Najpre je  pre nekoliko dana u Kuriru citiran i likovan tekst blogera AmitzaDulnikera vezan za Anonimuse i rušenje Fejsbuka, ali, za mene lično i novinarski daleko je interesantnije bilo to što su dva medija - Blic i Kurir, citirali i kao izvor koristili  Tango six blog, blogera (i  vojnog  i vazduhoplovnog novinara) Petra Vojinovića.

U pitanju je „afera“   oko kvara na jednom JAT-ovom Boingu i  vraćanja, odnosno nevraćanja ove letilice za Srbiju. Evo šta mi je Petar rekao na tu temu:

„Dva su medija prenela priču, koju sam  prvi objavio. Najpre  ju je  preneo Blic sa dopunom  izjave Jat zvaničnika koji  nije govorio istinu. Tu laž sam ja raskrinkao na blogu,i onda je to raskrinkavanje objavio Kurir“.  

Činjenica je da je Petar novinar, i da njegov Tangosix blog,  po sadržaju a i formi više  liči  skup na novinarskih tekstova (pa i Petar svoj blog definiše pre kao news blog), nego na blog,  ne umanjuje važnost toga što se dogodilo.  Pre kazuje na način  kako stručnim, uže profilisanim blogovima,  pišući o materiji koju dobro znaš,  može da se ostvari kredibilitet na internetu (a koji  su donedavno pojedini novinari  žestoko dovodili u pitanje). Petar je aktivan član online zajednice,  društvenih mreža, novinar u časopisu „Odbrana“,  Tango six blog vodi već četiri godine,  pa  ga novinari koji prate sličnu tematiku i lično poznaju a i prate preko društvenih mreža.

U konkretnom slučaju, priča je krenula sa Tvitera:

Old school, new media

„Prvo sam najavio da se nešto dešava, (načuljili su uši) i nakon nekoliko sati sam objavio post koji su oni preneli u rekordnom roku, dopunivši vest izjavom zvaničnika (preko Tanjuga). Meni je samo to nedostajalo ali sam odlučio da nema potrebe za tim pošto sam imao nekoliko kredibilnih izvora na kojima sam zasnivao svoju priču. Isti tok priče je bio sa Kurirom“

objašnjava Petar. Mada većina ljudi koji prati blogove zna za Vojinovića i zna da on kao novinar koji prati vojsku /avijaciju prilično predano i stručno prati te oblasti, šita čitalačka publika to ne zna, pa je trebalo po mom mišljenju to objasniti u tekstovima u ova dva medija.

Zanimljivo je Petrovo mišljenje da

„Blic, Kurir, Novi Magazin od pre nekoliko meseci intenzivno prate društvene mreže i tu pored zanimljivosti traže priče. Dakle nisu samo estradne „gluposti“  na radaru. Moj zaključak je da su sve redakcije prilično napredne što se praćenja društvenih medija tiče, preuzimanje bloga kao izvora je druga priča. Zasniva se na kredibilitetu bloga i proceni da li je ta priča odrađena kako treba. Rasprava blogeri – društveni mediji – novinarstvo je već sada besmislena i Miloš Đajić je jednom lepo poentirao – tačno je, ima svakakvih gluposti ali i amater može prepoznati kredbilnu online vest. To je svrha online alata. Da profesionalcu iz neke oblasti omogući besplatnu, brzu i merljivu platformu“.

Smatram da se oko tog događaja uvezalo nekoliko bitnih stvari, koje do sada nismo imali prilike da srećemo u print medijima, njihovom odnosu prema onlajn medijima i društvenim mrežama.

Zašto je ovo važno?

• Iskorak ka savremenijim onlajn izdanjima medija, ne samo „prepisanim“ novinama. Sajtovi naših medija često izgledaju kao novine prekucane i postavljene na ekran. Takav način razmišljanja u poslednje vreme se dosta menja, koriste se sve prednosti Interneta  – multimedijalni sadržaji koji objedinjavaju više medijuma za komuniciranje, korišćenje društvenih mreža, user generated content, dvosmerna komunikacija,  ali je činjenica da ćete i dalje teško sresti tekst na onlajn izdanju dnevnih novina koji je prilagođen za web, a nije samo prekucan. Blic sa svojom intergisanom redakcijom čini neke dobre pokušaje u tom smeru, ali i dalje im nedostaju kvalitetni novinari za web, ili dobri onlajn editori koji bi menjali osnovne tekstove, namenjene printu. U ovom slučaju, slažem se sa onim što mi je Petar napomenuo  – tekstovi u kojima je Tango six citiran i linkovan, pojavili su se samo u onlajn, a ne i u print izdanjima novina.

“ Ni Blic ni Kurir nisu svoje tekstove o ovome objavili u print izdanjima. Mislim da je to dobra odluka. Na početku vesti su stavili link ka mom postu što daje kontekst priči a to je nemoguće uraditi u printu. I naravno bitnije mi je da mi se blog ili ime pojave online. Print je nebtan, print je spor a kao što se iz ovoga vidi, online mogu funkcionisati stara dobra pravila offline novinarskog esnafa“ – kaže Petar.

• Linkovanje! I ovo je lekcija koja izgleda počinje da se primenjuje. Bez obzira na  priču o neophodnosti/prednostima linkovanja u web tekstovima i   o dodatnom kvalitetu koji se na taj način dobija,  online izdanja štampanih medija donedavno su veoma retko linkovala sadržaj, a i kada su to činili, bili su to interni linkovi. Situacija da se linkuje bloger do sada je bila nezamisliva. Čak ni „dopisnici sa Tvitera i Fejsbuka“, kako je Miloje Sekulić krstio pojavu da se u novinarski besmislenim tekstovima prepričavaju  „selebriti“ tvitovi i statusi,  ne linkuju te statuse, tvitove, čak ne stavljaju ni printskrin

• Praćenje, a ne samo vegetiranje na društvenim mrežama! Naši mediji shodno celokupnoj društvenoj situaciji, dobrano kasne sa novim trendovima. Tako je i njihovo pojavljivanje na društvem mrežama ličilo (a kod nekih i sada tako izgleda) na slona u staklarskoj radnji, niti su ih koristili valjano, niti su prepoznavali značaj i neslućene mogućnosti istog. Od momenta kada sam pisala o korišćenju društvenih medija, neki su drastično napredovali, neki su ostali na istom. Ali, činjenica je da su počeli ZAISTA da prate društvene medije kao način da oslušnu javno mnjenje, dobiju brze informacije, ili kao u ovom slučaju  ili nekim drugim slučajevima, čak i izvor informacija.
• S druge strane, ispada da  nije tačno da novinari nemaju u fokusu blogove, već samo da nije bilo interesantnih blogova Imaće ih sve više, ali je stvar u tome da se prate specijalizovani, ili blogovi koji donose specifičnui informativnu vrednost za novinare.  I kod nas će blogovi evoluirati od neinteresantnih ličnih dnevnika (bar su ih tako mediji videli) do  interesantnih, ciljano usmerenih i informativnih blogova (ako ih bude samo oko pet odsto, to će i dalje biti značajan  broj), koji daju neku novu vrednost -  drugačiji pogled, mišljenje, informacije iz drugog izvora.

•  I dalje ostaje otvoreno pitanje pažljive provere kredibilnosti izvora, u ovom slučaju blogera, a na konkretnom primeru može se videti da je lako proveriti kredibilnost nekog  ko je aktivan na Internetu i na društvenim mrežama.

“ Budući da sve kanale društvenih medija koristim intenzivno sigurno sam nekima od njih i tako ušao u radar, sa dosta njih se poznajem i takođe u poslednjih nekoliko meseci me zovu za pomoć oko pokrivanja vazduhoplovnih tema ili za komentar. Dobri primeri za to su recimo Novosti (zajedno sam sa Radetom Dragovićem radio na priči oko prodaje aviona iz Muzeja Vazduhoplovstva,) i recimo Blic me je zvao za komentar oko „Titovog svemirskog programa“ .

• Interesantno je i  pitanje kako da novinari koji bloguju urede odnose sa medijem za koji pišu. Način na koji će se novinar/blger odnositi prema istim temama, šta će pisati za medij za koji radi a šta za blog, da li će umeti da diplomatski drži neke odnose ( i ne zatvara vrata zadnjicom), kojem mediju će, kada i zašto dati prednost, sve su zanimljiva pitanja koja će morati da  rešavaju oni koji se bave novinarstvom i bloguju (ili koriste bilo koju drugu platformu za širenje informacija).

U Petrovom slučaju, kako kaže postoji dženlmenski dogovor oko nekih pravila:

 “ od samog početka imam dogovor sa urednikom da se sve od izveštavanja i vesti uvek prvo objavi u Odbrani, pa na mom blogu iili prvo na sajtovima Ministarstva Odbrane,  pa na mom blogu. Redovno tvitujem sa tih dogadjaja ali nikad ekskluzivno i nikad da kršim specifična pravila Ministarstva Odbrane po nekim osetljivim pitanjima.

I da se složim sa Petrovim zaključkom 

Mislim da će kvalitetne specijalističke blogove mediji pratiti intenzivnije u bliskoj budućnosti i da to već rade. Običan čitalac može vrlo jednostavno da razluči kredibilan i informativan blog od onoga koji to nije, edukovani i praksiran novinar to može još brže i bolje da skapira.

 

Realnost, novinari se okreću alternativnim mestima za inspiraciju, izvore i ideje

 Pogledajte i  zanimljivo  istraživanje koje je sproveo Brodeur, a čiji je zaključak da blogovi ne samo da utiču na brzinu i dostupnost, već i na uređivački  ton i pravac izveštavanja.

Ovaj blog post sam započela još krajem oktobra kada sam primetila Metalac na FB i Twitteru, i njihove aktivnosti. Tek mi je na komentar Miloja Sekulića sinulo da sam o tome počela da pišem. A i oni su u medjuvremenu neke dobre strane kampanje doveli u pitanje, te bi ovaj tekst svakako imao apdejt

NAPOMENA 2: Tekst, da ne bude zabune nije sponzorisan, predstavlja moje lično mišljenje.

…

Mada često iz radoznalosti lajkujem stranice raznih brendova na Fejsbuku, gotovo nikada ne pratim šta i kako pišu i rade, ili bar ne dugo. Jednostavno, ili su dosadni i spamuju s previše informacija, ili samo šturo plasiraju linkove, kao da iza korporacijskih naloga stoje mašine a ne ljudi, ili pak se ponašaju kao da nas sve samo nagradne igre zanimaju (a i opasno me nervira „bildovanje“ fanova isključivo nagradnim igrama).

Ali, zapala mi je za oko fan strana Metalac posuđa-  kada sam počela da pišem tekst, nisu imali mnogo fanova, manje od 4.000 (imajući u vodu da je u pitanju koroporativna strana, tj. brend), sada, dva meseca kasnije imaju lepih 12.000. Stiče se utisak da su dobro ukopčali „tajnu“ internet komunikacije – dvosmernost i način na koji se naši njuz fidovi na Fejsbuku filtriraju našu stvarnost.

Ako se uz to doda malo opušteniji pristup komuniciranju i vešto korišćenje simbola iz našeg detinjstva – tufnastih i šarenih emajliranih šerpica iz kojih smo slasno klopali kao mali, čini se da  će Metalcu sasvim dobro ići na društvenim medijima. Pažnju su mi privukli i originalnim #tweetRecept takmičenjem, gde su pozivali fanove i pratioce da u 140 karaktera (kolike su poruke na Tviteru) spakuju recept koji se kuva, naravno u tufnastim šerpicama. Na Fejsbuku je tokom vremena zimnice bilo aktuelno slanje slika priprema – naravno, u Metalac šerpama. Akcija je imala lep odziv, delovala je domaće i prijemčivo, skoro kao da nije reklama za brend.

Konkurs „Retro je u modi“ mi je sjajan – jer su fanovi slali slike svojih retro šerpi, koje em udaraju na emocije iz detinjstva, em prećutno govore o kvalitetu posuđa koje je preživelo  tolike godine. Sjajno, zar ne?

Na Tviteru je  krenula akcija #tavajestrava (sve pohvale za slogan). Metalac je krenuo s poklonima, pa je tako na adrese nekolicine tviteraša stigla Mini tava (neki se žale da je baš mini), a  neki su svoje utiske o Tavi već napisali, neki objavili i recepte na sajtovima. Mada Metalac još nema mnogo pratilaca na tviteru, ovakva akcije je vrlo mudra, jer se heštag #tavajestrava pojavljuje u mnogo tvitova (a nisu plaćeni , bar ne novcem).

Ono gde je kreativni tim LPT comunications, koji vodi kampanje na društvenoj mreži kompaniji Metalac, možda kiksnuo je poslednja FB aplikacija, igrica čija je poenta opet promocija tiganja i antistres.  Kako je Miloje Sekulić lepo  javno primetio, udaranje tiganjem po glavi, mada spada u humor – ali prizemni, ima i malo teže konotacije: sećate se Jutjube klipa koji je u stvari snimljeno nasilje u porodici.

I onda, dolazi se u opasnost da se jako lepo vođeni nalozi na društvenim medijima, umerene i lepo osmišljene tehinke, nagradne igre i ozbiljan rad na promociji padne u vodu zbog (malo ) nepromišljenosti. Zato saveti da se kampanje tokom pripreme ostave da „odleže“ pre puštanja, da se ne juri za planom rada, da se svaki predlog pogleda iz više uglova i aspekata (sigurno ne po principu da li će se gazdi/direktoru svideti), kakve poruke šalje. Jer i to je deo marketinga, prikrivene  i nenamerne poruke nekada nose ogromnu težinu. U konkretnom slučaju, dolazi se u opasnost da ih neko optuži da promovišu nasilje, da im neka NVo za zaštitu prava ozbiljno zameri simboliku i povuče gomilu loših komentara, najveći ispit za svaku „kompaniju na mreži“

Takođe, nekako mi se čini da za pratioce/fanove nije ključno ni neophodno stalno imati u toku neku akciju/kampanju, pogotovo ne treba „silovati“ i žuriti, dajte malo ljudima vremena da odmore. Previše aktivnosti nekada zna da bude i kontraproduktivno. Dakle, promišljeno, polako, lagano, dvosmerno, iskreno i kreativno – ovo su ključne reči 

Mahlat se umal’ nije šlogirala kad je videla da je TANJUG, naša najstarija novinska agencija, „maznuo“ kompletan tekst  o kišobranima sa sajta Tetka.rs.  I što je još strašnije, umesto da se posipaju pepelom, a neznalicu (bezobraznika) kazne i javno izvrnu ruglu, od njih ni glasa, prave se ludi. Nije strašno preuzeti tuđi tekst, to se danas masovno radi, a na internetu je to u duhu „sharing is caring“ , ali je OSNOVNO PRAVILO da se MORA navesti i pravilno linkovati izvor teksta.

A TANJUG tek nema opravdanja, oni, kako svoje, tako i ukradene tekstove PRODAJU. Od toga imaju benefit. Redakcije KUPUJU te tekstove (jer nemaju dovoljno svojih, jer nemaju dovoljno novinara, ili zanimljivih tekstova tog dana) sa idejom da su to autorski tekstovi, a ne ukradeni tekstovi.

Sramota čini mi se, nije dovoljno jaka reč da opiše pravu najezdu kopipejstologije u našim medijima. Pre neki dan smo u press klipingu Udruženja dobili tekst o vakcinama, objavljen u „Novom Magazinu“,  gde se kao jedan od sagovornika navodi naša članica iz Novog Sada, Tamara Radić. „Novinar“ Milan Marjanović je uzeo delove našeg teksta o vakcinaciji objavljenog na sajtu Udruženja RODITELj(koji je Tamara samo  priredila i koji je kada ukucate reč vakcinacija dece pojavi kao drugi tekst  na Guglu), a onda malo „štrpnuo“ i od ovog teksta pedijatra dr Gorana Vukomanovića  o prednostima i manama vakcina  (unapred se izvinjavam ako je Milan zaista dobio izjavu od Dr Vukomanovića, što opravdano dovodim u pitanje).  Dragi kolega, to NIJE NOVINARSTVO!

Na stranu što je tekst nepotpun, nema „drugu stranu“ (ako je već hteo da piše za i protiv vakcina), on ne ispunjava osnovni uslov -  nije autorski, već je prilično loš „Frankeštajn“ dva teksta.

Gde je rešenje?

Novinarstvo nam je loše. To već znamo. Sramota me je nekad da kažem da sam novinarka, dotle je došlo. Ali, nema opravdanja, ni u društvenoj situaciji, ni u brzini i brzopletosti (o da, pravila sam i ja greške u brzini, materijalne, skupe, ali jedno je greška, drugo je krađa),  ovakve stvari se moraju

• sankcionisati od strane urednika i medija ovakve ispade
• staviti takve „novinare“ na monitoring i proveru znanja i postupaka, i ako treba odstraniti ih iz redakcija, jer samo ruše ugled medija
• javno  upreti prstom na takve pojedince, tako da više nikome ne padne na pamet  da bilo onlajn, bilo oflajn, uradi nešto tako. U slučaju TANJUG-a, to su već uradili Mahlat,  Amarilis, pa Saša Jovanović na svom blogu.
• ozbiljno raditi na edukaciji mladih novinara, da bi ovakve krađe bile pluskvamperfekat (ili makar usamljeni izuzeci)

Šta vi mislite, ima li nade, i kako reagovati na ovakve stvari?

Izvor fotografije

Novinari treba da brane novinarstvo, ali čini mi se da nam ne dolazi najveća pretnja od društvenih mreža.  Tradicionalni mediji  će se svakako promeniti ali ne suštinski – već pojavno i u smislu alata koji se koriste. A novinarstvo će preživeti, zajedno sa onim novinarima koji su tu promenu na vreme uočili i prilagodili joj se.

I nije  pitanje ni da li je potrebno, ni hoće li se koristiti, ni da li će se primena duštvenih medija  odomaćiti i kod nas. Pitanje je samo kada?

Bili smo svedoci u prethodnom periodu kako su društveni mediji uticali da se način plasiranja informacija poboljša, postane brži, a one dostupnije. To su ukapirali i tradicionalni mediji (oh konačno) i manje ili više krenuli da koriste  sopstvene sajtove, DM  (bar one najpopularnije poput FB)u plasiranju i promociji svojih sadržaja i da ih međusobno uvezuju.  Sada je vreme da novinari iskoriste  drugu važnu prednost DM – bolje,  brže kreiranje sadržaja informacija.

Rasprava koja se ovih dana vodila odnosila se uglavnom na  novinarstvo uživo ( real time novinarstvo), i na direktno prenošenje događaja od velike važnosti, i nekih „akcidentalnih“ poput nesreća, zemljotresa, kriza i sl.  To je bitan deo novinarstva (gde svakako opet društveni mediji imaju veliku ulogu u pronalaženju adekvatnih izvora) i upliv „user generated sadržaja“ – građana koji preko DM daju informacije biće sve veći . Ali, koliko god taj deo bio bitan, on ne čini veliki procenat ukupno generisanog sadržaja koji stvaraju i plasiraju mediji.

Mediji su godinama  živeli od toga što su bili posrednici koji obrađuju sadržaj između trgovine i konzumenata, vlasti i građana, izvora i onih koji primaju informaciju, ali je internet taj model učinio zastarelim. Nije više dovoljno da novinar bude dobar u pisanju – ili uređivanju.

Ima milion drugih koji mogu bolje da pišu, i nije uopšte strašno da mediji predaju „zlatnu medalju“ za brzinu korisnicima Tvitera, Fejsbuka ili Gugl plusa.

Izvor fotografije

Jer, onda oni mogu na miru da se  okrenu analitici, sadržajima koje građani ne mogu da proizvode, već ih očekuju od novinara i novinarstva koje zahteva istraživanje, i vreme. Tu  će novinari, barem oni u Srbiji, tek otkriti moć interneta i društvenih mreža, naravno, čim nauče da iz njih izvuku najbolje za svoj posao.

Dakle, da pređemo na posao (odavno nisam duži uvod napisala):

- Korišćenje društvenih medija (twittera) kao izvora informacija:

(pisaću uglavnom o tviteru, jer se on i u svetu pokazao kao platforma s najvećim potencijalom za te svrhe).

• Nemojte propuštati priče koje počinju na društvenim medijima -  često se iz  međusobne konverzacije na društvenim mrežama može nanjušiti dobra priča  – primer su nedavna prepucavanja političkih partija na twitteru, što je novinarima nekih medija bila polazna tačka za tekstove na temu „oruđa“ koje će se koristiti  u političkoj borbi na predstojećim izborima
• Možete lako dobiti informaciju o nekom događaju s lica mesta – nesreća, požar, sukob (pa i ovaj poslednji slučaj sa Stefanom Živkovićem je u stvari najbolji mogući primer i novinari bi, umesto što se ljute i emotivno doživljavaju kritike iz toga mogli puno da nauče)
•  Možete „uhvatiti“  nastavak neke priče – ili zavrteti priču – primer je slučaj od pre nekoliko dana, kada je više korisnika twittera direktno linkovalo ministru Oliveru Duliću članak koji se tiče  zabrane građaninu da čisti. Time je priča veoma lako dobila nastavak, jer je ovaj ministar, inače aktivni korisnik tvitera obećao da će se  bliže pozabaviti  temom. Uobičajeni put bi bio da novinar pozove resornog ministra, i pita ga za ovaj slučaj, pa dok objasni o čemu se radi, „rastabiri“ nadležnosti, prođe pored PR-ova, priča gubi na aktuelnosti.
• Naravno, na kraju treba proveriti i ishod, da li je ministar zaista ispunio obećanje koje je javno dao – što tekstom u novinama, što opet javnim obraćanjem na twitteru i linkovanjem teksta, gde publika sa twittera ima ulogu „watch dog“), i eto zaokružene priče  (koja može dalje da se širi nekim istraživačkim člankom na tu temu: na primer, kako  država lošim zakonodavstvom sputava građanske inicijative i sl.) To je, ono dragi novinari, gde vas tviteraši, ni građanski novinari ne mogu ugroziti.
• Možete lako kontaktirati nekoga za priču - bilo da je obični građanin (Bane Grković je na taj način došao do Stefana Živkovića i napravio intervju s njim u Blicu ), bilo da je poznata ličnost – lično sam imala priliku da sagovornicu koja mi se nije javljala na mobilni telefon „uhvatim“ baš preko twittera.
• Na tviteru ćete u veoma kratkom roku naći izvore u smislu konzumenata – postavite na primer pitanje „da li ste imali problema sa čekanjem za  novi pašoš“ – u roku od nekoliko minuta dobićete SIGURNO, pregršt različitih mišljenja i iskustava. Vi svakako, možete otići u pet ujutru ispred stanice da zajedno sa ljudima čekate red za pasoš. I to uradite (naročito ako na primer pravite reportažu).
•  Ali, na tviteru ćete brže i lakše dobiti ove informacije, biće raznolikije (jer će više ljudi videti vaše pitanje, mogu da vam odgovore i kasnije i sl.). Uzorak, naravno nije reprezentativan, ali nije ni onaj ispred policijske stanice, ni onaj kada radite „random“ anketu na ulici.
• Možete ih koristiti kao naprednu „dokumentaciju“ da saznate neke nove činjenice (često i one koje nećete lako naći ni u jednoj dokumentaciji, pa ni običnim pretraživanjem na google-u). Koristite pretragu na tviteru, tako možete lako naći neku osobu, šta se o njoj pričalo na ovoj mreži, kao i o čemu ona priča, kakve je teme zanimaju. Možete lako saznati stvari koje će upotpuniti sliku o toj osobi – nedavno je na primer,  na Fejsbuk profilu državni tužilac Tomo Zorić okačio  problematične slike sa Anom Nikolić, tako nešto je postalo i samo po sebi vest, a i dodatni prilog nekome ko piše o ovom državnom funkcioneru.

- Provera izvora sa društvenih medija

Da li će se neka informacija sa društvenih medija prihvatiti ili ne zavisi od mnogo faktora i svaki je slučaj za sebe.  Izvor sa Tvitera tretira se kao bilo koji drugi izvor - proverava se. Neka od osnovnih pitanja koje novinar može da postavi sebi pre nego što odluči šta će sa tom informacijom su: koliko je ona važna, koliko je proverljiva i koliko je hitna. 

Mada je priča o proverljivosti izvora sa društvenih medija veoma bitna, kao i poverenje u izvore, nije apsolutno ničim drugačija od onog što radite kada izvori potiču sa drugih strana – od očevidaca, učesnika u događaju, insajdera iz neke kompanije, ministarstva i sl, neke  PR osobe. U velikom broju slučajeva, vi čak i za one „pouzdane izvore“ gde dobro znate ljude i oni su vam već davali pouzdane informacije, ne možete znati da vam sto prvi put neće slučajno ili namerno dati pogrešnu informaciju. I sve što možete je da im verujete, ili se makar zaštitite  – pozivanjem na izvor u tekstu, pravilom druge strane i slično.

 Šta možete da uradite kada je proveravanje izvora sa Tvitera u pitanju?

Možete da dobro istražite profil osobe koja je izvor:

• kada je počeo da koristi ovu mrežu, ako se registrovao juče, teško da ćete odmah baš poverovati u ono što piše
• koliko ima tvitova i koje su teme o kojima piše  – na primer, ako vidite da dosta njegovih tvitova i retvitova potiče od određene firme, ukrštanjem podataka možete doći do informacije da dotični radi za tu firmu i da na taj način recimo spinuje teme od značaja za firmu, ne otkrivajući da su mu tvitovi u stvari „reklamni“.
• da ispratite ranije tvitove pomoću nekog servisa za pretraživanje starih tvitova, poput Topsija
• koliko ima pratilaca i koliko ljudi on prati
• koliko podataka o sebi otkriva na profilu (kakav je bio)
• da ukoliko imate njegov mail ukrstite podatke o njemu sa podacima sa drugih mreža (za to možete da koristite spokeo.com servis koji ukršta više od 40 društvenih mreža)
• da vidite da li pratite neke zajedničke ljude, ili imate zajedničke prijatelje na Fejsbuku. Oni koje lično znate mogu da vam potvrde ili opovrgnu kredibilnost izvora
• da li je postovao neke fotografije ili drugi materijal kao dokaz istinitosti informacije koju ima
• da li daje neke geolokacijske podatke o sebi – na primer ako on piše o nesreći na Jugu Srbije a vi vidite da se on nalazi negde drugo, to je dovoljan razlog da sumnjate
• da koristite javno obraćanje (menš’n) osobi. Ako se kasnije ispostavi da je to bila osoba koja nije bila validan izvor, vi ćete svakako napraviti profesionalnu grešku, ali će njegova reputacija i poverenje u tu osobu biti dovedeno u pitanje.
• pitajte i druge. Ako ima još ljudi koji tvrde isto ili slično, veća je verovatnoća da je informacija tačna. Pogledajte šta se još piše na tviteru na tu temu

Osim toga, ako vaš izvor „prodje“ proveru, vest možete proveriti i sa drugih strana  – od policije, zvaničnika, insajdera u institucijama i slično…

Činjenica je,  da smo mi još veoma daleko od toga da novinari tradicionalnih medija tek tako zvanično tvituju sa događaja u ime svoji medijskih kuća. Jer, kao što je Borrsky lepo primetio, na taj način ne prolaze filter, za mnoge najvažniji - aminovanje od strane urednika. Da citiram kolegu Borrskog:

ta bremenita i spora moderacija urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična.

Uprkos tome što obožavaoci tvitera, slično roditeljima koji pričaju o svojoj deci, o ovom servisu govore u superlativima, naravno da nećete sve sa tvitera uzimati kao „Sveto slovo“ i da ćete u svakom slučaju pojedinačno razmatrati šta vam je činiti. Ali, nemojte ni zatvarati oči pred novim alatima koje ćemo morati, hteli ne hteli da koristimo ako mislimo da se bavimmo ovim poslom.

Svidjalo se to novinarima ili ne, većina ljudi danas online vesti dobija već filtrirane – preko Fejsbuka, Tvitera,  Dig-a, Gugl plusa… Jednostavno jer više veruju svojim prijateljima i njihovom filtritanju mora informacija, nego što veruju tradicionalnim medijima, u čijim rukama je upravo to filtriranje do juče bilo.

Zato je na nama, novinarima, bilo kao pojedincima bilo kao predstavnicima svojih medijskih kuća da brendiramo sebe i svoj rad. Da steknemo poverenje i sami postanemo filteri, oni kojima ljudi veruju. Mislite o tome.

PLUS:

Neki od vodiča za novinare i tviter:

Tviterov vodič za redakcije

Mašabl vodič za novinare i Tviter

Uređivačka etika na Tviteru

Počeo je Stefan Živković, momak iz Zvečana, koji je spontano krenuo da prenosi šta se dešava. Neumorno je tvitovao s lica mesta, a njegovi snimci su bili prvi, i neko vreme i jedini, na kojima se videlo šta se dešava. RTS – javni servis i ostali mediji kaskali su i zaostajali više sati…

Za samo nekoliko sati Stefana je počelo da prati više od 1.000 ljudi

Za samo nekoliko sati, broj onih koji prate Stefana sa pedesetak popeo se na više od 1.000. Stefan je u pravom smislu te reči postao Twitter reporter s Kosova, a sve informacije možete videti na ovoj društvenoj mreži pod “ haštagom“ #Kosovo.  Njegove fotografije preuzeli su mnogi info sajtovi – kao prve i do tada jedine sa mesta dogadjanja. Fotografije možete pogledati i na sajtu Frontal.

Ovo je bila prilika da i klasični mediji – osim web portala iskoriste prednosti  društvenih medija u brzom, efikasnom i AUTENTIČNOM izvešatavanju i dobiju medijsku bitku u brzini. Kao i u slučaju zemljotresa u Kraljevu, naši mediji su taj ispit opet – pali.

Postavlja  se pitanje da li se takvi izvori mogu izeti kao novinarski, dakle tačni, ali i u ovakvim slučajevima važe stara pravila za dobro informisanje.

Jedno od rešenja je i  – novinari, koristite twiter, širite mrežu svojih kontakata. Evo, na primer, još jedan od izveštača sa Kosova ovih dana je i @Innnana,  iz Kosovske Mitrovice, koju lično znam i imam poverenja u informacije koje pušta. A kada još vidim ovaj status

postaje jasno kome ja u ovakvim situacijama više verujem.

Takođe, o situaciji na Kosovu uživo je tvitovao i Veljko Đurić, iz Kosovske Mitrovice.

Čekam svoje treće dete, ovde, baš tu u Srbiji (iz koje NISAM otišla, iako smo moj muž i ja fakultetski obrazovani i realno smo mogli da odlepršamo). I želim mrvu optimizma, želim da razlog da svaki dan ustanem i budem vedra, nasmejana, uporna i jaka majka svojoj deci, žena svom mužu, ne želim da se kljukam antidepresivima i da se žalim kako mi je život loš.
SVI mi znamo u kakvoj državi živomo, pomislimo kako bi mooožda bilo lakše da nas strefi neki zemljotres poput onog u Japanu pa da krenemo od nule, nego što pokušavamo da popravljamo nepopravljivo. Ali, jer to razlog da budemo ovce za šišanje, masovni konzumenti beznađa i mirenja sa sudbinom? Da verujemo  da smo loši i nesposobni? Jer, kad poverujemo (kao što je masa ljudi u ovoj i ovakvoj Srbiji poverovala) šta nam drugo ostaje nego da potonemo?

Vaš tekst nije samo (možda i opravdana) kritika „elitizma“ koji internet sa sobom nosi (jer zaboga samo trećina Srbije ima taj luksuz da uživa u čarima interneta) i „izveštačenog“ optimizma, on je mirenje sa statusom quo i kolektivni poziv na sindrom kuvane žabe – sedite u loncu, ćutite i kuvajte se (što, čini mi se, radimo još od početka devedesetih).

To što su ljudi koji su na ovom sajtu ostavili svoje misli uglavnom predstavnici „bolje“ situiranih – priznajte možda nije slučajno – dok jedni sede i kukaju kako je eto nepravedno što tajkuni se bogate, Ceca nepravedno prolazi nekažnjeno, nemaju, država pljačka i „uzima iz očiju“, neki drugi rade 12+ sati, obrazuju se, ne libe se da uče iako su davno završili fakultete, ne libe se da volontiraju, da pokušavaju, padaju i ustaju… Možda je BAŠ takav njihov pogled na svet doprineo da piju takvu kafu, imaju iznadprosečne plate i pokušavaju da uživaju u životu i – OVDE u SRBIJI.

S poštovanjem
Angelina Radulović, novinarka „Večernjih novosti“
link na moje viđenje optimizma u ovoj ovakvoj „jadnoj“ Srbiji –

Suprug i ja nismo uspeli da odgledamo emisiju iz prve, toliko smo poludeli upoređujući ono gde smo mi a gde je „čestit svet“. Gledala sam je kasnije na internetu ponovo, a i vi možete da je pogledate na sajtu RTS. Elem, iako naša „staramajka Evropa“ ne stoji baš najsjanije kada je  informatička infrastruktura u pitanju,  jer

30 odsto Evropljana u 27 članice Unije nikada nije pristupilo internetu…

Estonci su za poslednjih 10- 15 godina napravili čudo, i postali jedna od vodećih informatičkih država Evrope. Mada je ova emisija napravljena da promoviše vrednosti  Evropske unije i ubedi nas u pradnosti na nivou svakodnevnog života koje će nam članstvo u Uniji doneti ne mogu a da ne istaknem svoja dva utiska:

1. Stid što sam o zemlji poput Estonije imala predrasude tipa (oni su treći svet, bivša ruska „kolonija“ i  u ovoj oblasti su verovatno u istom mulju kao i mi)

2. Stid i bes što smo mi u ovoj zemlji ne u 19. veku, već u kamenom dobu, i to pre svega zahvaljujući tome što se stvari rade stihijski, ad hoc, za jeftin politički PR, a ne planski, osmišljeno i strpljivo, kako su to radili Estonci. Mada, ex ministarka Jasna Matić u izjavi u emisiji  pominje da ćemo upravo od Estonaca pozjamiti (ili kupiti šta god) sistem koji oni uspešno godinama primenjuju, ipak sam pesimista – oni pričaju o 2020. godini, a ja ne mogu da zamislim u čemu smo izgubili prethodnih 10?

Jedan od Estonaca s kojima sam pričao uspeo je da u pauzi predavanja sa svog laptopa proda stan, kupi drugi, plati  porez i uknjiži ga u svoje ime, a da uopšte nije bio u Estoniji

kaže autor emisije. Ovde, kao neko ko se upravo bavi kupovinom nekretnine i zajebancijama oko uknjiženja, mogu samo da sednem i da plačem…

Dok je u Estoniji moguće registrovati firmu za 18 minuta!, gde smo mi a gde je svet kada je elektronska trgovina (a ne sumnjam ni drugi delovi elektronskog društva) simpatično (i tužno) je prikazano u ovom Istokovom infografiku na Trojka.rs.

Takođe,  u pomenutoj emisij veoma me je dojmila primena ovog sistema u domenu zdravstva – odmah sam se setila brkatih sestara u našim zdravstvenim ustanovama, kako s dva prsta nabadaju po tastaturi, dok upišu sve, pa pošto su kompjuterski polupismene, pogreše i onda sve ispunjavaju iz početka. A onda, uzmu plajvaz pa sve to lepo prepišu u deeebelu svesku…

Ukratko, njihov projekat E vlade čini svakodnevni život u Estoniji toliko lakšim i jednostavnijim, da mi dođe da se sutra preselim tamo! (naravno, uvek će biti određen procenat ljudi koji neće umeti/hteti da koriste blagodeti informatičkog društva).

Bilo mi je zanimljivo i da pogledam, kad se već ne damo porediti sa zemljama koje su već u EU, kakva je informatička situacija u Zemljama Zapadnog Balkana. Naravno, tu nas sve (kao i obično) šiju Slovenci, koji su prvu instituciju vezanu za informatičko društvo formirali 1993. godine! ŠPogledajte i kako izgleda slovenački portal E uprave i šta sve nudi

Da li će i kada naša E uprava zaživeti kao estonska, o tome ne smem ni da sanjam. Zanima me, šta vi mislite ?

Li, je, reklo bi se naivno krenuo u avanturu online švaleracije.  Nije slutio da se online laži prelako otkriju. Jejša Kalahan, devojka koju je kongresmen „muvao“ šaljući joj slike, i predstavljajući se kao tridesetdevetogodišnji lobista, razveden i sa sinom, lako je zahvaljujući Fejsbuku otkrila da  iza te priče stoji Li, isto lobista, ali s malo više godina (46) i ženom! Tabloidi su se dočepali priče, pukla je bruka, i ostatak ste već svi čuli i pročitali – Li kako se ponizno izvinjava  i daje ostavku.

I tako je Li postao još jedna od žrtava neiskrenosti na Mreži, prekasno shvativiši da ni kao anonimus, a još manje kao javna ličnost, a naročito  u puritansko/licemernoj Americi nema baš svu slobodu – pa ni onu da proba da  švrlja online, preko  dating sajta „Kreglist“. No, pravila igre su već postavljena i jedino što možemo je da ih se – pridržavamo. I mi, i konresmeni podjednako.

Nisam baš bila najvrednija, do 100. posta mogla sam da doguram mnogo brže, imalo je i materijala, ali za zaposlenu novinarku, majku dvoje maloletne dece, s vrlo raznolikim interesovanjima, i ovih sto nije loše „prolazno vreme“. Za to vreme sam shvatila da ja VOLIM da pišem blog, da mi je drago kad god vidim komentar,  da ne tripujem da ću njime promeniti svet, ali da mi dođe kao “ iskopana rupa“ (sećate se bajke U cara Trojana kozije uši) i „lanem“ šta imam. Mnogo mi je žao što sam u nekim situacijama morala, zbog profesionalne tajne i etike, da ćutim, ali, Srbija još nije zemlja u kojoj nezaposleni novinar može da  živi isključivo od bloga (barem meni nije iz pozicije nekog ko ne ide od nule).

Za neke stvari mi je žao što nisu na listi urađenih, ali, eto, uvek mogu na TO DO listu:

- žao mi je što nisam pisala češće  i bolje

- žao mi je što nisam naučila više s tehničke strane (već za to svako malo cimam nekog od divnih online drugara)vor

- što se nisam posvetila pitanju posećenosti bloga (što kao i pisanje traži vreme, a ja s njim uvek u deficitu)

- što nisam pisala stvari korisnije za novinare – početnike (praksa, zanat u redakciji i iskustvo preneseno na pravi način može da bude divan početni korak za njh).

Pa, u ime mini jubileja, bar ću za početak ovo poslednje probati da ispravim – od početka februara probaću da na ovim stranama napravim mini vodič za dnevnu redakciju za mlade novinare u Srbiji (bez pretenzije da bude sveobukvatan i preobjektivan, više kao sažeto iskustvo, i naučeno na greškama – tuđim i svojim). Kako me, zbog treće trudnoće  čeka poprilično odsustvo iz redakcije, ono što mi već nedostaje probaću da stavim na papir, možda nekom bude od koristi da pročita.

Za kraj vam ostavljam spisak meni dragih postova, koje možda niste pročitali. Pa, ako nemate pametnija posla…

Porodilišta – (ne)prijatelji beba

Mediji u zemlji dinosaurusa

10 tužnih činjenica o novinarstvu

Razlika između teorije i prakse

Trenutak istine ili istina trenutka

Čemu služi diploma u redakcijama

18 godina

Devojka koja nikada nije volela

Jednake

Porodične relikvije

Predloženo je da se slično  pokuša ovde, ovaj put s likom i delom Zorana Đinđića, a fraza koja se koristi je „najveći car“. Mada kad izgovorim ovu sintagmu, „najveći car“ mi zvuči smešno i neadekvatno, ali razumem razloge zbog kojih je odabrana baš ona – lakše je uspeti s takvom frazom, ovakav sleng verujem koriste današnji klinci, pa su šanse da se ideja proširi kao „viral“ mnogo veće.

Naročito mi se dopada što pokušava da se progura nešto pozitivno (mada Bog zna da bi bilo u ovom trenutku mnogo jednostavnije nekom frazetinom napljuvati vladajuću garnituru). Naravno, odmah su se javili razni dušebrižnici  s raznim mišljenjima zašto on, pa valjao, pa nije valjao, podsećaju me na one čilce Mapetovce, što samo sede i gunđaju, zaboravljajući da ideja nije u podgrevanju političkih rasprava već marketing i SEO probi na lokalizovan način, i na kraju krajeva akciji koja počiva na pozitivnoj ideji, da se promoviše nešto dobro, neko ko je simbol dobrih ideja u Srbiji. Ne bi mi smetalo ni da je slično urađeno s nekim ko nije političar.

Ja prva sam veliko političko zakeralo i za moje pojmove još se nije rodio (niti će vervatno) političar koji će imati moje apsolutno poverenje. Ali, Zoran mi je ostao u sećanju kao pragmatičan, vispren i snalažljiv lik s dobrim idejama  i kao simbol  vremena kada se konačno duh optimizma počeo širiti i ovuda. Doduše, osim velike žalosti za likom koji je možda mogao da nas malo brže izvuče iz mulja, bez obzira na greške koje je pri tom pravio, svojom smrću ostao mi je i  simbol bolnog poraza i našeg treska na dno, u kojem smo dozvolili da nas zgaze i gurnu, ako ne u vreme Miloševića, a ono opasno blizu.

Fotografija preuzeta sa ovog sajta

Ne sećam se kada sam se osetila tako poraženo i toliko podgrejala svoju želju da pobegnem odavde, kao 12. marta 2003. godine, a svaka takva godišnjica, pobudi u meni ovakva osećanja, ne samo o najvećem caru, već i o svima nama, izgubljenima.

I drago mi je da sam po drugi put deo te ekipe. Uživajte! I  vidimo se na Blogpenu.

Angelina Radulović: Jednake

Bojan Arsenović: Nebo nam pada nad glavu

Branislava Džigurski: Poetičnost prljave sudopere

Branko Đurković: Oda cvrkutu

Dejan Vukmirović: Reinkarnacija

Dragan Zarić: Pišući iznosim subjektivan stav

Dragana Đermanović: Život je knjiga

Dragan Radović: Tajni gedžet Svetislava Basare

Istok Pavlović: Startapitis – bolest savremenog web profesionalca

Ivana Momčilović:  Nostalgija za brdima

Jasmina Lechleitner: Poljubi kišu

Marija Đokić: Neodoljivi zavodnik

Marija Spasojević: Mikroskopsko ništa

Miloš Krneta: Islandski vulkani

Miljan Ristić: Facebook – slučaj treći

Miljana Mladenović: Survivor ili kako nadigrati muškarce

Mirjana Mimica: Predsednik, stidne dlačice, šetanje psa – aj lajv in Srbija

Nebojša Radović: O kratkoći življenja

Nemanja Terek: In memoriam: jedan od onih dana

Nenad Obradović: Miris noći

Predrag Milićević: Trag života

Sanja Glamočanin: Cimeri XXI veka

Slavko Ilić: Twitter Story: Poklon za nju

Slobodanka Boba Đuderija: Ko ne izroni, magarac

Tamara Gočmanac: Neljubavno pismo

Tanja Novaković: Sniženje

Tatjana Tucić: Prkos i goruća ljubav

Viktor Vilotijević: Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam

Vladimir Kalušev: Religije i Internet

Zlata Veličković i Višnja Dimić: Autorecenzija

Zoran Stanković: Prekinut san

photo credit: BrittneyBush

Gotovo sam sigurna da i inače ovako pišem na ovom blogu, na njega bi svratili samo u prolazu. Dovoljno da zaključite da ne želite tu i da ostanete.

Daleko od toga da spadam u zadrte lingviste s prenaduvanim egom  kojima Istok Pavlović spočitava krivicu za sopstvenu zgađenost pravopisnim puritanizmom. Još manje u one koji smatraju da će primanjem stranih izraza naš jezik nestati  a naša kultura biti uništena. Uostalom,   to se pokazalo kao potpuno netačno. Ne mislim da je „internet kriv za sve“,

photo credit: margolove

Ali, volim lep, kulturan, pismen govor. Odmerenu i pravilno napisanu reč. Obožavam da se igram rečima,  i volim ih, k’o nekad Aleksandar Jugoslaviju.  Ne volim nepismenost osim ako nije slučajna omaška ili nije u funkciji teksta.  Para mi uši. Bode oči. Smeta, brate. Čak  sam i sama bila na dobrom putu da podlegnem sveopštem trendu, kasapljenja rečenica, “kuliranja” interpukcije,  ignorisala sam ogromne količine grešaka u kucanju, zbog kojih su me na nekim forumima zezali a drugarica već krenula da čeprka po mogućoj disleksiji. A onda sam shvatila da ne uštedim baš tooooliko vremena   koliko samu sebe nerviram oskudnim i traljavim izražavanjem.

I  dalje grešim. Nisam uvek sigurna, iako svaki dan napišem silne redove. Nije Pravopis Sveto pismo. Ali je na dohvat ruke. Kao i www.vokabular.org

Jezik je živ. Menja se i prilagođava. Pa nema potrebe da ga operišemo na živo, treba da ga pustimo da zaraste i sraste novi deo tela, koji sad izgleda smešno i neprirodno, ali će jednom biti deo jedinstvenog živog organizma. I svi ćemo se i dalje dobro  razumeti.

To smo mi. Reči su naše ogledalo. Pa i nas blogera. O tome je lepo pričao, onomad na BlogOpenu Bane Dimitrijević, vajkajući se kako smo mi, blogeri pomalo nepismeni. Tad sam još htela da napravim blog post presek najzanimljivih nepismenosti uobičajenih  u našem blogerskom svetu. Pa i onih primera koji nisu zabranjeni  po slovu Pravopisa ali mi idu na nerve. Pa odustadoh, da me neko pogrešno ne protumači kao „soliteljicu“ pameti. Mudra odluka.

Što ne znači da nećete videti neki  update, apdejt,  uskoro

U mom  nedavnom pokušaju da analiziram kako naši  „oflajn“ mediji poput dinosaurusa prolaze u onlajn svetu, koliko brzo kapiraju korake neophodne da ne bi virtuelno „izumrli“ , primetila sam da lokalni mediji imaju veliki potencijal da iskoriste društvene mreže – ulaganje koje za njih nije veliko, a može da da velike rezultate (koji bi tom mediju značili možda i više nego nekom „velikom“ etabliranom i ustoličenom na vrhu piramide čitalaca(gledalaca.

Zbog toga sam zamolila kolegu Dragana Radovića (aka Novinarska patka), koji po mom mišljenju to sjajno radi upravo s jednim lokalnim medijem, za koji teško da bi i čuli da nije društvenih mreža.

Izvolite, uživajte:

Kako “lokalci”, u nikad težem vremenu po njihov status i opstanak, koriste mogućnosti koje im nudi Internet

Govoriti o načinima na koje društvene medije danas u Srbiji koriste klasični lokalni mediji ili, po onoj rogobatnoj starinskoj definicije od koje zakonodavac i dalje ne odustaje, “sredstva javnog informisanja”, na prvi pogled zvuči kao dobar vic!  Kad mi je Angelina predložila da za njen blog napišem tekst na tu temu prva misao mi je bila obojena upravo tim sivim tonovima: “lokalci”, poznato je, danas dišu na slamku, hvataju se za slamku i opstaju držeći se za tu istu slamku spasa koju ni sami, katkad, ne vide u mraku nagoveštene ili već viđene gubitničke pozicije u kojoj se nalaze.

Prirodan tok stvari nas, dakle, vodi od tačke u kojoj se prelama nevesela stvarnost medija u malim sredinama. Pozicija lokalnih novina (tamo gde ih uopšte ima) ili malih radio stanica nema u sebi mnogo veselih tonova, čak i kad se na radijskim talasima vrti dobra muzika.  I “male” novine i “male stanice” grcaju pod teretom teških, a pesimisti bi rekli, u mnogim slučajevima, i nerešivih problema. No, da li je uvek baš tako, a još više da li tako mora da bude?

Pitanje na kraju prethodnog pasusa, verujem, ipak ste shvatili kao retoričko, a ne i stvarno.  Jer, ako neki posao – u ovom slučaju novinarstvo u malim mestima – ima svoje mesto, ako postoji potreba za njim, ako postoje ljudi koji su tom poslu odani i koji adrenalinski žustro brane taj informativni svet u kojem žive, onda postoji i put kojim već sad ili koliko sutra klasični mediji mogu da nađu svoj poslovni “raison d’etre”.

Ali hajdemo mi sad na centralni “plato” ovog teksta – priču o tome da li i kako “mali” znaju i žele da koriste potencijale društvenih medija, odnosno da ih “eksploatišu” za svoje dobro.

Zapitajmo se prvo kako to rade veliki? “Piskaralo” nam je u svojim člancima već dala dobru analizu i jasnu sliku: veliki klasični mediji su kao slon u staklarskoj radnji, ali ne onaj iz vica koji razbija sve naokolo: naši “slonovi” se trude da svoje “Internet prijatelje” ne diraju baš previše što iz neznanja što iz straha pred snagom te nove stvarnosti u kojoj su se nevoljno našli.

Ako ovo prihvatimo kao tužnu realnost (koja se, doduše, veoma brzo menja po mom zapažanju), onda bi “lokalci” bili potpunu u autu, dakle sasvim izvan te igre.  No, u Srbiji ništa ne treba pretpostavljati već dobro zagledati ne bi li se stiglo do istine.

Tačno je da najveći broj lokalaca još uvek ne vidi šta će to njima da donesu sajtovi, blogovi, Facebook, Twitter ili neka druga “mreža” koja im je, kako misle, otela i publiku i oglašivače? “I sad će ti “kradljivci informacija” da nam pomognu? Ma, ‘hajte, molim vas!!”

Tačno je da ovakvo razmišljanje preteže, ali ne i da je jedino, baš kao što ni viđenje svakog od društvenih medija “ponaosob” nije identično.

Lokalne novine, ma i najmanjeg tiraža, zaista nisu više bez svojih sajtova, mada se o njihovom kvalitetu i koncepciji može reći mnogo kritičkih reči. Postoje i izuzeci, novine bez sajta, ali ja ih znam veoma malo.

Kovin ekspres sajt

Ignorisanje sajta uglavnom je posledica loših iskustava vlasnika sa tiražom koji je, po njihovom mišljenju, počeo da pada kada su “izašli” na Internet. Prava je istina da su drugi ponudili svežu i pravovremenu informaciju i da su pretplatnike postepeno gubili upravo zato što je web besplatno servirao i servira čak i lokalne informacije.

Dakle, izuzmemo li ovakva iskustva, dolazimo do drugih društvenih medija i šarolike slike koja, ipak, nije odraz poznavanja prirode nove snage informacije nastale na Internetu u komunikaciji sa čitaocima. Jer, iako skoro svi “šetaju” FB trasom, to su uglavnom fan strane bez dovoljno osmišljenog pristupa tim istim fanovima – jednostavno “prikupljanje” “obožavalaca” samo po sebi ne znači ništa, baš kao što ni broj tih “fanova” u takvoj koncepciji više govori o tome da je neko nekad kliknuo na “postani obožavalac” nego što garantuje išta što bi doprinelo poslovnom modelu kuće.

Twitter je i inače iza FB-a, što se vidi i po tome što ga i “veliki” više osmatraju nego koriste. A kad to i rade, jednostavno “upare” naloge sa sajtom i link pratiocima, ako ih uopšte imaju, “doturaju” bez ikakvog opisa. Dakle, veliki minus i protraćeno vreme.

Blogove srećem sve češće.  Šarolikog su kvaliteta, ali, znamo, to važi i inače za celu Blogolandiju. Ako gazda ima novinara ili prijatelja(e) koji zna da piše u blogerskom fazonu, biće tu i bloga. Koliko će on biti u službi osnovnog medija, nije teško zaključiti.  Malo ako se ne koristi na pravi način i ako ne stekne čitalačku publiku.

Možemo, dakle, slobodno zaključiti da među malim lokalnim klasičnim medijima Facebook ubedljivo prednjači u arhitekturi korišćenja društvenih medija.

Ne znam da li je to drsko ili se očekuje, ali naravno da mi je primer lista Kovin Ekspres i sajta koji ga prati najbolje poznat i da o tom svom čedu mogu sa najviše poznavanja da pišem.

Informativni sajt, potpuno drugačiji nego što ga prave druge novine koje ili serviraju sadržaj prethodnog broja ili ponude samo niz naslova novog izdanja, eventualno u fleš programu koji omogućava listanje, a ne i čitanje tog novog broja, Kovin Ekspres ima od aprila 2007. godine. Početni koraci nisu obećavali da će on nešto i značiti, ali insistirali smo na koncepciji koju imaju veliki mediji – sajt se osvežava onoliko brzo koliko je to moguće. Događa se da znatan deo novina bude “skinut” sa sajta, ali sopstvenog! Dakle, Kovin Ekspres uzima informacije sa kovinekspres.rs!

Novine su, u međuvremenu, postale ime koje nešto znači, ali neverovatno je koliko je napredovao sajt. Verujemo da je, kao i još nekoliko lokalnih sajtova u gradu, doprineo da Internet postane za mnoge sastavni deo svakodnevice. Pre pola godine pojavili su se prvi oglašivači koji su bili zainteresovani da se “vide” samo na sajtu, list im je bio nebitan. Da li je to nagoveštaj promene koja će pretumbati i poslovni model Kovin Ekspresa, još je rano za zaključak.

O tome koliko i kako koristimo FB i Twitter verujem da onom ko prati blog Novinarska Patka (poddomen info sajta Kovin Ekspresa) i ne treba posebno pisati, a bilo bi i degutantno.

U finišu mali zaključak: lokalci nedovoljno koriste mogućnosti društvenih medija, a i kad to čine uglavnom se drže neke svoje intuicije i saveta “klinaca iz komšiluka”.

A ta vremena su, znamo, odavno prošla. Brzo, veoma brzo, baš kao što su i ti klinci brzo porasli…

B92 – Bili su i ostali prvi u mnogim novotarijama, od preglednog i aktuelnog sajta, krcatog informacijama, odavno ustoličenog foruma, bloga, komenatara (koji se za moj ukus previše moderišu, al ajd), video sadržaja (i podkastinga), novinarstva u realnom vremenu (real time) sada i mobilne verzije sajta …

Iako njihov blog agregator s VIP opcijom nije previše poplaran u „Blogolandiji“ i često se o njemu čuju negativni komentari, činjenica je da ga ljudi čitaju i komentarišu. Obradovao me je konačni redizajn i poboljšanje funkcija i vidljivosti bloga, naročito je je sada i blog Udruženja RODITELJ vidljiviji i dostupniji

Ono gde B92 još uvek debelo podbacuje (ili im prosto taj aspekt nije još u fokusu, što je malo verovatno imajući u vidu njihovu ciljnu publiku ), jesu Tviter (Twitter), Fejsbuk (Facebook) . Istina imaju višestruke naloge na Tviteru  – za vesti, sport, radio, biznis… (i to ne b92 koji im je maznuo neko brži i još  iskoristio uzrečicu s njihovog bloga – uzo prvi!) – ali oni su beskrajan niz bezličnih fidova (feed) s njihovog sajta, bez ikakve dvosmerne komunikacije, dosadan i nezanimljiv za praćenje. Pritom ih ne zanima šta drugi imaju da kažu, jer ne prate nikog! S druge strane, b92 nalog – uzo prvi, prati priličan broj ljudi, koji su verovatno „zavedeni“ imenom. Da li ćemo u budućnosti videti neku prodaju korisničkog naloga na tviteru? Ko zna…

RTS -  nepregledno, neiventivno, dosadno, to prvo pomislim kad (slučajno) nabasam na njihov sajt. Jedini plus imaju za ćirilicu, jer su Javni servis pa je red da koriste službeno pismo. Tviter nalog imaju, a bolje da nemaju. Najpre, pošto je nalog RTS zauzet, svoj su „krstili“ s Vaše pravo a jedan jedini tvit od pre 9 meseci glasi: Vaše pravo da nas pratite! Eto i jedna rečenica dovoljno govori ponekad …

Blic – ovih dana je ušao u fokus zahvaljujući oživljenom blogu, na kojem pišu neke zanimljive  face i postoji popriličan fidbek (feedback) od strane čitalaca. Za sada deluje kao prijatna novina, uz već postojeće komentare koji su opstali kao forma i na sajtu.  Ono što bi moglo da se uradi,  je  svakako pregledniji i bolji izgled bloga, kao i malo više onlajn promocije. Mada, @stjepa, urednik svih online izdanja Ringiera (Blic, 24 sata, Blic žena… ) to sasvim solidno radi na svom privatnom nalogu,  čudno mi je zašto tviter nalog Blica čuči prazan dok gotovo 500 pratilaca (followersa) čeka da se jave…

Njihova strana za obožavaoce na Fejsbuku je prilično aktivna, imaju i oko 12.000 obožavalaca,  a koliko vidim vesti su prilično komentarisane. Moram priznati da mi se i njihova internet prezentacija najviše dopada, najbogatija je sadržajem i dosta interaktivna, mada im ide na ruku i sam profil dnevnih novina – kratki, brzi, pomalo i „žuti“. Iz ove Ringierove grupe pomenula bih još i 24 sata,  solidno odrađuju online promociju, mada i njima fali malo interaktivnosti.

Blic Tviter

Večernje novosti – Na prvi pogled  – sve je tu – i komentari na sajtu,  i rss, i Tviter nalog, čak su počeli onlajn događaje sa sajta da reklamiraju u štampanom izdanju. Ali,  sve se radi kao „levom nogom“, forme rade a bez suštinskog udubljivanja – Čemu sve to? Kao ilustraciju navešću da na Fejsbuku imaju nalog – kao da se radi o osobi a ne medijskoj kući, pa ispada da sam prijatelj s Novostima, umesto da na njihovoj strani (ili možda čak grupi) čitam ono što me zanima. A na Tviter nalogu se ne udostoje da osim skraćenog linka bar postave opis, tako da stvarno ne znam ko otvara nemušte linkove iza kojih ko zna šta stoji. A često stoje zanimljivi tekstovi. Takođe, praksa da se na Tviter postavi u stvari link za Feksbuk tek nema nikakve svrhe jer je, između ostalog poenta u tome da se posetioci dovedu na sajt, zar ne?

Politika – tradicionalistički nastrojena i pomalo zatvorena, politika i onlajn ostaje dosledna sebi. Preduga, neinventivna i pomalo dosadna. I mada se često na njihovim stranama mogu naći kvalitetni članci i analize, danas malo ko ima vremena za čitanje beskrajnog niza slova, bez „sažvakane“ verzije i suptilne preporuke ŠTA izabrati u moru informacija. Ne bih trošila više reči na njih, s obzirom da im je Tviter nalog zaključan?, a na  moju molbu da ih pratim nije nikada odgovoreno.

Glas javnosti ne spada u ovu grupu ni po onlajn nastupu ni po tiražu, ali ih spominjem, jer je pre nekoliko dana prestalo da izlazi štampano izdanje i sada funkcionišu samo kao onlajn magazin. Primetno je da su ovih dana dosta aktivniji na Tviteru i Fejsbuku,  videćemo kako će se snaći u onlajn životu.

Svet – za svoju ciljnu grupu, ovaj magazin odrađuje odličan posao, na Tviteru nešto manje (što ne čudi, s obzirom na profil korisnika ove mreže jer nisu primarni cilj Sveta), a na FB-u imaju više od 11.000 obožavalaca i veoma bogat sadržaj.

Story – takođe sjajno odrađuje posao, naročito mi se sviđa kako vode Tviter nalog (koji vodi, znaju tviteraši ko jer upravo daju onaj šmek i začin koji znači da brinu o korisnicima.

Čemu sve ovo?

Da li je onlajn  prisustvo  uludo prosipanja para, vremena i ljudskih resursa, kao što neki tvrde?

Usudila bih se da kažem da je to ulaganje u budućnost. Mediji će morati uskoro da porade bar nešto s ove (ili neke bolje) to do liste.

Nije to isprazno naklapanje grupe zaluđenika onlajn svetom. To je zalog za budućnost, kada će im glavna publika biti klinci koji danas provode makar dva sata online.

photo credit: Matt Hamm

photo credit: birgerking

Već neko vreme mi upada u oči kako naši oflajn (offline) ili “mejnstrim”  mediji u onlajn (online) svetu izigravaju slona u staklarskoj radnji. Nekako, činilo mi se da je malo zdravog razuma i praćenja, čitanja na internetu dovoljno da se skapira kako bi neke stvari  društvenim medijima (social media) mogle da se poboljšaju i unaprede. Ali, očito da nisam u pravu, a sudeći po nedavnim postovima postovima  Dragana Varagića i “ehu” iz novinarskog ugla kolege Dragana Radovića, nisam ni jedina koja tako misli.

Ovaj, prvi post činiće neka moja razmišljanja na ovu temu, s tim što ću malo sužiti fokus – samo na klasične medije, da se ne bi rasplinula u komplikovanoj tematici. U drugom postu, koji ću objaviti  narednih dana, baviću se konkretnom uporednom analizom korišćenja društvenih medija od strane naših najtiražnijih novina, časopisa, televizija…

Negde jesenas, Peđa Pušelja je “brutalno” napisao da će štampani mediji da propadnu ako se ne prilagode i promene okoštale stavove.  Kako u jednom takvom primam platu, štrecnulo me sve to i zamislilo. Nije Peđa napisao ništa novo, to je samo talas koji, s poslovničnim zakašnjenjem iz sveta stiže u Srbiju.

Lutajući internetom i istražujući, shvatila sam da su kritičari itekako u pravu  – ledeno doba za klasične medije odavno je počelo. Naravno, neki će preživeti i još će dugo štampani (mada umanjeni) tiraži stizati do svoje publike. Ali će zato, ako se ne promene, ti mediji izgubiti mladu (i ne samo mladu) publiku koja već odavno prvu kafu pije uz RSS feed u Google readeru umesto uz šuštanje dnevnih novina.

A opet, možda je  dovoljno da pažljivo i uz neminovno prilagođavanje našim uslovima „prepišemo“  ono što već svetski offline mediji prolaze http://mashable.com/2009/03/11/newspaper-industry/. Svakako u našim uslovima, teško da bi bilo koje dnevne novine (a najtiražnije imaju oko 200.000 štampanih primeraka dnevno), mogle da dostignu 280.000 pratilaca na Twitteru, koliko ima glavni nalog za feed vesti New York times,  (koji uz to ima i posebne kanale za knjige – http://twitter.com/nytimesbooks i  umetnost, u želji da ponudi „personalizovanu interakciju“ kako navodi jedan od vodećih social media sajtova Mashable ).

Da ne bi pomislili kako smo samo mi u “ledenom dobu”, govori i podatak da “iako većina novina koristi Twitter, samo nekolicina dozvoljava korisnicima da „tvitnu“ priče direktno s njihovih sajtova“.

Ne želim da budem džangrizava i kažem kako smo u kamenom dobu. Jer, fakat, nismo. Neke se stvari menjaju. Polako se, više instiktivno i pipajući u mraku shvata da stari načini rada ne mogu više da opstanu, da je kriza prizma kroz koju će se prelomiti ko je sposoban i zaslužuje poverenje, a ko će potonuti u mulju zbog okoštalosti i nemogućnosti da se da u trk, kad je već na startu zakasnio.

Neke od postulata novog doba – modernog, brzog, interaktivnog informisanja, koje je potrebno savremenim, prezaposlenim ljudima, naši mediji već primenjuju na svojim sajtovima:

-          Za razliku od prethodnih godina, danas veliki broj njih ima RSS feed, pokušavaju da budu „ril tajm“ (real time) ažurirajući vesti i sadržaje i pre nego što se pojave u štampanom izdanju, ubacuju se video snimci, pozivaju poznati da bloguju, dozvoljavaju se komentari… Ako malo pronjuškamo netom, videćemo da smo mi sada tamo gde su zapadni medji bili 2007. i 2008. godine, bar kada je korišćenje ovih „alata“ u pitanju. Mnogi mediji širom sveta prolazili su  sličan put (ali, avaj kod nas se teško kroz istoriju išta izvlačilo i iz svojih grešaka, a kamoli tuđih).

- Tiraži dnevnih novina, nedeljnika (periodike još žešće) padaju. Prihodi od marketinga su osetno smanjeni, mediji su evidentno u dubokoj krizi.  U toj situaciji, kada svaka redakcija ima novinara viška, ko još razmišlja o onlajn reputaciji, društevenim medijima i okretanju „virtuelnim“ čitaocima. A možda bi trebalo.  Koncept društvenih medija nije jeftin – traži posvećenost i znanje. Traži da razmišljamo malo kreativnije, da se , posle duuugo vremena kada su mediji u pitanju POTRUDIMO.

Da pokažemo da nam je stalo.

Čini se da su mediji odavno izgubili poštovanje prema čitaocima. Ako pogledate dnevne novine i televizije, videćete da je ogroman procenat sadržaja skoro pa identičan (eventualno samo upakovan u boje političke opcije kojoj se naginje).

Ozbiljne analitičke tekstove, koje samo u restolvima pronalazimo, kao i komentare i kolumne, sa trona su skinuli blogovi, jer su raspršili elitizam tih novinarskih žanrova i oduzeli tapiju da samo „odabrani“ mogu da obnaroduju svoje cenjeno mišljenje.

Naletela sam na sjajan članak Fila Bakleja (Phil Buckley)  o tome kako društveni mediji mogu da pomognu spasavanje  klasičnih. Kombinujući njegove ideje i dodajući malo sopstvenog začina, evo moje „tu du“ (to do) liste za naše (pre svega štampane medije) i njihov social media angažman:

-  Volite svoje čitaoce!

Oslušnite šta misle, šta žele da čitaju, pogledajte komentare na sajtu, odgovarajte na njih. Nemojte koristiti Fejsbuk i Tviter kao RSS feed, jer to onda može da radi i mašina umesto vas, zar ne?

-  Promenite, se ne boli!

Ovde ću citirati Bakleja, prestanite da se branite od promena, već počnite i sami da se menjate.  Čak 96 odsto pripradnika „generacije y“ u svetu ima pristup društvenim medijima, više od 70 odasto njih provodi NAJMANJE dva sata online, dok manje od polovine toliko provodi ispred TV-a.

- Ulažite u znanje i veštine

Znanje nikada nije bilo jeftinije i pristupačnije, ali potrebno je uložiti velike količine veoma skupog resursa – vremena. Stvarno, ni s najboljom voljom ne mogu da shvatim kolege koji odbijaju da nauče da koriste računar! na primer (a imala sam takvih „slučajeva“),  za društvene medije nisu ni čuli, i dalje umesto da krstare internetom razgovore spremaju u dokumentaciji…

Potrudite se da se oni koji kreiraju i prave sadržaj dodatno obrazuju i spreme za novo vreme, negujte njihovu kreativnost i nagrađujte angažovanost. Ako neće oni, ima ko hoće, bar je novinarsko tržiše (pre)zasićeno radnom snagom

- Prilagodite se čitaocu/gledaocu, probajte da mu ponudite maksimalno personalizovan sadržaj  – kroz RSS feed samo određenih rubrika i kategorija, njuzletere (newslettere), lično obraćanje na FB i Tviteru (da, da to zahteva vreme i posvećenost, ali gradi lojalnost, poput primera koji daje Baklej – ako u tvom omiljenom kafiću znaju kakvu kafu piješ, zašto ne bi novine koje čitaš znale šta voliš?

- Dozvolite da se „virus“ širi – omogućite da se sadržaji vašeg sajta što lakše širi dalje , da čitaoci mogu jednim klikom da podele (sharuju) vest.

- Učinite korisnike delom nove zajednice

Činjenica je da ljudi koji još uvek čitaju novine to rade ne toliko zbog informacija koje mogu da pronadju na mnogo mesta, već zbog osećaja koje im to čitanje daje. Društveni mediji daju sjajnu priliku da se stvore nove zajednice kod kojih će moći da stvore upravo takav osećaj pripadnosti, koji je vrlo bitan za lojalnost određenom mediju (ako mi ne verujete, pitajte na pr. dedu koji već 40 godina čita isti dnevni list

O tome kako to u praksi izgleda kod nas, u narednom postu.

Pobegla sam, priznajem iz stvarnog sveta, ovog mog stvarnog Beograda, jer ne mogu više da se davim u pitanjima, manje više istim koje sebi postavljam gotovo 20 godina. Zato sam se okrenula ovom izboru, koji su napravili momci iz Niša, ovogodišnji organizatori Blogopena 09, održanog 4. i 5. septembra 2009. godine.

I nekako sam baš prijatno iznenađena i zatečena da sam se našla u ovom malom, šarenolikom Balkanskom društvancetu. Ima tu svega, za svačiju dušu, i uživala sam čitajući.

izvor

Premda piskaram podugo, da nije interneta i sigurnosti prividne anonimnosti(koja je poodvano bivša anonimnost), sumnjam da bih se ikada usudila da negde nešto objavljujem. Ohrabrena  lepim rečima prijatelja pesnika  nekoliko puta sam se jada osilila pa poslala neka moja pisanija na konkurs. Ili nisu stigli na vreme, ili nisam ispoštovala propozicije konkursa, ili se žiri pitao, Boože, o čemu ova uopšte piše . Tako da je Blogopedija moja jedina nagrada, osim grupe mazohista koji čitaju moj blog

Ali, bez želje da umanjim vrednost izabranih radova(pa i svog) i dalje mi nije jasan princip po kojem autor mora SAM da predloži i pošalje postove i tekstove koje smatra kvalitetnim. Em mu treba malo aktivizma, em ima neobaveštenih, a sigurno i stidljivih, možda i onih koje mrzi da to učine. A sigurno je i subjektivan. Neki blogeri su problem subjektivnosti svog mišljenja rešili nagradjivanjem   ili anketiranjem na svojim blogovima. I to nije loše, ali mi se čini da bi predlaganje od strane drugih blogera(jednog ili više njih) dalo više povoda da se oseti kako diše mala blogerska zajednica na ovim prostorima.

Ostaje svakako dilema da popularnost nije uvek jednako kvalitet, ali on je u samoj definiciji blogovanja taako amorfna i ukusima podložna stvarčica, da je o tome teško raspravljati. A u tom slučaju, kriterijum odabira morao bi da bude drugačiji, po nekom formalnijem principu, koji bi onda, logično poništio njegovu poluformalnu ideju.

BlogOpen, koji polako, bio formalan ili ne, s namerom da „geekovi“ i „geekovi wanna to be“ razmenjuju znanje ili iskustvo, ili se druže, postaje polako institucija. Kako će se dalje razvijati i kakva ga sudbina čeka, videćemo, u septembru smo čitali utiske,  izveštaje , malo „okasnele izvešaje“:) , poglede „sa strane“.  Neki su se baš bavili ovim neformalnim blogerskim okupljanjem, a da sve ne ostane na pukoj razmeni „ćoraka“, pali su i   predlozi i vizije kako bi sve to ubuduće moglo da se  “upakuje”.

Za početak, dobro bi bilo da blogeri znaju, da neke ideje ne mogu da se realizuju same od sebe, bez obzira na nas gomilu tapšača koji idemo okolo i vičemo „sjajno“. Bez obzira na neformalnost i OO(organizacioni odbor) kao i šetajuću lokaciju, BlogOpen mora da ima generala, malog od palube, režisera, kako god nazvali tu osobu ili osobe. Da osmisli, drži na okupu paučinu koja povezuje sve, da svojom vizijom i autoritetom širi dalje ideju. Ne pametujem, sublimiram svoja iskustva, koja su doduše iz potpuno drugog svreta, ali podrazumevaju neophodnu ideju, viziju, dobru volju i zagriženost za dobre stvari koje imaju smisla.

Pošto se slegla prašina oko Niške borbe u rovovima, možda je vreme za odlaganje ordenja, prebrojavanje ranjenih i taktiku za sledeću borbu. Za početak, sajt BlogOpena popuniti arhivom od prethodnih godina, staviti Blogopediju 09, kao i one prethodne.

I ovu malu četu blogera upakovati u jedan PDF, kao što ste i obećali

Za kraj, ko je stoički izdržao da stigne do kraja:

Izbor Blogopedija 09, koji su prikupili i uredili Slavko i Srđan.

• Aleksandar Ilić – Pronađena grobnica Aleksandra Makedonskog

• Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije

• Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu

• Nenad Obradović – Maloj M

• Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela

• Nebojša Radović – Deca i računari

• Zoran Tomić – Arhimedov blistavi um

• Miljana Mladenović – Život na Web-u u crticama

• Marija Spasojević – Bez emocije

• Ivana Stoisavljević – Inkluzija

• Sladjana Marjanović – Savremena bajka iliti jedan ponovljeni od poodavno

• Milan Jakovcevski – Ljubov e…

• Milan Milošević – Deset godina kasnije još uvek smo živi i zdravi

• Dimitrovska Vasilka – Arheologijata na tvojata familija

• Ivana Križanović – Snopić svetle mudrosti

• Magdalena Arnaudova – Vraќanje vo realnosta

• Filip Mladenović – Vrhunac Pink kulture

• Milica Lazarević-Jekić – Da te grlim

• Ogi Sinko – Eden ubav den, može i porano

• Miloš Petrović – Zašto je važno da jedna kompanija vodi svoj blog

• Ivana Momčilović – Kako sam zavolela sebe

• Elena Apostoloska – Matovska – Životot e fer

• Leonida Penka Bassa – Ahroma

• Milica Vučković – Bolesna bajka

• Miloje Sekulić – Bloggers Relations u praksi [post I] [post II]

• Larisa Ranković – Mediji na oštroj nizbrdici

• Dejan Pejčić – Sanjam

• Saša Radojčić – Srpska književna blogosfera

• Miloš Krneta – Dan kada ćemo se osloboditi papira

• Slobodanka Boba Đuderija – Majkuim

• Ristić Miljan – Ljubavnik

• Dragana Đermanović – Carpe Diem

• Sanja Rastovac – Priča o gospođi Marini

• Suzana Janačković Živković – Zamisli

• Marija Đokić – Sve njihove ljubavi

• Dragana Pušica – Voćna torta sa višnjama i ribizlama

• Zoran Trklja – Nisam dovoljno bogat da kupujem skupo

• Marica Blečić – Vinski Raj

• Emina Krstić – Mali ničega i mnogo svačega

• Saša Stamenković – Autentični su u manjini

• Etarget – Zašto se oglašavati na internetu 2. Kontekstualna PPC reklama

• Vladimir Mirosavljević – Coolares, bend koji zaslužuje šansu

• Meri Filipovska – Vek Od Denovi.

• Nadica Trenceva - Karantin

• Tatjana Kozica – Ti si birao

• Gorjana Jordanovska – What am I to you?

• Višnja Dimić – Muškarci i gubitak kose – strašna stvar!

• Darjan Radenković – Kafanski bluz

• Tanja Stanić – Otkucaji

I prošlogodišnja Blogopedija 08, koju možete da vidite ovde i Blogopediju 07 koju NE možete da vidite ovde.

Uživanje u svetu blogova je poput odvođenja deteta u ooogromnu prodavnicu punu slatkiša, od kojih ne zna koji pre da odabere, pa trčkara od jedne do druge gomile. Za poslednjih 5 godina više puta sam otkrivala tu čarobnu šumu i uz velike pauze izazvane privatnim rezovima u životu, ponovo u nju zalazila. A ključ hodanja kroz šumu je valjda, izabrati drveće koje vas inspiriše, koje želite u svom dvoruštu, da vam pravi hlad dok uživate u jutranjoj kafi

Ali, mora da se pazi, jer u blogerskoj šumi nekada može da se zaluta u silnom drveću – lepota blogova jeste u njihovoj raznovrsnosti začinjenoj (za mene dobitnom kombinacijom) informacije – plus- stav- plus – prepoznatljiv stil- veština dobre komunikacije. A moja prirodna radoznalost i želja da vidim, čujem, pročitam i naučim što više, dovela je RSS mnogih blogova u moj Google reader. I svakodnevno uživam u duhovitim opaskama, čitam zanimljivosti, učim, „kradem“ cake od iskusnijih, boljih, čitanijih.

Za Blogday, uklopiću se u tradiciju i podeliti s vama moje trenutne favorite. Poređane onako kako su mi pali na pamet, a svima je zajedničko da osim što su zanimljivi, poučni, s jasnim stavom.

- Mahlat  – ubistvena, „Žena s mudima“ (ne, njen blog nije „ženski“), kaže pravo u glavu ono što bi drugi možda pomislili, ali nikako rekli. Neke od najboljih analiza onog što politički korektno zovemo penis i vagina pročitah baš kod Mahlat. Uživam čitajući je, vrlo često mislimo jako slično, samo ona to mnogo bolje verbalizuje J

- Nadžak - njegova džangrizanja podsećaju me na priče jednog od Štrumpfova, onog što mu stalno nešto fali. Opisuje sebe kao namćora, večitog kontraša i baksuza. Al ne bih ga ja menjala, baš takav treba blogosferi.

- Moošema - Retko jasna, sa stavom, pismena (nije zanemarljivo verujte), pitka, ali komplikovana. Nad svakim postom se zamislim.

- Miss Cybernaut – bivša koleginica, danas u svetu e – marketinga i PPC – a. “Geek chick” kako sama kaže . Žao mi je što je nema češće, svaki post ritualno iščekujem. Dal’ je urođeni talenat ili naučeni fini osećaj mere nije ni bitno. tek, ona zna kako treba koristiti lični blog kao sredstvo promocije rada, alat komunikacije, izvor edukacije, a s druge strane kao personifikaciju ličnosti koja iza postova stoji.

- Dragana Đermanović – uzburkala je svojom pojavom žabokrečinu lokalnih balkanskih PR voda, mislim da to sjajno radi i sa uživanjem pratim njen blog i učim.

- Pedya je relativno nov bloger, ali poznat  mnogima u online svetu. Jako mi se dopada ono što je do sada napisao o komunikaciji i njenim pojavnim oblicima, korisno, pitko, s merom.

Ovo je samo malecni isečak spiska blogera koje s pažnjom čitam i pratim. Namerno sam izostavila neke blogove, koji su toliko popularni da je moja preporuka suvišna, jer svako ko zaviri u blogosferu ubrzo neizbežno „naleti“ na njih – Blogowski, Deda, Eniac, Aničić , Urošević (svaka čast na promociji ćirilice), Dragan Varagić …