ni na koga vikao (ili ne daj bože govorio pogrdno).

Ono što je najbitnije:

Nikome nisam ništa platila, potplatila, nije bilo parfema, koverti, viskija, sestri od tetke kao veza,  čak ni pozivanja na moje novinarske veze. A dobila sam tretman dostojan mame koja donosi novi život.

Pregledali su me cela dva puta a porodila sam se uz svesrdnu pomoć babice koja jeste malo izgledala kao mesar ali je bila dovoljno autoritativna da me bodri, ali ne gruba. Uz svog muža koji me je držao za ruku i doktora koji je sve samo posmatrao, jer nije bilo potrebe da interveniše. i to je o.k. jer žene dolaze da SE porađaju a ne da IH porađaju, a svo osoblje je tu samo da nadzire da li je sve u redu, i u slučaju potrebe interveniše.

Sve se sjajno završilo, Sara je došla na ovaj svet u atmosferi zadovoljstva i smeha. Imala sam ja zamerke, jer na primer, nisam je odmah podojila (kako pravila Bebi frendlija preporučuju) i dobila sam je tek posle četiri sata, ali sam svesna da principi „Bolnica prijatelja beba“ ne funkcionišu još kod nas. Ali, ako ijedna bolnica ima kapaciteta da jednog dana to postane, onda je to porodilište na Zvezdari. Za četiri dana koliko smo Sara  i ja provele tamo, nisam imala nijednu primedbu (jesam – spremačice prilično loše rade svoj posao, i kupatilo se čisti minimalno).

Lekari, sestre, osoblje bili su ljubazni, na usluzi, jednom rečju – normalni (Bože, da li je strašno što nam je u ovoj zemlji sve što je normalno – šok). Ispoštovali su moju želju da se beba ne dohranjuje, kada je Sara bila na „sunčanju“ zbog žutice, donosili su je na podoj čim zatraži, mojoj cimerki su obezbedili uslove da izmlaza mleko za svoju bebu koja je bila na infuziji (ako mislite da je to neki uspeh, pitajte druge mame odvojene od beba kako prolaze dok su njihove dojke prepune mleka, a njihove bebe kljukaju adaptiranim).

I još nešto bitno – naučila sam lekciju: ne moramo da se pravimo pametni i čašćavamo lekare i medicinsko osoblje. To je KORUPCIJA, i tako postajemo saučesnici. Ako nam pak traže, ima načina da se to reši – policija, MUP, tužilaštvo.

Evo moje lične istorije:

• Na prvom porođaju, pogubljena i prepuna straha, pristanem na ponudu načelnika jednog porodilišta da me on porodi. Otvoreno ga pitam – da li to nešto košta. A on mi šeretski kaže – za tebe, ništa (jer se znamo preko posla, ja novinarka koja prati zdravstvo, on načelnik zdravstvene ustanove. Odnela sam mu mesecima posle porođaja parfem, kao znak pažnje. Epidural i prisustvo oca na porođaju sam naravno platila. Ovo prvo po dve tarife, javnoj i ispod žita, ovo drugo regularno na račun bolnice.
• Pre druge trudnoće, odem ja da zakažem kontrolu kod svog onkologa (imam  benigni tumor – fibroadenom, koji mora da se redovno kontroliše). On kaže za 3 meseca. Na moju opasku da ja planiram trudnoću i da ću uraditi UZ privatno a njemu doneti rezultate, on krene da se izdire na mene, kako to da se nisi setila da dodješ KOD mene privatno! Ne, nije me mrzelo da pišem zaštitniku pacijentovih prava. Ni da čekam izvinjenje doktor, koje je došlo pismenim putem.
• Drugi porođaj, sad u još većem strahu, jer znam kako sve izgleda. Promenim porodilište, nađem doktora kojeg su nahvalili. Dođem na porođaj u njegovu smenu, tako se namestilo. Od epidurala sam odustala, zbog para naravno. I sve prođe sjajno, a moj muž i ja egzaltirani što se dete rodilo čitavo a ja preživela „častimo“ i doktora i babicu. Nisu doduše nijednom rečju ni gestom to tražili. To znači da smo mi ispali blentavi.
• I evo treći put, konačno sam naučila. Konačno me nije strah što se „valja“, što je pravilo da se ljudima dodatno plaća za nešto za šta su već plaćeni. Pa razmišljam, kako bi bilo da mene neko u redakciji plaća za svaki tekst, za koji me moja firma već plaća. I ako se već sa Udruženjem RODITELJ  borim protiv korupcije u porodilištima i objašnjavanjem ljudima koja su sve lica te sedmoglave nemani, imam li ja pravo da budem neko ko korupciju podstiče. Nemam. A nemojte to biti ni vi. Jer, za „Igru“ korupcije potrebno je dvoje.

Postoji nekoliko stvari u našim  medijima na koje sam posebno  alergična - najpre manir novinara ponavljača, od kojih nikad neće postati Novinari -  takozvano „kopipejst“ novinarstvo. Nađu ljudi nešto negde, pametno rečeno iskopiraju, smuljaju takvih nekoliko pasusa i bez blama se potpišu ispod kao autori.

Druga, ne manje iritirajuća je, tretiranje dece i  roditeljstva uopšte u našim medijima – od površnog, preko zloupotreba raznih  vrsta, pa do malicioznog i nadobudnog „da ti ja nešto objasnim“  . I baš se obe te stvari sudariše u tekstu koji je Danas (nekada vrlo poštovan i profesionalan, a danas sve češće  u raljama najodvratnijeg „ekonomsko tajkunsko“ ropskog statusa i povlađivanja niskim ukusima) objavio u svom dodatku o psihologiji, a pod nazivom (nimalo privlačnim i vrlo ozbiljnim) „Šta sve podrazumeva roditeljstvo“ .

Toliko ispraznih reči, nazovi psihologije,  nerealnosti a uz to PLAGIJATA odavno ne videh u tekstu. Srećom, na vreme sam videla da se kao autor teksta ne pojavljuje niko od kolega/koleginica novinara, ali to ovu iritantnu pojavu u „Danas“-u ne čini manje sramotnom. Na primer, ovo:

(Uzmite u obzir statistiku: u 3 ujutru je hranjenje, u toku bebinog života menjaćete oko 10 000 pelena i, ako sada rodite bebu, to vas može koštati mnogo više nego što vaša trenutna plata može da podnese. Raspitajte se koliko koštaju svi potrebni rekviziti za bebu. Prema istraživanjima u Americi, od bebinog rođenja do njene 18 godine, roditelji na nju potroše više od 250 000 dolara)…

Zapamjtite: svako voli kuce i mace, ali oni jednom postanu veliki psi i mačke. Isto tako, predivne bebe postaju jednog dana tinejdžeri

Ako jedno od vas želi bebu, a drugo je zabrinuto oko finansijskih ili drugih prihoda, upitajte se da li ste spremni da snizite nivo kvaliteta vašeg dosadašnjeg života zbog bebe…

 

Izvor fotografije

I vidim da nisam jedina kojoj je zasmetao ton ovog teksta, čija je poenta negde – dooobro razmslite da li ćete imati decu, neizlečivo je kao i lepra, i HIV… A još stiže iz „uvaženog pera“ dveju „stručnjakinja“ - Renate Senić, diplomiranog psihologa i psihološkog savetnika i Aleksandre M. Đorđević, diplomiranog pedagoga i porodičnog savetnika.

Uvažene stručnjakinje, čiji je spisak titula i obuka koje su završile duži od mog spiska zvanica za svadbu, trebalo bi da (uprkos tome što u tekstu ima i korisnih i dobrih saveta)  razmisle o nekoliko BITNIH STVARI, koje je moj prijatelj Sole – roditelj i deo naše male čete džangrizala iz Udruženja RODITELJ mnogo lepo sažeo

bilo mi je potrebno 5 minuta da pronadjem izvor 80 odsto članka - doslovno su PREPISANA dva članka sa sajta „dr. Phil“. Nije zgoreg prepisivati od nekog ako misliš da je pametan, a tu ima i zaista lepih saveta, ali onda se

1. navede IZVOR

2. PRILAGODI TEKST DOMAĆOJ JAVNOSTI, a ne ovako, da se roditelji PRESTRAVLJUJU AMERIČKIM CIFRAMA OD 10.000 PELENA I 250.000 DOLARA, koje uostalom ni u originalnom članku nisu argumentovane ni potkrepljene izvorima

3. UKLJUČI MOZAK, pa se ne prepiše i neverovatna glupost kao što je „ u 3 ujutru je hranjenje“ (!!!), jer bi autorke trebalo da znaju kakve efekte, i pored svih lepih saveta iz teksta, može da ima ovaj članak na srpsku bedu i sirotinju koja bi se možda i usudila da ima dete.

Pojašnjenje:

Dr Phil je u SAD „selebriti psiholog“ i autor, slavan nakon gostovanja kod Opre pre petnaestak godina, i poprilično kritikovan od strane kolega psihologa.

Umešan je i u par skandala i parnica.

Roditeljstvo treba da bude promišljeno, planirano, roditelji treba da budu spremni na dete i da ga žele. Sve to stoji. Ali, zašto onda uvažene autorke, koje pretpostavljam imaju veliko iskustvo u u rešavanju porodičnih problema i savetovanju porodica, ne sačiniše pošten, iskren i ORIGINALAN tekst, baziran na njihovom iskustvu tokom rada,  koji mi neće ostaviti ovako mučan utisak posle čitanja?

Ali, bez obzira da li se meni ovakvo „pametovanje“ o roditeljstvu svidja ili ne (nekome će se možda baš dopasti, ili biti sjajan argument da nisu spremni na roditeljstvo – ( što je opet, poštenije nego rađati decu iz pogrešnih razloga ) ostaje BOLNA činjenica da je tekst velikim delom plagijat, da nema potpisane izvore, i da Danas, očigledno ne proverava mnogo kredibilitet svojih saradnika, ni kvalitet njihovih tekstova. A onda B92 (i ko zna koliko još sajtova) preuzima tekst, bez navođenja izvora sa kojeg je uzet…

Prim. aut.

Ovaj  tekst je moj, uz obilato korišćenje mudrih reči Siniše Soćanina , uz njegovu dozvolu

Dok je napolju počelo sve da buja  i raste, moj blog je bio u zimskom snu! Ideje uglavnom čuvam u glavi, a dok stignem do papira, umorna glava već pada po tastaturi. Razrađujem teorije i ideje, praksa mi je “slaba tačka”. Dan ima samo 24 sata.

A i inače, primećujem, nikako da uočim da između teorije i prakse ne može tek tako da se stavi =. Evo na primer, situacije s uvođenjem u red sistema regresiranja u Predškolskim ustanovama u Beogradu.

Malo ko nije imao priliku da vidi, dok  drhtavom rukom drži priznanicu za “full” iznos cene vrtića, istovremeno mu pogled pada na “bizmismena” u džipu čija uplatnica glasi na “minimalac”. Ha, teorija i praksa, ili parola snađi se.  Bezobrazluk, zovite kako hoćete. Elem, Sekretarijat za dečju zaštitu grada Beograda je, sasvim ispravno shvatio  da tako važne stvari kao što su pare i plaćanje, ne sme da prepusti vrtićima i muljatorskim metodama. I lepo oglasio skupljanje dokumentacije (obimne ali neophodne) za dokazivanje statusa koji omogućava da se vrtić plati manje. (Neću ulaziti u analizu ko je i kako pravio regresnu skalu, po kojoj na primer, par koji ima po 30.000 dinara platu i dete, spade u dobrodržeće i plaća punu cenu vrtića, dakle skoro šestinu ukupnih primanja!).

Da se vratimo na papire potrebne za ostvarivanje prava na popust. Meni odmah milo oko srca, kad pomislim da će se nek stvari maaalkice raščistiti. Zove me već posle nekoliko dana novinarka, s već unapred isplaniranim naslovom za tekst, pokušavajući da od mene iščupa informaciju kako se eto roditelji bune zbog preobimne papirologije, kako je to nemoguće skupiti i sl. A ja, naivno čeljade, nisam navikla da lažem ni mažem, lepo objasnim novinarki da je to ISPRAVNO, da ljudi treba da budu strpljivi, jer rade pravu stvar, postavljaju stvari na svoje mesto. I stvarno, ni na mail Udruženja RODITELJ, ni na telefone, nisu se tih dana javljali roditelji da se žale.

Dotaknemo se novinarka i ja  i drugih problema, realnih – kako da dobijete popust na to što ste podstanar, ako vam gazda ni u ludilu ne da potpis na Ugovor? Kako da na brzinu prijavite celu porodicu na jednu adresu kad je muž prijavljen kod roditelja, žena još u devojačkom stanu, a svi žive u trećem?

Srbija, tja, pomislih, zato i treba da se popune i prilože papiri.

Nema tu mnogo šta da se iščuđava  – pribaviš u firmi papirče na kojem piše za koliko dirinčiš, pa onda dokaze da si rođen, da si državljanin Srbijice,  da su deca tvoja i uredno prijavljena da žive s tobom. I sve to odneseš u PU. Ih, ništa lakše!

E tu sam se zajebala. Teorija i praksa nisu isto.

To mi je postalo savršeno jasno dok sam ulazila u drugi sat čekanja  u Ljermontovoj, da bi mi na parče papira na kojem sam sama prepisala podatke iz lične karte, stavili pečat i time (nakon što me naravno srčuju i čekiraju u „kompjutoru“) mi aminovali da ja, bedno piskaralo, s adresom tom i tom živim tu i tu. I muž mi, takođe.

Red se otegao, k’o gladna godina. Ljudi obučeni, sala klaustrofobična, četiri šaltera na ceo Beograd. A mnogi bi malo popusta na cenu vrtića. Čak i ja , koja po kriterijumima Sekretarijata spadam u “trulu buržoaziju”, imam pravo na popust, jer imam dvoje maloletnika u vrtiću.

photo credit: sindesign

Lepo je Sekretarijat to sve smislio. Samo su zaboravili da odšrafe glave službenicama i FT1P šalterušama koje rade na šalterima, i zamene novima, jer mi, građani ponizni im se poklanjamo, jer od njih zavisi pečat, potpis i na kraju popust. kakva sekretarrka, Mica ubica je zakon!

Imala sam vremena da razgledam. Marfi, naravno,  odabrala sam najsporiji red. Ima to i svojih prednosti, baš se nekako zbližismo, mi sapatnici iz reda, krenula familijarna priča, anegdote, smeh.  Šalteruše, samo, s vremena na vreme podinu pogled i prekorno nas pogledaju. A onda nastave svoj “sloumošn” ples po kompjuteru. Kuca se, naravno, s dva prsta. Ubada ona nesrećna, musava tastatura s dva prerasla, jarko nalakirala nokta.  To traje, i  traje, i već imam osećaj da čujem kako mi kosa raste. Onda se ustane do štampača.  Jedinog u prostoriji. Pa se vrati do pečata. Jedinog u prostoriji. Pa se prekorno pogleda koleginica, jer je dva minuta duže bila na pauzi, pa je dotična prinuđena da ona uđe dva minuta u tuđi termin.

Dočekah konačno da mi “mane” okom pred onom malom , nesrećnom šačlterskom rupom, koja je, verujem svesno stavljena na dno, da bi ljudi bili prinudjeni da se klanjaju pred birokratijom.

Ko Vam je ovo?  Pita za drugi papirić, mog muža.

-          Muž  – reko, već malo nestrpljivo, ogladnelo se posle dva sata, a i bešika zove.

-          Otkud ja znam da je muž, kreće da se dernja šalteruša.

-          Pa eto, slučajno se prezivamo isto i živimo na istoj adresi, dobacim ja njoj, a ona meni pogled pun prezira.

Pokupim papirče i pobegnem glavom bez obzira, srećna što mi je od silnih papira, u ovom izvlačenju nedostajao samo taj. O finišu trke za popust, gde sam u dvorištu PU “Zvezdara” provela dva sata prijatno časkajući s drugim roditeljima sapatnicima  neću opširnije da pišem. A i gospođe koje su radile s korisnicima, bile su, ovaj put na visini zadatka.

p.s. Nemojte suditi olako o stvarima koje niste doživeli (ili da parafraziram kinesku mudrost, ne sudi o onome u čijim cipelama nisi bio)

p.s.2 Da me sad godpođa novinarka nazove…

Posle četiri godine, i sajta koji tehnički nije mogao da isprati naš tempo, Udruženje RODITELJ konačno ima lepši, funkcionalni i interaktivni portal! Bacite pogled OVDE!

I došao je u pravo vreme. Umorila sam se od posrtanja i padanja, od dokazivanja da možemo, da umemo, da nismo ničiji, i da nas istinski, iz srca zanima da roditeljima, odgovorno tvrdim građanima drugog reda u Srbiji bude bar malo lakše. Da mogu da se snađu saberu, da ih manje muči savest a da više uživaju u roditeljstvu.

I onda smo krenuli na taj novi portal stavljamo tekstove, da pišemo ukratko o nama, organcima, akcijama…

Prisetila sam se koliko smo truda uložili, koliko dobre energije je strujalo, koliko sam istinski sjajnih ljudi i prijatelja stekla… Kolika je moć dobre  i čiste namere. Koliko je dobro osećati se da si uradio NEŠTO a da nikom ništa nisi dužan.

Naš sajt nije nalik mnogim roditeljskim. Mi ne prepisujemo tuđe tekstove, ne sedimo u hukćemo. Mi radimo. Pišemo, kukamo, apelujemo, trčimo po medijima, organizujemo akcije …

Na njemu je esencija onog što je  grupa entuzijasta uradila za ove četiri godine,  tamo su isključivo autorski tekstovi koje smo sami pisali, slike koje smo sami slikali ili ih dobilio na korišćenje. Tamo su naši (možda pomalo naivni) snovi da nismo samo umorni, neispavani roditelji zaglavljeni u pelenama, nego mladi, obrazovani, stručni, sposobni da ono što znamo iskoristimo na najbolji način za našu decu.

Sjajno!

Tako se osećam.

I još imam volje, i želje da uradim nešto.

Ma, da pomerim planine.

Mogu, uz Vašu malu pomoć.

Roditelji, oni koji bi to hteli da budu a ne smeju da se usude.

Oni koji grcaju svaki dan ratrzani između potreba i želja.

Oni koji imaju 5 minuta dnevno da odvoje i URADE nešto.

Oni koji će umesto kutije cigarete ili nepotrebne sitnice pomoći Udruženju.

Oni koji že poželeti da postanu članovi i tako pomognu sebi da se osete dobro.

Oni koji žele da se osete sjajno, koji žele da podele i pomognu. Koji imaju ideje i kontakte, žara i viška energije.

Svi oni, svi vi – trk na RODITELJ.ORG,  priđite, pomozite, ne boli!

Nisam baksuz, majke mi, ali ne volim novogodišnje ludilo.

Mene ti datumi vezuju za ružne stvari, neke lične patnje u mom životu, i dugogodišnji razarajući bol. Još ako na to nakačimo bezumnu gužvu, jurnjavu, trošenje para koje nemamo,  isfolirano slavlje i ničim izazvanu euforiju, utisak mi je baš onako … bljutav.

Situacija je malo bolja otkako su se u naš život uselila dva mala „monstera“, jer zbog njih se (nekada i malo silom) vraćam u novogodišnju čaroliju detinjstva. Prija…

Opet u skladu s novogodišnjim ludilom, dobila sam ovih dana gomilu poslovnih novogodišnjih čestitki. Dosadnih i prevaziđenih uglavnom. Dve su mi privukle pažnju. Prva, iako,  chain letter, od kojeg se meni diže kosa na glavi:

je duhovita i originalna, dopala mi se. Tako nešto se i očekuje od kreativaca.

Druga :

mi je ostavila nekakav čudan utisak…nije mi se dojmila. Cela ta kampanja mi se ni idejno ni vizuelno nije dopala, od samog početka, iako je namera možda dobra…  A pogotovo odkako sam i sama angažovana kao volonter u Udruženju Roditelj, jer sam svojim očima videla neverovatne stvari, i pogubila sve iluzije…

Naša čestitka spada u one dosadne, uobičajene. Ali iskrene. Nemamo para za skupe poklone, jer smo ničiji. 

Ko želi stvarno da bude Deda Mraz nek popuni pristupnicu ovde. Članarinu plaća ko i ako može

Ili nek nam se javi ako ume da piše projekte, prevodi, lobira, skuplja pare, pravi bužete, izrađuje sajtove… Mi smo gomila zanesenjaka koja i posle četiri godine misli da MOŽE da svojoj deci stvori bolju 2010. i svaku narednu godinu.

OVAJ novogodišnji chain letter možete da prosleđujete (ako vas ne nervira), i tako ćete nam pomoći!

p.s. privatne želje, neću da spominjem ovaj put. Samo jednu, da moja deca budu zdrava i imaju zdrave roditelje koji će dočekati njihovo odrastanje i beskrajno uživati u tome…

Znate li kada sam se osetila najjadnije u  životu?

Dok  sam premorena i s nabreklim dojkama iz kojih moja tek rođena devojčica nije mogla ni umela da izvuče mleko, neutešna, sama i pod udarom hormona čekala na vratima sobe u „Narodnom frontu“, dok je nardkana sestra ušla i krenula da se izdire na mene:

Kakva si ti majka kad ne umeš da utešiš svoje dete?

Otela mi je Janu, naklukala je adaptiranim mlekom, tutnula mi je nazad, okrenula se na peti, i odmarširala niz hodnik.

Bila sam samo jedna od nesrećnica koja je mislila da „Bejbi frendli“ znači pomaganje mami i bebi da lepo zajedno krenu u život, nauče da doje i paze se. Naravno, mogu sad da vam kažem da „Bejbi frendli“ u Srbiji ne postoji!

A to su konačno zvanično obznanile i nezavisne evaluatorke, koje je UNICEF platio da dođu i vide šta je to u Srbiji što se u teoriji zove „Bejbi frendli“ a u praksi nema ni B.

Usvojla je taj izveštaj Radna grupa ministarstva zdravlja, u koju su se, gle čuda dosetili da zovu predstavnike NVO  – Majku hrabrost, Bebac i Udruženje RODITELJ.  Naše zajedničko saopštenje možete da pročitate ovde, kao i kompletan izveštaj Ženevjev Beker i Elizabete Zisovske, koje su obišle srpska porodilišta i videle kako izgleda „Unfriendly baby friendly“  u  Srbiji.

A ja sam još, ljudi moji odlično prošla!  Oba puta porađali su me doktori koje poznajem, jer sam (zlo)upotrebila novinarska poznanstva i saradnju s lekarima, koji su mi pak zauzvrat na porođaju persirali, oslovljavali me imenom, uopšteno, tretirali me kao ljudsko biće. Čak je i sestrama odmah sugerisano da je to naša… novinarka, da im bude kristalno jasno da za svako sranje mogu da završe u novinama.  Izbegla sam i ponižavajuće  kolektivno širenje nogu  da se pregleda rana, i pregled koji kao mesari da rade (svaka čast mesarima, da se ne uvrede).

Plus, vodila sam sa sobom „bodigarda“ moju sigurnost i snagu, mog Mikija, – jer sam bukvalno  išla logikom, ono što ne može bespomoćna žena na stolu, sigurno može poluuračunljiv budući tata!

A kako su prolazile mnoge žene, same, ostavljene, ponižene i zaboravljene, možete da pročitate širom interneta, da čujete od prijateljica, evo i ovde na jednom mestu. A kako to izgleda u svetu, pogledajte ovde.

Dakle, sadašnje i buduće mame, ako vam neko kaže da ste bile u „bejbi frendliju“, znajte da su vas slagali. Jer „Bejbi frendli u Srbiji ne postoji“. – Evo pogledajte šta je „bejbi frendli“ i koji su to koraci (koji uglavnom NE KOŠTAJU) koji bolnicu čine prijateljima majke i beba.

I biću slobodna da kažem i zašto u Srbiji nema BF – jer se većini lekara i medicinskog osoblja (čast svetlim izuzecima koji samo potrvđuju pravilo)    j-e-b-e za b-e-b-e!

Jer bi im dosledna primena „bejbi frendlija“, koja podrazumeva da su mama i beba centar sveta a ne nadobudni doktor i nadrndana sestra, da se majci pomogne da nauci da doji, da sestre obilaze i pomazu majkama, da se ohrabruje dovodjenje druge osobe na porođaj, sve to bi im direktno izbilo pare iz ruku! Jer ako su ljubazni i fini po „difoltu“, čemu onda toliko uzimanje para, čemu onda silna „čašćavanja“ što je doktor,  eto uradio ono što mu je posao, za šta prima platu i za šta se zakleo Hipokratu?

Zato su, cenim direktori naših najvećih porodilišta od 4 ili 5 sastanaka Radne grupe došli samo na jedan a i tada hukćući i uzdišući kako imaju pametnija posla. Jer u nama, mamama, vide novčanice, za koje je poželjjno da ćute, što manje pitaju i što pre se čiste iz porodilišta.

E pa, čini mi se da ćemo se ’ćerati još!  Jer mi u zalogu imamo ono najvrednije što smo stvorili i za šta nam ništa nije teško da učinimo. Pa hajde, ko će s tim da se meri!

p.s. Svi oni koji osećaju da kao građani i građanke treba nešto da urade, kažu ili pomognu, nek se jave na info@roditelj.org

Ako želite da prijavite  da je neko prema vama postupao drugačije od onog što kao majka zaslužujete,  ili želite da ispričate svoju priču, javite nam se!Nevladine organizacije, to je sigurno neće izigravati ikebanu u toj radnoj grupi, to je sigurno. A sve što možete da kažete ili uradite a da Srbija jednog dana stvarno dočekuje bebe na svet prijateljski, tu smo!

„Bebi frendli? Jel’ to ono kad je beba stalno s tobom, niko da ti pomogne i pokaže bilo šta, mučiš se a tek si se porodila? Ne bih ja to, hvala“. Ovako obično reaguju tek porođene žene ako ih pitate da li će u bebi frendli program ili ne – u onim porodilištima gde imaju „privilegiju“ da biraju.

Ni naša Sara nije imala privilegiju da bude u pravom "Bejbi frendliju"

Zašto je to tako? Zbog čega je jedna sjajna inicijativa, program koji je obavezan u mnogim svetskim porodilištima, a koji nas vraća na prirodni početak – povezanost majke i deteta od prvog minuta, nešto čega se novopečene mame u Srbiji plaše? Šta to fali našem programu bebi frendli?

Fali mu to što nije prijateljski nastrojen prema mamama, još manje prema bebama. Čast izuzecima! No, uprkos činjenici da je većina porodilišta u Srbiji uključena u Bebi frendli bolnički program, često se dešava da se u tim ustanovama ne ostvaruju ni osnovni zadaci iz pomenutog programa. To su priznali čak i ljudi iz Ministarstva zdravlja, rekavši da tek u malom broju porodilišta beba dobije prvi podoj u roku od sata po rođenju, što je jedan od najvažnijih postulata iz programa «10 koraka do uspešnog dojenja».

* Teško je reći zbog čega se sjajno zamišljen program vremenom preokrenuo u «kako olakšati malobrojnom medicinskom osoblju» u našim pretrpanim porodilištima. Prema rečima dr Đurđe Kisin iz Instituta «Dr Milan Jovanović Batut», počeci bebi frendli programa u Srbiji – 1995. godine, kada mnoga porodilišta u zemlji nisu imala ni toplu vodu, bili su teški. Ideja da se ovim programom utiče na obeshrabrujuće mali procenat mama koje isključivo doje svoju decu, delom je uspela, jer je taj procenat za proteklih deceniju i po veoma porastao. Da li se to desilo isključivo zahvaljujući programu bebi frendli, ili su i drugi faktori uticali, nije ni važno. Međutim, taj procenat je na globalnom nivou još uvek nizak, pa je borba za dojenje u Srbiji praktično tek na početku.

* Udruženje Roditelj je upravo zato i osnovano – zbog tretmana prema nama u porodilištu, zbog problema sa dojenjem, nerazumevanja na svakom koraku… Nismo pristalice kritika radi kritike. Program koji već više od decenije opstaje u Srbiji, ima mnogo dobrih strana, sjajno je zamišljen, i trebalo je mnogo vremena i volje da se primeni u velikom broju porodilišta. Ali, postavlja se pitanje zbog čega je doživljaj programa bebi frendli koji imaju stručnjaci i roditelji tako različit.

* Kao što je dobro primetila dr Elizabet Paunović, pomoćnik ministra zdravlja, ako imamo 54 od ukupno 58 porodilišta koja sprovode bebi frendli program, a samo 10 odsto beba u okviru jednog sata po porođaju uživa u blagodetima majčinog mleka (što je izričita preporuka Svetske zdravstvene organizacije i prvi postulat programa bebi frendli) – šta je tu prijateljski prema bebama, a šta prema majkama? Nažalost, država nije sama došla do ovog pitanja, nego su njega postavili inostrani sagovornici, na konferencijama posvećenim deci. Naša delegacija se postidela. I rešila da učini nešto. Udruženje Roditelj će svim svojim snagama i kapacitetima učiniti sve da program Bebi frendli plus pruži više, pre svega majkama i bebama. Ministarstvo je napravilo prvi korak – formirana je Radna grupa ministarstva, koju čine predstavnici UNICEF-a, samog ministarstva, Instituta za javno zdravlje, načelnika porodilišta iz Srbije i predstavnika nevladinih organizacija koje se bave dojenjem i decom.

Dosadašnji rezultati

Prema podacima Instituta «Dr Milan Jovanović Batut», najvažniji rezultati bebi frendli programa u Srbiji, koji su postignuti do sada, obuhvataju:

● Ovaj program se primenjuje u 54 od 58 porodilišta u Srbiji. Ukupno je 49 porodilišta dobilo sertifikat da su baby friendly  (78 odsto porođaja u zemlji).

● Uslovi za posete članova porodice su uspostavljeni u 70 odsto porodilišta (ranije to nije bilo dozvoljeno).

● Očevima je dozvoljeno da prisustvuju porođaju u 10 odsto porodilišta.

● Škole roditeljstva su uspostavljene u 60 odsto domova zdravlja.

● Međunarodni kodeks marketinga zamena za majčino mleko je uključen u zakone koji su usvojeni u Skupštini Srbije 2005. godine.

● Stopa isključivog dojenja se povećala: sa 3,6 odsto u 1996. godini, na 11 odsto u 2000. godini, do 22 odsto u 2005. godini.

● Iako su ovi rezultati za poštovanje i zahtevali su veliko angažovanje zdravstvenih radnika, smatramo da može da se radi mnogo bolje – pre svega kada je u pitanju ljubaznost, topla reč i ljudska briga prema ženama i bebama. One to zaslužuju!

Angelina Radulović

Tekst je pisan za Udruženje RODITELJ, i objavljen u časopisu „Mama“

Pre jedno 5 godina, kada reših da s mojom ljubavi pravim decu, ni slutila nisam da ću provereno da budem građanka drugog reda. Ma, gde drugog, 15 rupa na svirali! Da će u ovoj državi da me zajebava kako ko hoće. Svi ovi što i iz frižidera viču “BELA KUGA”, “SVE NAS JE MANJE”, „NESTAĆEMO“, u stvari ih boli baš i za nas, našu demografsku sliku,  ni pišljiva cvonjka ne daju što si ti eto rešio da produžiš vrstu i staneš na rep toj „pošasti“.

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije,  pa se priča raširila okolo.

Da se razumemo, nisam pravila decu državi, niti tripujem da budem „majka Jugovića“, još manje da mi deca budu na državnim „jaslama“, ali mi je muka od licemerja, dvostrukih aršina i bezobrazluka onih koji besmislenim procedurama i biroktarijom praktično prave dvostruki bedem oko roditelja ne dozvoljavajući im da dosegnu do svojih prava i valjano urede živote.

Uskopištili su se iz ministarstva zdravlja, vidim, jer očito jedno pričaju a drugo rade. Odmah se tu spominje inspekcija, ali uludu. Još odavno, ministar je dao odrešene ruke tzv. menadžerima da sve cene vanstandardnih usluga(pa i prisustvo oca deteta kao civilizacijsko postignuće) određuju Upravni odbori porodilišta. Kako ih se prohte.

Džaba vrištimo, mi nesrećni entuzijasti, kako je to sramota, džaba „Majka hrabrost“ i „Roditelj“ dižu dževu, kad gazda dr Stanojević i njemu slični rade što hoće po svojim prasilištima.

Sećam se ko juče da je bilo kada je ta sramna odluka o tretiranju trudnica kao izvora prihoda, povećanju cene epidurala i ulaženju tate u porodilište doneta. Skupila se ekipa iz NVO „RODITELJ“, nekoliko gnevnih žena, i jedan još gnevniji tata i tražimo da nas primi Stanojević. Da, jelte, izrazimo svoj građanski protest zbog njihove debilne odluke i iskažemo stav roditelja, da nije u redu ostaviti ženu na milost i nemilost njima, da bude bespomoćna i sama. Još ja trudna, mukčnine 24 sata, jedva stojim s na nogama, ali trpim nekako.

Dva sata nas je „gazda Dule“ držao u hodniku, da ga čekamo, ko Godoa, još kad smo demonstrativno napustili Narodni front, poslao sekretaricu da nas prati do ulice, da se uveri da smo stvarno otišli. Ma, jebe se njemu za stav roditelja! Žuri da porađa majmunice u zoo vrtu.

Pa ako je direktor neko ko se javno deklarisao kao osoba koja više voli krmače no žene i više puta u medijima objašnjavao kako prisustvo oca na porođaju pogubno deluje na seksualni život para, jer nesrećni muž užasnut scenom kako mu se rađa dete više ni pod pretnjom ne prilazi dragoj (valjda tako mom zgađenom mužu nije palo na pamet da mi više priđe pa mi je drugo dete stiglo s nebesa, a moj Miki na drugi porođaj išao jer sam uperila pištolj u njega). I valjda zato je procenat očeva koji su ponovo išli da „se porađaju“ vrlo blizu brojki od 100 odsto, jer njima mučenicima uopšte nije stalo do seksa… Mora biti da je to.

A da smo svi jednaki, ali su neki jednakiji od drugih, svedoči i ovaj nebulozni tekst, za koji mi je baš Branka otvorila oči – valjda je detetu Jelene Karleuše i onog malog Tošića neophodnije da bude uz taju dok se rađa, a njihova šuška lepša, šta li?

I kad već tako bandoglavi hoćete da idete na porođaj, da vam se „ona stvar“ zgadi vo vjek i vjekov, onda i treba da platite, papani li nijedni. I kad dobijete fiskalni račun, onda lepo i doktori i sestre će znati da ne smeju vašu ženu da oslovljavaju kravo, da ne smeju da urlaju na nju, jer je tu nadrkani muž koji em će da mu se smuči život, em je platio 200 evra da to sve doživi, pa sigurno se nije s njim tako besnim lepo zajebavati.

Ja sam, iskrena da budem, svog muža možda i vodila što je hteo da ide sa mnom i da zajedno proživimo svo to ludilo. Ali još više od toga što mi je stvaaarno trebao „bodi gard“, što nisam htela da dozvolim da me tretiraju kao stoku, ni kao krmaču(svaka čast krmačama i one su majke), ni kao načitanu(kako tepaju ženama koje prođu pripremu za porođaj pa znaju šta ih čeka,a osoblje ih ultimativno mrzi jer nisu po difoltu bespomoćne).

  izvor

Ih, sećam se, k’o juče da je bilo. Otišli smo u Front, muž uredno platio tadašnju tarifu od 50 evra, dobili apartman (sobica ni nalik onim u amričkim filmovima, al ajd imali smo previše komfora za prosečan srpski porođaj) dobio muž i zeleno odelo od gaze i masku i kapu valjda da zaplaši bebu čim proviri. Pa šta to tu braćo toliko košta, kako vas nije sramota? Ej, to je 7 meseci pelena za dete, to je krevetac plus komoda, to je nečija plata!

Sledeće što očekujem je da osim svega što roditelji iskeširaju da bi se samo ponadali da će uz stručnu i medicinsku pomoć da dobiju zdravo i živo čeljade, gospodin Stanojević i njemu slični krenu da naplaćuju ulaznice u porodilište i samim porodiljama. Ih, kako se samo ne setiše pre!

ovo je pismo izvinjenja, „dragi dnevniče“ mojih volonterskih aktivnosti, koje su onomad pred Četvrto obeležavanje Svetske nedelje dojenja u Srbiji zamalo rezultirale multiplim nervnim slomovima organizatora.

Grupi ljudi, koja je, mogu to posle četiri godine da tvrdim, vrlo slična meni – previše radoznala, brbljiva, bučna i drčna, u ponečem vešta, a pre svega s gadnim viškom entuzijazma, solidnim naramkom naivnosti i želje.

Smatram ih istinskim prijateljima, saborcima, pripadnicima vrste koja se malo teže može sresti na ovim prostorima – mladi, pametni, uspešni ljudi koji svoje slobodno vreme(mnoogo slobodnog vremena, nekada je to ravno kuluku, prim. aut.) troše na nešto što je vrlo teško opisati u jednoj rečenici.

Što još nije brend ali se nadamo da će biti.

Što ne donosi nikome korist (pogotovo ne finansijsku, još uvek), osim ogromnog zadovoljstva i osećaja da nisi ovca za šišanje, da si u grupi lavova i lavica koji se bore za svoju, ali za promenu i za tuđu decu.

Udruženje RODITELJ Koga zanima, može da nas sretne.

Najpre u ovom virtuelnom svetu  (što je i red, jer tu smo se mi, gnevni taze roditelji i okupili i onda je Gaga (lepši deo Porodištarija) rekla – ajde ljudi jebote da napravimo Udruženje!) – i napravismo ga.

Imamo dobre i loše dane, uspone i padove, zajebanciju i svađe, još uvek grcamo, još uvek nemamo kancelarije, još uvek smo ničiji što nam mnogi zameraju.

Ali šta god neko sa strane mislio o nama, ja te ljude obožavam (uprkos činjenici da koriste svaku priliku za zajebanciju, pa mi od milošte tepaju „egzekutorka“). Ne znam da li će i ko od njih videti ovaj moj trenutak raspilavljenosti, mnogi od njih ne vire na blogove, fb, twitter, ali ovo shvatite kao onu rupu kod cara Trojana – ja sam morala da je iskopam i da kažem:

HVALA VAM LJUDI!

- Hvala preCednici i idejnom vođi koju nije mrzelo da „proguta neko g… i moli“ ni da nosa srebrnu medalju od WABE oko vrata po Tašmajdanu!

- i njenoj staloženijoj polovini Soletu, koji je slušao, pomagao, lobirao, mailirao, smišljao, premišljao i tešio bednog piskarala 

- Hvala Zvončici, na njenoj organizovanosti, common sense-u (uprkos činjenici da smo obe „kontrol frikići“, ona je ipak mnooogo razumnija od mene njenom IT znanju, njenoj sistematičnosti

- Hvala Bojani -  portparolki, pravnici, pravnom zastupniku Udruženja…….(upisati po želji) na tačnosti, elkovnetnosti, ozbiljnosti, volji da nas promoviše do besvesti -

- I njenoj (za nepoverovati) brbljivijoj polovini Marku na vezama, vezicama, kontaktima, nagledanju, pregledanju, beskrajnim raspravama i odbrani časti muškaraca u svetu roditeljstva.

- Hvala Senki, našoj „sponzoruši“ kako od milošte zovemo poziciju za „fundraising“ ili ti lovljenje sponzora da daju pare tamo gde ne žele ili mogu ali neće.

p.s. posebno hvala njenom podmlatku koje brendira Udruženje Roditelj na pravi način

- Hvala Mzlici, Mzlaki, Ivani, na svoj onlajn i offlajn pomoći a naročito na pregovorima u poslednji cas sa tradicionalno neugodnim Dragačevcima 

- Hvala Ceci, verovatno najstaloženijiem članu naše male ekipe. Žena majstor za sve, ponajbviše za finansije, imponuje nama koji s parama nit umemo, nit znamo da beknemo o ekonomiji.

- Hvala VELIKO Škrabalici, Tei, Đumi, vršnjačkim savetnicama koje mame slušaju radije nego pedijatre.

- Hvala Flori i Lani, našim kreativcima (kojima pomogne Sole katkad), i nek izvinu na cimanju, kreni stani porukama, nije do nas bilo, znate to devojke

- Hvala Ivinoj mami, Innani i svim ostalim curama čiji su prevodi popuno profi, a uz to ih „cimamo“ još za gomilu gluposti.

- I još - Milentiši, Prašku, Pereci, KikiKristini, Maji, Mariki, i svim onim ljudima koji su tu da priskoce, pomognu, da nas ako nista slusaju

HVALA VAM LJUDI ŠTO STE ME OVA TRI MESECA TRPELI!  I HVALA NAŠIM MUŽEVIMA, ŽENAMA, DECI ŠTO NAS TRPE

Preživesmo! Do sledećeg puta ))

Ili – Dojenje u kriznim situacijama, Da li ste spremni?

Dragi prijatelji, kolege, virtuelni drugari, drage mame, tate, svi Vi koji podržavate dojenje(čak i Vi koji ste protiv,  takvima najviše volim da diskutujem , slučajni prolaznici koji nabasate na ovaj blog, Bedno piskaralo Vas poziva

Malo više o akciji koju Udruženje RODITELJ organizuje 4. put u Srbiji, imate ovde, mozete videti i kako su mediji  najavili  promociju dojenja

 Dodjite, potrazite savet, dovedite decu na predstavu pozoristanceta „Ćira“, trudnice i mame s malim bebama čekaju poklončići, besplatan edukativni materijal i knjige. Ko želi, može da pomogne rad Udruženja RODITELJ donacijom, a u znak zahvalnosti mi ćemo Vam pokloniti majicu, pa tako postajete hodajući promoter dojenja

 p.s.  Ne zamerite ako nešto ne bude baš kako treba, mi smo ipak mala NVO, a naša mala ekipa „ludaka“ naradila se prethodnih meseci da bi gradjanima Beograda i Srbije priredila jedno lepo popodne.

Voli Vas vaše

Bedno piskaralo:)

Opet, ovog vikenda, za buduće mame i tate, za „taze“ mame i tate, volonteri Udruženja Roditelj u saradnji sa sponzorom Aksa Bebi planetom održava vršnjačka savetovališta u subotu, 4. jula 2009. u Aksa robnoj kući na Banovom Brdu, i u nedelju 5. jula na novobeogradskom Savskom keju.

„Koju benkicu da kupim? Šta je to benkica? Zašto beba stalno traži da siki? Gde da podnesem zahtev za taj roditeljski dodatak ? Zašto mi ne uplaćuju naknadu za porodiljsko bolovanje ?“

Volonteri Udruženja Roditelj objasniće vam iz svog, roditeljskog iskustva, daće vam odgovore na pitanja, a ono što ne znaju, pitaće one koji mogu da vam odgovore.

Više o Roditeljskom info centru pogledajte ovde

Vaše Udruzenje RODITELJ

Dodjite, da nas upoznate i ponesto pitate!

Udruženje RODITELJ u saradnji sa Aksa bebi planetom u okviru projekta vršnjačkog savetovališta „Roditeljski info centar“ ponovo se druži sa roditeljima, budućim roditeljima i svima koji se interesuju za probleme roditeljstva u Srbiji u subotu, 13. juna kod kružne fontane NA KALEMEGDANU od 16 do 20 časova.

Pozivamo sve zainteresovane kojima treba savet, preporuka, ili makar samo roditeljsku podrška i razumevanje da prošetaju, dođu do štanda na Kalemegdanu i slobodno pitaju. Volonteri Udruženja RODITELJ biće tu da pomognu u traženju odgovora, a ako to nije moguće upućivaće na adrese onih koji to znaju. Sve trudnice koje posete štand, na poklon će dobiti Aksin DVD o prvom opremanju bebe! Projekat „Roditeljski info centar“ deo je vršnjačke edukacije kojom se Udruženje RODITELJ bavi od osnivanja. U saradnji sa Aksa bebi planetom, od decembra 2007. godine u prostoru njihovog objekta na Banovom Brdu, Savetovalište je radilo svake subote. Pomagali smo roditeljima da izaberu opremu ze bebe, govorili šta je neophodno a šta manje bitno, davali savete o porođaju, dojenju, nezi bebe, hrabrili trudnice, sve iz svežeg roditeljskog iskustva.

Za sve informacije obratite se Udruženju Roditelj na brojeve telefona:

064/2206-438 064/577-86-56

info@roditelj.org

http://roditelj.org

Mlatim se ja, evo već tri godine sa jednom NGO  – osnivač, članica, sad i neka vajna direktorka . Trudiš se da uradiš nešto za svoju i drugu decu, da ne žive u ovakvoj, fu…. državi, da ih ne gaze neki činovničići i ućutkuju gori od njih.

I trudimo se, izmeđju ostalog da promovišemo dojenje, koje se u Srbiji drži na jadnoj cifri od 15 odsto. I onda se neki glupson sa JAVNOG SERVISA seti da bi bilo dobro pustiti ovo kao senzaciju: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/14/Nauka/50734/Dojenje+Å¡tetno+posle+četiri+meseca?.html

Fotografija vlasništvo Udruženja Roditelj

Ej, živote, lutalico, za šta plaćam pretplatu…. a na TO mi kažemo OVO:

SAOPŠTENJE
Povodom izveštavanja Javnog servisa RTS o dojenju

Povodom informacije o štetnosti dojenja, objavljene kao vest o istraživanju danskih naučnika u drugom Dnevniku Javnog servisa Radio televizije Srbije 19. marta 2009. godine, Udruženje RODITELJ zajedno sa Beogradskom kancelarijom UNICEF-a i Institutom za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ izražava zabrinutost zbog načina na koji je plasirana ova vest i posledice koje ona može da izazove.
Istraživanja o dojenju sprovode se u svetu već decenijama, ali samo rezultati onih koja se pokažu kao validna objavljuju se u stručnim časopisima i nađu u svetskim bazama podataka. Dokazana nova saznanja o dojenju prihvataju autoriteti u oblasti dojenja i uvršćuju ih u svoje preporuke. Svetska zdravstvena organizacija (SZO), UNICEF, Svetska alijansa za promociju dojenja se ubrajaju u najvažnije svetske autoritete u tom području. Od izuzetne je vaznosti da mediji , ukjučujući i javne servise, potvrde verodostojnost informacija kroz proverene izvore i da konsultuju organizacie koje su autoritet za specificno područje pre nego što objave vest.
Kao organizacije koje se između ostalog bave promocijom dojenja i brinu za dobrobit dece, želimo da ukažemo da način na koji je informacija bila ponudjena na Javnom servisu jasno pokazuje da nije bilo prethodne provere i primene pravila verifikacije („dve strane priče“), što može gledaoce ostaviti u nedoumici, ili čak prouzrokovati da se bespotrebno širi panika.

Dojenje je od izuzetnog značaja za zdrav i sveobuhvatni razvoj deteta i za ostvaranje bliskih emocionalnih veza izmedju majke i deteta. Hiljade različitih istraživanja su potvrdila korist isključivog dojenja do šestog meseca života bebe. U Srbiji, na žalost, svega 15% majki isključivo doji svoju bebu u prvih 6 meseci. Iako se stavovi polako menjaju uz velike napore zdravstvenih radnika i grupa građana koji promovišu dojenje, stavovi, Srbija je još uvek značajno ispod evropskog proseka po procentu isključivog dojenja, Dojenje je jedno od najintimnijih i najosetljivih pitanja s kojima se majke susreću i potrebno je da im šira društvena zajednica da punu podršku.

Nema nikakve koristi od širenja informacija o istraživanjima koja još nisu dobila naučnu potvrdu, za koja se ne zna ni metodologija, niti se zna sa kakvom motivacijom su bila napravljena.
Apelujemo na Javni servis Radio Televizije Srbije kao odogovornog medija da obezbedi pouzdane informacije o dojenju i da pruži prostor za kvalitetno javnu raspravu na koju ćemo se i mi potpisnici ovog pisma sa zadovoljstvom odazvati.

Za one koje zanima koji su još uvek važeći statovi o dojenju, dodatne informacije mogu se naći na:
http://www.who.int/topics/breastfeeding/en/
http://www.motherlove.com/resources_studies.php
http://aappolicy.aappublications.org/cgi/content/full/pediatrics;115/2/496
http://www.who.int/child_adolescent_health/documents/9241595230/en/ http://www.llli.org/
http://www.who.int/features/factfiles/breastfeeding/en/
http://www.cdc.gov/breastfeeding/
http://www.cdc.gov/breastfeeding/pdf/BF_guide_1.pdf

Udruženje RODITELJ
UNICEF, Beogradska kancelarija
Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”
Kontakt Udruženja RODITELJ
http://roditelj.org
info@roditelj.org

I sasvim LIČAN STAV JEDNOG TATE

Nauka još uvek otkriva nove i nove prednosti produženog dojenja. Tako je, na primer, nedavno potvrđeno da duže dojena deca imaju veći koeficijent inteligencije, da su manje podložna alergijskim oboljenjima, itd.

Ovakva naučna saopštenja su redovna pojava. Ipak, ona ne nalaze svoje mesto među vestima javnog servisa Srbije. Urednici RTS-a ne nalaze za shodno da nas, svoje gazde (jer ih plaćamo), obaveste o tome. Takođe nas ne obaveštavaju kada neka od velikih kompanija koje proizvode kozmetiku, opremu ili hranu za bebe negde u svetu izgubi neku parnicu ili kad se otkrije da su im proizvodi štetni.

Ali zato je nedavno istraživanje Danskog instituta za zdravstvo, koje nije naročito propraćeno u svetskim medijima, na RTS-u postalo prvorazredna vest.

Samo istraživanje nije nikakav skandal – jedno je od mnogih. Ono upozorava da postoje podaci o tome da majke koje unose toksine mogu te toksine u mleku preneti deci koju doje duže od četiri meseca. Ovi naučnici pre svega upozoravaju na lošu ishranu majki, i najavljuju dalja istraživanja – koja su neophodna da bi nešto postalo naučno znanje. Tako nauka funkcioniše. Ako bi se i pokazalo kao savršeno tačno, prvo bi valjalo imenovati te namirnice, videti da li ih naše majke unose… itd.

Ono što jeste skandal, pored te selektivnosti informacija, pre svega je skandalozan naslov: „DOJENJE ŠTETNO POSLE ČETIRI MESECA?“

U tradiciji najgoreg novinarstva, nešto što nije puna istina (svako dojenje uopšte?), a ni definitivna i dokazana istina (dalja istraživanja?), pretvara se u svakom razumljivu vest (dakle istinu), a od tužbe se čuva UPITNIKOM na kraju.
Kao kad bi mi napisali:  Urednik vesti Radio televizije Srbije korumpiran od strane proizvođača adaptiranog mleka?

Ima upitnik, zar ne?