Gospođice, imate tumor, ali on se u principu ne operiše, osim ako krene da raste. Evo Vam uput za Institut za onkologiju, oni će vam reći više. Gospoja ledena kao gel za ultrazvuk skoro me pa izbacila iz ordinacije, jednim reskim „sledeća“. „Imam tumor“, umreću, samo je odzvanjalo u mojoj mladoj, dva’estrodogodišnjoj glavi. Već minut kasnije gušila sam se u suzama, u zagrljaju svog dragog. Doktorka je samo jednu „sitnicu“ zaboravila da mi kaže – da je moj tumor benigni. I zove se fibroadenom.

Dani do odlaska na Institut za onkologiju, bili su mi užasni, a „guglanje“  pojma fibroadenom i njegove veze sa rakom dojki nije mi mnogo pomoglo. Jeste činjenica da sam tumor napipala sama, pregledajući redovno svoje grudi. 

NAPOMENA i digresija: da bi redovnim samopregledom napipali promenu na grudima, potrebno je da ona bude barem 5 mm do 1 cm velika.  A na žalost, 1cm je granica, do koje  se otkriveni zloćudni tumor potpuno leči. Samopregled je dovoljan da napipate cistu, neki fibroadenom, displaziju. Ali da bi zaista bili sigurni da su vaše dojke O.K potrebno je da makar jednom godišnje uradite ultrazvuk kod lekara koji je dobar stručnjak za pregled dojki. Žene mlađe od 45 godina treba da rade ultrazvuk, a samo starije  i mamograf (osim ako lekar ne odluči drugačije).

Na Institut sam otišla preko novinarske veze, kod doktora koji je sjajan onkolog. Odmah, posle manuelnog pregleda rekao mi je da je masa jasno ograničena i da on veruje da je to sve o.k. da imam „samo“ displazije i fibroadenoom i da ne brinem. Otišla sam i na ultrazvuk (drugi u životu, prvi je bio kada sam na svoju inicijativu otišla u dom zdravlja, pre toga mi ginekolog nikada nije preporučio da odem na preglede grudi!), koji je pokazao da imam nekoliko cisti i taj benigni tumor, koji je hormonski uslovljen i najčešće se javlja samo tokom plodnog perioda žene (povezuju ga često sa viškom estrogena).

Bolno me je žignula doktorova prva rečenica - da li vam je neko u porodici bolovao i umro od kancera (ako jeste, onda ste rizična grupa i nemojte čekati da nešto napipate da bi otišli kod doktora)? Dovoljno da se zabrinete i da se zapitate, da li smete da budete toliko neodgovorni da ne dočekate da vaša deca rastu uz vas?

I tako smo moj novootkriveni „dodatak“ u grudima i ja nastavili zajednički suživot. Išla sam na kontrole na tri meseca, pa na šest, pa na godinu dana. U međuvremenu su mi radili punkciju, da bi bili sigurni, i patohistološku analizu ćelija, koja je pokazala sa je sve benigno. Moj onkolog je imao ideju i da ga operišemo (ovo se ne radi često, jer se vrlo često ponovo na istom mestu javi tumor) ali je u međuvremenu došla Jana.

Dojenje je za mene tako, osim najlepšeg iskustva između majke i deteta, blagodati i zdravstvene koristi za dete, postalo veoma važan faktor – zdravstvena korist za majku. Žene koje su dojile imaju manji rizik da obole od raka dojke (naročito mlađe žene, pre menopauze)

Posle rođenja drugog deteta, onaj strah koji stalno tinja u meni nije mi dao mira – zbog trudnoće  dojenja gotovo tri godine nisam išla na pregled – I onda sam, kada je moj sin imao 15 meseci prekinula dojenje, da bih otišla na pregled. (jer tokom laktacije nije preporučljivo raditi pregled – od mlečnih žlezda ne vidi se dobro, pa rezultat može da bude lažan). Sve je bilo u redu, fibroadenom je  i dalje bio tu, ali smanjen.

Trenutno dojim svoje treće dete. Svesna sam da moram redovno da se kontrolišem,  naročito zbog očitog viška estrogena (koji se često dovodi u vezu s rakom dojke), kao i porodične istorije. I znam da će moje dojke biti O.K. jer ću redovno ići na kontrole.

Akcija je, kao što mnogi od vas koji će čitati već znaju, krenula od Mahlat i Ivane Ćirković i njihovih portala Tetka.rs i Organvlasti. Cilj je – da što veći broj žena onlajn i oflajn ( i ne samo žena, jer i muškarci mogu da obole od ove opake bolesti), shvati važnost pregleda grudi, i da ode na kontrolu. Jednostavno. Neophodno.

I pitaće se neko – zašto ove žene  ( i muškarci) spamuju i uglas viču #mojedojkesuok,  mojedojke su o.k. kao da ne znamo da treba da idemo na kontrolu?

Ne znamo. A i ako znamo, često ne idemo. Ili ne stignemo. Ili nas mrzi. Ili odlažemo.  Pre nekog vremena časkajuči posle intervjua s načelnicom jednog odeljenja jednog Kliničko – bolničkog centra u Beogradu, profesorkom fakulteta, saznadoh  da žena nije bila kod ginekologa otkako joj se rodilo mladje dete. Kada sam sa zebnjom upitala koliko godina ima dete, rekla mi je  – 19 godina…

Ovih dana moj bratanac  Stefan vratio se sa neobičnog i zanimljivog putovanja – zajedno s prijateljem Nenadom Babićem biciklama je išao do Hilandara i nazad! Prevalili su put od 1.500  kilometara, u srpskom manastiru Hilandar zadržali su se jednu noć, a putovanje su dokumentovali sjajnim fotkama. Mada nisu prvi  koji su se odvažili na ovakvo putovanje, svakako su medju najmlađima, jer Stefan ima tek 20 godina.  I ja sam baš ponosna tetka

Na bicikli staroj 20 godina,  sa malo želje za avanturizmom u džepu, momci su se sjajno proveli, uživali u predivnim predelima Srbije, Makedonije i Grčke, ali videli i bedu Balkana…

Fotografije su sjajno dočarale ovo  lepo i naporno putovanje, ovde vam prikazujem neke najzanimljivije, a ovaj svojevrsni foto putopis možete videti na Fejsbuku

Takođe, mogu da preporučim i album sa fotografijama iz putovanja u inostranstvu ali  i iz Srbije – predivne, divlje i neotkrivene, koju često zaboravljamo da obiđemo, dok čeznemo za svetskim destinacijama (a lepota nam je tu, ispred nosa).

Optimizam. Treba nam, mnogo nam treba. Da se svaki dan podsetimo da  vredi živeti, da ima smisla, da nije sve samo grč i borba… Zato me je projekat 365 lepih dana oduševio, jer budi ono najbolje u nama – i u nama koji smo pisali, i u onima koji u pričama uživaju

Mnogo volim da svratim na tu net destinaciju, da odmorim i nahranim dušu lepim stvarima. Jer smo toliko okruženi smećem, jadom, lošim, prevarama, mržnjomm bedom, da zaboravljamo da se radujemo malim stvarima, čekajući da se dese neke velike. I treba da se na to podsećamo svakog dana, baš kao što to čini 365 lepih dana.

O svom doživljaju optimizma pisala sam i ja,  ispisala ono što mi je u tom momentu bilo u srcu, u priči broj 18.

Evo i moje priče – porodične

U međuvremenu, lepa reč o projektu 365 lepih dana,  prelila se iz online zajednice u offline svet. U aprilskom broju časopisa Roditelj i dete, objavljena je jedna od priča, baš ova porodična.

Nisam o tome razmišljala dok su me krvavu i uplašenu smeštali na UZ,  dok su mi govorili da će sve biti u redu, da je beba još živa. Ni dok sam ukočena od straha čekala da vidim šta će se desiti i da li će moje pile preživeti. Ušla sam u tu bolnicu s groznim iskustvom, sa  (opravdanom) slikom lekara kao na pare alavih i prilično nezainteresovanih likova, dok su sestre bile sedmoglave aždaje, od onih koje te zovu majko, ženo, deru se dok pričaju, gađaju nisko i očigledno su jaaako isfrustrirane. Ali, kad su utisci krenuli da se sležu, kad me je doktor umirio rečima da je beba žilava i da će učiniti sve da je spase i da samo mirujem i verujem,  dok je bucmasta sestra u ambulanti u prizemlju skakala od sreće jer sam se ja radovala, 100 puta sam pomislila – o ovom moram napisati post, ovo je toliko retko u našem zdravstvu, da zaslužuje da se javno hvali, ma na sva usta!

Šćućurena na slobodnoj stolici u sobi, čekala sam da mi se oslobodi krevet na odeljenju Urgentne ginekologije GAK „Narodni front“. Razmišljala sam o tome kako život nije fer, kako posle mesec i po mučenja jednostavno nije fer da ova beba ode… Dr Nikola Sanković, načelnik odeljenja ušao je, zagrmio – „šta, zašto sediš na stolici, gde je spremačica“ i otišao da joj očita bukvicu. Od tada, pa narednih sedam dana, taj me je čovek oduševljavao svojim stavom prema pacijentu, načinom na koji priča, kako se osećaš tokom pregleda, pristupom i količinom vremena koje ti posveti. Kao da sam upala u „zonu sumraka“, ali u onom dobrom,  lepom smislu.

Nisam mogla da verujem da u „Frontu“, toliko pljuvanom i s pravom prozivanom za neljubaznost i katastrofalan odnos prema pacijentima (prvenstveno prema onima koje se porode, jer nekako kad si bolestan, sve ti dodje svejedno i samo o svojoj muci misliš, ali kad se porodiš, brate, zdrav si, prav i očekuješ da ti to bude najlepše iskustvo a ne trauma za pamćenje), postoji odeljenje gde je doktor i to načelnik toliko ljubazan, toliko na zemlji, gde sestre persiraju i ne izdiru se na pacijente, gde ti uz osmeh požele dobro jutro, gde te bude noću da ne zaboraviš da popiješ terapiju, trude se kad ti daju injekciju…

Za sedam dana provedenih tamo, nijednom se nisam osetila neprijatno ili uskraćeno kao pacijent. Načelnik je svaki dan provodio bar 15 minuta  u sobi gde sam ležala s još dve starije žene, pričao nam anegdote s posla, šalio se i posvećivao nam VREME. Ozbiljno je shvatio moje stanje, ispitao SVE čega se setio, nije mi otaljavao terapiju… Jedino što me je zvao „novinarka“, ali nekako shvatam da ljudima to prvo upada u oči – a sumnju da su prema meni „fini“ zbog profesije, razbilo je posmatranje kako se ponašaju prema drugima – isto ljubazno.

Razmišljala sam mnogo o tome zašto je odeljenje na kojem je dr Sanković tako dobro funkcioniše, vidi se da sestre zaziru od njega, ali i da svi imaju opušten, porodični odnos – i shvatila da je kuća onakva kakav je domaćin – da tamo gde gazda zna da postavi stvari na mesto,  sve funkcioniše bolje. Možda baš zato Front, na čijem je čelu toliko kuđeni i prozivani Dušan Stanojević , nije sjajan, jer Duleta, ne zanima šta će pacijenti da misle o njemu. Za njega je to prasilište i mesto gde se pokazuje stručnost svetskih razmera, rade najkomplikovanije operacije. Koga još briga za ljubaznost, lepu reč i dostojanstvo pacijenta.

Srećom, ima i onih kojima je stalo, kao dr Sankoviću i njegovoj ekipi. Kad bi ih se još „namnožilo“, gde bi nam bio kraj. Il, kad bi, barem, mogli da budu plaćeni bolje i više od onih od kojih vam se želudac prevrne od momenta kad vam se obrate…

Nisam bila baš bistre glave, a ni pameti prethodna dva meseca. Razlog, lep, al realizacija zajebana do zla boga – 10 nedelja najgorih trudničkih mučnina ever. Klapa tri. S pet kila u minisu, u petom mesecu, polako se vraćam u život, svoj zimski san sam već odradila.

Dobro, prolazi i ova  i svi mi, javno ili tajno, pričamo o novogodišnjim odlukama. Koristimo „obrtanje“ datuma da krenemo iz početka, od nule, da okrenemo list. Manje ili više uspešno. Ali, dok se nadamo i planiramo, nije loše. Ja sam svoju novogodišnju odluku, bar što se online života tiče donela još u septembru, ali džaba.  Nisam održala to obećanje, viša sila i preče stvari. I mada sam nezadovoljna ovom godinom kada je blogovanje u pitanju, jer je mnogo više misli ostalo na papiru nego na ekranu, kad podvučem crtu, svašta se izdešavalo:

- biću po treći put mama, i to će definitivno obeležiti 2010. godinu. Potajni san mene i muža o troje dece, ostvariće se, a naša ludost, hrabrost, kako god to nazvali, smem da tvrdim, najbolja je luda odluka koju smo doneli. Nas petoro, znam,  bićemo dobar tandem. Sad nas čeka odmotavanje dalje naših potajnih želja  – umesto dvosobnog stana, koji nam, srećom postaje tesan, tražimo placić i maštamo o kućici, lepoj s dvorištem, gde ću moći da pustim dečurliju da skaču i uživaju u svom detinjstvu bez bojazni da zgaze narkomanski špric, da pikaju loptu od marta do oktobra, da vikendom skupljamo društvo na druženje… Treba nam i veći auto, po mogućstvu neki kombi, svašta nam se menja, planovi se kroje i prekrajaju i nadam se da će bar deo njih moći da se ostvari u godini koju večeras čekamo.

- iako sam duboko tužna zbog toga što moja profesija tone,  lično, i nije mi bilo toliko loše na poslu. Srećna sam što i dalje volim da idem na posao, što volim da pišem, čak i kada sam svesna da su mnoge stvari farsa i da je to što treutno u Srbiji radimo samo privid novinarstva. Niko mi ne brani da sebi ne dam da potonem u to, da se sama, za svoju dušu edukujem i učim, što i radim. Proletos sam isplivala iz periodične redakcije, gde je posao bio ugodan za jednu mamu sitne dece, ali neizazovan i dosadan. Vratila sam se u dnevnu redakciju, gde sam miris novina i galama vam već podiže adrenalin. Opet ugodna pozicija, radila sam „Doktor u kući“, jedan od, biću neksromna, najboljih dodataka  „Novosti“. Jesenas sam doživela još jedan transfer u dnevnu rubriku društvo, moj stari sektor, zdravstvo, ali nisam stigla u tome da uživam, mučnine su već počele I tako, dok se s jedne strane radujem majčinstvu, s druge znam, koliko će me znoja opet čekati dok dokažem da ako sam mama nisu mi vrane popile mozak, i da će mi opet trebati nekoliko godina da se vratim na „stare“ pozicije u redakciji. To mi je kazna, što sam se „drznula“ da rodim troje dece.

- naučila sam mnogo o sebi, svojoj porodici, o tome koliko malo znam o roditeljstvu, o tome koliko grešim i koliko nisam super mama, super žena, koliko hoću i želim sve i odmah, ali, pusto, ne može... Zato sebi poručujem, požuri, polako, isplaniraj, i uživaj u momentu. Tu su mu sposobnost donele tridesete, naučila sam da uživam u životu, što i svima vama želim.

Neće  za kraj biti blaziranih novogodišnjih čestitki, već samo dva posta vredna čitanja baš danas:

• 10 predloga za novogodišnju odluku

• Debeljucin tekst o planiranju

Kasnim, ali kako podržavam ovu ideju, rešila sam da se pridružim, makar i naknadno. Naime, radi se o akciji koju je inicirao Istok Pavlović na svom blogu Objašnjavajući u svom SEO vodiču za početnike, pojam „Gugl bomb“, naveo je primer akcije kojom su se blogeri zajednički linkujući za izraz „miserable failure“ za Džordža Buša, popevši ga na prvo mesto pretrage za tu sintagmu na Guglu.

Predloženo je da se slično  pokuša ovde, ovaj put s likom i delom Zorana Đinđića, a fraza koja se koristi je „najveći car“. Mada kad izgovorim ovu sintagmu, „najveći car“ mi zvuči smešno i neadekvatno, ali razumem razloge zbog kojih je odabrana baš ona – lakše je uspeti s takvom frazom, ovakav sleng verujem koriste današnji klinci, pa su šanse da se ideja proširi kao „viral“ mnogo veće.

Naročito mi se dopada što pokušava da se progura nešto pozitivno (mada Bog zna da bi bilo u ovom trenutku mnogo jednostavnije nekom frazetinom napljuvati vladajuću garnituru). Naravno, odmah su se javili razni dušebrižnici  s raznim mišljenjima zašto on, pa valjao, pa nije valjao, podsećaju me na one čilce Mapetovce, što samo sede i gunđaju, zaboravljajući da ideja nije u podgrevanju političkih rasprava već marketing i SEO probi na lokalizovan način, i na kraju krajeva akciji koja počiva na pozitivnoj ideji, da se promoviše nešto dobro, neko ko je simbol dobrih ideja u Srbiji. Ne bi mi smetalo ni da je slično urađeno s nekim ko nije političar.

Ja prva sam veliko političko zakeralo i za moje pojmove još se nije rodio (niti će vervatno) političar koji će imati moje apsolutno poverenje. Ali, Zoran mi je ostao u sećanju kao pragmatičan, vispren i snalažljiv lik s dobrim idejama  i kao simbol  vremena kada se konačno duh optimizma počeo širiti i ovuda. Doduše, osim velike žalosti za likom koji je možda mogao da nas malo brže izvuče iz mulja, bez obzira na greške koje je pri tom pravio, svojom smrću ostao mi je i  simbol bolnog poraza i našeg treska na dno, u kojem smo dozvolili da nas zgaze i gurnu, ako ne u vreme Miloševića, a ono opasno blizu.

Fotografija preuzeta sa ovog sajta

Ne sećam se kada sam se osetila tako poraženo i toliko podgrejala svoju želju da pobegnem odavde, kao 12. marta 2003. godine, a svaka takva godišnjica, pobudi u meni ovakva osećanja, ne samo o najvećem caru, već i o svima nama, izgubljenima.

Uhvatila me blogo -lenjost. Il’ mi nešto multitasking ne fercera najbolje, šta li je, tek otprilike 30 odsto onog što planiram da napišem na blogu zaista i ugleda svetlo dana.

A onda mi bude žao, pogotovo kad se pronađem u nekom tekstu, lepom i iskrenom, onako „do koske“.  Ili dok pametno, lepo i argumentovano govore ljudi iz blog zajednice, pozvani da na RTS -u, klasičnom mediju objasne  u čemu je čarolija blogova i blogovanja, čemu Blogopen i šta je to toliko važno u okupljanju grupice „zaluđenika“  koji vode onajn „dnevnike“?

I dok je Moošema pre neki dan razložno  nabrajala sve koristi od blogovanja, čekala sam kada će da spomene još jedan (a nije uživanje i relaksacija , meni jako bitan.

Mnogo pišem, zaista mnogo – svakodnevno su to redovi novinarskog teksta, onda projekti i tekstovi za Udruženje RODITELJ,  poezija, proza, blog. Ali,  dok sve podmirim, deca, muž, posao, prijatelji, učenje, NVO, blog nekako dođe na poslednjem mestu.  Gledam, prethodnih meseci sam na blogu  pisala samo dva tri teksta mesečno, mnogo manje nego što sam želela. I mnogo mi je žao zbog toga, ali opet, to me je nateralo da malo razmislim o životu, koji sam prepunila raznim obavezama,  o centrifugi koja me svakodnevno okreće, cedi i na kraju ostavi umornu, ali zadovoljnu.

Ne volim nedovršene stvari, a već mesecima sam u situaciji da nešto započnem pa batalim, pa „trčim“ do nečeg drugog, nadajući se da negde nisam uspustila neki rok, da nisam zaboravila neko obećanje. Pročitala sam silne knjige o boljem organizovanju, pojednostavljivanju, produktivnosti. I iz svih njih izvukla jednu ključnu rečenicu: Da je došlo vreme da presložim još jednom svoje prioritete i da sigurno ponešto izbacim sa dugog spiska stvari koje radim. Pre svega, da bih, ono što radim radila kvalitetno i kako treba.  I da bih se bolje osećala u svojoj koži i dopustila sebi da u svemu tome uživam na pravi način.

I tako ja, u sred septembra pravim svoje „novogodišnje odluke“ – prestajem da brojim šta sam sve propustila i ispustila, šta sam mogla mnogo bolje da sam samo imala malo vremena više (a broj neprospavanih sati može da raste do neke granice, kada se polako izvrće u svoju suprotnost i tako naglo povuče ručnu), već ću se fokusirano truditi, i nadam se, biti zadovoljnija sobom.

Za početak, prijavila sam se (konačno) za BlogOpen, bez griže savesti što neću taj vikend provesti s decom (i njima valjda treba nekad da se odmore od mame

Dakle, probaću da neka obećanja data sebi održim. Da budem bolja i uspešnija, da se fokusiram na stvarno važno ili na ono u čemu maksimalno uživam. Blog svakako spada tu, ali da li će izgubiti bitku sa drugim, važnim, lepim i neophodnim  u mom životu, videćemo.

Nadam se da će preživeti.

A nadam se da se nadate i vi.

Da li je neko ko isteruje pravdu s prodavcima i zahteva uslugu po „pe esu“ baksuz  koji  nema pametnija posla ili osvešćeni građanin koji zna svoja prava i ne libi se da ih zatraži?

Trudim da živim po ovom drugom principu i ne mrzi me da se raspitam, potrudim, uzmem ono što mi pripada. Naročito sam takva otkako imam decu, pa me za neke njihove potrebe i prava ne mrzi da se potrudim i raspravljam s bilo kim.  Uostalom, čitav moj angažman u Udruženju RODITELJ ima iza sebe ideju da ne želim da čekam decenijama da se probudim u državi koja je idealna za roditeljstvo već da hoću odmah, sad,  da znam za svoja prava i da ih zahtevam.

Kakve to veze ima s prodavcima?  Pre neki dan, u „tihom“ ratu u rukavicama između mušterija i prodavaca, ishod je bio sledeci Bedno piskaralo 2, prodavci 0.

Izvor

Situacija prva:

-          Odnesem laptop na popravku.  PC Klinika, reklamiraju se, hvale se na sva zvona. Uredno nam daju servisni listić, dođem po laptop, kažu mi koja je popravka u pitanju i koliko je koštala. Donese momak kompjuter i  nastavlja da radi, pravi se lud.  Ja stojim, čekam, dramska pauza, rek’o zaboravio da mi da papirče – račun. I onda umilnim glasom upitah: A račun?

Da je pogled mogao da govori, ovaj bi u dahu rekao nešto poput: ti krmačo smaračice što me teraš da baš sad idem do šefa i TEBI dajem fiskalni račun ko da si HajleSelasije… ili tako nešto.

A ja, kao da imam sve vreme ovog sveta, stojim s mirnoćom Bude, i čekam da „šef“ dođe, prokljuca po računaru, nađe obrazac, upisuje u njega, i upisuje i upisuje i na kraju mi da fiskalni račun uz uredno prikačanu garanciju na servis. Najljubaznije sam procvrkutala hvala, okrenula se na peti i stuštila ka Zelenom vencu.

Situacija druga:

Još me euforija od mog pametnog kako li sam se setila poteza (jer sam generalno osoba s glavom u oblacima koja niti proverava kusur, niti zna gde su joj fiskalni računi niti vodi računa o takvim stvarima), kad me sačekala nova prilika da kao građanin zavapim za svoja zakonska prava :

S laptopom u rukama uletim u “Tref“ da zamenim sandale koje sam dan ranije kupila mom prvenčetu. Kako su naručene roze, isključivo, ja se zeznem kupim  neke u toj bolji,  povelike, ali me prodavačica umiri pričom kako uz fiskalni račun mogu da ih zamenim za manje.

I naravno pojavljujem se sledeći dan ponovo, jer sam omašila u proceni i mojoj princezi kupila veći broj. Ljubazno objasnim u čemu je problem i kažem za koje hoću da zamenim. Posle dužeg ronzanja po kutijama u magacinu, jedan mladić, po izgledu maloletnik, kaže da nema dugih ni u tom, ni u drugim modelima. Onda ja strpljivo kažem da me je prodavačica uveravala da ću moći da ih zamenim, pokazujući rukom na kutije koje je ona meni pokazala. Da, ali neko je zamenio kutije i tu su sad samo mali brojevi, ne da se dečko zbuniti. U međuvremenu se uključuje cura,  koja pokušava telefonom da sazna ima li u njihovim drugim radnjama takvih sandala. Ne uspeva, nema ih nigde, kao da su sva mala nogata šestogodišnja bića u Beograud rešila da nose baš takve sandale.

Onda je lepo kažem u redu, vratite mi novac. Tu se lica uposlenih menjaju, jer se verovatno retk osreću s najvećim užasom u njihvoom poslu  i ledenim glasom mi devojče kaže – ali politika naše firme je da ne vraćamo novac!

Onda nekim čudom još smirena, lepo mahnem ka papirčetu gde piše da je za reklamaciju potreban račun i mahnem joj računom, usput joj polako govoreći da je ovo jelte jedna vrsta reklamacije.

A ako nije, šta mene pa zabole za politiku firme, znam šta zakon kaže, a on mi dozvoljava da robu vratim i dobijem svoj novac nazad. Posle još nekoliko ali, i mog upozorenja da sam fina ali da ako izađem, vratiću se nazad s inspekcijom, devojče je presavilo tabak i posle 15 minuta pisanija, uzimanja lične karte, a umalo i krvne slike, imala sam svoje pare. Daleko im lepa kuća, nek šeta dete boso po moru….

Da li sam baksuz ili ne, ne znam, ali moram vam reći da sam posle svega bila prilično ponosna na sebe. Najpre, jer nisam kao što umem izgubila živce,  nisam ispala ovca i upala u njihov APP sistem (ako prođe prođe). Još kad bi svi, uvek i u svim situacijama bili tako dosledni,  a problemi se mogli rešiti „raščišćavanjem računa“ ih, ma gde bi nam bio kraj.

Svidela mi se  Azbuka upoznavanja, koja je krenula od taze blog penzionerke Džejn. Do sada su se abzukom preispitali Džejn, Drveni advokat, Čarolija, Sad clown,  Sopran, Verkić,  Zelena vrata, Šunjalica.

Meni je ovo prijalo.

A – Anđeo. Nema crnog i belog, nema anđela i đavola, niko nije apsolutno dobar. Ali, treba nam arhetip idealnog, da bi verovali, da bi stremili, da bi se trudili da budemo bolji.  Angelina – moja baka i ja. Volim svoje ime.  Aleksa. Majkin sin.

B – Bolest. Osim straha od smrti, jedan od mojih velikih strahova je od bolesti, nemoći… Teško podnosim ljudsku patnju, čak i kada su u pitanju oni koje ne poznajem, a patnja bliskih me bukvalno izjeda. Silom prilika, na poslu se bavim i svakodnevno gledam bolest, pa sam imala cesto neprofesionalne ispade da recimo plačem na novinarskom zadatku i slično… Brak – Nije babaroga kao što sam mislila.

V – Visina. Visoka sam 180 cm. U mojoj porodici to nije bogznasta, jer je brat visok 2 m, tata malo manje, a i mama je bila viša od mene. Moja braća su svi dvometraši i nekako sam navikla na “visoko društvo”. Ali, kao klinka sam patila što “štrčim”, i što sam viša od svih dečaka. Srećom, kad sam porasla, shvatila sam da ima muških kojima visina ne smeta Vera.Verujem, ne mogu drugačije, odbijam da pomislim da ćemo satruliti i da ne ostaje ništa iza nas, da nema energije u svemiru koja kruži i da je zemlja mesto gde kao pokusni kunići proživljavamo i nestajemo. Čemu onda život?

G – Grudve. Iako sam zimsko dete, nikada nisam uzivala u čarolijama grudvanja. Mrzim sneg i sve što uz to ide.

D- Deca. Moja. Tvoja. Bilo čija. Divna. Volela bih da sačuvam dete u sebi. Duša – najbitniji deo osobe. Sve neko može da ti uzme, ali ako ti je duša široka, ti si i dalje svoj. Duša – moj čo’ek. Dušan. Moj brat, moja ljubav. Volim ga do neba i nazad.

Đ – Đubre. Užasavam se đubrobacača i đubroostavljača. Ne razumem ljude koji odu u prirodu, pa tamo ostave razbaceno đubre. Fuj!

E – Emilija, tako se zvala moja prabaka, koju nikada nisam upoznala, ali koja je bila žena zmaj. Što i sebi želim.

Ž – Život – ili da parafraziram mog dedu – život je lep, on je sve ono usput, ne moš da čekaš pa da počneš da živiš. Ili – “boj se ovna boj se govna kad ćeš živeti”?

Z – Začini. Obožavam ih, muž i ja volimo da eksperimentišemo sa začinima. Djumbir, cimet, mirođija su mi omiljeni. Začinite život!

I – Internet. Ušao je u moj život samo pre 10 godina, a danas ne mogu da se setim kako se to uopšte živelo bez njega. Doneo mi mnogo pre svega divnih poznanstava, pa i prijateljstava, naučila sam mnogo, koristim ga u poslu i retko “apstiniram”. Zahvaljujući njemu, dobila kuma i zeta Istorija. Obožavam, razmišljala da je studiram.

J – Jagode. Obožavam. Jana. Obožavam. Jelena. Žena, koje nema, otišla u faking Australiju, nedostaje mi svaki dan.

photo credit: mastrobiggo

K – Kreativnost. Obožavam da budem u društvu kreativnih ljudi, smatram da je to Božji dar. Kuma – moja kuma, Daja, moj čovek.

L – Levorukost. Svi tripujemo da smo posebni, veličanstveni i neponovljivi. Ovo je jedna od stvari koja je mogla da me zaobiđe, ali godi sujeti kad vidiš da su sve neki smotani genijalci koristili “pogrešnu” stranu mozga.

Lj- Ljubav, patetično ili ne, ali volim da volim, obožavam da mi srce ispune pozitivne emocije. Partnerska ljubav me je učinila samopouzdanijom, boljom, svesnijom, sigurnijom.

M – Majka. Svi treba da imaju majku. Moja me nenadano napustila baš kad ne sme, umrla i poljuljala sve moje predstave o životu. Iskobeljala sam se, nekako, ali mi sve više fali, osećam da sam u mnogim sferama života ostala krnje biće…

N – Novinarstvo. Ko kad se loše zaljubiš, pa niti možete zajedno, niti razdvojeno. Tako i ja, i volim i mrzim, ali ne ostavljam.

Nj – Njiva. Zaboravljene, zatrnjene, neuzorane, takve njive po Srbiji su simbol našeg posrnuća i želje da budemo nešto što nismo. Užasavam se  kad ljudi  “čuče” u velikim gradovima, bez škole, prilike, posla, a kod kuće im njive zvrje prazne. Nikada se nisam plašila da radim, i ne vidim šta je toliko loše u obrađivanju zemlje? Osim što je država uništila poljoprivrednike i ljudima se ne isplati da se time bave. Ali, svejedno, tuga me uvek uhvatim kad vidim takvu njivu, kao da vidiš lepu, neljubljenu ženu…

O – Osmeh. Volim vedre ljude, koji umeju da uživaju u životu. Mogla bih svom partneru svašta da oprostim, ali ako prestanemo da se smejemo zajedno, snaću da je kraj…

P – Pisanje. Mogla bih ga svrstati u fiziološke potrebe. Moram da pišem. Bilo šta. Nesrećna sam kad ne napišem ni slovo u danu. Pizda – kao karakterna osobina. Ne mogu da smislim ljude koji nemaju petlje. Da urade, da se promene, da živnu, da žive. Mediokriteti…

R – Roditelj. Roditeljstvo mi je život, a bogami i shvatanja i prioritete okrenulo naglavačke. Nisam mislila da će biti tako. Najzajebaniji i najodgovorniji posao koji može u životu da te snađe. Dal’ sam nešto zajebala, videću za deceniju, dve.

S – Slatkiši. Moja slabost. Ne odbijam, nikad. Smotanost. Užasno sam smotana i nespretna. Nervira me to. Krcam tanjire gore nego Grci.

T – Torba. Ne mogu da živim bez torbe, a kako godine prolaze sve su veće i veće.

Ć – Ćutanje. To meni ne može da se desi. Osim kad sam duboko nesrećna, onda ćutim spolja,  a plačem i pričam u sebi. Najčešće na papiru. Kad, ćutim, onda sam opasna.

U – Udruženje. Udruženje RODITELJ. Nastalo je slučajno, na internet forumu (vidi pod I) gde su se okupljali mladi roditelji. I pizdeli zbog svih sranja s kojima moraju da se bore kad reše da prave decu. Napravili udruženje, a 6.6. nam je 4. rodjendan! Koliko sam uživala, nervirala se, htela da bacim sve, koliko divnih i manje divnih iskustava mi je to angažovanje donelo, koliko prijateljstava s ljudima koji su na takav divan način banuli u moj život, kad povučem crtu, dobro je što mi se desilo!

F – Fakultet. Znanje, druženje, iskustvo. Sve može da donese, a i ne mora. Žao mi je što kao generacija koja je odrastala devedesetih, nisam osetila mnoge čari studiranja, putovanja, učenja, mi smo gledali da nam ne padnu bombe na glavu…

H – Haljina. Obožavam ih, čine me ženstvenom i u njima se osećam lepo. Hleb. Domaći, vruć, s koricom, mmmm.

C – Carski. Kad je nešto baš dobro. Fan sam monarhije, bez obzira na (ne) mogućnost ponovnog vapsostavljanja iste u Srbalja Car Dušan – za njim čeznem na čelu naše države.

Č – Čačak, moj rodni grad. U stvari grad pored mog rodnog sela. Kolektivno nesvesno od kojeg ne mogu i ne želim da bežim. Čokolada - neki kažu da žene radije konzumiraju čokoladu nego seks. Uh, nisam baš sigurna, možda najbolje oboje. Ili naizmenično

Dž – niš’ mi ne pada na pamet
Š – Šuma. Potok. Livada. Šator. Nas četvoro. Dosta!

Dok je napolju počelo sve da buja  i raste, moj blog je bio u zimskom snu! Ideje uglavnom čuvam u glavi, a dok stignem do papira, umorna glava već pada po tastaturi. Razrađujem teorije i ideje, praksa mi je “slaba tačka”. Dan ima samo 24 sata.

A i inače, primećujem, nikako da uočim da između teorije i prakse ne može tek tako da se stavi =. Evo na primer, situacije s uvođenjem u red sistema regresiranja u Predškolskim ustanovama u Beogradu.

Malo ko nije imao priliku da vidi, dok  drhtavom rukom drži priznanicu za “full” iznos cene vrtića, istovremeno mu pogled pada na “bizmismena” u džipu čija uplatnica glasi na “minimalac”. Ha, teorija i praksa, ili parola snađi se.  Bezobrazluk, zovite kako hoćete. Elem, Sekretarijat za dečju zaštitu grada Beograda je, sasvim ispravno shvatio  da tako važne stvari kao što su pare i plaćanje, ne sme da prepusti vrtićima i muljatorskim metodama. I lepo oglasio skupljanje dokumentacije (obimne ali neophodne) za dokazivanje statusa koji omogućava da se vrtić plati manje. (Neću ulaziti u analizu ko je i kako pravio regresnu skalu, po kojoj na primer, par koji ima po 30.000 dinara platu i dete, spade u dobrodržeće i plaća punu cenu vrtića, dakle skoro šestinu ukupnih primanja!).

Da se vratimo na papire potrebne za ostvarivanje prava na popust. Meni odmah milo oko srca, kad pomislim da će se nek stvari maaalkice raščistiti. Zove me već posle nekoliko dana novinarka, s već unapred isplaniranim naslovom za tekst, pokušavajući da od mene iščupa informaciju kako se eto roditelji bune zbog preobimne papirologije, kako je to nemoguće skupiti i sl. A ja, naivno čeljade, nisam navikla da lažem ni mažem, lepo objasnim novinarki da je to ISPRAVNO, da ljudi treba da budu strpljivi, jer rade pravu stvar, postavljaju stvari na svoje mesto. I stvarno, ni na mail Udruženja RODITELJ, ni na telefone, nisu se tih dana javljali roditelji da se žale.

Dotaknemo se novinarka i ja  i drugih problema, realnih – kako da dobijete popust na to što ste podstanar, ako vam gazda ni u ludilu ne da potpis na Ugovor? Kako da na brzinu prijavite celu porodicu na jednu adresu kad je muž prijavljen kod roditelja, žena još u devojačkom stanu, a svi žive u trećem?

Srbija, tja, pomislih, zato i treba da se popune i prilože papiri.

Nema tu mnogo šta da se iščuđava  – pribaviš u firmi papirče na kojem piše za koliko dirinčiš, pa onda dokaze da si rođen, da si državljanin Srbijice,  da su deca tvoja i uredno prijavljena da žive s tobom. I sve to odneseš u PU. Ih, ništa lakše!

E tu sam se zajebala. Teorija i praksa nisu isto.

To mi je postalo savršeno jasno dok sam ulazila u drugi sat čekanja  u Ljermontovoj, da bi mi na parče papira na kojem sam sama prepisala podatke iz lične karte, stavili pečat i time (nakon što me naravno srčuju i čekiraju u „kompjutoru“) mi aminovali da ja, bedno piskaralo, s adresom tom i tom živim tu i tu. I muž mi, takođe.

Red se otegao, k’o gladna godina. Ljudi obučeni, sala klaustrofobična, četiri šaltera na ceo Beograd. A mnogi bi malo popusta na cenu vrtića. Čak i ja , koja po kriterijumima Sekretarijata spadam u “trulu buržoaziju”, imam pravo na popust, jer imam dvoje maloletnika u vrtiću.

photo credit: sindesign

Lepo je Sekretarijat to sve smislio. Samo su zaboravili da odšrafe glave službenicama i FT1P šalterušama koje rade na šalterima, i zamene novima, jer mi, građani ponizni im se poklanjamo, jer od njih zavisi pečat, potpis i na kraju popust. kakva sekretarrka, Mica ubica je zakon!

Imala sam vremena da razgledam. Marfi, naravno,  odabrala sam najsporiji red. Ima to i svojih prednosti, baš se nekako zbližismo, mi sapatnici iz reda, krenula familijarna priča, anegdote, smeh.  Šalteruše, samo, s vremena na vreme podinu pogled i prekorno nas pogledaju. A onda nastave svoj “sloumošn” ples po kompjuteru. Kuca se, naravno, s dva prsta. Ubada ona nesrećna, musava tastatura s dva prerasla, jarko nalakirala nokta.  To traje, i  traje, i već imam osećaj da čujem kako mi kosa raste. Onda se ustane do štampača.  Jedinog u prostoriji. Pa se vrati do pečata. Jedinog u prostoriji. Pa se prekorno pogleda koleginica, jer je dva minuta duže bila na pauzi, pa je dotična prinuđena da ona uđe dva minuta u tuđi termin.

Dočekah konačno da mi “mane” okom pred onom malom , nesrećnom šačlterskom rupom, koja je, verujem svesno stavljena na dno, da bi ljudi bili prinudjeni da se klanjaju pred birokratijom.

Ko Vam je ovo?  Pita za drugi papirić, mog muža.

-          Muž  – reko, već malo nestrpljivo, ogladnelo se posle dva sata, a i bešika zove.

-          Otkud ja znam da je muž, kreće da se dernja šalteruša.

-          Pa eto, slučajno se prezivamo isto i živimo na istoj adresi, dobacim ja njoj, a ona meni pogled pun prezira.

Pokupim papirče i pobegnem glavom bez obzira, srećna što mi je od silnih papira, u ovom izvlačenju nedostajao samo taj. O finišu trke za popust, gde sam u dvorištu PU “Zvezdara” provela dva sata prijatno časkajući s drugim roditeljima sapatnicima  neću opširnije da pišem. A i gospođe koje su radile s korisnicima, bile su, ovaj put na visini zadatka.

p.s. Nemojte suditi olako o stvarima koje niste doživeli (ili da parafraziram kinesku mudrost, ne sudi o onome u čijim cipelama nisi bio)

p.s.2 Da me sad godpođa novinarka nazove…

Moja kćerka zna da bude toliko uporna, da se nekada pitam odakle mi snage za pregovore s njom. Pogotovo kad traži opet i opet da gleda omiljene crtaće. A ne mogu da kažem da me ne raduje što, bez obzira na silnu ljubav prema crtaćima, one koje imaju bilo kakvu crtu nasilja – odbija da gleda.

Sedimo u sobi i počinje „Ben ten“.

- Maaaama, pusti mi neki lep crtać, ovaj je muški, za dečake – moli.

- Kako misliš za dečake, nije on samo za dečake, samo je ružan i nasilan – pravim se pametna ja. – A jel gledate takve u vrtiću?

- Pa, dečaci stalno traže da gledamo „Ben tena“ i „Nindže“ i .. tako te za dečake…

- Misliš, ove što su bljak? Pa kako odlučite koji crtani da gledate, vi hoćete jedno, dečaci drugo.

- Pa, majka, glasamo i ko ima više, njegov crtani gledamo – reče Jana o dskakuta, jer je shvatila da nema „lepih“ crtaća.

I nešto se mislim… da li će nam krenuti bolje ako neke stvari nauče sa 5?

Jer nama nije pomoglo mnogo, dvadesetogodišnje iskustvo u borbi za demokratiju,

neke stvari smo učili na teži način - kao 12. marta 2003. godine…

Nisam tip koji se olako uključuje u humanitarne akcije. Ne zato što ne želim da pomognem, već što ne znam gde bih pre, čovek ne sme da unese srce u svaku tužnu priču koja živi oko nas. Ali, jedno srce me je nagnalo da se zamislim, i da posle mnogo vremena zaista osetim da nismo svi anestezirani i otupeli, da nismo skriveni samo u svoje male živote. To je srce devetnaestogodišnje Vanje iz Sonte, koje je  pretilo da prestane da radi. Da bi samo pomislili na neophodnu transplataciju u Austriji, Vanjinim roditeljima bilo je neophodno 100.000 eura. Cifra koja zvuči nedostižno, to mi je čak i novinarka RTS-a Ana Stamenković rekla, dodajući tužno da je devojci sve gore… Od 17. januara, kada je u kasici bilo oko 350.000 dinara, , 1.400 evra i 500 kanadskih dolara,  prikupljeno je dovoljno novca i  Vanja u sredu putuje na operaciju!

Srce za Vanju

Priča o Vanji širila se od usta do usta, smenjivali su se prilozi na televiziji, drugi su coktali i odmahivali glavom na to što je država nema.  A ja sam se, osim rekordno brzom skupljanju novca za jedno novo, lepo srce, obradovala tome što je onlajn zajednica pokazala da je živa, da  ima srca i da je spremna za akciju.

Za poslednjih sedam dana, gde god da krenete u našem onlajn prostoru, videla su se srca, pričalo se o Vanji…

Gomile tekstova, blog postova, verujem da je večliki broj ljudi otišao do banaka i pošti, okrenuo telefone… Osim originalnog sajta, napravljen je i miror sajt by  ITkutak, formirana Fejsbuk grupa, i kreativke na FB su se dale u akciju  akcija je pararelno tekla i na Tviteru #srcezaVanju. Čak me je i RTS prijatno iznenadio, najpre prilozima, a zatim doniranjem dela prihoda od jedne stupidne nagradne igre.

Vanja sada ne mora da sanja novo srce. Ona će ga uskoro dobiti. Lepo je znati da si makar na momenat zastao, u ovom ludom svetu, i zapitao se  – da li mi je dobro, ako drugima oko mene nije?

Ja se danas osećam baš dobro, a vi?

Ovo su samo neki od linkova gde ste mogli da se uključite u otkucaje za Vanju i njeno novo srce

(nisam stavljala linkove do foruma i sajtova koji su preuzimali vesti).

HVALA VAM STO JOŠ IMATE SRCA ZA SRCE!

ITKutak

Džepna Venera

Dragan Varagić blog

Ivanizmi

Šaputalica

Bitno

Grne

Čarolija

Kasper

Kremašica

Džejn

Terek

Suske

Uživancija

Čarobna lampa

Misli duše

Onlajn tržište

Marxxx blog

Umetnik

Putujmo vedro

Ženska posla

Azil za pse

Mali ljudi

Šareni kutak

Nikolabrank

Sofija

Naći posao

ŽeljkoA

Zabeleži.com

Moj cvetni svet

Trablmejker

photo credit: alles-schlumpf

Osamnaest godina.
Neće biti rođendanskih svećica, to ja samo odajem počast svom bolu. Tvrdom i dosadnom, teškom kao stena.

Stoji, čuči na mojoj osakaćenoj duši, eto, već toliko. Uporan i stamen, okamenjen protokom vremena. Nije nestao, kako mnogi tvrde. Samo je dobro srastao sa mnom, prilagodio se batu mojih koraka i ritmu disanja.

Dok sam tog 2.januara, naivno tinejdžerski smišljala žurku i rođendanske poklone, moja majka je ispustila dušu. Nismo se ni pozdravile. Imala je 38 godina. A ja, četrnaest kada smo postali prijatelji. Za ceo život. Moj bol i ja. U stvari, imala bih, za dva dana.

Nije me pitao, drugarice, jel ti teško da me nosiš. Samo je pao, s visine, i svojim oštrim ivicama mi zgnječio srce. Hodali smo tako, kroz život, ja uvek s osećajem osakaćenosti i tupog kuckanja u dnu srca, on nekada gospodar, nekada jedini koji razume. Plašila sam se da će na tom mestu gde se ugnezdio, gde krvare damari i gde je rastureni dom za moje jadno srce, ostati velika, zjapeća šupljina. Na mestu gde je trebalo da cveta ljubav One.

Ali nije. Taj moj dugogodišnji drug, svojim kamenim obrisima razgazio je moju dušu, načinio je širom i spremnom da se izvrne pred svima, kroz reči. Tako ranjenu podigao me i rekao – živi, to je sve što ti je ostalo.

Prošli smo svašta. Od pada u crnilo i tminu, preko straha laneta zalutalog u šumu punu vukova, depresije pa do ljutnje na nju kako je smela da me ostavi i Boga što mi daje teret koji ne mogu da nosim.

Godinama smo evo već zajedno. Nije taj kamen ispario, samo su moja leđa sad jača. I plašim se u stvari da će jednom da me napusti, da moje suze neće više moći da izliju obrise voljene žene. Koju ni oštre ivice tog kamenog bola nisu uspele da izgrebu iz unutrašnjosti moje duše.

Danas vodim dva anđela za ruku i svako jutro obećam sebi da ću učiniti sve da moja deca odrastu uz mene. Ne dam da se bolna tradicija dečijeg nošenja stenja na duši u mojoj porodici nastavi.

Najviše što možete da učinite za vašu decu dragi prijatelji, to je da ona imaju privilegiju da odrastaju uz vas. Ne zaboravite na to, ukočite malo kroz život…

Nisam baksuz, majke mi, ali ne volim novogodišnje ludilo.

Mene ti datumi vezuju za ružne stvari, neke lične patnje u mom životu, i dugogodišnji razarajući bol. Još ako na to nakačimo bezumnu gužvu, jurnjavu, trošenje para koje nemamo,  isfolirano slavlje i ničim izazvanu euforiju, utisak mi je baš onako … bljutav.

Situacija je malo bolja otkako su se u naš život uselila dva mala „monstera“, jer zbog njih se (nekada i malo silom) vraćam u novogodišnju čaroliju detinjstva. Prija…

Opet u skladu s novogodišnjim ludilom, dobila sam ovih dana gomilu poslovnih novogodišnjih čestitki. Dosadnih i prevaziđenih uglavnom. Dve su mi privukle pažnju. Prva, iako,  chain letter, od kojeg se meni diže kosa na glavi:

je duhovita i originalna, dopala mi se. Tako nešto se i očekuje od kreativaca.

Druga :

mi je ostavila nekakav čudan utisak…nije mi se dojmila. Cela ta kampanja mi se ni idejno ni vizuelno nije dopala, od samog početka, iako je namera možda dobra…  A pogotovo odkako sam i sama angažovana kao volonter u Udruženju Roditelj, jer sam svojim očima videla neverovatne stvari, i pogubila sve iluzije…

Naša čestitka spada u one dosadne, uobičajene. Ali iskrene. Nemamo para za skupe poklone, jer smo ničiji. 

Ko želi stvarno da bude Deda Mraz nek popuni pristupnicu ovde. Članarinu plaća ko i ako može

Ili nek nam se javi ako ume da piše projekte, prevodi, lobira, skuplja pare, pravi bužete, izrađuje sajtove… Mi smo gomila zanesenjaka koja i posle četiri godine misli da MOŽE da svojoj deci stvori bolju 2010. i svaku narednu godinu.

OVAJ novogodišnji chain letter možete da prosleđujete (ako vas ne nervira), i tako ćete nam pomoći!

p.s. privatne želje, neću da spominjem ovaj put. Samo jednu, da moja deca budu zdrava i imaju zdrave roditelje koji će dočekati njihovo odrastanje i beskrajno uživati u tome…

Slika by poetry

Da li znate šta je zajedničko Gornjem Milanovcu, Boru, Aleksincu i Vranju? Ako stanovnici ovih mesta u Srbiji požele da – kupe knjigu, moraće do prve knjižare  da skoknu do drugog grada!Neki čak i da naprave krug od stotinak kilometara, jer, na primer, u čitavoj Timočkoj krajini, gde živi oko 100.000 stanovnika nema mesta za knjigoljupce.

Dok Vranje ima dva fakulteta i nijednu knjižaru! Valjda će budući akademski građani da niču ko pečurke posle kiše i umesto umnim rečima zalivaće ih nekim instant konglomeratom sažvakanog i prerađenog znanja i iskustva, koji će im davati intravenozno, pa ne moraju uopšte da čitaju, ni da takvu budalastu naviku stiču?

Ova me je vest moram priznati uzdramala mnogo više od nekih dnevno političkih igrarija i zajebancija preko naših pleća. Nisam ja ni do sada tripovala sa su stanovnici Srbije načitani, prosvećeni i da na spavanje obavezno idu s knjigom pod miškom. Ni da se u lokalnim birtijama umesto merenja silikona neke pevaljke i pretresanja lažnih obećanja političara, raspravlja o pesničkom izrazu Vaska Pope ili aktuelnosti Pekićevog Besnila.

Nije ni u „prestonici“ mnogo bolje.  Nemam ja iluzija da knjige menjaju stvarnost. Ali sam, moram priznati bila uljuljkana u krugu.  Svom krugu, poznanika, prijatelja, kolega i drugara, koji, uprkos svemu čitaju – dnevnu štampu, periodiku, beletristiku, stručne knjige, e books, blogove, bilo šta, ali – Č I T A J U. Možda ne koliko u studentkim danima (iskusila sam više puta kako je teško uneti se u najpitkiju knjižicu ako si spavao četiri sata ili te čeka važan dan na poslu). Kupuju knjige (ne samo na kiosku) i o pročitanom čak i pričaju.

Pitanje da li je knjiga roba, mnogo puta je prežvakano i online i offline.  Zagovornici oba stanovišta mogu, ali ne moraju da imaju pravo. Ali sam sigurna da je dobar puta ka totalnom (samo) uništenju i ono malo pismenosti, zdravog razuma i kritičkog mišljenja popločan stavljanjem zlatnog ključa na slobodu izbora i mogućnost, mandaljenjem ono malo preostalih knjižara u našim, srpskim gradićima.

Jer, knjiga je jedan od retkih medija koji ne daje za pravo našoj lenjosti. Za razliku od sitno sažvakanog sadržaja na televiziji, u novinama, tuđemislećih, gotovih gromada misli i stavova koje možemo tako uglancane da preuzmemo, knjiga tera (bez obzira na težinu sadržaja) da uključiš sive ćelije, da zamišljaš, maštaš, da mućneš glavom. Kombinacije slova deluju nekada na nas jače od omamljujućih sredstava, guraju nas da onu treću, neizrećenu dimenziju izmaštamo.

A opet, nisu li biblioteke tu? Nema li čari ono polagano šećkanje između “rafova” na kojima su poređani najslasniji komadi duševne hrane, od onih bajatih, ali savršeno očuvanih i jestivih, pa do novijih (može biti malo bezukusnih i tvrdih, ali opet, nekom značajnih) komada? Da, tu su biblioteke, lepo je biti “drug član”, ali ne može ništa da nadomesti miris sveže štampe i fine prašine uokviren u korice koje se sijaju. Ni iščekivanje da čaj ili kafa budu gotovi, pa da se krene u avanturu čitanja.

Pitaće se neko, šta će knjige narodu koji je prema istraživanjima većinski funkionalno nepismen, gde je palac još uvek deo pismene korespodencije a sricanje čitalački “stil”?

Dok ima izbora, ima i slobode, a i nade da će neko po slobodnom izbodu svojevoljno čak da se odpupre sopstvenom krugu. I izađe iz njega. Zatvaranje knjižara, ma koliko bilo vođeno čisto ekonomskim (jer uništeni vlasnici ne mogu da reše jednačinu zakup, plus knjige, plus porez, plus zaposleni) a ne totalitarnim razlozima, u meni izaziva sličnu reakciju – kao da mi je neko zabranio da čitam i vaskoliko književno blago spalio na lokalnom trgu.Jer knjige koje niko ne čita, vaistinu, ne postoje.

p.s. Momenat ohrabrenja, koji mi govori, da je ona (knjiga) žilava stara dama, došao mi je u subotu. U porodičnoj poseti Čačku, na kafi kod brata, zatekla sam bratanca(9) i bratanicu(10) kako srećni pokazuju “ulov” od tog dana – dečje knjige. Kažu, “navadila” ih tetka

p.s. 2 Ako imate prijatelje u gradovima sa ovog spiska, učinite dobro delo. Pitajte šta bi čitali i pošaljite im.

Slika uzeta odavde

Ko se nije selio, ne zna šta je patnja, da parafraziram čuvenu rečenicu iz „Lajanja na zvezde“.  Ne znam stvarno ko mi je kriv. Sloboda izbora nije za mene i to ti je. Dok sam bila ovde, lako mi je bilo da budem ušuškana u početničko zaštitničku lagodnost. Doduše bez mnogo izbora i po principu, nit brige nit pameti.

Ovo nije novinarski blog. Barem nije trebalo da bude. Zamišljen je kao mesto. Htela sam kutak gde cu moći na miru da istresem svoju skribomansku opsesiju. I da postavim svoja piskaranja, jer mi je „sajber spejs“ nekako najzgodniji – premda mi je posao da vešto kombinujem reči, još uvek, posle gotovo tri decenije držanja olovke i dalje imam šizofreno pocepane ideje: stalno negde lebim između nihilističko/samoponištavajućeg stava (niš’ ti ovo mala ne valja, batali) i želje, kad već pišem da to neko pročita i još bolje – da mu se dopadne.

Malo po malo, nisam mogla da odolim svim onim zanimljivim stvarima koje su se zakuvale dok se Bedno piskaralo bavilo menjanjem pelena, bljuckanjem i nunanjem potomstva.

I priznajem, svrbi me tastatura, ma koliko bežala od tih tema.

Iako je to otvorilo novi problem – moj blog mi sa strane glednao liči na nekakvu nabacanu gomilu tekstova, koja na prvi pogled nema veze jedna s drugim. Ali, JA vidim vezu i među stihovima, i pričama i bolnim lekcijama koje učim u Udruženju Roditelj, i „lajavim“ tekstovima koji se tiču novinarstva, medija i (re)volucije na domaćem „veb nebu“ kojoj smo svedoci. Razmišljala sam da možda te meandre jedne iste reke razdvojim u više blogova, ali pitam se čemu to? To sam sve ja, moj digitalni identitet, kome se ne dopada, široko mu internet polje. A tu su i katerogije i tagovi, pa  svako može da izbegne ono što mu je dosadno.

Jasno je da mi se blogovanje osladilo, jel da? Posle anemičnih pokušaja da blogujem, prvi put 2006. drugi put 2007.  ipak se desila „ljubav na treći pogled“. Rešila sam po treći put, da ozbiljno blogujem, pa je red i da se odomaćim. U svojoj prćiji. Dakle, dobrodošli na http://piskaralo.com.

Selidba je potrajala, mnogo više nego što sam mislila. Kućicu imam pre svega zahvaljujući Dinketu i mom kumu Siniši, a moram da se zahvalim i Uroševiću na odgovorima na pitanja.  S obzirom da sam još uvek WP poletarac, kućicu sam sređivala polako, s dosta muke, ali sam uživala. I ponešto naučila. Pri problem je već bio prebacivanje bloga sa blog.rs sistema, jer nije postojao način (bar ga ja nisam našla da se to uradi automatski ili poluautomatski).

Sledeći problem je bio ono što sam na poletku spomenula  -PREviše izbora – na hiljade tema, pluginova, nisam mogla da se odlučim ni šta želim, a kada sam odlučila šta želim, kako da to izvedem. Ogromna mogućnost izbora, morma priznati mene je sludela. Majku mu, kako sam izabrala fakultet, muža, a ne mogu da izaberem kako će mi izgledati blog? Kako bilo, sad sam ovde, nadam se da ćemo se i dalje lepo družiti. Od vas očekujem:

- da uživate

- da komentarišete, bez tapšanja po ramenu (nisam gadljiva na kritiku i stav, naprotiv, sve dok ona ne prelazi onu famoznu crtnu nertpeljivosti i primitivizma)

- da mi prijateljski naznačite ako nešto na blogu ne radi, ne stoji gde treba, ili je ružno, ili vam se prosto ne dopada  :)

DOBRODOŠLI

Slika uzeta odavde

Svanuo je 6. oktobar.
A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.
Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?
Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa još navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”
Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

 Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza (ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice, montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne Skupštine dobili oktorisani Ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

 Slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li… A mi smo kuvani, baaš dugo.
Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove. Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse… Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.
5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.
I ludela što nisam u „real time“ revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5, 6, 10 godina… Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.
Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju.  Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni.

 Slika  uzeta odavde

Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su „naši“ a ko „njihovi“, s kim (s čim) imaš posla.
Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”.  Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade  prilično ostrašćenih karaktera o  ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj – poželela sam da sam  bar na kratko  – Nemica.

 O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg „ispiranja mozga“ partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.

Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava  da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. „patriota“ ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj?

Usred šume na Košutnjaku, beogradskoj top izlet destinaciji, odmah ispod moje omiljenje Kafanice, u porodičnoj šetnji s kumovima naletesmo na spomenik. Beo, sav u mermeru, kažu bolji poznavaoci od mene, u klasicističkom stilu. Pomalo oronuo, vremešan ali stamen. Čuči tu još od 1915. Podignut u čast nemačkih vojnika koji su u Prvom svetskom ratu ratovali na ovim prostorima. Naravno, čast, sećanje i poštu odali su im sunarodnici, Nemci.

Slika uzeta odavde

A malo dalje, izdvojen, manji, ali upečatljiv spomenik koji su ti isti Nemci, iste 1915. “osvajači“ koji su zgazili Beograd, podigli hrabrim srpskim borcima!

foto: mmm – moj mili muž

“ Nemački general Makenzen je u jesen 10915. po osvajanju Beograda podigao spomenik braniocima Beograda, hrabrim srpskim vojnicima koji su junački izginuli, proprativši taj svoj fenomenalan gest rečima:   

 - Borili smo se protiv takve armije o kojoj smo slušali samo u bajkama – “ 1

 Ovakvim gestom nemačkog generala bila sam ozbiljno dirnuta. Moje srpsko biće se najdublje zahvaljuje tom mudrom čoveku i celoj naciji koju on predstavlja, jer je to valjda jedini poznat slučaj u istoriji da neka vojska podiže spomenik neprijatelju

Neko će možda reći (a i moj muž je to fino primetio) da se tim činom sebi diže “cena” jer podići spomenik onom koga si na bojnom polju ponizio ravno je uzdizanju sebe. Ne mari, podići spomenik narodu koji ni svoje spomenike ne zna da čuva, sopstvene heroje gura u blato, i menja ih češće no čarape, ne pamti duže od kalendarske godine( i neću dalje da nastavljam da ne bih opet upala u zamku generalizacije i stigmatizacije po principu kolektivne umesto individualne odgovornosti, sećanja, tradicije) stvarno je čin vredan poštovanja i divljenja.

Podjednako kao što se ježim i stojim u “ stavu mirno” na reči Majora Dragutina Gavrilovića , komadanta poslednje odbrane Beograda(čuvene “nemojte da brinete za vaše živote, oni više ne postoje”), isti me osećaj ludog ponosa i pijeteta prema čovečnosti obuzme kada pročitam uklesane reči nemačkog generala na spomeniku Srbima:

„Spomenik srpskim junacima izginulim braneći Beograd u jesen 1915. godine podignut je po naređenju komandanta nemačke armije maršala Fon Makenzena  kao izraz poštovanja prema hrabrim protivnicima“.

Malo bih stvarno da budem Nemica. Da odam čast makar i kroz generalizaciju takvim vrednostima. Svi smo ljudi, zaslužujemo ljubav i poštovanje. Ne zaboravite to, kad vam general Makenzen poručuje.

 1. – citat preuzet odavde

Svakodnevne vesti o nesrećama, poplavama,  požarima, padovima aviona, osim što me pogode (premda nastojim da se čuvam od pomalo uludog prosipanja emocija za ljudima koje ni ne poznajem, niti ću ih ih sresti) onako ljudski, neretko rasplaču (epizode s čitanjem novina i plakanjem u busu, dok se vraćam s posla postale su sasvim uobičajena slika putnicima buseva 27 i 27a koji voze u prestoničko radničko naselje), naterale su me da se  zamislim.

O stvarima koje bih želela da ponesem, ili makar za njima žalila ako bih kroz vrata svog stana izašla samo s dve ruke i decom u naručju (fakat, mnogo ljudi koje volim već je jednom u svom kratkom trajanju doživelo ovo i  počinjalo život ne činom rođenja, već stavljanjem tačke i zapete na ceo prethodni život, na koji je neko tako olako pljunuo). Moja ljubav, moj muž M. koji je poneo samo živu glavu (dovoljno) i navukao nepopravljivu hrčak naviku da čuva stvari, tek da bi ga podsećale na prethodni život.  

Ili moja kuma D., koja je ipak, u naletu lucidnosti  zgrabila gitaru, koju je onda predano vukla po podstanarskim studentskim sobama Beograda. Ta je gitara bila više simbol kočopernosti duha koji nije uništio plamen bezumnog rata, nego  išta što sam tih godina videla ili čula. Odletela je s njom one noći za Ameriku, i ja ih pošteno ožalila obe, misleći kako je SAD daleko i kako se nećemo više nikada videti. I nisam je videla više, gitaru. Kumu, hvala Bogu, jesam.

Ne pričam vam sad o onim duhovnim, ljudskim, večnim i nenadoknadivim gubicima, o životima, vrednostima “per se”, o tome ne pišem mada mi je je bolno i da o tome mislim.  Jer,  to je moja celoživotna tema, moja rak rana, dobar deo razloga zašto bedno piskaralo uopšte piše (neki  bi rekli, u nadi da nešto vredi i da tako želi da sačuva sebe od smrti i beskrajnog straha koji joj ni bežanje u veru, ni ostvarenje i produženje kroz roditeljstvo nije donelo).  Piše, a tera muku iz sebe, skriboman (skribowoman) koji reči voli, želi, u njima uživa i svaku u dušu zna, odmerava ih i slaže tako, ne bili bar neko u njima video smisao.

Nije reč o tome, reč je o personifikaciji tog neuhvatljivog.  O  artefaktima, stvarima koje opipaš, dodirneš,  doživiš strujni udar boja, mirisa, sećanja, prošlih nadanja koja te “spucaju” iz prošlosti, podsvesti ‘bem li ga odakle…

Toliko živih emocija da te taj talas uvek istom silinom udari, premda si po njemu mnogo puta plovio. U mojoj porodičnoj magazi, na tavanu mog sećanja i kolektivnog bića koje me dobrim delom određuje dve su takve stvari – jedna bluza i jedan krevetac.  U maniru najlošijeg novinara na svetu, koji “vest” počinje s kraja, ja tek sad mogu da vam kažem zašto te dve stvari toliko volim. A morala sam da bi priča uopšte imala smisao da Vas kroz nju ovako vodim.

*  Bluza je bela, heklana, pletena, nem’ pojma.  Izradile su je devojačke  ruke moje majke, nosila su je njena pleća.  Žene, bez koje sam prinuđena da provedem više od pola svog života.  Za kojom patim i danas, naročito danas kada sam i sama majka. Bela končana bluza, s kratkim rukavima, s  “rupicama”, krojena uz njeno vitko telo moj je omiljeni  komad odeće. Stara je, po mojoj proceni  oko 35 godina, jer je moja mama napravila pre udaje.

I dan danas, kada je operem njena belina cakli na meni. Uprkos tome,  u nosu osetim miris maminog parfema, čujem zvonak glas, vidim gotovo „3d“  sliku  žene. One koja je obožavala život, jurcala okolo hvatajući sve njegove krivine i meandre, ali nije imala vremena da sačuva sebe… Onu, koja je najviše volela svoju porodicu ali nije imala privilegiju da svet napusti uz njihov zagrljaj.

U toj bluzi, koja mi savršeno pristaje, jer sam potpuno iste građe kao moja mati, uvek  se osećam savršeno, uprkos melanholiji. I uvek smem da stanem pred svoju decu nadajući se da će ona imati privilegiju da odrastaju pored mene, da ćemo u ovom porodičnom krugu(koji već počinje da liči na prokletsvo prerano umrlih  najboljih porodičnih izdanaka) konačno prekinuti niz.

* Krevetac, ko krevetac, drveni, lakiran, ne umem čak ni da definišem koje je to drvo, ali mora da je neko kvalitetno. Jer u januaru, taj krevetac će proslaviti  37 godina. I u mojoj familiji obišao je veeeliki, gotovo četiri decenije dug krug bebećih osmeha i suza, balavih rukica koje su prvi put ustale baš u njemu. Porodična slika mogla je da bude sastavljena kao mozaik svih onih beba koje su u njemu porasle, a danas su momci od dva metra i devojke “za udaju”.  Danas ta deca imaju decu, koja, pogodićete spavaju u našem krevecu :)

Po poslednjem popisu od “prvog vlasnika” mog dragog bata Saleta, koji je svojom dernjavom ranih sedamdesetih budio komšije po Zemunu, krevetac se selio više od 15 puta tamo gde je roda sletala u familijama Milovanović, Milosavljević, Gostiljac, pa opet Milovanović, Radulović… Obišao je Srbiju  i vratio se u Beograd.  Na “mesto zločina”. Ovih dana iz njega, pošto je pošteno služio i izdržao mog starijeg “monstera”, selim i mlađeg, majkinog sina i ustupam ga novoj bebi koja stiže u našu familiju. Pravo na “presto”,  u naš porodični krevetac.  Tu bebu rodiće Saletova sestra,  i zatvoriće krug nas obožavalaca kreveca , koji nas nevidljivim kanapom veže.

Razmislite dobro, koja vaša porodična relikvija miriše patinom i setom, na šta pomislite kad se setite najlepših trenutaka iz detinjstva, kada evocirate uspomene i “bildujete” se pozitivnom energijom iz prošlosti. Setite se i neka to bude uz vas. Za svaki slučaj.

ovo je pismo izvinjenja, „dragi dnevniče“ mojih volonterskih aktivnosti, koje su onomad pred Četvrto obeležavanje Svetske nedelje dojenja u Srbiji zamalo rezultirale multiplim nervnim slomovima organizatora.

Grupi ljudi, koja je, mogu to posle četiri godine da tvrdim, vrlo slična meni – previše radoznala, brbljiva, bučna i drčna, u ponečem vešta, a pre svega s gadnim viškom entuzijazma, solidnim naramkom naivnosti i želje.

Smatram ih istinskim prijateljima, saborcima, pripadnicima vrste koja se malo teže može sresti na ovim prostorima – mladi, pametni, uspešni ljudi koji svoje slobodno vreme(mnoogo slobodnog vremena, nekada je to ravno kuluku, prim. aut.) troše na nešto što je vrlo teško opisati u jednoj rečenici.

Što još nije brend ali se nadamo da će biti.

Što ne donosi nikome korist (pogotovo ne finansijsku, još uvek), osim ogromnog zadovoljstva i osećaja da nisi ovca za šišanje, da si u grupi lavova i lavica koji se bore za svoju, ali za promenu i za tuđu decu.

Udruženje RODITELJ Koga zanima, može da nas sretne.

Najpre u ovom virtuelnom svetu  (što je i red, jer tu smo se mi, gnevni taze roditelji i okupili i onda je Gaga (lepši deo Porodištarija) rekla – ajde ljudi jebote da napravimo Udruženje!) – i napravismo ga.

Imamo dobre i loše dane, uspone i padove, zajebanciju i svađe, još uvek grcamo, još uvek nemamo kancelarije, još uvek smo ničiji što nam mnogi zameraju.

Ali šta god neko sa strane mislio o nama, ja te ljude obožavam (uprkos činjenici da koriste svaku priliku za zajebanciju, pa mi od milošte tepaju „egzekutorka“). Ne znam da li će i ko od njih videti ovaj moj trenutak raspilavljenosti, mnogi od njih ne vire na blogove, fb, twitter, ali ovo shvatite kao onu rupu kod cara Trojana – ja sam morala da je iskopam i da kažem:

HVALA VAM LJUDI!

- Hvala preCednici i idejnom vođi koju nije mrzelo da „proguta neko g… i moli“ ni da nosa srebrnu medalju od WABE oko vrata po Tašmajdanu!

- i njenoj staloženijoj polovini Soletu, koji je slušao, pomagao, lobirao, mailirao, smišljao, premišljao i tešio bednog piskarala 

- Hvala Zvončici, na njenoj organizovanosti, common sense-u (uprkos činjenici da smo obe „kontrol frikići“, ona je ipak mnooogo razumnija od mene njenom IT znanju, njenoj sistematičnosti

- Hvala Bojani -  portparolki, pravnici, pravnom zastupniku Udruženja…….(upisati po želji) na tačnosti, elkovnetnosti, ozbiljnosti, volji da nas promoviše do besvesti -

- I njenoj (za nepoverovati) brbljivijoj polovini Marku na vezama, vezicama, kontaktima, nagledanju, pregledanju, beskrajnim raspravama i odbrani časti muškaraca u svetu roditeljstva.

- Hvala Senki, našoj „sponzoruši“ kako od milošte zovemo poziciju za „fundraising“ ili ti lovljenje sponzora da daju pare tamo gde ne žele ili mogu ali neće.

p.s. posebno hvala njenom podmlatku koje brendira Udruženje Roditelj na pravi način

- Hvala Mzlici, Mzlaki, Ivani, na svoj onlajn i offlajn pomoći a naročito na pregovorima u poslednji cas sa tradicionalno neugodnim Dragačevcima 

- Hvala Ceci, verovatno najstaloženijiem članu naše male ekipe. Žena majstor za sve, ponajbviše za finansije, imponuje nama koji s parama nit umemo, nit znamo da beknemo o ekonomiji.

- Hvala VELIKO Škrabalici, Tei, Đumi, vršnjačkim savetnicama koje mame slušaju radije nego pedijatre.

- Hvala Flori i Lani, našim kreativcima (kojima pomogne Sole katkad), i nek izvinu na cimanju, kreni stani porukama, nije do nas bilo, znate to devojke

- Hvala Ivinoj mami, Innani i svim ostalim curama čiji su prevodi popuno profi, a uz to ih „cimamo“ još za gomilu gluposti.

- I još - Milentiši, Prašku, Pereci, KikiKristini, Maji, Mariki, i svim onim ljudima koji su tu da priskoce, pomognu, da nas ako nista slusaju

HVALA VAM LJUDI ŠTO STE ME OVA TRI MESECA TRPELI!  I HVALA NAŠIM MUŽEVIMA, ŽENAMA, DECI ŠTO NAS TRPE

Preživesmo! Do sledećeg puta ))

Razumela me odmah. Tipičan primer. Dolaze joj menadžeri, novinari, sportisti, ljudi pod svakodnevnim stresom. Valjda prepoznaje taj blago neuračunljivi, izmučeni pogled već

O samoj tehnici neću da pričam, nema tu šta mnogo da se kaže. Definišu se negativne emocije, dok slušaš prijatnu muzikicu, neko te navodi da kopaš po sopstvenoj podsvesti. Ja sam bila u šoku kako je niz jednostavnih reči, izrečenih emocija, u meni pokrenuo lavinu. Sve ono što sam zakopala, gurnula u ćošak misleći “huh, pa ja sam jaka, sve je to iza mene, sve ja to mogu sama…” Ali, cvrc.

Odjednom mi je postalo jasno kao dan da neke, naizgled nepovezane stvari u životu itekako idu zajedno, da svaki naš strah ima tačno datum i dan kad je počeo, da to kako i koliko volimo i koga volimo ima veze i sa hemijom, ali podjednako i sa našim strahom od napuštanja i maglovitim sećanjima usađenim u sostvenu praistoriju i bolnim lekcijama života koje smo naučili možda u nevreme.

I mislim da sve to ni nema mnogo veza sa tom winwave, ili već kako se zove metodom. Ona me je samo “naterala”, da ponovo kopam po sebi, da makar i sama u sobi, odradim taj emotivni striptiz, jer tek tako, gola i ogoljena pred sobom mogu da kažem – da evo, to sam ja, proizvod svojih strahova, slutnji, strepnji, uvek se trudim, ovo je najbolji proizvod koji imam – ja.

Kamenje nabacano po meni ustupilo je mesto suzama. Olakšanja. Plakala sam kako nisam već nekoliko godina – ni na majčinom grobu, ni posle porođaja, ni posle najžešće svađe s mužem, ni kad sam tužna i besna. U magnovenju tih suza shvatila sam da sam u silnoj jurnjavi autoputem života počela da gubim najvrednije – sebe.Lepo mi je rekla ta doktorka – ništa nije po sebi ni dobro ni loše – mi smo ti koji događaju dajemo smisao. I dalje sam ista ja. Pomalo neurotično bedno piskaralo, hoću sve i odmah, svaki dan imam „to do“ liste, volim da volim, živim da preživim, jurcam okolo jer ne umem i neću drugačije. Ali, oprostila sam sebi mnogo toga i hodam lagano, kao perce.

Vratite se sebi, lekovito je. I malo Besmrtne…

…Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček i stalni početak buđenja. …
3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme leteti negde visoko. …
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.
…
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja i
zadihanost istog što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam, ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.
Miroslav Mika  Antić

Ni najcrnja pomrčina
izbledeti neće
oreol tvoje seni.
Da olovo kaplje ne bi izlilo
oči moje za tobom.
Druže,
ko slamku lomila te
čežnja za opustelim grumenom,
pedljom između neba i tla
domaćeg.
Prijateljstvuj sad sa zvezdama visoko,
mesto meni tajne da odaješ.
Van dometa
zlehudo nedostaješ rukama,
duši…
Jecaji su skupi.
Grumen u grlu mi zastao.
Što mi nisi rekla da anđelima fale krila
prevrnuli bi sve budžake
odavde do Ada
da ih za tebe pronađemo.
Oprostiti neću nikada
kurvi, životu,
spodobi nepoštenoj
na olakom izvlačenju teških koraka
iz kutije zala.
Nije hteo da te pusti
da se ogradiš od čemera,
da zaboraviš prepešačenu tminu
došetalu u koloni olujnog beznađa.
Zašto si me ostavila samu
u nedosanjanom snu,
ukraj sveta
da se lomim s tuđim senima
braneći te od života.
Sama si htela ćutke i pokorno
krstu da se pokrstiš
i mukom ćutiš dok se penješ ka Golgoti.
Senima mog prijatelja Sanje

Elem, bedno piskaralo se dakako odnosi na pokušaj pesnika aka - jadnu malu miroljubivu aždaju, ali je u praksi preraslo u zezanje mene i mojih prijatelja na račun moje profesije, novinarske.  

Tek kad sam zagrebala po površini te profesije, videla sam da baš taj epitet jako pristaje bavljenju novinarstvom u Srbiji danas. Šta smo drugo do bedna piskarala? Dovedena do bede, intelektualne, emotivne, inspiracijske. Umlaćeni po glavi, stisnuti cenzurom i autocenzurom. Za umetnike smo

predaleko, zanatlije tek, za zanatlije smo oni kojima ne treba verovati, za elitu sirotinja koja voli da se muva među V.I.P. svetom, a za siromašne dno, oni kojima viri praziluk iz dupeta i stide se svog realnog statusa.

 Često volim prijateljima da kažem koju o svom „otrežnjenju“ -  Tražiš za juče, lažeš, mažeš, moliš, sedneš, pišeš brišeš. Zadovoljan si, pitaš se otukud tako sjajne reči tako savršeno spojene u članak. Ujutro, još raščupan ideš do kioska da vidiš kako je urednik plasirao tekst, da vidiš da li je svet malo drugačiji, bar u tvojim očima.

 Iz iskustva govorim, mogu ti se desiti tri stvari:

 1. Da je urednik izbacio tvoju brilijantnu rubriku, jer je upalo nešto lepše, bolje, hitnije…. (dopuniti po želji)

 2. Da je urednik, u stisci i frci, tvoj tekst tako skratio da ga ne prepoznaje ni rođena majka(a to ćeš već oko sedam ujutro shvatiti, jer će te probudi umilni glas sagovornika koji te naziva nepismenom budalom i pominje ti familiju)

 3. Da, silazeći niz stepenice, naletiš, tik na „odmorištu“ na svoj članak. Uredno savijene novine, tu, na podu. Srećan si, lepo izgleda, naslov su ti čak ostavili. Onda ih podigneš, ruke ti drhte od zadovoljstva i vidiš – ono za šta si još juče izgarao, poslužilo je jutros da se stavi na kučeće govance neoprezno ostavljeno na stepenicama tvoje zgrade. Za mene, TO JE SUŠTINA NOVINARSTVA.

 I najbolji novinari su oni koji ni novinarstvu, ni sebi ne daju previše na važnosti. Onda možda i naprave neki dobar potez, neku iskru zbog koje vredi pisati… O jednom takvom potezu razmišljam prethodnih dana, ali, zaslužuje da mu se posveti poseban post

Prvo je bilo… ‘Ajde da probam.  Mislim se, neee,  ja ne padam na drugare, frajere mojih drugarica, bivše, buduće…Drugar.  Poznanik.  Nekada emotivno upleten sa mojom drugaricom.  Šta ti to treba?   Jedna slučajna kafa donela mi je ljubav mog života.  

Od tada, uvek se vodim pravilom:  Bolje se kajati zbog nečeg šsto si uradio, nego zbog nečeg što nisi…

Volim da podržim prijatelje koji su u emotivnoj dilemi rečcenicom „Super je imati dobre drugare, evo moj drug i ja imamo dvoje divne dece“

p.s. Verujem da on ne čita moj blog, nije to njegov svet, ali moram da mu poručim: 9. godina je nista, tek pocetak!!!

„…Mi smo 10 godina stariji, siromašniji, propaliji. To je cena naše gluposti i naše neodgovornosti. Ja jedino želim da mi to više nikada ne ponovimo. Ne može da se promeni Srbija, a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija, svako od nas mora pomalo da se promeni, u svom pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija – to je zbir svih nas. Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami…“

Z. Đinđić

slika uzeta odavde

Ja, večiti mrgud i kritičar političke scene, onaj deda „Mapetovac“ koji kritikuje sve i „svja“, nemam kome da skinem kapu u ovom našem političkom brlogu. Barem ne poslednje 3 decenije dokle moje pamćenje seže. Ali, moje osećajno, intuitivno ja žali za čovekom koji je ovo rekao, koji je imao viziju i želju.

Ne ulazim u leve, desne priče, pare, kamione, avione, mafiju i kliku, ekonomiju belu i sivu, sav taj galimatijas užasa... sto puta sam u žaru polemike istom njemu spominjala rodbinu bližu i dalju, ja mali čovek, s malim problemima u državi u velikim govnima. Ali, i posle toliko godina verujem da je od cele te postkomunisticke, a komunizmom zadojene klike zadriglih neradnika, lopovčina i kraduckivača( termin napravljen uz pomoć Velimira zemljaka Ilića) i veštih opsenara rečima, koji se samo rotiraju i ritualno tapšu po ramenima, samo on imao šansu. Zato su ga ubili, ko psa.

I više od toga što su bili aktuelnog predsednika Vlade, više od tog šoka boli to što je pucanj jasno stavio do znanja da će takve ideje u ovoj zemlji ostati manjina, da se neće rasejati i primiti na ovo tle, ma koliko ih zalivali. Nemaju, braćo i sestre gde da se prime.

Nadam se da je ovo moj blogerski povratak iz mrtvih. Nećete ovde mnogo sta pametno pročitati. Bedno piskaralo će da piskara.  Ko pročita, pročitao je .  Pre sam bila ovde, pa nestala, isparila… Evo me opet

Izvor ilustracije

Negde tamo sam pisala i ovo (a tema pisanija je razlog zbog kojeg me nije baš bilo mnogo online)

…

PATETIKA ILI NE … TAKO VAM JE

GOTOVO da nema dana da se ne zapitam „šta mi je ovo trebalo“. Hoću svojih 5 minuta a da nisam zaključana u wc-u, da mi neko ne skače uz noge i vice mamamamamamamamamama, da mi ne prosipa mrve po mom tek usisanom tepihu, ne lepi pitu sa višnjama o zid kuhinje, ne vadi po 1.000 ti put novac i papire iz fioke uz najneviniji “ mama sto te jojim2 pogled. Mozda vam to neke majke neće priznati, ali imam momente ludila kada bih ubila za pet minuta mira ili posetu kod kozmeticara jednom u šest meseci.

Ali… jebi ga, medjutim je uvek negde izmedju…

jer prava istina je da smo srećni onoliko koliko periodi ljubavi poleta i zadovoljstva često nadmase „žute minute“ ili ih jednostavno – ANULIRAJU!

jer sta je čist šporet naspram debelih butkica ispruženih preko tebe dok spavaš,šta je jedan manikir viška u poredjenju sa zagrljajem u zoru po principu – s jedne strane meda s druge strane mama?

I jeste da svako vece dok mrtva umorna glancam okolo razmisljajuci KAKO aman KAKO su žene sa tucetom takvih malih aždaja uopste zadržavale i trunku razuma, pitam se – ko nam je to sve nametnuo?

Pa mi same, tražile smo sve to… I ma koliko to na prvi pogled ne izgledalo – uživamo u svakoj sekundi.

Kad sad izvrtim film, ovaj zamotuljak  koji cete videti moj najveći je uspeh u zivotu. Jebeš sve – fakultet, posao u dobroj firmi, stan i kola, patiticno ili ne  ona je moja,  što rekao moj urednik, najbolja rubrika do sad