S hladnih dlanova kaplje obmana

Rumene odsjaje svitanja prodajem

Razmenjujem

Za oskudno grumenje

u koje još ništa nisi posadio.

Ni oplodio.

Zaliću nemire, nek rastu za tebe

i poleteću kao gavran, kao jogi letač,

kao metak

Rasprsnuću se, podeliti i razbiti

o kamen.

Razliti niz tvoje obraze

Skliznuti niz tvoje grlo,

k’o zabranjena reč, s mukom.

I isplivaću k’o ponornica

iz neoplođenog tla.
Skupiću se kao đerdan r

asuti niz sokak

Promeniću agregatno stanje

I boju, ivice, mekoću

rasprodaću teško stečene moralne nazore

Doći ću ti. Kad već prestaneš da se nadaš.

A ti onda vidi kome ćeš

Niz hladne dlanove

rumeni odsjaj svitanja da uklešeš.

photo credit: kk+

photo credit: tochis

Čini mi se da su prošli vekovi,

a ja još odlutam ponegde sa tobom.

Nevešto pokrivam želju

presrećem je da ne izleti

na moje oči.

Zamine bol, ode sa snima

zemaljski dani teku,

kroz metež i buku.

Ja se zatvorim, prepustim.

Ne slutim.

Čežnjivu sanjam ruku.

foto by  h.koppdelaney

Uzalud se trudim da zaplačem,
izmislim suze,
i operem krvave ruke.

Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno,
drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju
dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
nemaju hrabrosti da po mojim merilima žive.

I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata,
a ni sami nemaju slobode.

Iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila
korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi
pod nogama mojim

Ludačke fraze
izleću iz mene
i začas prhnu u nebo.

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini
iznova naučim da stojim

Za decom naričem,
što ih se tako
besramno odričem.

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k’o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

]]> http://piskaralo.com/2009/10/snjivanje/feed/ 14 http://piskaralo.com/2009/07/trazenja/ http://piskaralo.com/2009/07/trazenja/#comments Tue, 28 Jul 2009 10:33:54 +0000 Bednopiskaralo http://piskaralo.com/?p=271 Upala sam nesmotreno u zamku tu

ludilo mračnog dugog hodnika,

trčala sam obezglavljeno,

od zida do zida,

tumarala po pomrčini jedra,

zdrava i pomalo izgubljena.

Posrtala, padala i opet hodala,

i opet pala, ustala, zakoračila

i zgazila – tebe.

Vodio si mudro, spokojno,

zenica naviklih na mrak.

Verovala sam obrisu tvojih oblika

i snazi pogleda.

Nisam te videla,

jesam te osećala.

Poljubio si me divlje

i ugrizom otkinuo ruku.

Nije me bolelo.

A onda si potrčao.

Trčala sam i ja, ženski tromo.

Zamka je zvecnula i otkinula mi nogu.

Nije me bolelo.

Nastavila sam da trčim Il’ letim možda?

Prolazili su titraji, a ja sam još lutala,

trčala, pratila u stopu,

ljubila očima trag sigurnih koraka

što su nestajali u tmini.

Nestajalo je i snage, moje.

Bila sam umorna – od lutanja,

davanja, bolova i traganja, obeznanjena.

Na kraju, otišao si,

bez ijednog otiska na vratu

- nije me bolelo.

Jer ugledah prozor jedan (bez rešetki, bedan)

i videh, onako umorna i sakata

čaroliju svetla.

Bila sam sama i konačno sam mogla da ližem rane…

Umirao je potonji zrak

pišući po mom ispijenom liku

priču koju smo tražili bez krvi.

Odlazila sam polako, slobodno,

ali bolelo me je jako.

Ne zbog odlaska, već zbog tvoje seni pred očima.

Oslušni dobro, osmotri
kako nova neistražena čula
doleću tebi u zagrljaj,
tražeći da ih priviješ uza se
i skupiš.

Drhti kamenje od glasova,
stvarnih iskri
u kojima samo ponekad
oživiš.
A ti,
hvataš korak sa pticama,
plivaš zajedno
sa ranjenim pajacima.

Udišeš život, izdišeš
zaustavljene trenutke.
Želiš da skameniš
čak i maštanja
o normalnim stvarima
daleko prošlim,
daleko postojećim.

To je neki nepoznat svet,
gde slobodu ne traže slepci,
već im se u ruke baca
i pogača i mač.
I štap,
da uz njega vode.

Slepi su putevi do slobode.

Nacrtaj mi jednu pesmu,

laku lepu i šarenu.

Dozvoli mi da se zatrčim

po ovim prljavim ulicama

i uskočim lako pravo u nju.

Tamo ću misliti u stihovima,

izgovaraću melodije,

pokušaću da plačem po notama

i naričem smehom…

 Ludo ću se provoditi!

Pozvaću i tebe

ako dobar budeš

i zaključaš vrata za sobom.

 Onda ćemo zajedno nestati,

veseli što smo utekli ludilu.

Neće nas stići

onaj prljavi kolovoz i čista laž…

U pesmi našoj bićemo sigurni.

Dok te pratim,

nekako

ne želim da shvatim.

Polako.

Stvarno patim,

reči ne razumem.

Smejem se,

ne volim da budem ko ljudi.

Smrti svojoj,

sebi velim:

zemlje grumen, ptica budi!

Bolje je.

Još će bolje biti bez mene.

Nekako,

polako,

smejem se smrti svojoj.

Bolje je

bez mene.

Izvor slike

Polako se krećeš,
sa rukama prignječenim nebom,
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno
ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka,
na putu punom teških primisli
tvog razbuđenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše srebrna giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki,
savršeni mlaz priznanja
što bi se slivao niz našu laž.
Morao bi da staneš,
čak i pre nego što te
moje proklete misli zalede na mestu.
Povedi sa sobom, kad kreneš molim te,
ovu gomilu jezičara praznih glava,
trebace ti dole.
Pogane, kao i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš,
ali znam, pre ili kasnije,
staćeš na ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.

Oprosti Bože na zdravlje i spasenje.

Za oproštaj prezrele, gnjile tajne

koju u nedrima i od sebe kriješ?

Po budžacima duše

pomrčinom zašuškavaš titraje nade,

zabranjenog voća

otkucaje povodljive muškosti.

Kriješ se iza prelomljenih vrata

poklopaca kutije pandorine,

grešnih zametaka sna.

Jutrenja uz lakomislene reči,

laskava slova brišeš.

Sputavaš bludnu misao

što putuje i strelom razgrće

po žaborkrečini zabranjenog ukusa.

Možda si se nadala da si zakopala,

utamničila iza sedam brava

sahranila i opet oplakala

tu grešnu noć, to mazno jutro

gorčinu nedostižnog sna

okovanog bludnim noćima i jutrima pokajanja.

 Oprostiće ti Bog

na zdravlje i spasenje

kad oprostiš ti.

Slika preuzeta odavde

Ja videh čoveka

i krv u meni bestidno nastavi da teče.

Ja videh čoveka

i krv u meni bestidno nastavi da teče.

Ne rastoči se od urlika

od kostiju meso.

Ne umedoh da zažalim gomilu,

opijenu mržnjom,

koja sebi prinosi jagnje

i neću da gledam

kako Bog moli i plače.

Kad je njega, savršeno biće

ostavio psima sa prljavim rukama

čemu ja da se nadam?

Za spiranje ljage nemam pokriće.

Ne želim da ispaštam tuđe grehe,

umirući u mukama.

Ja sam samo slabašna skrama,

rasadnik mana i nemam srama

za bestidno iskeženo lice

uvek po strani,

usrdno zazirem od svačije krivice.

Ogromni se prostor ukaza najednom.

Ispuni se otkucajima,

ožive sve, tamo gde sam uporno gajila prazninu.

Iznenada, sve znanje moje pade u vodu,

videh kako je vasiona mala.

Dovoljno, da nadjem

rascepkano i rasuto biće svoje.

U očima iscelitelja, vrača

koji laganim hodom

ispunjava moje tajne odaje.

Zvucima još nedosanjanih titraja,

noseći na rukama ključ za jedno srce.

Nisam znala da su kilometri blizu,

kad do njega vode…

Budjenje, strpljivom rukom vodjeno,

leprša i prekriva lepotom išarano naše svitanje.

Reci tajno, šta ima tajno u očima,

što se ne da otkriti,

a tebi se evo, samo otvara i piše,

dok čekamo zoru.

Nestaje iskonski strah,

sagoreva u plamenu ova vasiona,

koja mi je pomogla da pojmim

svu nasu veličinu.

Urotila se protiv mene,

zavera beše namera da se ispuni san.

Raskrstiše se prašnjavi putevi po meni!

On je taj koji prodje linijom srca.

Tamo gde sad stojimo, znak je tajni da lava potece,

vulkanu, da proslavi plašljivi sudar zvezda.

Da s’ meseca talase brojimo,

i reči, prazne,

nebitne kad zazveče izmedju nas…

Ne treba nam ništa više do prostora

koji nas veže u svakoj minuti,

kad snovima zapreteni strahovi najednom beže.

JA I ON, SAMI NA SVETU.

Oslušni dobro,

dal još reka teče u istom smeru,

dok se naše usne dodiruju bojažljivo?

Da li planine počinju smelo da gube visinu,

Ili to mi tonemo? Sami u gunguli.

Nema reči jer nisu dovoljno jake,

da bi bile ogledalo duša.

Izgubimo se lako jedno drugom u očima…

Kad ispleteš jednom niti

davno isprepletene strahom.

Negde, na sredini puta od glave do srca.

Ja, evo isplakah najednom sve suze

Srećna, što napokon znam da je

vascela galaksija naša

mnogo manja od delića onoga

što imamo JA I LJUBAV MOJA

.

te zevajući prestrašuju.

Mrak.

isijava drhtavu jezu

pomerajući prašinu sa poklopaca,

kutije drže u nedrima

tvoj najveći strah.

Bolesna želja lenjo ti silazi sa usana,

dok njima osvajaš oblike.

Ja, tvoja jedina misao

pišem život kao bedni pokušaj

ostavljam prazno mesto u rubrici.

Tražim ti da zemlju propustiš kroz ruke,

makar grumen.

Jer smonica ne propušta ništa.

Ni vodu,

ni tvoje sjajno glazirane reči,

ni moje vešto uvežbane uzdahe.

Samo prašina leti između nas

ne smeta joj jeza,

koju u mraku stvaraju

plačljive ptice rugalice

što me zevajući prestrašuju.

Presrećem misao ka sebi,

odbijam da Bog pomeša prste

sa mojim vulgarnim pesmama

kojima zavaravam život.

I prljam duše lakovernih.

kad kamenje i stenje

još vrelo prži i zove.

Gledam iskon kako raste

u svoj lepoti,

zemlju kako plače dok se porađa

i znam da ću uskoro stvoriti reč.

Biće na početku, nerastrgana još.

I od tad kao krilom

leteće mi duša,

do zaborava i nazad.

Pišem svaki suton

i gospodarim svim zlom

kao i dobrim, uostalom,

kao rukom desnom i levom.

Ko meni dade da propisujem

koračaje svih ljudi plašeći ih

da ne počineneverstvo prema sebi?

I da li je u divljaka divlja i nada?

Kako da ljubavlju sazidam san

pre nego što ovde osvanem?

Dok se hladi vidik oko mene

i zamrzava,

ja rastem i postojim

da bi me imalo za sve koji će

nekada taj isti vidik ugledati.

U jednoj raspravici nas, pokušaja pesnika, iskrslo mi je  – sebe definišem kao verujuću, duboko sam religiozno biće, i tu svoju esenciju ne mogu da istresem iz sebe sve i da hoću. Ali, tek sada kada se osvrnem, vidim da to itekako utiče na ono što pišem, o čemu razmišljam, čega se najstrašnije bojim.

Pa se, evo već danima pitam, potire li umetnik  (ili onaj ko pretenduje da to bude) sebe ako veruje u još nešto osim u snagu reči? I, za dobro jutro….

od srdžbe umornu čistotu,

vodom sa izvora,

Koji si sramnom namerom otrovao.

Ne misli o meni!

Budala,

uvek sam bila.

Cedila uzdahe,

ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,

u pogrešnom smeru, Nespokoja.

Kad bih mogla slagati, naučila bih mesec

Da samo do pola ophodi

Da te ni slaba, hladna

svetlost stenja ne ogreje

Više nikada.

Da se skameniš i obeliš

Ubogo moleći.

Da imaš sve eone da promisliš

Zašto si me zavoleo?

I na početku prestao da se trudiš.

Vrata kojim si me otškrinuo i zapečatio

u različite vilajete vode.

Ja ću u brlogu svom skapavati

pevajući,

a tebi je dovoljno

što lagano umireš u meni.

Zatekoh te razgolićenu,uspavanu

rasutu po dolini punoj prljave primisli.

Hladnoća se rasplinula po meni,

gadne reči teku, nabijene grešnim slutnjama.

O, zaboga, zar niko nije zgulio ružne tragove,

ne bi li otkrio trag ispod kože…

Ne sme se dotaći odsjaj bede.

Raspršene su godine

i ne mogu dozvoliti

da se spoje svetle tačke nad našim glavama

posle čega će lešinari pročešljati nebo

u potrazi za čistim plenom.

Ko se usudi da grdi,tvoje grešne želje

i da ne priznajetvoje prosvetljenje?

Zašto su ti strgli oreol sa glave

crkavajući od ljubomore,

ne shvatajući ništa.

Što li su zapišali drago kamenje

biser pred svinjama uteče,

Izgazili te, ukaljali, zamazali,

ugovnali, zaprljali, razgrabili,

O SVETINJO MOJA!

Neću da naričem ni kunem

jer vidim svetlost tebe rasute.

izmedju Mog i Tvog sveta,

Ovog i Tog trenutka

koji nas deli.

Dva sveta ispunjavam

napupelom tišinom

što probija mi uši.

Ganjam suzu po sebi

stežem se nekako,

zbog sekundi koje još nismo potrošili.

udaram

bežim bezglavo,

natrčim na zid.

Gore-dole,

jurcam,

zovem

Boga nema!

Niotkuda spasa,

ni prozora čak.

Dole tvrdo,

Gore visoko,

i previše.

Trčim,

opet srećem zid.

Vazduh se rastaka

u plašljive reči

gubim ga…

Zid, opet.

Ne da mi da dišem.

Letim, nestajem

jedan, dva, tri, četiri, zida

Plafon.

Kutija.

Dole, tvrda zemlja, prah.

Posustajem, spremam se,

odustajem.

Opet zid.

Jure me izgubljeni moralni obziri,

sude mi.

A da li sam ljudožder ako pojedem sopstvene snove

medju jedan, dva, tri, četiri zida?

Pssst! Ćuti!

Ne daj da odzvanjanje

praznikavih reči

zveketom naruši

tek rođenu,

savršenu tišinu.

Pređi

Preko mog tela,

mojih uspona i padova.

Ćutke.

Poljubi mi radosne zenice,

što ne mogu da te se nagledaju.

Uđi

u moje zatomljene odaje,

na prstima.

Poljubi mi nečujno,

pola duše.

Zaboravi ključeve,

lozinke

teške reči,

bežanje od sebe.

Ureži se

u mene, silno,

manirom ratnika krstaša,

hajduka iz šume,

vojnika na odsustvu,

mornara koji prvi put plovi.

Spusti se kraj mene

i samo ćuti.

Dođi do daha, pa mi šapni

Da li nam je ovo trebalo?

Sad te se ne sećam.

Tek izmaglica

nad mojom glavom

ili tihi lepet krila leptira,

dašak dodira

žene koje odavno nema. 

Pola života ja ginem sama

kroz vilajete

i nadam se

da me ta topla majčinska ruka

doletela iz noći kad se ne stigosmo oprostiti

i dalje pažljivo vodi.

Kroz sve moje poraze

i budalaštine

i bdije

i sniva.

Da mi je makar koja suza

da kapne vruća

na mermer koji nad tobom nemo stoji

Da optoči nasmejanu sliku

uokvirenu čemerom

Čini mi se lakše bi mi bilo. 

Od zebnje hoću li imati plača

jedino me više tišti i cepa

što ti se lika ne sećam.

Sačuvaj me,
Bože,
zlih jezika.
Utabanih staza,
Osvetljene noći
I srećne ljubavi.
Ubiše čoveka u meni.

Zvona od stakla
prikrivaju mrak oko nas.
Stidim se svojih demodiranih vrlina
Bežim od koraka vremena
gutam ključ da bih sakrila dokaz.

Nema istine jer nemamo
načina da dodjemo do nje.
Šta ako u svakome od nas
postoji ista takva praznina
kao u tebi?

Plašim se.
Da li ću imati dovoljno suza?
Ili možda treba da se smejem?
Da, podsmevam se onome čega se plašim.

Drhtim,
kao onog čistog dana,
u proleće
kad teške ptice,
ostadoše bez krila,
osudjene na tlo.
A ti i ja, mesto njih bludeći,
stigosmo pod oblak
i ne prenu nas kroz vreme zlo,
sivilo mrena.

Daješ, dajem, žile, meso,
koje dušu sputava,
okiva: sećanja, ludosti…
Ne znam, ne želim,
ne umem da znam,
kako teče reka,
bez oka tvoga,
bludećeg po meni.

I opet, ko mrena u one zore,
kad kafane niko ne zatvara
i svi po ulicama se ore i smeju,
ti istražio si me, prešao, prepešačio,
zapečatio, večno svoju…
Prigrlila sam te,
kao more stenu,
kao na samrti poslednju želju.

I ne dam,
neposlušnim vetrovima,
da ti otkriju jedra.
Po meni večno ćeš da ploviš.

U meni zjapi praznina
nema konca koji ušiva,
ni materije koja nadomešta.
Ja imam um, ali šta s njim?
On ne krpi, ne sniva,
opstajanjem pukim ništa ne biva.
Večnost je dosadna,
ubija više nego čekanje da smrt
zakuca.
Na vrata stupam nogama
od stakla
plašeći se da ne polomim usput
nečije dostojanstvo.
Prazno je sve, izmedu glava ne obitava
punoća zrelih duša.
Pa kad bih barem
mogla da prizovem kraj.
Il kad bih mogla da živim
svet koji sanjam
a da nikad ne sanjam
svet koji živim.

Tražićeš Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budžaku,
da izdahne, poput svih ljudi.
Ostaćeš zapanjen
u oblaku saznanja,
da nemaš više prava
na drugovanje sa razbludelim anđelima.
Jedina neprolaznost
u tvom životu
je nada koja ti evo
naočigled umire,
trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja,
iščekivanje Velikog suda.

Gledaćeš, ti,
povlašćen grehom,
upiraćeš prstom
na njega ne sluteći
kako si već naučio
da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra,
a čovek sveteći se,
postaje nedostojan
da bude Bog.
Umiraćes misleći
da si sam hram,
da sve što dotakneš
postaje nekome svetinja,
nekome grob.

Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.
Kad iščeprkaš
u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje
da te plaši strah,
naučiš da naričeš
i voliš u isti mah,
naći ćeš ga,
jer nije čovek
i jači je
od svakog od nas.