Moja kćerka zna da bude toliko uporna, da se nekada pitam odakle mi snage za pregovore s njom. Pogotovo kad traži opet i opet da gleda omiljene crtaće. A ne mogu da kažem da me ne raduje što, bez obzira na silnu ljubav prema crtaćima, one koje imaju bilo kakvu crtu nasilja – odbija da gleda.

Sedimo u sobi i počinje „Ben ten“.

- Maaaama, pusti mi neki lep crtać, ovaj je muški, za dečake – moli.

- Kako misliš za dečake, nije on samo za dečake, samo je ružan i nasilan – pravim se pametna ja. – A jel gledate takve u vrtiću?

- Pa, dečaci stalno traže da gledamo „Ben tena“ i „Nindže“ i .. tako te za dečake…

- Misliš, ove što su bljak? Pa kako odlučite koji crtani da gledate, vi hoćete jedno, dečaci drugo.

- Pa, majka, glasamo i ko ima više, njegov crtani gledamo – reče Jana o dskakuta, jer je shvatila da nema „lepih“ crtaća.

I nešto se mislim… da li će nam krenuti bolje ako neke stvari nauče sa 5?

Jer nama nije pomoglo mnogo, dvadesetogodišnje iskustvo u borbi za demokratiju,

neke stvari smo učili na teži način - kao 12. marta 2003. godine…

photo credit: alles-schlumpf

Osamnaest godina.
Neće biti rođendanskih svećica, to ja samo odajem počast svom bolu. Tvrdom i dosadnom, teškom kao stena.

Stoji, čuči na mojoj osakaćenoj duši, eto, već toliko. Uporan i stamen, okamenjen protokom vremena. Nije nestao, kako mnogi tvrde. Samo je dobro srastao sa mnom, prilagodio se batu mojih koraka i ritmu disanja.

Dok sam tog 2.januara, naivno tinejdžerski smišljala žurku i rođendanske poklone, moja majka je ispustila dušu. Nismo se ni pozdravile. Imala je 38 godina. A ja, četrnaest kada smo postali prijatelji. Za ceo život. Moj bol i ja. U stvari, imala bih, za dva dana.

Nije me pitao, drugarice, jel ti teško da me nosiš. Samo je pao, s visine, i svojim oštrim ivicama mi zgnječio srce. Hodali smo tako, kroz život, ja uvek s osećajem osakaćenosti i tupog kuckanja u dnu srca, on nekada gospodar, nekada jedini koji razume. Plašila sam se da će na tom mestu gde se ugnezdio, gde krvare damari i gde je rastureni dom za moje jadno srce, ostati velika, zjapeća šupljina. Na mestu gde je trebalo da cveta ljubav One.

Ali nije. Taj moj dugogodišnji drug, svojim kamenim obrisima razgazio je moju dušu, načinio je širom i spremnom da se izvrne pred svima, kroz reči. Tako ranjenu podigao me i rekao – živi, to je sve što ti je ostalo.

Prošli smo svašta. Od pada u crnilo i tminu, preko straha laneta zalutalog u šumu punu vukova, depresije pa do ljutnje na nju kako je smela da me ostavi i Boga što mi daje teret koji ne mogu da nosim.

Godinama smo evo već zajedno. Nije taj kamen ispario, samo su moja leđa sad jača. I plašim se u stvari da će jednom da me napusti, da moje suze neće više moći da izliju obrise voljene žene. Koju ni oštre ivice tog kamenog bola nisu uspele da izgrebu iz unutrašnjosti moje duše.

Danas vodim dva anđela za ruku i svako jutro obećam sebi da ću učiniti sve da moja deca odrastu uz mene. Ne dam da se bolna tradicija dečijeg nošenja stenja na duši u mojoj porodici nastavi.

Najviše što možete da učinite za vašu decu dragi prijatelji, to je da ona imaju privilegiju da odrastaju uz vas. Ne zaboravite na to, ukočite malo kroz život…

Slika by poetry

Da li znate šta je zajedničko Gornjem Milanovcu, Boru, Aleksincu i Vranju? Ako stanovnici ovih mesta u Srbiji požele da – kupe knjigu, moraće do prve knjižare  da skoknu do drugog grada!Neki čak i da naprave krug od stotinak kilometara, jer, na primer, u čitavoj Timočkoj krajini, gde živi oko 100.000 stanovnika nema mesta za knjigoljupce.

Dok Vranje ima dva fakulteta i nijednu knjižaru! Valjda će budući akademski građani da niču ko pečurke posle kiše i umesto umnim rečima zalivaće ih nekim instant konglomeratom sažvakanog i prerađenog znanja i iskustva, koji će im davati intravenozno, pa ne moraju uopšte da čitaju, ni da takvu budalastu naviku stiču?

Ova me je vest moram priznati uzdramala mnogo više od nekih dnevno političkih igrarija i zajebancija preko naših pleća. Nisam ja ni do sada tripovala sa su stanovnici Srbije načitani, prosvećeni i da na spavanje obavezno idu s knjigom pod miškom. Ni da se u lokalnim birtijama umesto merenja silikona neke pevaljke i pretresanja lažnih obećanja političara, raspravlja o pesničkom izrazu Vaska Pope ili aktuelnosti Pekićevog Besnila.

Nije ni u „prestonici“ mnogo bolje.  Nemam ja iluzija da knjige menjaju stvarnost. Ali sam, moram priznati bila uljuljkana u krugu.  Svom krugu, poznanika, prijatelja, kolega i drugara, koji, uprkos svemu čitaju – dnevnu štampu, periodiku, beletristiku, stručne knjige, e books, blogove, bilo šta, ali – Č I T A J U. Možda ne koliko u studentkim danima (iskusila sam više puta kako je teško uneti se u najpitkiju knjižicu ako si spavao četiri sata ili te čeka važan dan na poslu). Kupuju knjige (ne samo na kiosku) i o pročitanom čak i pričaju.

Pitanje da li je knjiga roba, mnogo puta je prežvakano i online i offline.  Zagovornici oba stanovišta mogu, ali ne moraju da imaju pravo. Ali sam sigurna da je dobar puta ka totalnom (samo) uništenju i ono malo pismenosti, zdravog razuma i kritičkog mišljenja popločan stavljanjem zlatnog ključa na slobodu izbora i mogućnost, mandaljenjem ono malo preostalih knjižara u našim, srpskim gradićima.

Jer, knjiga je jedan od retkih medija koji ne daje za pravo našoj lenjosti. Za razliku od sitno sažvakanog sadržaja na televiziji, u novinama, tuđemislećih, gotovih gromada misli i stavova koje možemo tako uglancane da preuzmemo, knjiga tera (bez obzira na težinu sadržaja) da uključiš sive ćelije, da zamišljaš, maštaš, da mućneš glavom. Kombinacije slova deluju nekada na nas jače od omamljujućih sredstava, guraju nas da onu treću, neizrećenu dimenziju izmaštamo.

A opet, nisu li biblioteke tu? Nema li čari ono polagano šećkanje između “rafova” na kojima su poređani najslasniji komadi duševne hrane, od onih bajatih, ali savršeno očuvanih i jestivih, pa do novijih (može biti malo bezukusnih i tvrdih, ali opet, nekom značajnih) komada? Da, tu su biblioteke, lepo je biti “drug član”, ali ne može ništa da nadomesti miris sveže štampe i fine prašine uokviren u korice koje se sijaju. Ni iščekivanje da čaj ili kafa budu gotovi, pa da se krene u avanturu čitanja.

Pitaće se neko, šta će knjige narodu koji je prema istraživanjima većinski funkionalno nepismen, gde je palac još uvek deo pismene korespodencije a sricanje čitalački “stil”?

Dok ima izbora, ima i slobode, a i nade da će neko po slobodnom izbodu svojevoljno čak da se odpupre sopstvenom krugu. I izađe iz njega. Zatvaranje knjižara, ma koliko bilo vođeno čisto ekonomskim (jer uništeni vlasnici ne mogu da reše jednačinu zakup, plus knjige, plus porez, plus zaposleni) a ne totalitarnim razlozima, u meni izaziva sličnu reakciju – kao da mi je neko zabranio da čitam i vaskoliko književno blago spalio na lokalnom trgu.Jer knjige koje niko ne čita, vaistinu, ne postoje.

p.s. Momenat ohrabrenja, koji mi govori, da je ona (knjiga) žilava stara dama, došao mi je u subotu. U porodičnoj poseti Čačku, na kafi kod brata, zatekla sam bratanca(9) i bratanicu(10) kako srećni pokazuju “ulov” od tog dana – dečje knjige. Kažu, “navadila” ih tetka

p.s. 2 Ako imate prijatelje u gradovima sa ovog spiska, učinite dobro delo. Pitajte šta bi čitali i pošaljite im.

Svanuo je 6. oktobar.
A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.
Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?
Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa još navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”
Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

 Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza (ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice, montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne Skupštine dobili oktorisani Ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

 Slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li… A mi smo kuvani, baaš dugo.
Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove. Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse… Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.
5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.
I ludela što nisam u „real time“ revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5, 6, 10 godina… Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.
Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju.  Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni.

 Slika  uzeta odavde

Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su „naši“ a ko „njihovi“, s kim (s čim) imaš posla.
Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”.  Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade  prilično ostrašćenih karaktera o  ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj – poželela sam da sam  bar na kratko  – Nemica.

 O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg „ispiranja mozga“ partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.

Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava  da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. „patriota“ ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj?

Usred šume na Košutnjaku, beogradskoj top izlet destinaciji, odmah ispod moje omiljenje Kafanice, u porodičnoj šetnji s kumovima naletesmo na spomenik. Beo, sav u mermeru, kažu bolji poznavaoci od mene, u klasicističkom stilu. Pomalo oronuo, vremešan ali stamen. Čuči tu još od 1915. Podignut u čast nemačkih vojnika koji su u Prvom svetskom ratu ratovali na ovim prostorima. Naravno, čast, sećanje i poštu odali su im sunarodnici, Nemci.

Slika uzeta odavde

A malo dalje, izdvojen, manji, ali upečatljiv spomenik koji su ti isti Nemci, iste 1915. “osvajači“ koji su zgazili Beograd, podigli hrabrim srpskim borcima!

foto: mmm – moj mili muž

“ Nemački general Makenzen je u jesen 10915. po osvajanju Beograda podigao spomenik braniocima Beograda, hrabrim srpskim vojnicima koji su junački izginuli, proprativši taj svoj fenomenalan gest rečima:   

 - Borili smo se protiv takve armije o kojoj smo slušali samo u bajkama – “ 1

 Ovakvim gestom nemačkog generala bila sam ozbiljno dirnuta. Moje srpsko biće se najdublje zahvaljuje tom mudrom čoveku i celoj naciji koju on predstavlja, jer je to valjda jedini poznat slučaj u istoriji da neka vojska podiže spomenik neprijatelju

Neko će možda reći (a i moj muž je to fino primetio) da se tim činom sebi diže “cena” jer podići spomenik onom koga si na bojnom polju ponizio ravno je uzdizanju sebe. Ne mari, podići spomenik narodu koji ni svoje spomenike ne zna da čuva, sopstvene heroje gura u blato, i menja ih češće no čarape, ne pamti duže od kalendarske godine( i neću dalje da nastavljam da ne bih opet upala u zamku generalizacije i stigmatizacije po principu kolektivne umesto individualne odgovornosti, sećanja, tradicije) stvarno je čin vredan poštovanja i divljenja.

Podjednako kao što se ježim i stojim u “ stavu mirno” na reči Majora Dragutina Gavrilovića , komadanta poslednje odbrane Beograda(čuvene “nemojte da brinete za vaše živote, oni više ne postoje”), isti me osećaj ludog ponosa i pijeteta prema čovečnosti obuzme kada pročitam uklesane reči nemačkog generala na spomeniku Srbima:

„Spomenik srpskim junacima izginulim braneći Beograd u jesen 1915. godine podignut je po naređenju komandanta nemačke armije maršala Fon Makenzena  kao izraz poštovanja prema hrabrim protivnicima“.

Malo bih stvarno da budem Nemica. Da odam čast makar i kroz generalizaciju takvim vrednostima. Svi smo ljudi, zaslužujemo ljubav i poštovanje. Ne zaboravite to, kad vam general Makenzen poručuje.

 1. – citat preuzet odavde

Svakodnevne vesti o nesrećama, poplavama,  požarima, padovima aviona, osim što me pogode (premda nastojim da se čuvam od pomalo uludog prosipanja emocija za ljudima koje ni ne poznajem, niti ću ih ih sresti) onako ljudski, neretko rasplaču (epizode s čitanjem novina i plakanjem u busu, dok se vraćam s posla postale su sasvim uobičajena slika putnicima buseva 27 i 27a koji voze u prestoničko radničko naselje), naterale su me da se  zamislim.

O stvarima koje bih želela da ponesem, ili makar za njima žalila ako bih kroz vrata svog stana izašla samo s dve ruke i decom u naručju (fakat, mnogo ljudi koje volim već je jednom u svom kratkom trajanju doživelo ovo i  počinjalo život ne činom rođenja, već stavljanjem tačke i zapete na ceo prethodni život, na koji je neko tako olako pljunuo). Moja ljubav, moj muž M. koji je poneo samo živu glavu (dovoljno) i navukao nepopravljivu hrčak naviku da čuva stvari, tek da bi ga podsećale na prethodni život.  

Ili moja kuma D., koja je ipak, u naletu lucidnosti  zgrabila gitaru, koju je onda predano vukla po podstanarskim studentskim sobama Beograda. Ta je gitara bila više simbol kočopernosti duha koji nije uništio plamen bezumnog rata, nego  išta što sam tih godina videla ili čula. Odletela je s njom one noći za Ameriku, i ja ih pošteno ožalila obe, misleći kako je SAD daleko i kako se nećemo više nikada videti. I nisam je videla više, gitaru. Kumu, hvala Bogu, jesam.

Ne pričam vam sad o onim duhovnim, ljudskim, večnim i nenadoknadivim gubicima, o životima, vrednostima “per se”, o tome ne pišem mada mi je je bolno i da o tome mislim.  Jer,  to je moja celoživotna tema, moja rak rana, dobar deo razloga zašto bedno piskaralo uopšte piše (neki  bi rekli, u nadi da nešto vredi i da tako želi da sačuva sebe od smrti i beskrajnog straha koji joj ni bežanje u veru, ni ostvarenje i produženje kroz roditeljstvo nije donelo).  Piše, a tera muku iz sebe, skriboman (skribowoman) koji reči voli, želi, u njima uživa i svaku u dušu zna, odmerava ih i slaže tako, ne bili bar neko u njima video smisao.

Nije reč o tome, reč je o personifikaciji tog neuhvatljivog.  O  artefaktima, stvarima koje opipaš, dodirneš,  doživiš strujni udar boja, mirisa, sećanja, prošlih nadanja koja te “spucaju” iz prošlosti, podsvesti ‘bem li ga odakle…

Toliko živih emocija da te taj talas uvek istom silinom udari, premda si po njemu mnogo puta plovio. U mojoj porodičnoj magazi, na tavanu mog sećanja i kolektivnog bića koje me dobrim delom određuje dve su takve stvari – jedna bluza i jedan krevetac.  U maniru najlošijeg novinara na svetu, koji “vest” počinje s kraja, ja tek sad mogu da vam kažem zašto te dve stvari toliko volim. A morala sam da bi priča uopšte imala smisao da Vas kroz nju ovako vodim.

*  Bluza je bela, heklana, pletena, nem’ pojma.  Izradile su je devojačke  ruke moje majke, nosila su je njena pleća.  Žene, bez koje sam prinuđena da provedem više od pola svog života.  Za kojom patim i danas, naročito danas kada sam i sama majka. Bela končana bluza, s kratkim rukavima, s  “rupicama”, krojena uz njeno vitko telo moj je omiljeni  komad odeće. Stara je, po mojoj proceni  oko 35 godina, jer je moja mama napravila pre udaje.

I dan danas, kada je operem njena belina cakli na meni. Uprkos tome,  u nosu osetim miris maminog parfema, čujem zvonak glas, vidim gotovo „3d“  sliku  žene. One koja je obožavala život, jurcala okolo hvatajući sve njegove krivine i meandre, ali nije imala vremena da sačuva sebe… Onu, koja je najviše volela svoju porodicu ali nije imala privilegiju da svet napusti uz njihov zagrljaj.

U toj bluzi, koja mi savršeno pristaje, jer sam potpuno iste građe kao moja mati, uvek  se osećam savršeno, uprkos melanholiji. I uvek smem da stanem pred svoju decu nadajući se da će ona imati privilegiju da odrastaju pored mene, da ćemo u ovom porodičnom krugu(koji već počinje da liči na prokletsvo prerano umrlih  najboljih porodičnih izdanaka) konačno prekinuti niz.

* Krevetac, ko krevetac, drveni, lakiran, ne umem čak ni da definišem koje je to drvo, ali mora da je neko kvalitetno. Jer u januaru, taj krevetac će proslaviti  37 godina. I u mojoj familiji obišao je veeeliki, gotovo četiri decenije dug krug bebećih osmeha i suza, balavih rukica koje su prvi put ustale baš u njemu. Porodična slika mogla je da bude sastavljena kao mozaik svih onih beba koje su u njemu porasle, a danas su momci od dva metra i devojke “za udaju”.  Danas ta deca imaju decu, koja, pogodićete spavaju u našem krevecu :)

Po poslednjem popisu od “prvog vlasnika” mog dragog bata Saleta, koji je svojom dernjavom ranih sedamdesetih budio komšije po Zemunu, krevetac se selio više od 15 puta tamo gde je roda sletala u familijama Milovanović, Milosavljević, Gostiljac, pa opet Milovanović, Radulović… Obišao je Srbiju  i vratio se u Beograd.  Na “mesto zločina”. Ovih dana iz njega, pošto je pošteno služio i izdržao mog starijeg “monstera”, selim i mlađeg, majkinog sina i ustupam ga novoj bebi koja stiže u našu familiju. Pravo na “presto”,  u naš porodični krevetac.  Tu bebu rodiće Saletova sestra,  i zatvoriće krug nas obožavalaca kreveca , koji nas nevidljivim kanapom veže.

Razmislite dobro, koja vaša porodična relikvija miriše patinom i setom, na šta pomislite kad se setite najlepših trenutaka iz detinjstva, kada evocirate uspomene i “bildujete” se pozitivnom energijom iz prošlosti. Setite se i neka to bude uz vas. Za svaki slučaj.

„…Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo. Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija – to je zbir svih nas. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami…“

Z. Đinđić

slika uzeta odavde

Ja, večiti mrgud i kritičar političke scene, onaj deda „Mapetovac“ koji kritikuje sve i „svja“, nemam kome da skinem kapu u ovom našem političkom brlogu. Barem ne poslednje 3 decenije dokle moje pamćenje seže. Ali, moje osećajno, intuitivno ja žali za čovekom koji je ovo rekao, koji je imao viziju i želju.

Ne ulazim u leve, desne priče, pare, kamione, avione, mafiju i kliku, ekonomiju belu i sivu, sav taj galimatijas užasa... sto puta sam u žaru polemike istom njemu spominjala rodbinu bližu i dalju, ja mali čovek, s malim problemima u državi u velikim govnima. Ali, i posle toliko godina verujem da je od cele te postkomunisticke, a komunizmom zadojene klike zadriglih neradnika, lopovčina i kraduckivača( termin napravljen uz pomoć Velimira zemljaka Ilića) i veštih opsenara rečima, koji se samo rotiraju i ritualno tapšu po ramenima, samo on imao šansu. Zato su ga ubili, ko psa.

I više od toga što su bili aktuelnog predsednika Vlade, više od tog šoka boli to što je pucanj jasno stavio do znanja da će takve ideje u ovoj zemlji ostati manjina, da se neće rasejati i primiti na ovo tle, ma koliko ih zalivali. Nemaju, braćo i sestre gde da se prime.