Danima već  pokušavam da svarim informacije na koje sam naletela u ovom  tekstu o letaovanju na rate.  Rečenica o letovanju, ili uživanju u teško stečenom luksuzu, koji ćeš onda da otplaćuješ na 30 ili još gore  60 meseečnih rata, posebno mi stoji u grlu. Eeej, 5 godina da otplaćujem letovanje, deset kakvih dana? Šta za taj novac treba da dobijem pa da kažem: o.k. sad  moja porodica narednih pet godina neće umočiti dupe u more i plaćaću 50 evra mesečno za provod koji mi je izbledeo iz sećanja, ali, eto, vredelo je svaku paru?

Razumem globalne trendove ekonomije i vladajuću filozofiju potrošačkog društva koja na sve strane zveči: kupuj, zgrabi, gomilaj! Jasno mi je da zamajci ekonomije delom počivaju i na našoj prirodnoj (a mnogo više nametnutoj) potrebi da kupujemo, da trošimo vrednost,  menjajući tako vrednost koju smo stvorili radom, za vrednost koju nam sopstveni hedonizam ili ispunjenje naše potrebe donosi.

Fotografija preuzeta odavde

Ali, to uskakanje u tuđe cipele, koje ne samo da nam ne odgovaraju, već će nam napraviti jebeno velike žuljeve, koji će ko zna kada da zarastu, e to mi nije jasno. Dobro, svi smo mi deca sankcija, željni prelaska granica i putovanja, pa još nam se ni mastilo na oktroisanom Šengenu nije ohladilo, ali meni baš to malo dete devedesetih ne da mira i ne da da se opustim. Baš zato jer znam da me od plate od tri evra, praznih rafova i ograničene budućnosti deli mnogo manje nego što nam to svima sada deluje.

Ima tu, čini mi se, još  i nečeg drugog – neke potrebe da pokažemo da možemo, da smo kadri od dve mizerne plate živeti solidno, deca lepa ugojena, fino obučena, kuća sređena, vozi se auto, polovan, al’ naš, a  stigne se malo i do Rodosa, Skiatosa, Lezbosa, Antalije, Španije, Egipta, gde god, uspešni smo. Kao da možemo od paučine ili vazduha da stvorimo ono što nam nedostaje, kao da će sve biti u redu ako zamišljamo da jeste u redu. Bojim se da od te pozitivne vizualizacije nema mnogo vajde ovde, i da će život na poček ili metoda presipam šuplje u prazno kad tad da nam pukne po kičmi.

Malo mi ide na nerve i to gađanje važnim lokacijama, popularnim dakako, rangiranje odmora prema broju zvezdica na ulasku u hotel a ne prema uspomenama koje su se tamo „zapatile“. I putovanje preko pola sveta a da se nije pogledalo ni u svoje dvorište, ni malo dalje do prve ćuprije i salaša.

Nisam ja neka nadžak baba koja kuka  što su se ljudi malo razmileli i putuju. Nije to loše, ako se lepo uzme i iskešira novac, pa se uživa, što bi se reklo, za sve pare. O.k., u redu je i olakšati sebi troškove, uračunati planirane prilive, napraviti kalkulacije da bi se uhvatio momenat i ostale uspomene na vredne, zajedničke trenutke.

Ali,  stara „zentara“ u meni ne bi mi dala ni sekund mira da se opustim u tamo nekom luksuzu o kojem preko godine sanjam, ako znam da kad me istreses nećeš ni peti, ma ni deseti deo aranžmana da nađeš. Nazovite to bankarskom nepismenošću, retrogradnim razmišljanjem, ali ja, dete sankcija i nemaštine, sa ovim desetogodišnjim iskustvom samostalnog plivanja kroz svet zarade ipak najviše volim stari dobri keš i još bolju izreku  – širi se koliko si dug.

Update:

Verkić je dobro primetila da sam pogrešno interpretirala poslovicu. Hvala, ispravljeno!

Da li je neko ko isteruje pravdu s prodavcima i zahteva uslugu po „pe esu“ baksuz  koji  nema pametnija posla ili osvešćeni građanin koji zna svoja prava i ne libi se da ih zatraži?

Trudim da živim po ovom drugom principu i ne mrzi me da se raspitam, potrudim, uzmem ono što mi pripada. Naročito sam takva otkako imam decu, pa me za neke njihove potrebe i prava ne mrzi da se potrudim i raspravljam s bilo kim.  Uostalom, čitav moj angažman u Udruženju RODITELJ ima iza sebe ideju da ne želim da čekam decenijama da se probudim u državi koja je idealna za roditeljstvo već da hoću odmah, sad,  da znam za svoja prava i da ih zahtevam.

Kakve to veze ima s prodavcima?  Pre neki dan, u „tihom“ ratu u rukavicama između mušterija i prodavaca, ishod je bio sledeci Bedno piskaralo 2, prodavci 0.

Izvor

Situacija prva:

-          Odnesem laptop na popravku.  PC Klinika, reklamiraju se, hvale se na sva zvona. Uredno nam daju servisni listić, dođem po laptop, kažu mi koja je popravka u pitanju i koliko je koštala. Donese momak kompjuter i  nastavlja da radi, pravi se lud.  Ja stojim, čekam, dramska pauza, rek’o zaboravio da mi da papirče – račun. I onda umilnim glasom upitah: A račun?

Da je pogled mogao da govori, ovaj bi u dahu rekao nešto poput: ti krmačo smaračice što me teraš da baš sad idem do šefa i TEBI dajem fiskalni račun ko da si HajleSelasije… ili tako nešto.

A ja, kao da imam sve vreme ovog sveta, stojim s mirnoćom Bude, i čekam da „šef“ dođe, prokljuca po računaru, nađe obrazac, upisuje u njega, i upisuje i upisuje i na kraju mi da fiskalni račun uz uredno prikačanu garanciju na servis. Najljubaznije sam procvrkutala hvala, okrenula se na peti i stuštila ka Zelenom vencu.

Situacija druga:

Još me euforija od mog pametnog kako li sam se setila poteza (jer sam generalno osoba s glavom u oblacima koja niti proverava kusur, niti zna gde su joj fiskalni računi niti vodi računa o takvim stvarima), kad me sačekala nova prilika da kao građanin zavapim za svoja zakonska prava :

S laptopom u rukama uletim u “Tref“ da zamenim sandale koje sam dan ranije kupila mom prvenčetu. Kako su naručene roze, isključivo, ja se zeznem kupim  neke u toj bolji,  povelike, ali me prodavačica umiri pričom kako uz fiskalni račun mogu da ih zamenim za manje.

I naravno pojavljujem se sledeći dan ponovo, jer sam omašila u proceni i mojoj princezi kupila veći broj. Ljubazno objasnim u čemu je problem i kažem za koje hoću da zamenim. Posle dužeg ronzanja po kutijama u magacinu, jedan mladić, po izgledu maloletnik, kaže da nema dugih ni u tom, ni u drugim modelima. Onda ja strpljivo kažem da me je prodavačica uveravala da ću moći da ih zamenim, pokazujući rukom na kutije koje je ona meni pokazala. Da, ali neko je zamenio kutije i tu su sad samo mali brojevi, ne da se dečko zbuniti. U međuvremenu se uključuje cura,  koja pokušava telefonom da sazna ima li u njihovim drugim radnjama takvih sandala. Ne uspeva, nema ih nigde, kao da su sva mala nogata šestogodišnja bića u Beograud rešila da nose baš takve sandale.

Onda je lepo kažem u redu, vratite mi novac. Tu se lica uposlenih menjaju, jer se verovatno retk osreću s najvećim užasom u njihvoom poslu  i ledenim glasom mi devojče kaže – ali politika naše firme je da ne vraćamo novac!

Onda nekim čudom još smirena, lepo mahnem ka papirčetu gde piše da je za reklamaciju potreban račun i mahnem joj računom, usput joj polako govoreći da je ovo jelte jedna vrsta reklamacije.

A ako nije, šta mene pa zabole za politiku firme, znam šta zakon kaže, a on mi dozvoljava da robu vratim i dobijem svoj novac nazad. Posle još nekoliko ali, i mog upozorenja da sam fina ali da ako izađem, vratiću se nazad s inspekcijom, devojče je presavilo tabak i posle 15 minuta pisanija, uzimanja lične karte, a umalo i krvne slike, imala sam svoje pare. Daleko im lepa kuća, nek šeta dete boso po moru….

Da li sam baksuz ili ne, ne znam, ali moram vam reći da sam posle svega bila prilično ponosna na sebe. Najpre, jer nisam kao što umem izgubila živce,  nisam ispala ovca i upala u njihov APP sistem (ako prođe prođe). Još kad bi svi, uvek i u svim situacijama bili tako dosledni,  a problemi se mogli rešiti „raščišćavanjem računa“ ih, ma gde bi nam bio kraj.

Nastavak priče:

Loši potezi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića  i ministarstva na čijem je čelu, nisu mogli da stanu u jedan tekst.  Nije poenta ovog članka da samo nabroji loše poteze Tomice Milosavljevića, iako ih je, vidi se, bilo mnogo. Nekako, kada je krenula akcija, osetila sam potrebu da sve ono o čemu sam pisala i pratila kao novinar prethodnih godina, objedinim na jednom mestu.

Ipak, činjenica jeste da mi nemamo više zdravstvo koje smo imali devedesetih, kada su pacijentima vadili zube umesto da ih popravljaju a sve od „gaze do veštačkog kuka“ morali smo sami da kupujemo. Nije sve crno, ali nije ni razlog da budemo zadovoljni. Tim pre, što smo korisnici usluga koje plaćamo, i što će tranzicija u našim glavama od stava da je zdravstvo besplatno do stava da plaćamo uslugu za koju očekujemo određen tretman, potrajati, očito,  godinama.

Milioni evra ušli su prethodnih godina posredstvom fondova Evropske Unije i raznih domaćih i međunarodnih projekata u sistem zdravstva.  Ali osim skupe opreme, renoviranih zgrada čini se da je ministar zaboravio da ulaže u najvrednije – u ljude, stručnjake koji u tom sistemu rade, u njihov odnos prema poslu,  njihov kodeks ponašanja i odgovornost prema pacijentima.

Izvor slike

Jer, ako pogledate primedbe gnevnih pacijenata, velika većina se odnosi upravo na ponašanje medicinskog osoblja, njihovu ljubaznost, traženje mita. Velike i krupne stvari poput lekarskih grešaka ili organizovanog uzimanja miliona  i uticaja farmaceustke mafije su vrh ledenog brega, i glava ribe, do koje se stiže na kraju. I uz pomoć sile prinude van ministarstva zdravlja,  uz pomoć  policije i sudova (pa je logično što za tu borbu moraju najpre da se te službe konsoliduju i počnu da rade).

A zašto?

Zato što nijedan propis koji je ministarstvo donelo nije suštinski promenio ponašanje zaposlenih u zdravstvu, koji teraju po svom.  Zato što nijednom do sad oni odgovorni, vredni i moralni lekari nisu ustali i digli svoj glas sa željom da vrate već  dobro uzdrmano dostojanstvo svojoj profesiji.

Izvor forografije

Zato što Tomica Milosavljević ne želi, ne sme i ne može da se suprostavi otvoreno ili priktiveno mafiji u sopstvenim redovima. To što on možda nije deo te ekipe i nije umočio prste u med, ne lišava ga odgovornosti. Jer,  ne može se nekažnjeno prolaziti s kozmetičkim promenama kojima se skupljaju politički poeni i očekivati da će bure baruta  na kojem sediš s upaljenim šibicama  ugasiti  ako dva puta duneš ili prospeš lonče vode.  Sve što je Tomica Milosavljević započeo bilo je kratkog daha, forma a ne suština,  poza a ne promena.

*  Tako se neslavno završila priča o suzbijanju mita u porodilištima.  Umesto da se stane na rep lekarima koji uzimaju od 100 do 500 eura po porođaju,  a za epiduralnu anesteziju još od 100 do 300 evra, (neki čak i unapred!)  Tomica Milosavljević je legalizovao pljačku -  umesto da platite samo lekaru ispod žita, sada uredno platite na blagajni ustanove, plus naravno ispod žita lekaru isto koliko i pre,  jer u suprotnom – neće doći! Slično prolaze i pacijenti u drugim oblastima, pa recimo pacijentkinja je 10 dana ležala u bolnici čekajući  da joj operišu matericu  i jajnike sve dok se nije setila da da nekoliko stotina evra. Sledeće jutro bila je na operacionom stolu.

Pritom po RZZZ- u epidural se vodi kao bolnički lek i besplatan je! A – ha pitajte to na primer one u Narodnom frontu, koji su ga lepo stavili na spisak vanstandardnih usluga i naplaćuju ga bezobrazno skupo.

*  Porodilišta su ispit koji sa stanovišta pacijenata Tomica nije položio. Ali, gledajući sa strane ličnog PR- prošao je bajno – sjajna inicijativa Majka hrabrost, posle početnog entuzijazma nije promenila – ništa!  Formirana je Radna grupa za bejbi frendli, koje ne  bilo zbog pritiska nevladinih organizacija – Udruženja RODITELJ, Majke hrabrost i Bebac, već zato što je pomoćnicu ministra  dr Elizabet Paunović bilo sramota što su je na nekom belosvestkom skupu nagrdili što se hvali kako imamo bejbi frendli u svim porodilištima a procenat dojenih beba ispod četvrtine – dok samo 10 odsto njih u roku od sata oseti blagodeti majčinog mleka!  Bilo je sramota pa je Tomica rešio da formira Radnu grupu.  U kojoj glavni članovi, lekari s nipodaštavanjem gledaju na temu oko koje su se okupili, i sami priznaju da imaju pametnija posla.

A ono što je najstrašnije, ministarstvo suštinski ne zanima da li su pacijenti stvarno zadovoljni. Juče je Ministar na okruglom stolu prozaičnog naziva „Porodilišta su naša briga“ mahao brojkama i time kako je samo 1,5 odsto  žena rekao da im je traženo mito! Ko je onda tu lud, on što se drži brojki, ili mi što nemamo hrabrosti da negde prijavimo javno ono što pišemo tajno po forumima i u razgovorima u četiri oka?

Izvor slike

*  Profesorka Dragana Jovanović završila je kao kolateralna šteta u sukobu s ministrom zdravlja. Na mestu Sekretara za zdravstvo odmah je ukazala na finansijske manihnacije pojedinih direktora, na šta je Tomica osuo drvlje i kamenje na koleginicu. Ona je dala ostavku, kao moralni čin, očigledno nemoćna da se izbori s dobro uigranom ekipom, a kada su ti na koje je prof. Jovanović upirala prstom pohapšeni i optuženi za pronevere silnih miliona dinara, koje su dobili da oprave zgrade i malter koji otpada, niko se nije uzbudio. Ponajmanje Tomica Milosavljević, koji je čak neposlušnu sekretarku častio privatnom tužbom za klevetu.

*  Kako sam napisala u prethodnom članku, nije farmaceutska mafija izmišljena juče. Niti se radi samo o 10 miliona evra, kao u slučaju ekipe sa Instituta za onkologiju. Radi se o tome da je ispred čekaonica lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti pa nadalje, više komercijalista i predstavnika farmaceutskih kuća nego pacijenata. Svi su pod uticajem, i nije nimalo prijatno da znaš da će odluka o tome koji će antibiotik biti prepisan zavisiti u dobroj meri i od toga koja farmaceutska kuća drži reon tog doma zdravlja.

* I još dalje, sfere uticaja se prostiru toliko da je moguće, na globalnom nivou izmisliti pandemiju da bi se zaradilo na lekovima. Ili je barem preuveličati i građenjem kolektivnog straha ubirati kajmak. Ili, ako to ne upali, makar vakcinu platiti znatno skuplje od komšiluka.

* Čuveni gaf zbog kojeg bi u drugoj zemlji pala vlada, jer je suštinsko moralno i pitanje odgovornosti, operacija leđa u Nemačkoj pokazao je jednu zanimljivu stvar – da u stvari ministarstvu zdravlja i nije preterano stalo do dobrog imidža. Jer pre nego šro je krenuo put Nemačke ministar  je mogao da nasluti kako će javnost u  Srbiji da reaguje kada sazna da se on ministar (a ne on, građanin) lečio u stranoj zemlji za intervenciju za koju to nije bilo neophodno i time pokazao krajnje nepoverenje u zdravstveni sistem koji vodi i nevidjenu bahatost  prema pacijentima čiju sudbinu bi kao ministar trebalo da deli.

* Lekarske greške su sastavni deo posla. Svi greše u poslu, samo lekarske greške završavaju na groblju i zato  izazivaju toliko pažnje. Može biti da je ministar zdravlja u pravu kada kaže da ne može da odgovara za svaki lekarski propust. Jeste. Ali, da postoji strah  od kazne, od gubljenja položaja, ugleda i licence, lekari bi se malo više potrudili. Ne bi radili na 3 mesta istovremeno, pa samim tim i nekvalitetnije, jer nisu mašine. Ne bi žurili na promociju pa zbrzali porođaj čiji je rezultat mrtvorođena beba i jedva živa majka, ne bi smatrali da je licenca formalnost na koju ne mogu da gube vreme.

* Ministar se ovih dana, u više navrata oglasio i osim odbijanja odgovornosti za ono što se dešava u jedinici čiji je on komandant, pominjao je narušen ugled lekara, osuđivanje pre osude i poljuljano poverenje. Jedino nije ni sebi ni nama priznao da nisu ni novinari tabloida ni lakoverujući pacijenti krivi što je lekarski ugled spao na niske grane. Krivi su lekari. Kako će, da li će i kada oni razrešiti svoje probleme, ne zna se. Čak bi se mogla napraviti paralela i s novinarima. I oni su ostali bez ugleda i poštovanja, postali potkupljivi za male pare, a njihove greške samo naizgled ne koštaju života.

Fejsbuk strana

Blog za peticiju

DODATAK

Kad se podvuče crta, pitaju se mnogi – čemu sve to?  Čemu ovoliki „uludo potrošeni postovi“? Izdeliše se blogeri na male  i velike, tipične naše boljke.  Ko još može peticijom da smeni ministra?  Kada će neki rezultat? Odbijam da se bavim ovim pitanjima, podelama i blogerskim dečijim bolestima, neću svoju teško stečenu energiju da trošim uludo ni u nešto što neće uticati da se osećam bolje.

Ali moj glas za smenu ministra zdravlja hoće.

U ovom zatrovanom apatijom i po svim pitanjima obespravljenom društvu, uspeh je imati svoje mišljenje i reći ga. U moru naroda sa sindromom kuvane žabe, koji ne samo da ne misli svojom glavom, nego ni ne misli dalje od prve plate, kore hleba i jeftine pinkovske zabave, biti među grupicom onih koji na svom parčetu veba smeju da napišu šta misle ( i ne, ne moraju nužno da se slažu međusobno, naprotiv, jer ujednačavanjem mišljenja u stvari se ukalupljuju u sistem protiv kojeg se bore), to je USPEH.

Bez obzira što mnogi od nas imaju podugačak staž protestovanja, šetanja, građanske neposlušnosti, izgleda da nas godine iskustva nisu ničem naučile. Uludo potrošena energija i izneverena nadanja vratila su nas nazad u apatiju malih života i  našu građansku hrabrost svukla do članaka.

Jer, danas je tako skupo i tako uzaludno trošiti vreme na bilo kakve pokušaje promene.  Svi smo anestezirani i čekamo da nam neko drugi reši probleme. A vlast na to i računa, da će nas mrzeti.

Sećate li se nekog drugog ministra zdravstva, osim Tomice? Ja, kroz maglu. Jedno je sigurno, profesionalno, on mi je jedini. Ministar. Od 2002, otkako obavljam posao piskarala (koji se još uz to rve s temama iz zdravstva)  on je glavnokomandujući broda koji je u dubokom mulju, a tu će, izgleda još dugo ostati.

U skladu s kapitacijom, kojom je malo, malo pa pretio lekaraima (a koja znači da se svako plaća po učinku, po tome koliko je i kako radio) ne bi bilo loše, u svetlu Peticije za ostavku ministra, malo razmotriti učinak prof.  dr Tomice Milosavljevića, ali ne kao vrsnog gastroenterologa i interniste, već kao nosioca funkcije ministra zdravstva, reklo bi se jedne od najodgovornijih ministarskih fotelja. Kako mi profesionalna etika ne dozvoljava da  dam lično viđenje stvari, kao što blog zapoveda (jer ipak je on moj resorni ministar), probaću da napišem novinarsko viđenje stvari:

Malo ko se seća da je „večiti“ ministar zdravlja, danas sinonim za partijskog čoveka koji ispunjava bez pogovora počitičke naloge i sluša sud samo svoje partije, na to mesto došao kao nestranačka ličnost! Tačnije,  kao član ekspertske grupe G17, koja je tek kasnije metastazirala u političku partiju. Došao je na to mesto kao cenjeni gastroenterolog,  uvažen među kolegama i osoba od integriteta.

Danas, skoro deceniju kasnije,  dočekao je da s podjednakim žarom i opozicija (iz svojih razloga) kao i obična sirotinja blogerska raja (kojima je prekipilo) želi da mu ugleda leđa.  O pacijentima, naročito onima koji se malo, malo, nađu usred neke afere, da i ne govorimo.

Svih ovih godina povukao je mnogo loših poteza, i neke dobre. Ali i jednim i drugim je zajedničko da nije hteo niti imao srca da se zamera lekarima. Promene su bile uglavnom kozmetičke, a najbolji od svega marketing u dnevno političke svrhe,  ispunjen kampanjskim akcijama kratkog daha  – ko se još seća  kampanje  o pravima pacijenta?  Ili priča o silnim milionima uloženim u zgrade  i opremu u zdravstvu Srbije kada  na red za operaciju kuka i dalje dolazite 2012., pacijente šalju u Tursku da operišu srce pre nego što ih izda od čekanja, a zgradi Instituta za infektivne i tropske bolesti KCS na primer, nije urađena fasada od 1970.?

Silna strateška dokumenta su doneta, a da nije bilo javne rasprave kakav sistem nama uopšte treba? Sve vrvi od strategija i planova, koji nemaju na šta da se implementiraju, jer se ceo sistem drži na jednom šrafu, koji će fakat skoro da izleti iz zida.  Nema još ni konsenzusa da li treba da se izjednače državno i privatno zdravstvo, iako su formalno izjednačeni, ni  da li mogu lekari da rade u državnoj i privatnoj službi istovremeno,  iako formalno ne mogu, mnogo je nepoznatih za tako veliki sistem kao što je zdravstvo.

Ruku na srce mnoge probleme Tomica je nasledio od prethodnika, jer se na upropašćavanju zdravstvenog sistema radilo predano godinama, a čini se da je najveći trag ostavio čuveni JUL –ovac Milovan Bojić.  Ali, nema razlike, neki manje spretan ministar i manje politički potkovan čovek  ne bi uradio mnogo više od Tomice, samo bi ostao u fotelji mnogo kraće.

Tomica Milosavljević, čini se, savršeno pliva u ovom mulju. Doduše, čak dva puta je dao ostavku, ali uvek iz pogrešnih, političkih razloga. A imao je mnogo drugih  – najpre profesionalnih,  pa komandnih, na kraju i moralnih. Ovako, izgleda kao da je ministar perpetum mobile koji neizmerno lako štanca aferu za aferom, koje se ubrzo pripišu nekom drugom ili – zaborave.

* Ko se još seća  kampanje o pravima pacijenata? Nije ni čudo, trajala je mesec dana, a nekoliko postera koji obznjanjuju obespravljenom bolesnom čoveku da ima pravo na nešto ne menjaju – ništa ( već samom činjenicom da taj pacijent nema moć da natera lekara da uradi ono na šta pacijent ima pravo, a njemu ne pada na pamet da samoinicijativno menja lagodnu poziciju).

* Pacijentov advokat je „projekat“  za koji nije najjasnije šta je trebalo da donese, valjda revoluciju u glavama lekara, da ne prave iste greške? Potpuno pogrešno se osoba kojoj pacijent treba da se požali na tretman u zdravsvenoj ustanovi, smešta  u samu tu ustanovu (najčešče je to neki već zaposleni pravnik iz ustanove). Koji če to kolega da  podmeće nogu kolegi i da pokreće nekakve postupke, piše predstavke i izigrava brižnog drvenog advokata? Ljudi, sluđeni i uplašeni najčešće i ne pomisle da svoj jad mogu da dokumentuju. Lekare baš boli peta što je neko napisao prijavu protiv njih, jer znaju da neće odgovarati, a ministarstvo ima argument kojim će da maše – kako se samo mizeran procenat ludi žali. Genijalno, zar ne?

* Privatna praksa je izjednačena s državnom. Hajde, uđite u privatnu kliniku i pokažite zdravstvenu knjižicu? Neće moći, naravno. A piše da može. Što je ravno onome što piše da lekari moraju da se odluče hoće li da rade privatno ili državno. Ali nekako im se omaklo da to ne važi za profesore i docente  -  pa onda oni zbog kojih je takav propis i trebalo da bude donet, jer trče od privatne do državne klinike i usput svrate na fakultet, i dalje imaju privilegiju da primaju 3 plate, ne računajući „donacije“ od građana. Lekari u našem porodilištu  dobri su mesečno oko 5.000 evra, rekla nam je bivša doktorka jednog beogradskog porodilišta – oko 100.000 plata s dežurstvima, oko 60.000 plazta s fakulteta, još toliko konstultacije u privatnoj klinici a ostalo pokupe od građana.

* „Donacije“ od građana su već umetnost za sebe. Pojava u našem narodu poznata kao čašćavanje, devetedestih je hipertrofirala i dovedena do nivoa masovne zaraze i uništila već poljuljan smisao za pravedno  i pošteno većine pripadnika medicinske struke. Većine, jer i oni koji se ne priklone opštem trendu ne samo uzimanja, već i bezočnog traženja novca za vađenje ciste, porođaj, operaciju na srcu, pa čak i avansno, ispadaju „glupi u društvu“ i naivne poštenjačine koje ne umeju da cene svoj rad i vanserijski talenat. Zato ne čudi ogorčenost lekara i sestara kada je doktorka anestezilog u Narodnom frontu uhapšena zbog primanja mita.

Ne zato što su ogorčeni na takav postupak koleginice, već što je ona prvi ili drugi put uzela pare i
„pala“ a neki drugi maste brk i odolevaju. Korupcija u svim oblicima dovedena je do savršenstva, postala iskljičivi modus operandi  dobrom delu lekara, a koliko pohlepa može da uzme neverovatne razmere govori i konkretan povod za zahtevanje odgovornosti Tomice Milosavljevića – afera u kojo je 10 lekara osumnjičeno da je od farmaceutskih kompanija primilo ukupno 10 miliona evra (koliko je to mogućih investicija u posrnulo zdravstvo) da bi koristilo što više citostatike namenjene lečenju malih onkoloških pacijenata. Koliko nisko mora da se padne za tako nešto?

* Ipak, da nije Tomica izmislio ni korupciju ni afere s citostaticima govori i ovaj isečak iz NIN-a 2001. godine

Do oktobra prošle godine direktor Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu a na tom mestu još od 1983. godine, specijalizovani neuropsihijatar i radiolog dr Nikola Mitrović još jedan je od JUL-ovih funkcionera koji su u svojoj šaci držali srpsko zdravstvo. Pre deset godina bio je i republički ministar zdravlja.
Upućeni, inače, pričaju da su Nikola Mitrović i njegova supruga Labuda, takođe lekar, u veoma bliskim prijateljskim vezama sa dugogodišnjim vladajućim bračnim parom sa Dedinja, pogotovo njegovom lepšom polovinom. Takođe, „kumovao“ je i dolasku Milovana Bojića u Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“.
Iako važi za dobrog stručnjaka, Mitrović će u Institutu čiji je direktor bio ostati upamćen i kao čovek koji se svojski trudio da članstvo JUL-a omasovi kolegama lekarima, ali i po sumnjama da je umešan u niz malverzacija prilikom kupovine lekova za Institut – na primer, ukupna cena paketa citostatika kupljenih 1998. godine „nekako“ je uvećana za oko 350 000 maraka, zbog čega je i priveden u policiju.

Nastaviće se…

p.s.

Akcija nije ovde, već je krenul od Šaputave , preko Mahlat i  Čarolije izrodilo se u peticiju i blog o peticiji za ostavku Tomice Milosavljevića. Više pročitajte na blogu Ostavka

Da li je blogerska zajednica dovoljno glasna da  je ministri čuju, stave prst na čelo i zapitaju se da li je fer da misle da smo svi gluvi, glupi i ćoravi?

Ne bi bilo Tomici prvi put da čuje glas blogera. Čuo je Krugolinu – majku hrabrost . I tapšao po ramenu.  I ništa više.

Akciji se za sada  pridružili

Valter030

Detozin

Mahlat

Dzejn

Pedya

Varagić

Dezareo

Poslednji skaut

Drveni advokat

DJDule

Retka zverka

MMiljana

Amarilis

a kod Šaputalice, uputstvo za blog akciju

Nisam baksuz, majke mi, ali ne volim novogodišnje ludilo.

Mene ti datumi vezuju za ružne stvari, neke lične patnje u mom životu, i dugogodišnji razarajući bol. Još ako na to nakačimo bezumnu gužvu, jurnjavu, trošenje para koje nemamo,  isfolirano slavlje i ničim izazvanu euforiju, utisak mi je baš onako … bljutav.

Situacija je malo bolja otkako su se u naš život uselila dva mala „monstera“, jer zbog njih se (nekada i malo silom) vraćam u novogodišnju čaroliju detinjstva. Prija…

Opet u skladu s novogodišnjim ludilom, dobila sam ovih dana gomilu poslovnih novogodišnjih čestitki. Dosadnih i prevaziđenih uglavnom. Dve su mi privukle pažnju. Prva, iako,  chain letter, od kojeg se meni diže kosa na glavi:

je duhovita i originalna, dopala mi se. Tako nešto se i očekuje od kreativaca.

Druga :

mi je ostavila nekakav čudan utisak…nije mi se dojmila. Cela ta kampanja mi se ni idejno ni vizuelno nije dopala, od samog početka, iako je namera možda dobra…  A pogotovo odkako sam i sama angažovana kao volonter u Udruženju Roditelj, jer sam svojim očima videla neverovatne stvari, i pogubila sve iluzije…

Naša čestitka spada u one dosadne, uobičajene. Ali iskrene. Nemamo para za skupe poklone, jer smo ničiji. 

Ko želi stvarno da bude Deda Mraz nek popuni pristupnicu ovde. Članarinu plaća ko i ako može

Ili nek nam se javi ako ume da piše projekte, prevodi, lobira, skuplja pare, pravi bužete, izrađuje sajtove… Mi smo gomila zanesenjaka koja i posle četiri godine misli da MOŽE da svojoj deci stvori bolju 2010. i svaku narednu godinu.

OVAJ novogodišnji chain letter možete da prosleđujete (ako vas ne nervira), i tako ćete nam pomoći!

p.s. privatne želje, neću da spominjem ovaj put. Samo jednu, da moja deca budu zdrava i imaju zdrave roditelje koji će dočekati njihovo odrastanje i beskrajno uživati u tome…

Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”.  Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade  prilično ostrašćenih karaktera o  ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj – poželela sam da sam  bar na kratko  – Nemica.

 O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg „ispiranja mozga“ partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.

Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava  da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. „patriota“ ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj?

Usred šume na Košutnjaku, beogradskoj top izlet destinaciji, odmah ispod moje omiljenje Kafanice, u porodičnoj šetnji s kumovima naletesmo na spomenik. Beo, sav u mermeru, kažu bolji poznavaoci od mene, u klasicističkom stilu. Pomalo oronuo, vremešan ali stamen. Čuči tu još od 1915. Podignut u čast nemačkih vojnika koji su u Prvom svetskom ratu ratovali na ovim prostorima. Naravno, čast, sećanje i poštu odali su im sunarodnici, Nemci.

Slika uzeta odavde

A malo dalje, izdvojen, manji, ali upečatljiv spomenik koji su ti isti Nemci, iste 1915. “osvajači“ koji su zgazili Beograd, podigli hrabrim srpskim borcima!

foto: mmm – moj mili muž

“ Nemački general Makenzen je u jesen 10915. po osvajanju Beograda podigao spomenik braniocima Beograda, hrabrim srpskim vojnicima koji su junački izginuli, proprativši taj svoj fenomenalan gest rečima:   

 - Borili smo se protiv takve armije o kojoj smo slušali samo u bajkama – “ 1

 Ovakvim gestom nemačkog generala bila sam ozbiljno dirnuta. Moje srpsko biće se najdublje zahvaljuje tom mudrom čoveku i celoj naciji koju on predstavlja, jer je to valjda jedini poznat slučaj u istoriji da neka vojska podiže spomenik neprijatelju

Neko će možda reći (a i moj muž je to fino primetio) da se tim činom sebi diže “cena” jer podići spomenik onom koga si na bojnom polju ponizio ravno je uzdizanju sebe. Ne mari, podići spomenik narodu koji ni svoje spomenike ne zna da čuva, sopstvene heroje gura u blato, i menja ih češće no čarape, ne pamti duže od kalendarske godine( i neću dalje da nastavljam da ne bih opet upala u zamku generalizacije i stigmatizacije po principu kolektivne umesto individualne odgovornosti, sećanja, tradicije) stvarno je čin vredan poštovanja i divljenja.

Podjednako kao što se ježim i stojim u “ stavu mirno” na reči Majora Dragutina Gavrilovića , komadanta poslednje odbrane Beograda(čuvene “nemojte da brinete za vaše živote, oni više ne postoje”), isti me osećaj ludog ponosa i pijeteta prema čovečnosti obuzme kada pročitam uklesane reči nemačkog generala na spomeniku Srbima:

„Spomenik srpskim junacima izginulim braneći Beograd u jesen 1915. godine podignut je po naređenju komandanta nemačke armije maršala Fon Makenzena  kao izraz poštovanja prema hrabrim protivnicima“.

Malo bih stvarno da budem Nemica. Da odam čast makar i kroz generalizaciju takvim vrednostima. Svi smo ljudi, zaslužujemo ljubav i poštovanje. Ne zaboravite to, kad vam general Makenzen poručuje.

 1. – citat preuzet odavde

„Najbolje stvari u životu su nelegalne, nemoralne ili goje“  – by Emge.

Roditelji i budući roditelji koji ove subote posete Adu ciganliju, na lokaciji preko puta restorana Jezero mogu da se od 16 do 20 sati obrate za savet volonterima i volonterkama Udruženja RODITELJ.

O projektu Udruženja „Roditeljski info centar“ sam već pisala, u više navrata ovde i ovde ali nije na odmet da ponovimo(ponavljanje je majka mudrosti ))

Projekat u saradnji sa  Aksa bebi planetom    Udruženje RODITELj sprovodimo tokom leta na lokacijama gde šetaju roditelji s decom i budući roditelji. Njegov cilj je da kroz neformalne grupe za podršku i savetovanje pomognemo roditeljima male dece i onima koji tek čekaju prinovu da se snađu u zahtevnom svetu roditeljstva. Sve trudnice koje posete štand, od našeg spozora Akse na poklon će dobiti DVD sa smernicama za prvom opremanje bebe.

Ove subote, naše Savetovalište radiće zajedno s „Mama parkom“, a savete o ishrani sugrađani mogu da dobiju od Milke Raičević, nutricioniste. Naši volonteri i volonterke biće tu da pomognu u traženju odgovora, a ako ne možemo da pomognemo iz sopstvenog iskustva, pitanja će upućivati na prave adrese.

Tokom jula, na Adi ciganliji održaćemo još jedno Savetovalište „Roditeljski info centar“, 25. jula od 16 do 20 časova.

Vaše Udruzenje RODITELJ

Užasno se trudeći

da ne provale

treptaji jedne slike

nestvarne iz mene,

da ne oteku sa suzama

pred svima, običnima,

čuvajući bol što cepa trajanje,

stideći se,

ja ne prestajem da volim

daleku senku koju više nemam.

Sećanje vraća osmeh nad kolevkom,

cepa se duša u svakom danu

nizu sumornih godina,

želi da nestane

samo da može.

A onda se urlik ranjene zveri

potajno, divlje otima.

U tami, bez tuđeg dodira

 ne delim, već živim svoj bol

a tako i plačem

tugu nosim nestvarno

nestvarno i patim

svojski se trudim

da je ne spomenem pred svima

više ne izgovaram reč

dati.

Rodila me…

Volim je i dalje,

a dele nas

samo zemlja i prašina.