Prsti joj trnu od hladnoće, obrazi bride od vrućine.  Od pogleda koji oseća po sebi. Najpre nehajno, a onda kao usput,  gledne ga krajičkom oka. Pogled joj leti po liniji njegovog nosa, bludi po snažnom vratu i ramenima koja “kipe” iz jakne. Oseća, sva gori, obrazi k’o polja bulki pokraj auto puta.  Izdajničko crvenilo. Stanice se ređaju, ljudi u nemom mimohodu ka vratima. Prazni pogledi završavaju nišaneći kroz prozor,  na pejzažima koji promiču u blagom trku. Vazduh je pretopljen vlažnim, sipljivim mirisom kiše. Dok se kapljice cede sa sklopljenih kišobrana i u koloni složno vijugaju po podu autobusa  sklapajući se u prljave potočiće, ona se bori sa sobom:

„Da li će biti suviše napadno ako ga još jednom pogledam pre nego što izađem?“ pita se dok menja težište s jedne na drugu nogu. Poslednji zavodički potez za ovo jutro, pre nego što je prepuni autobus „sedamdesetpetice” zajedno sa ostalim sapatnicima poput lave izgura na poslednjoj stanici, na Zelenom vencu. Baca još jedan užurban pogled, ali među glavama nabundanim kapama, ne vidi njegovu.

Sledećeg jutra ulazi s mrvu više samopouzdanja, sa lokalnim „starosedeocima“ na Bežanijskoj kosi. Našminkana je, neznatno više i pažljivije nego inače, a iz dopola zakopčane jakne proviruje dekolte. Mada joj je očigledno hladno, ta sitnica ne umanjuje njenu spremnost za nemi, razbuđujući flert.  Zauzima mesto na sredini autobusa, da bi mogla da „snima“ oba kraja, jer ne zna na koja vrata će da uđe. Ovaj put bila je spremna.  Mašila se rukom za džep, da izvadi kartu, spremnu  za otkucavanje, i uz malo sreće, tutnuće je baš njemu u šake ne bi li ohrabrila početak romanse, koju je upravo razrađivala, do detalja. Sumnjala je, doduše da su joj šanse da se ona, devojka iz predgrađa s lošim pedigreom, dopada takvom tipu. Ali, pogledi, daleko od nasumičnih i slučajnih, grejali su njenu slabašnu nadu da bi mogla da se izgubi u tim lepo oblikovanim rukama.

- Baksuz, ni kartu nemam kad mi treba – promrmljala je sebi  razočarano u bradu. Ostala je u jakni koju je nosila juče,  a kako ona nije primerena situaciji zavođenja u kojoj se neočekivano našla, jutros je ostavljena na čiviluku i zamenjena ovim kaputićem u kojem će biti garantovano smrznuta, ali makar s nekom šansom da nađe dečka.

- Gospođice – preseče je glas koji je toliko dugo čekala da čuje. Pogledao je pravo u oči. Topila se. Očekivala je da će uslediti molba da se pomeri ili neki od onih izlizanih izgovora da se otpočne konverzacija, koja je u američkim limunadama bila uvertira ne samo za vezu punu ludog seksa već neretko i za prvi čin mirnog  porodičnog života u predgrađu. Ili bi za to, ipak, vozač morao da naglo zakoči, a ona ljupko padne na neznanca? Svejedno, nada u ovom času pupi u njoj. Puna iščekivanja okreće se prema predmetu svojih ranojutarnjih maštanja. Ali dok je još u pokretu,  na lepuškastom licu osmeh se kameni – tik ispod njenog nosa  je  pohabana legitimacija Gradskog saobraćajnog preduzeća sa koje strelja ozbiljno, odmereno lice „njene ljubavi u najavi“, božanstvenog stranca koji je baš tu, na korak od prljavih vrata „sedamdeset petice“ trebalo da joj izjavi naklonost i povede je za ruku, napolje, u život.

- Vašu kartu molim,  gospođice? -

- Molim – pogleda tupo u njegovom pravcu,  gledajući u stvari  daleko iza njega. Posmatrala je zgranuto kako se horizontu ruši i kida scenografija za uzdah -   rastaču vlažni poljupci,  razlivaju zagrljaji, hlade  vrući dodiri, kako se suši i u prah odlazi mirisno cveće koje je dobila, raspada čitav  dobro odmeren i ludo ispunjen život, nastao na prljavom podu dotrajalog autobusa GSP-a. Oseća da gori, opet.  Obrazi bulke, obrazi izdajice. Glupačo, imala je snage tek toliko da dobaci sebi jedan unutrašnji prekor.

Na sledećoj stanici su izašli. Zajedno. Baš kao što je i maštala.

p.s. podsetila me Zelena da sam zapostavila i ovaj deo sebe… Pišem u naletima, nekad bukvalno ustajem da bih dopisala rečenice, nekada nedeljama ne otvorim strane. Ali, uživam svejedno. Ova je i malo „out of date“ kontrolori sad nose one ogavne otrov zelene prsluke

Bila sam ljubomorna na Danicu od kako znam za sebe Zavist bi se uvek preprečila između nas dve, kao kost u najslađem zalogaju i zatrovala je naše druženje još u zametku. Gadna je zavist. Ali, može se reći i prirodna posledica činjenice da su moji nesrećni roditelji iz ko zna kojih razloga koristili svaku božju priliku da me kinje lepom ćerkom Dimitrijevića. Toliko, da su me u mojim tinejdžerskim bunilima navodili na siguran zaključak da sam u stvari samo neuspela replika kćerke njihovih prijatelja, id a su duboko razočarani što im eksperiment nije uspeo.

Verujem da mojim roditeljiima nikada nije dospeo u ruke nijedan roditeljski ili psihološki priručnik o razvijanju samopouzdanja kod dece, Ali bi zato bili školski primer za predavanje, “kako potceniti kapacitete sopsvenog deteta poredeći ga do besmisla s drugim”.

photo credit: Pink Sherbet Photography

Nismo se nas dve same našle i prepoznale. Naši roditelji su bili prijatelji, pa se očekivalo da se i između njihovih kćerki vršnjakinja razvije prijateljstvo. Koje je meni izlazilo na nos, svaki put kada bi me moja majka, nisam više sigurna ni da li nesvesno, ukorila “lepom i pametnom Danicom”, (kao da se te dve stvari povezuju i dobijaju samo u paketu). Ostavila bi me da se posipam pepelom dok iza sebe čujem eho prezira, jer eto, nisam kao ona, a ona, bi, eto htela, da sam bar malo tako duhovita i spontana i vesela, i ljupka i ženstvena i sijaset drugih epiteta za koje nisam ni znala da ih se toliko može sažeti i steći u jednom ljudskom biću.

Sećam se, živo, imali smo po četiri godine. Sve devojčice u našoj grupi u vrtiću zavidele su joj kada se pojavila, plava, skoro prozirna, sa roze tufnastim mašnama na repićima koje su se u dlaku slagale s baletankama istog dezena. Mirisala je na bebi puder a onako okata i loknasta, bila je mamac za dečake. Vukli su, je zadirkivali, podizali suknju. Tja, muški mamlazi već u vrtiću zacementiraju prioritete. Kasnije samo skupo prodaju priču o unutrašnoj lepoti i kvalitetima ličnosti, dok balave na okate, dugonoge Barbike.

Moglo bi se reći da smo bile drugarice. Činjenica da su nam se roditelji tokom našeg detinjstva intezivno družili napravila je od nas prinudne deliteljke tajni . Ali, uvek sam se osećala ko poslednje malo govno kaskajući po prašini koju je za sobom ostavljala Danica – kada je ona popušila prvu još na kraju osnovne a ja još godinama nisam smela, da me matori ne otkrije, jer ništa na svetu gore nema od bivšeg pušača. I kada je isprobala već posle tri dana dečka koji mi se mesecima sviđao iz daleka, a ja nisam odmakla dalje od crvenila na obrazima kad god prođe pored mene. Ona ga je prošetala nekoliko nedelja i ostavila da, poput kerčeta, maše repićem i čeka.

I kada sam još zaljubljena do ušiju rodila dvoje dece za dve godine, pravdajući to materinskim instiktom, a ona vijala belosvetske frajere i menjala ih pre nego što se sete i da pomisle da je ostave. I kad sam se pravila da je ne čujem dok me ubeđuje da to što Ivan opet dežura noću, već treći put tog meseca, ima veze sa sisatom sestom Milinom, jer “sve se u braku vrti oko seksa, a muškarci lako nađu način da popune praznine“. I dok sam posmatrala kako bez imalo griže savesti koristi prilike da vara muža, koji je iskreno obožavao, dok sam ja nemo patila, duboko nesrećna što nisam umela da zadržim muškarca pored sebe, čak ni kada ga je roditeljska ljubav obavezivala.

Tu su nam se putevi razišli. Matorci su pomrli, pa nismo, osim na parastosima, imali ni kurtoaznih razloga da se viđamo. Za mene trauma manje, jer bih posle svakod susreta nastavila da se osećam onako mala, bubuljičava tinejdžerka koja se ne dopada nikome. Nastavile smo dalje, svaka po svom. Dok je uz gas do daske skakala iz kreveta u krevet, a onda brisala pre nego što sutuacija zamiriše na ozbiljnu vezu, ja sam tiho patila plaćajući duševnim mirom i emotivnom prazninom svoje izneverene ideale o večnoj ljubavi i samoodrživom braku. Ponekad bi do mene stigao glas o Daničinim avanturama, pa sam upoređivala to što čujem od često zluradih glasova, s onim što sam dosanjala, na vlažnom jastuku, pokušavajući da nateram san na oči i zavideći svojoj drugarici iz detinjstva koja ume da živi, dok se ja bavim brisanjem slinavih noseva, domaćim zadacima za prvi razred i vežbanjem žmurenja na jedno ili oba oka, da ne vidim da me muž izbegava, ili u najboljem slučaju doživljava kao pomoćni servis za pranje, peglanje, i povremeno, nemaštovito i stereotipno jebanje.

Sate sam provodila zamišljajući kako bi moj život danas izgledao da sam umela da prihvatim i usvojim bar malo od Daničinog koketnog osmeha, seksipila koji se širio oko kao oblak parfema, živosti kojom je skakala kroz život ne promišljajući mnogo o posledicama. Da sam bar malo utuvila od onih silnih traktata moje duboko razočarane majke, dorćolske gospođe koja je umesto koketne i damski samosvesne lepotice, svoje slike i prilike, dobila krutu i neuverljivu, bolno iskrenu i naivnu verziju sopstvenog muža. Prestala sam s godinama da mislim o lepoj i nevaljaloj Danici. Zabavljala sam se svojim jadom, nije mi trebao još i balast zavisti, da hrani sve moje loše životne odluke.

A onda, srele smo se tog prohladnog jutra, ispred one zgrade, na samom ulazu. Držeći dlanovima okovaratnike, i ona i ja, kao da čuvamo u sebi neku strašnu bruku, sprečavajući je da istrči tu, na ulicu. Uz jedva primetan osmeh, ovaj put bez blaziranosti i lažne fasade, tako uobičajene za naše povremene, slučajne susrete, krenule smo uz stepenice. Obe smo znale gde treba da idemo. Od ulaza desno, pa desno uz stepenice, kroz špalir nosilaca uvelih nadanja. Odmahnula je upitno glavom. Ćutala sam.

- I ti? – proglavila sam, rušeći neugodnu, bolesnu tišinu. Onu koja je u stvari govorila sve, šetajući od zida do zida zgrade Instituta za onkologiju. Klimunula je potvrdno. Prvi put u svom životu videla sam u lepim Daničinim očima strah.

- Prvi pregled?- prevalila sam glasom koji nije ličio na moj, jer u njemu nije bilo ni trunke zavisti. Samo strah.

- Ne, treći, peti, ko bi ga znao. Dojka, drugi stadijum. Bez metastaza još, nadaju se lekari. U sred terapije sam i stalno mi je muka. A ti, upita.

- Isto. Operisana, od ponedeljka hemoterapija – izustila sam, a nije mi promaklo da smo obe uvukle grudi što smo mogle više ka pršljenovima kičme. Kao da ih se stidimo. Kost u grlu bila je veća nego ikad.

I po prvi put od vrtića, od onog dana kada je plava i providna prošetala repiće, i tufne i baletanke, a mi ostale devojčice u praksi naučile osnove ženske zavisti, mogla sam da je slobodno pogledam u oči. Jer, eto konačno smo bile jednake. Danica i ja, moja drugarica iz detinjstva.

S hladnih dlanova kaplje obmana

Rumene odsjaje svitanja prodajem

Razmenjujem

Za oskudno grumenje

u koje još ništa nisi posadio.

Ni oplodio.

Zaliću nemire, nek rastu za tebe

i poleteću kao gavran, kao jogi letač,

kao metak

Rasprsnuću se, podeliti i razbiti

o kamen.

Razliti niz tvoje obraze

Skliznuti niz tvoje grlo,

k’o zabranjena reč, s mukom.

I isplivaću k’o ponornica

iz neoplođenog tla.
Skupiću se kao đerdan r

asuti niz sokak

Promeniću agregatno stanje

I boju, ivice, mekoću

rasprodaću teško stečene moralne nazore

Doći ću ti. Kad već prestaneš da se nadaš.

A ti onda vidi kome ćeš

Niz hladne dlanove

rumeni odsjaj svitanja da uklešeš.

photo credit: kk+

photo credit: tochis

Čini mi se da su prošli vekovi,

a ja još odlutam ponegde sa tobom.

Nevešto pokrivam želju

presrećem je da ne izleti

na moje oči.

Zamine bol, ode sa snima

zemaljski dani teku,

kroz metež i buku.

Ja se zatvorim, prepustim.

Ne slutim.

Čežnjivu sanjam ruku.

foto by  h.koppdelaney

Uzalud se trudim da zaplačem,
izmislim suze,
i operem krvave ruke.

Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno,
drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju
dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
nemaju hrabrosti da po mojim merilima žive.

I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata,
a ni sami nemaju slobode.

Iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.

Još lelujam snena,
međ drvećem i mesečinom,
hvatam retke ptice s krilima

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila
korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi
pod nogama mojim

Ludačke fraze
izleću iz mene
i začas prhnu u nebo.

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini
iznova naučim da stojim

Za decom naričem,
što ih se tako
besramno odričem.

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k’o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

]]> http://piskaralo.com/2009/10/snjivanje/feed/ 14 http://piskaralo.com/2009/08/poradanje/ http://piskaralo.com/2009/08/poradanje/#comments Sat, 22 Aug 2009 07:10:00 +0000 Bednopiskaralo http://piskaralo.com/?p=292 Počelo je život kao tačka. Slučajno si otkrila si da postoji. Pulsirajuća, prisutna, žiži. Kao želja, potreba. Onda je, hranjena nadom i zalivana strepnjom tačkica počela da raste. Želiš joj sve najbolje, da je čuvaš i maziš, izvedeš na pravi put, da poraste, da je vole. Voliš je već, iznenađuješ samu sebe. Onda krene da [...]]]>

Počelo je život kao tačka. Slučajno si otkrila si da postoji. Pulsirajuća, prisutna, žiži. Kao želja, potreba. Onda je, hranjena nadom i zalivana strepnjom tačkica počela da raste. Želiš joj sve najbolje, da je čuvaš i maziš, izvedeš na pravi put, da poraste, da je vole. Voliš je već, iznenađuješ samu sebe. Onda krene da se meškolji. Kao lahor vetra ili prskanje balona od sapunice. Javlja se, daje do znanja da je tu u tebi, da raste. Unutra je, smestila se udobno.

Pa počne da pupi. Oduvek si negde u zakopano u sebi znala da će doći dan, da ćeš biti ništa više do stanište za nju, gostoljubiva utroba. Glava ti se puni i prazni besmislenim strahovima, umnžavaju se pitanja: da li ćeš ikada biti dovoljno dobra, da li ikome smeš da kažeš, kako će reagovati ljudi na to što si stvorila. Srećna si do vrištanja i kukala bi na glas…Situacija je vrlo… zajebana.

More te strahovi, roje ti se oko glave najgori mogući raspleti onoga što se raskrupnjava po tebi. Znaš (u stvari sigurna si, nauka još nije potvrdila suprotno) da to nekuda mora izaći iz tebe. Da dok raste, umnožava se i njegova snaga, da crpi tvoje sokove i raste, praktično na tvoj račun.

Prolaze dani, nedelje, nekada lete, a ponekad mukom pratiš minute poterane kazaljkom. Vreme se izobličava. Mučiš se dilemom – da li da upoznam strah ili uživam u blaženom neznanju? Ako ne znam šta me čeka, možda ću otići spremno, kao jagnje pod nož? Znoj ti obliva lice. Naprežeš se da oslušneš. Da li je još tu? Da li će joj biti dobro kad ode od mene? A onda, polako te hvata strah, uranja u pore oznojene hladne kož.

A šta ako bez mene ne može, ako bude osuđena na životarenje, bez dovoljno kiseonika i hrane? Ako se sparuši i uvene? Poput biljke, koju zaboraviš da zaliješ? Da li će preživeti?

Na trenutak, tek moment, mrziš je.  Zbog bola koji ti nanosi, strepnje, straha…

Zbog toga što opet ne veruješ u sebe … Da li si bolesna, luda, kako možeš da gajiš gnusnost prema nečem što je tvoje meso, što si stvorila?
Hej, pa to si ti, tvoje fobije su deo tebe, gajila si ih pažljivo, a tvoja nesigurnost deo tvog, kako si često tešila sebe, neodoljivog šarma. Zapahnuta tom informacijom koja je mesecima u stvari putovala po telu tražeći tvoju svest, zapanjena tim saznanjem više nego svom tom krvlju koja je svedok i krunski dokaz tvog mučenja, shvataš, napokon:

Odjednom, ljudi oko tebe nisu bitni, muvaju se okolo, ali… Nema ih, ne razaznaješ izobličene glasove ni grimase kojima kao da daju do znanja – požuri, čekamo je. Odjednom te obuzima vrišteća želja da je zadržiš samo za sebe. Šta ima ko drugi da je gleda, dodiruje, ona je samo tvoja, parče tvoje utrobe umotano u privremeni organ koji je hranio i omogućio joj život.

Pa vaša veza se završila čim si joj udahnula život! Sve vreme si prazna mešina, prst kojim je neko drugi šarao po papiru. Oteo se i pisao svoj slatki ples, rastao zajedno s tobom, nadajući se da ima šta da pokaže. Dobro jutro svete. Tu sam. Zrno, tačka, kreacija. Koja je moja svrha, što ste me načinili, pita me pogledom punim nade.

Ne znam. To ne mogu da znam. Možda će se jednog dana samo kasti. Možda.

Ipak, ona će da živi, to je dovoljno, pomisliš. Sad je sve gotovo, izvrnula si svoju utrobu i pokazala je svetu. Rođena je.

Ako uspeš da se izboriš s demonima sujete i priznaš sebi i svetu da od momenta kad se odvoji od tvoje posteljice i udahne, ona je savršeno sposobna da sama živi, raste, zavodi, voli, gubi i osvaja, da je vole ili mrze, biće, ipak, od tebe nešto.

Upala sam nesmotreno u zamku tu

ludilo mračnog dugog hodnika,

trčala sam obezglavljeno,

od zida do zida,

tumarala po pomrčini jedra,

zdrava i pomalo izgubljena.

Posrtala, padala i opet hodala,

i opet pala, ustala, zakoračila

i zgazila – tebe.

Vodio si mudro, spokojno,

zenica naviklih na mrak.

Verovala sam obrisu tvojih oblika

i snazi pogleda.

Nisam te videla,

jesam te osećala.

Poljubio si me divlje

i ugrizom otkinuo ruku.

Nije me bolelo.

A onda si potrčao.

Trčala sam i ja, ženski tromo.

Zamka je zvecnula i otkinula mi nogu.

Nije me bolelo.

Nastavila sam da trčim Il’ letim možda?

Prolazili su titraji, a ja sam još lutala,

trčala, pratila u stopu,

ljubila očima trag sigurnih koraka

što su nestajali u tmini.

Nestajalo je i snage, moje.

Bila sam umorna – od lutanja,

davanja, bolova i traganja, obeznanjena.

Na kraju, otišao si,

bez ijednog otiska na vratu

- nije me bolelo.

Jer ugledah prozor jedan (bez rešetki, bedan)

i videh, onako umorna i sakata

čaroliju svetla.

Bila sam sama i konačno sam mogla da ližem rane…

Umirao je potonji zrak

pišući po mom ispijenom liku

priču koju smo tražili bez krvi.

Odlazila sam polako, slobodno,

ali bolelo me je jako.

Ne zbog odlaska, već zbog tvoje seni pred očima.

Dok sam tumarajući
tražila slobodu
napipala sam veliku sreću,
lepo!

Oslušni dobro, osmotri
kako nova neistražena čula
doleću tebi u zagrljaj,
tražeći da ih priviješ uza se
i skupiš.

Drhti kamenje od glasova,
stvarnih iskri
u kojima samo ponekad
oživiš.
A ti,
hvataš korak sa pticama,
plivaš zajedno
sa ranjenim pajacima.

Udišeš život, izdišeš
zaustavljene trenutke.
Želiš da skameniš
čak i maštanja
o normalnim stvarima
daleko prošlim,
daleko postojećim.

To je neki nepoznat svet,
gde slobodu ne traže slepci,
već im se u ruke baca
i pogača i mač.
I štap,
da uz njega vode.

Slepi su putevi do slobode.

Rukom je polagano krenula ka njegovom ramenu. Ležao je u njihovom krevetu, nogu nemarno prebačenih na naslon. Postelja je bila izgužvana. Mirisala je tugaljivo nežno, isprano strasno. Spustila se i sela pored njega, tako blizu da im se dah mešao i stapao.

- Dodirni me – rekla je mazno, gotovo predući. Tišina.

- Dođi do kuhinje, nešto sam ti spremila.

On je samo pogledao. Pogled je koju sekundu kasnije ponovo usmerio ka televizoru. Otišla je do dnevne sobe. Prehodala je zamišljenom dijagonalom. Jednom, pa još jednom. I još nekoliko puta. Vratila se u sobu, sigurnim korakom. Ruke su joj drhtale, a sa usana joj se uprkos težnje da ih održi stisnutima, otela molba:

- Saslušaj me, molim te…

- Evo, sad ću. – I ponovo se okrenuo ka televizoru, centralnoj figuri malog stana na mansardi.

- Pogledaj me – izgovorila je nešto što je moglo da zaliči na povišen ton, u njihovom malom raju najstrožije zabranjen. Kao bedni ostatak precivilizacijske veze žena – buzdovan – muškarac. Oni su to rešavali drugačije, tvrdio je. Razgovorom.

- Reci mi bar nešto – rekla je puna očekivanja(s prizvukom pomirljive nade) i znatno tiše.

- Laku noć, ustajem rano ujutro – je sve što je dobila, dok se lagano okretao u krevetu.

- Okretao se na ražnju dabogda, misao je kojom ga je, ujedajaući slike poznatih i važnih autora na zidovima(ah ljubav daje danak i snobovštini ponekad), ispratila u svet snova.

Probudio ga je mrak koji je neuobičajeno dugo trajao. Kukavica na satu u komšijskom stanu otkucala je odavno osam, ali njega je i dalje držala tama. Bunilo ga je samo što umesto pulsiranja, u očnim dupljama nije osećao ništa. Hteo je da se pomeri, ali nije imao čime. Ruke više nisu bile tu. Uspravio se mukom i hteo da zakorači s kreveta. Ali, nije imao čime, noge su ga izdale. Ustanovio je, dakle, da je ovo neka neslana šala, neki grozomoran san izazvan neudobnim krevetom ili eksplozijama na suncu (koje dokazano utiču na snove ljudi naročito kada žele da se odmore), iz kojeg će se, evo, svaki čas probuditi.

Dobro, nema ruke, nema noge, nema oči, šta mu je onda ostalo?

Ona? A glas? Ljuuuubavi, otegao je.

Ljuuuuubavi, viknuo je koliko ga grlo nosi, otegla se glaščina po uglovima njihovog staništa, odbila od zidove i vratila njemu u bezruko naručje. Moćni glas alfa mužjaka, glave najskladnijeg para u njihovom malom kružoku, momka bez mane i najpoželjnijeg zeta još od studentskih dana, pucketao je i žario nagrizajući popucale zidove zgrade koja je penzionerski dahtala na dorćolskom suncu.

Vikao je, dozivao, molio.  Ali više nije bilo nikog da ga čuje…

Čekao je tu, bez očiju, bez ruku, bez nogu, sam sa svojim beskorisnim glasom. Niko više nije mogao da ga čuje u toj zlatnoj krletki u potkrovlju.

- On je seo na moooju nošu, skjoni ga – ljutito je, trupćući o pod protestovala najdražoj vaspitačici Ljilji.

- On me je juče tri puta povukao za kikicu – rekla je ushićeno novoj najboljoj drugarici Milici na velikom odmoru.

- On me je sinoć u „Baronu“ pogledao preko čaše deset puta – rekla je kikoćući se oduševljeno drugaricama, kao da to nešto znači.

- On me je celo veče dodirivao nogom ispod stola dok je gledao ženu pravo u oči – prepričavala je uz jutarnju kafu jedinoj preostaloj neudatoj prijateljici.

- On me je pitao da malo prošetamo po Kalemeganu. Znaš, umrla mu je nedavno žena, pa je usamljen i rado bih pristala, ali nisam sigurna da umem još uvek da stignem od Doma do Kalemegdana.

- Je li, mila a šta je to Kalemegdan – pitala je pomalo iznenađeno negovateljicu Irinu. Osmeh zadovoljstva lebdeo joj je u uglovima usana. On, njen plavokosi dečak.

Nikad nije kasno, pomisli  sestra Irina i potapša gotovo usnulu baku po suvonjavom ramenu.

San. Upokojen u mutno jutro, zadojen obrisima jutarnjeg svetla. To je bio jedini život koji je imala. Počinjao je s večeri kad tamne senke krenu da plešu horizontom. Izdužuju lagano siluete postajući merilo za noćni strah.

Čekala je srtpljivo. Svake večeri je čekala da se uz nju neko stisne. Da pogodi pravo dugme. Da je prožme struja od laganog dodira.

Sagorela bi, dogorela i ugasla svakog jutra. I opet bi, u dokolici čekala da je neko zapali. Da joj se po utrobi razmili hiljadu svitaca, razlije toplota svetla. Promicali su pored nje razni tipovi. Neki u graji, bahati i bučni, neki u tišini, zagledani u vrhove cipela, pognuti nad sobom. A ona je samo čekala.

Nije bila nalik na druge, koje su u skladu s vremenom želele da ostanu ganc nove, virgo intacta reklo bi se i da samo oholo prete svojim netaknutim sjajem. Ona je, nasuprot njima patila za dodirom, mekim i preciznim. Da je upotrebe. Da je svaki put iznova prožme čarolija svetla.

Konačno, i ove večeri, dok su senke plesale po izlogu, dočekala ga je.

Sigurni dodir rukom na pravo mesto i ona, sama i posle svih tih silnih noći ocvala „Tifani“ lampa u ulaznom holu hotela „Kontinental“ srećna, dočekala je opet trenutak bleštavila.

Nacrtaj mi jednu pesmu,

laku lepu i šarenu.

Dozvoli mi da se zatrčim

po ovim prljavim ulicama

i uskočim lako pravo u nju.

Tamo ću misliti u stihovima,

izgovaraću melodije,

pokušaću da plačem po notama

i naričem smehom…

 Ludo ću se provoditi!

Pozvaću i tebe

ako dobar budeš

i zaključaš vrata za sobom.

 Onda ćemo zajedno nestati,

veseli što smo utekli ludilu.

Neće nas stići

onaj prljavi kolovoz i čista laž…

U pesmi našoj bićemo sigurni.

Dok te pratim,

nekako

ne želim da shvatim.

Polako.

Stvarno patim,

reči ne razumem.

Smejem se,

ne volim da budem ko ljudi.

Smrti svojoj,

sebi velim:

zemlje grumen, ptica budi!

Bolje je.

Još će bolje biti bez mene.

Nekako,

polako,

smejem se smrti svojoj.

Bolje je

bez mene.

Ni najcrnja pomrčina
izbledeti neće
oreol tvoje seni.
Da olovo kaplje ne bi izlilo
oči moje za tobom.
Druže,
ko slamku lomila te
čežnja za opustelim grumenom,
pedljom između neba i tla
domaćeg.
Prijateljstvuj sad sa zvezdama visoko,
mesto meni tajne da odaješ.
Van dometa
zlehudo nedostaješ rukama,
duši…
Jecaji su skupi.
Grumen u grlu mi zastao.
Što mi nisi rekla da anđelima fale krila
prevrnuli bi sve budžake
odavde do Ada
da ih za tebe pronađemo.
Oprostiti neću nikada
kurvi, životu,
spodobi nepoštenoj
na olakom izvlačenju teških koraka
iz kutije zala.
Nije hteo da te pusti
da se ogradiš od čemera,
da zaboraviš prepešačenu tminu
došetalu u koloni olujnog beznađa.
Zašto si me ostavila samu
u nedosanjanom snu,
ukraj sveta
da se lomim s tuđim senima
braneći te od života.
Sama si htela ćutke i pokorno
krstu da se pokrstiš
i mukom ćutiš dok se penješ ka Golgoti.
Senima mog prijatelja Sanje

Nikada nije volela. Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. Nikog od onih matoraca, precvalih ljubavnika. Ni napupelih bubuljičara, što su recitovali da ne prasnu prerano. Ni finih, majkinih sinova, i nepopravljivih tuđih muževa što su je pipali bojažljivo, osvrćući se dok stenju nad njom. Ni onih zarobljenih u Edipu što zamišljaju ko zna koju matorku dok se pred njom klanjaju. A ni onih ulickanih, opeglanih u idejama skupog, prodavaca magle. Nije čeznula ni za dodirima terorista sa bejbi fejsom, ni olinjalih studenata, koji indeks nosaju kao dokaz navodne pameti.

Začudo nije volela ni one što su besno turirali svojim krvlju zarađenim džipom u njenoj slepoj ulici, obznanjujući dolazak, ni one što su nudili crtu belog, tamu, plastični sjaj i silikonski poljubac. Ni one što su kroz život udarali glavom, pa đonom, bez milosti i uvertire, bez predigre. Oni su bili pajtosi, mučenici, saborci. I ništa više, ni manje.

Zašto onda ona voli baš njega?

Zato što je nasmejan, vedar, dečije iskren i zvonak. Zbog njega nosi u sebi svih ovih sumornih godina ukus dečačkog poljupca.

I zato što je mrtav, ispario, raspada se, kao i njeno svetlo na kraju tunela. Zato što će sada, kada ga zatrpaju u ovu raku, u njoj završiti i nada da ona, bivša devojka za maštanje, uvela konkubina tuđih srećnih uzdaha, zaslužuje da voli…

Ova prozica je deo jednog forumskog takmičenja. Igrarija na temu. Koja mi je jasno stavila do znanja da se ljudi plaše teških reči. Lako iskazanih…

Jutro. Konačno sunce. Miris behara se ušunjava kroz odškrinut prozor. Lagano se izvlačim ispod jorgana i korakom osuđenika idem do kupatila. Kuhinja, džezvu punim do pola, za kofeinsko razbuđivanje. Misli mi još iskaču iz glave nalik pokvarenim federima, lete na sve strane. Kafa i cigara, kafa i cigara, mantram i čekam vodu da “baci ključ”.

Nije ni čudo što ne mogu da se razbudim, pola noći sam nemo uzdisala i prizivala san. Šum vode dopire iz kupatila. Ustao je. Nemam kud. A rado bih se, još golišava stuštila niz stepenice i pobegla. U pizdu materinu, ako treba. Dohvatim džezvu i punim je vodom do vrha. Za zajedničku kafu. Samo da mi ova prva ne presedne, pomislim. Kad bi samo malo hteo da ćuti, da pustimo da nas miluje zubato sunce dok ispijamo svoju dozu gorke, crne tišine.

- Ej, jel ima kafe za mene – pita umesto dobrog jutra.

Ovlaš me ljubi u obraz, a ja se pokušavam da se okrenem, ne bih li izbegla taj dodir. I užegli miris sinoćnjeg duvana, viskija, nepoznatog parfema.

******************

Ušao je i uneo oblak laži sa sobom.

- Hej mala, nešto si mi zamišljena, pita me mazno. Malo sam s drugarima popio, nemoj da se duriš.

Pogled je bio dubok i prazan.

- Dođi malo da se pomazimo.

- Nisam baš raspoložena, umorna sam, ljubavi – lažem neuverljivo.

Zgrabio me za ramena, odvalio šamarčinu, a vrisak mi zapušio poljupcem. Stegla sam što sam jače mogla dragoceni test u ruci. Dok me je obarao na trosed, pred očima su mi lebdele samo dve crtice. Konačni dokaz moje sreće bacila sam ispod stočića.

*****************

- Gospođo, rezultati su stigli.

Ruke mi drhte. Doktor spušta naočare do pola nosa, “značajno”podiže obrvu i počinje:

- Ne znam čiju DNK-a smo testirali, ali ovaj gospodin nije otac vašeg deteta. Nadam se da znate šta radite, ali svakako sada je kasno za abortus.

- Kakav abortus, šta vam pada na pamet?

Smeh, zvonak, ordinacija odjekuje. Sve je dobro, biće dobro, dočekala si svoje parče raja, mala.

**********

Neeeću, ne želim, pusti me!  U sebi urlam, naravno, da ne probudim Marka. Pustila sam ga u sebe, nemoćna. Grub je, dah mu smrdi na drugu ženu. Muka mi je od zvuka koji pravi dok svršava u mene. Muka mi je od činjenice da on zna da ja znam da je pre nepunog sata kresao neku drugu. Nemo se skljokao se pored mene. Sačekala sam da zaspi, a onda duuugo najgrubljim sunđerom koji sam našla spirala vonj sa sebe.

****************

- Šta planiraš za danas – pita me, obično, nezainteresovano.

- Imam mnogo posla, samo da sručim kafu i bežim – nervozno odgovaram, izbegavam mu pogled.

- Znaš – počinje da priča “onako” kroz zube, s pogledom ispod oka. Vidim kako mu vena na slepoočnici pulsira, uvek kad je nadrkan. Skamenim se. Opet počinje.

- Pričao sam sa Miletom, on će Marka da ubaci u školu fudbala. Šta će mu bre, te gluposti, čuj, da pleše, ko nekakav pederčić. Hoću da bude muško i jebe mi se šta ti imaš da kažeš na to. Biće ovako i tačka. Temperatura mi raste. Divlja. Osećam kako mi iskaču plikovi po koži od jeda. Ne mogu, neću, ne želim ovo verbalno silovanje, urlam. u sebi, kao i uvek do sad. Utucavanje ideje o nekakvom braku u kojem se radi, šrvlja, pije, jede, jebe, bez potrebe da se dvoje ljudi, dva sveta negde sretnu, preklope, misle, veruju, pokolju.

Nemoj, nemoj, nemoj, odzvanjalo mi je po još nerasanjenoj glavi. Strpi se, tih se izvuci, skupi svoje i Markove stvari u kofer i nestani. Ali đavola! Mogla sam jasno da vidim kako mi konačno pada roletna. Dum!

- Molim te, Ivane preeeestani već jednom! Nemaš pravo da namećeš Marku bilo šta, još manje da se mešaš u naš život. Moj i njegov. Gde si bre, bio kad se tresao od temperature, znaš li kad je progovorio, prohodao, piše li levom ili desnom, koju boju voli, čije sličice skuplja – stajala sam nad njim, unosila se u lice.

Da sam mogla na tren da stanem videla bih razdrljenu, razbarušenu, izdanu, neprimereno godinama izboranu ženu koja je, konačno, o hvala ti Svevišnji, izgubila kontrolu. Shvatila da je to – to. Nema nazad.

- I nemaš prava da kažeš išta, stišala sam konačno buru. – Ti nisi Markov otac…

Da je pogled mogao da ubije, pala bih u sekundi. Ustao je. U trenu su kolena počela da mi klecaju, a brada nekontrolisano drhti. Međa koja nas deli topila se, cigle sa zida su spadale, i pomislila sam, ovaj put će me stvarno udaviti.

Crkni, ali pogled spustiti nećeš, zapretila sam sebi. Šamar je pao baš kako sam očekivala. Jedan, drugi. Nisam htela čak ni da poturim ruke, ni da se branim… Samo sam gledala, tupo. Bez ijednog treptaja. Treći.

- Kurvo – prosiktao je.

- Namerno mi to govoriš, znaš gde sam najtanji, bre! Kad se vratim, hoću da te nema!

- Povedi i kopile sa sobom, dodao je, više za sebe.

Okrenuo se na peti, i zamalo izvalio vrata iz štoka izlazeći.

Sačekala sam da moje jadno, šokirano telo prestane da drhti i da mi do mozga doputuje informacija. Onda sam lagano izašla na terasu, gde me je čekala šolja i poslednji, onaj naslađi gutljaj.

- Ovo je već uživanje, rekla sam sebi i krenula ka spavaćoj sobi da uzmem kofer. U hodniku sam okrznula sopstveni odraz u ogledalu. Krv mi se slivala iz desnog ugla usne. Liznula sam je. Bila je slatka i mirisala na pobedu. Nisam mogla da prestanem da se smejem.

Izvor slike

Polako se krećeš,
sa rukama prignječenim nebom,
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno
ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka,
na putu punom teških primisli
tvog razbuđenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše srebrna giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki,
savršeni mlaz priznanja
što bi se slivao niz našu laž.
Morao bi da staneš,
čak i pre nego što te
moje proklete misli zalede na mestu.
Povedi sa sobom, kad kreneš molim te,
ovu gomilu jezičara praznih glava,
trebace ti dole.
Pogane, kao i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš,
ali znam, pre ili kasnije,
staćeš na ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.

Zar si mislila dovoljno je reći

Oprosti Bože na zdravlje i spasenje.

Za oproštaj prezrele, gnjile tajne

koju u nedrima i od sebe kriješ?

Po budžacima duše

pomrčinom zašuškavaš titraje nade,

zabranjenog voća

otkucaje povodljive muškosti.

Kriješ se iza prelomljenih vrata

poklopaca kutije pandorine,

grešnih zametaka sna.

Jutrenja uz lakomislene reči,

laskava slova brišeš.

Sputavaš bludnu misao

što putuje i strelom razgrće

po žaborkrečini zabranjenog ukusa.

Možda si se nadala da si zakopala,

utamničila iza sedam brava

sahranila i opet oplakala

tu grešnu noć, to mazno jutro

gorčinu nedostižnog sna

okovanog bludnim noćima i jutrima pokajanja.

 Oprostiće ti Bog

na zdravlje i spasenje

kad oprostiš ti.

Slika preuzeta odavde

Ja videh čoveka

i krv u meni bestidno nastavi da teče.

Ja videh čoveka

i krv u meni bestidno nastavi da teče.

Ne rastoči se od urlika

od kostiju meso.

Ne umedoh da zažalim gomilu,

opijenu mržnjom,

koja sebi prinosi jagnje

i neću da gledam

kako Bog moli i plače.

Kad je njega, savršeno biće

ostavio psima sa prljavim rukama

čemu ja da se nadam?

Za spiranje ljage nemam pokriće.

Ne želim da ispaštam tuđe grehe,

umirući u mukama.

Ja sam samo slabašna skrama,

rasadnik mana i nemam srama

za bestidno iskeženo lice

uvek po strani,

usrdno zazirem od svačije krivice.

Ogromni se prostor ukaza najednom.

Ispuni se otkucajima,

ožive sve, tamo gde sam uporno gajila prazninu.

Iznenada, sve znanje moje pade u vodu,

videh kako je vasiona mala.

Dovoljno, da nadjem

rascepkano i rasuto biće svoje.

U očima iscelitelja, vrača

koji laganim hodom

ispunjava moje tajne odaje.

Zvucima još nedosanjanih titraja,

noseći na rukama ključ za jedno srce.

Nisam znala da su kilometri blizu,

kad do njega vode…

Budjenje, strpljivom rukom vodjeno,

leprša i prekriva lepotom išarano naše svitanje.

Reci tajno, šta ima tajno u očima,

što se ne da otkriti,

a tebi se evo, samo otvara i piše,

dok čekamo zoru.

Nestaje iskonski strah,

sagoreva u plamenu ova vasiona,

koja mi je pomogla da pojmim

svu nasu veličinu.

Urotila se protiv mene,

zavera beše namera da se ispuni san.

Raskrstiše se prašnjavi putevi po meni!

On je taj koji prodje linijom srca.

Tamo gde sad stojimo, znak je tajni da lava potece,

vulkanu, da proslavi plašljivi sudar zvezda.

Da s’ meseca talase brojimo,

i reči, prazne,

nebitne kad zazveče izmedju nas…

Ne treba nam ništa više do prostora

koji nas veže u svakoj minuti,

kad snovima zapreteni strahovi najednom beže.

JA I ON, SAMI NA SVETU.

Oslušni dobro,

dal još reka teče u istom smeru,

dok se naše usne dodiruju bojažljivo?

Da li planine počinju smelo da gube visinu,

Ili to mi tonemo? Sami u gunguli.

Nema reči jer nisu dovoljno jake,

da bi bile ogledalo duša.

Izgubimo se lako jedno drugom u očima…

Kad ispleteš jednom niti

davno isprepletene strahom.

Negde, na sredini puta od glave do srca.

Ja, evo isplakah najednom sve suze

Srećna, što napokon znam da je

vascela galaksija naša

mnogo manja od delića onoga

što imamo JA I LJUBAV MOJA

.

Plačljive ptice rugalice

te zevajući prestrašuju.

Mrak.

isijava drhtavu jezu

pomerajući prašinu sa poklopaca,

kutije drže u nedrima

tvoj najveći strah.

Bolesna želja lenjo ti silazi sa usana,

dok njima osvajaš oblike.

Ja, tvoja jedina misao

pišem život kao bedni pokušaj

ostavljam prazno mesto u rubrici.

Tražim ti da zemlju propustiš kroz ruke,

makar grumen.

Jer smonica ne propušta ništa.

Ni vodu,

ni tvoje sjajno glazirane reči,

ni moje vešto uvežbane uzdahe.

Samo prašina leti između nas

ne smeta joj jeza,

koju u mraku stvaraju

plačljive ptice rugalice

što me zevajući prestrašuju.

Presrećem misao ka sebi,

odbijam da Bog pomeša prste

sa mojim vulgarnim pesmama

kojima zavaravam život.

I prljam duše lakovernih.

Probudim se u osvit svetova

kad kamenje i stenje

još vrelo prži i zove.

Gledam iskon kako raste

u svoj lepoti,

zemlju kako plače dok se porađa

i znam da ću uskoro stvoriti reč.

Biće na početku, nerastrgana još.

I od tad kao krilom

leteće mi duša,

do zaborava i nazad.

Pišem svaki suton

i gospodarim svim zlom

kao i dobrim, uostalom,

kao rukom desnom i levom.

Ko meni dade da propisujem

koračaje svih ljudi plašeći ih

da ne počineneverstvo prema sebi?

I da li je u divljaka divlja i nada?

Kako da ljubavlju sazidam san

pre nego što ovde osvanem?

Dok se hladi vidik oko mene

i zamrzava,

ja rastem i postojim

da bi me imalo za sve koji će

nekada taj isti vidik ugledati.

U jednoj raspravici nas, pokušaja pesnika, iskrslo mi je  – sebe definišem kao verujuću, duboko sam religiozno biće, i tu svoju esenciju ne mogu da istresem iz sebe sve i da hoću. Ali, tek sada kada se osvrnem, vidim da to itekako utiče na ono što pišem, o čemu razmišljam, čega se najstrašnije bojim.

Pa se, evo već danima pitam, potire li umetnik  (ili onaj ko pretenduje da to bude) sebe ako veruje u još nešto osim u snagu reči? I, za dobro jutro….

Ne polivaj laku moju i lahornu,

od srdžbe umornu čistotu,

vodom sa izvora,

Koji si sramnom namerom otrovao.

Ne misli o meni!

Budala,

uvek sam bila.

Cedila uzdahe,

ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,

u pogrešnom smeru, Nespokoja.

Kad bih mogla slagati, naučila bih mesec

Da samo do pola ophodi

Da te ni slaba, hladna

svetlost stenja ne ogreje

Više nikada.

Da se skameniš i obeliš

Ubogo moleći.

Da imaš sve eone da promisliš

Zašto si me zavoleo?

I na početku prestao da se trudiš.

Vrata kojim si me otškrinuo i zapečatio

u različite vilajete vode.

Ja ću u brlogu svom skapavati

pevajući,

a tebi je dovoljno

što lagano umireš u meni.

Zatekoh te razgolićenu,uspavanu

rasutu po dolini punoj prljave primisli.

Hladnoća se rasplinula po meni,

gadne reči teku, nabijene grešnim slutnjama.

O, zaboga, zar niko nije zgulio ružne tragove,

ne bi li otkrio trag ispod kože…

Ne sme se dotaći odsjaj bede.

Raspršene su godine

i ne mogu dozvoliti

da se spoje svetle tačke nad našim glavama

posle čega će lešinari pročešljati nebo

u potrazi za čistim plenom.

Ko se usudi da grdi,tvoje grešne želje

i da ne priznajetvoje prosvetljenje?

Zašto su ti strgli oreol sa glave

crkavajući od ljubomore,

ne shvatajući ništa.

Što li su zapišali drago kamenje

biser pred svinjama uteče,

Izgazili te, ukaljali, zamazali,

ugovnali, zaprljali, razgrabili,

O SVETINJO MOJA!

Neću da naričem ni kunem

jer vidim svetlost tebe rasute.

Sekundama merim rastojanja

izmedju Mog i Tvog sveta,

Ovog i Tog trenutka

koji nas deli.

Dva sveta ispunjavam

napupelom tišinom

što probija mi uši.

Ganjam suzu po sebi

stežem se nekako,

zbog sekundi koje još nismo potrošili.

Drhteći se stežem,

udaram

bežim bezglavo,

natrčim na zid.

Gore-dole,

jurcam,

zovem

Boga nema!

Niotkuda spasa,

ni prozora čak.

Dole tvrdo,

Gore visoko,

i previše.

Trčim,

opet srećem zid.

Vazduh se rastaka

u plašljive reči

gubim ga…

Zid, opet.

Ne da mi da dišem.

Letim, nestajem

jedan, dva, tri, četiri, zida

Plafon.

Kutija.

Dole, tvrda zemlja, prah.

Posustajem, spremam se,

odustajem.

Opet zid.

Jure me izgubljeni moralni obziri,

sude mi.

A da li sam ljudožder ako pojedem sopstvene snove

medju jedan, dva, tri, četiri zida?

Pssst! Ćuti!

Ne daj da odzvanjanje

praznikavih reči

zveketom naruši

tek rođenu,

savršenu tišinu.

Pređi

Preko mog tela,

mojih uspona i padova.

Ćutke.

Poljubi mi radosne zenice,

što ne mogu da te se nagledaju.

Uđi

u moje zatomljene odaje,

na prstima.

Poljubi mi nečujno,

pola duše.

Zaboravi ključeve,

lozinke

teške reči,

bežanje od sebe.

Ureži se

u mene, silno,

manirom ratnika krstaša,

hajduka iz šume,

vojnika na odsustvu,

mornara koji prvi put plovi.

Spusti se kraj mene

i samo ćuti.

Dođi do daha, pa mi šapni

Da li nam je ovo trebalo?

Sad te se ne sećam.

Tek izmaglica

nad mojom glavom

ili tihi lepet krila leptira,

dašak dodira

žene koje odavno nema. 

Pola života ja ginem sama

kroz vilajete

i nadam se

da me ta topla majčinska ruka

doletela iz noći kad se ne stigosmo oprostiti

i dalje pažljivo vodi.

Kroz sve moje poraze

i budalaštine

i bdije

i sniva.

Da mi je makar koja suza

da kapne vruća

na mermer koji nad tobom nemo stoji

Da optoči nasmejanu sliku

uokvirenu čemerom

Čini mi se lakše bi mi bilo. 

Od zebnje hoću li imati plača

jedino me više tišti i cepa

što ti se lika ne sećam.

Sačuvaj me,
Bože,
zlih jezika.
Utabanih staza,
Osvetljene noći
I srećne ljubavi.
Ubiše čoveka u meni.

Tužna sam
otključam nekog i pustim suzu
Kad vidim njegovu prazninu.
Naričem nad živima
prizivajući tvoju smrt
kad ne mogu blizinu.
Nema laži, ja je ni ne tražim.

Zvona od stakla
prikrivaju mrak oko nas.
Stidim se svojih demodiranih vrlina
Bežim od koraka vremena
gutam ključ da bih sakrila dokaz.

Nema istine jer nemamo
načina da dodjemo do nje.
Šta ako u svakome od nas
postoji ista takva praznina
kao u tebi?

Plašim se.
Da li ću imati dovoljno suza?
Ili možda treba da se smejem?
Da, podsmevam se onome čega se plašim.

Iščekujem još,
ko kišu grumen zemlje,
dok se prži,
dah tvoj po obličju mom.
Gorim, buktinjom uz žar,
još netaknut,
neizrečen.

Drhtim,
kao onog čistog dana,
u proleće
kad teške ptice,
ostadoše bez krila,
osudjene na tlo.
A ti i ja, mesto njih bludeći,
stigosmo pod oblak
i ne prenu nas kroz vreme zlo,
sivilo mrena.

Daješ, dajem, žile, meso,
koje dušu sputava,
okiva: sećanja, ludosti…
Ne znam, ne želim,
ne umem da znam,
kako teče reka,
bez oka tvoga,
bludećeg po meni.

I opet, ko mrena u one zore,
kad kafane niko ne zatvara
i svi po ulicama se ore i smeju,
ti istražio si me, prešao, prepešačio,
zapečatio, večno svoju…
Prigrlila sam te,
kao more stenu,
kao na samrti poslednju želju.

I ne dam,
neposlušnim vetrovima,
da ti otkriju jedra.
Po meni večno ćeš da ploviš.

Ja nikada neću umreti
jer godinama već
ne postojim.
Kosti i meso, krvni sudovi
kad bi za čoveka
bilo samo to dovoljno
imali bi i previše ljudi.
Svaki imaginaran stvor
dao bi sebi za pravo
da živi po više puta istu priču.

U meni zjapi praznina
nema konca koji ušiva,
ni materije koja nadomešta.
Ja imam um, ali šta s njim?
On ne krpi, ne sniva,
opstajanjem pukim ništa ne biva.
Večnost je dosadna,
ubija više nego čekanje da smrt
zakuca.
Na vrata stupam nogama
od stakla
plašeći se da ne polomim usput
nečije dostojanstvo.
Prazno je sve, izmedu glava ne obitava
punoća zrelih duša.
Pa kad bih barem
mogla da prizovem kraj.
Il kad bih mogla da živim
svet koji sanjam
a da nikad ne sanjam
svet koji živim.

Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama
tražićeš kompas,
utiraćeš put,
plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.

Tražićeš Boga
kog si davno ostavio,
ispljuvanog u nekom budžaku,
da izdahne, poput svih ljudi.
Ostaćeš zapanjen
u oblaku saznanja,
da nemaš više prava
na drugovanje sa razbludelim anđelima.
Jedina neprolaznost
u tvom životu
je nada koja ti evo
naočigled umire,
trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja,
iščekivanje Velikog suda.

Gledaćeš, ti,
povlašćen grehom,
upiraćeš prstom
na njega ne sluteći
kako si već naučio
da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra,
a čovek sveteći se,
postaje nedostojan
da bude Bog.
Umiraćes misleći
da si sam hram,
da sve što dotakneš
postaje nekome svetinja,
nekome grob.

Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.
Kad iščeprkaš
u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje
da te plaši strah,
naučiš da naričeš
i voliš u isti mah,
naći ćeš ga,
jer nije čovek
i jači je
od svakog od nas.