Čini se kao prilično važna novost vezana za blog i domaće blogere, a online zajednica kao da je propustila da je primeti (valjda zato što se tako selektivno oduševljava pojavama): u nekoliko novinarskih tekstova  u onlajn izdanjima domaćih dnevnih novina citirani su i kao izvor  informacije iskorišćeni tekstovi blogera!

Najpre je  pre nekoliko dana u Kuriru citiran i likovan tekst blogera AmitzaDulnikera vezan za Anonimuse i rušenje Fejsbuka, ali, za mene lično i novinarski daleko je interesantnije bilo to što su dva medija - Blic i Kurir, citirali i kao izvor koristili  Tango six blog, blogera (i  vojnog  i vazduhoplovnog novinara) Petra Vojinovića.

U pitanju je „afera“   oko kvara na jednom JAT-ovom Boingu i  vraćanja, odnosno nevraćanja ove letilice za Srbiju. Evo šta mi je Petar rekao na tu temu:

„Dva su medija prenela priču, koju sam  prvi objavio. Najpre  ju je  preneo Blic sa dopunom  izjave Jat zvaničnika koji  nije govorio istinu. Tu laž sam ja raskrinkao na blogu,i onda je to raskrinkavanje objavio Kurir“.  

Činjenica je da je Petar novinar, i da njegov Tangosix blog,  po sadržaju a i formi više  liči  skup na novinarskih tekstova (pa i Petar svoj blog definiše pre kao news blog), nego na blog,  ne umanjuje važnost toga što se dogodilo.  Pre kazuje na način  kako stručnim, uže profilisanim blogovima,  pišući o materiji koju dobro znaš,  može da se ostvari kredibilitet na internetu (a koji  su donedavno pojedini novinari  žestoko dovodili u pitanje). Petar je aktivan član online zajednice,  društvenih mreža, novinar u časopisu „Odbrana“,  Tango six blog vodi već četiri godine,  pa  ga novinari koji prate sličnu tematiku i lično poznaju a i prate preko društvenih mreža.

U konkretnom slučaju, priča je krenula sa Tvitera:

Old school, new media

„Prvo sam najavio da se nešto dešava, (načuljili su uši) i nakon nekoliko sati sam objavio post koji su oni preneli u rekordnom roku, dopunivši vest izjavom zvaničnika (preko Tanjuga). Meni je samo to nedostajalo ali sam odlučio da nema potrebe za tim pošto sam imao nekoliko kredibilnih izvora na kojima sam zasnivao svoju priču. Isti tok priče je bio sa Kurirom“

objašnjava Petar. Mada većina ljudi koji prati blogove zna za Vojinovića i zna da on kao novinar koji prati vojsku /avijaciju prilično predano i stručno prati te oblasti, šita čitalačka publika to ne zna, pa je trebalo po mom mišljenju to objasniti u tekstovima u ova dva medija.

Zanimljivo je Petrovo mišljenje da

„Blic, Kurir, Novi Magazin od pre nekoliko meseci intenzivno prate društvene mreže i tu pored zanimljivosti traže priče. Dakle nisu samo estradne „gluposti“  na radaru. Moj zaključak je da su sve redakcije prilično napredne što se praćenja društvenih medija tiče, preuzimanje bloga kao izvora je druga priča. Zasniva se na kredibilitetu bloga i proceni da li je ta priča odrađena kako treba. Rasprava blogeri – društveni mediji – novinarstvo je već sada besmislena i Miloš Đajić je jednom lepo poentirao – tačno je, ima svakakvih gluposti ali i amater može prepoznati kredbilnu online vest. To je svrha online alata. Da profesionalcu iz neke oblasti omogući besplatnu, brzu i merljivu platformu“.

Smatram da se oko tog događaja uvezalo nekoliko bitnih stvari, koje do sada nismo imali prilike da srećemo u print medijima, njihovom odnosu prema onlajn medijima i društvenim mrežama.

Zašto je ovo važno?

• Iskorak ka savremenijim onlajn izdanjima medija, ne samo „prepisanim“ novinama. Sajtovi naših medija često izgledaju kao novine prekucane i postavljene na ekran. Takav način razmišljanja u poslednje vreme se dosta menja, koriste se sve prednosti Interneta  – multimedijalni sadržaji koji objedinjavaju više medijuma za komuniciranje, korišćenje društvenih mreža, user generated content, dvosmerna komunikacija,  ali je činjenica da ćete i dalje teško sresti tekst na onlajn izdanju dnevnih novina koji je prilagođen za web, a nije samo prekucan. Blic sa svojom intergisanom redakcijom čini neke dobre pokušaje u tom smeru, ali i dalje im nedostaju kvalitetni novinari za web, ili dobri onlajn editori koji bi menjali osnovne tekstove, namenjene printu. U ovom slučaju, slažem se sa onim što mi je Petar napomenuo  – tekstovi u kojima je Tango six citiran i linkovan, pojavili su se samo u onlajn, a ne i u print izdanjima novina.

“ Ni Blic ni Kurir nisu svoje tekstove o ovome objavili u print izdanjima. Mislim da je to dobra odluka. Na početku vesti su stavili link ka mom postu što daje kontekst priči a to je nemoguće uraditi u printu. I naravno bitnije mi je da mi se blog ili ime pojave online. Print je nebtan, print je spor a kao što se iz ovoga vidi, online mogu funkcionisati stara dobra pravila offline novinarskog esnafa“ – kaže Petar.

• Linkovanje! I ovo je lekcija koja izgleda počinje da se primenjuje. Bez obzira na  priču o neophodnosti/prednostima linkovanja u web tekstovima i   o dodatnom kvalitetu koji se na taj način dobija,  online izdanja štampanih medija donedavno su veoma retko linkovala sadržaj, a i kada su to činili, bili su to interni linkovi. Situacija da se linkuje bloger do sada je bila nezamisliva. Čak ni „dopisnici sa Tvitera i Fejsbuka“, kako je Miloje Sekulić krstio pojavu da se u novinarski besmislenim tekstovima prepričavaju  „selebriti“ tvitovi i statusi,  ne linkuju te statuse, tvitove, čak ne stavljaju ni printskrin

• Praćenje, a ne samo vegetiranje na društvenim mrežama! Naši mediji shodno celokupnoj društvenoj situaciji, dobrano kasne sa novim trendovima. Tako je i njihovo pojavljivanje na društvem mrežama ličilo (a kod nekih i sada tako izgleda) na slona u staklarskoj radnji, niti su ih koristili valjano, niti su prepoznavali značaj i neslućene mogućnosti istog. Od momenta kada sam pisala o korišćenju društvenih medija, neki su drastično napredovali, neki su ostali na istom. Ali, činjenica je da su počeli ZAISTA da prate društvene medije kao način da oslušnu javno mnjenje, dobiju brze informacije, ili kao u ovom slučaju  ili nekim drugim slučajevima, čak i izvor informacija.
• S druge strane, ispada da  nije tačno da novinari nemaju u fokusu blogove, već samo da nije bilo interesantnih blogova Imaće ih sve više, ali je stvar u tome da se prate specijalizovani, ili blogovi koji donose specifičnui informativnu vrednost za novinare.  I kod nas će blogovi evoluirati od neinteresantnih ličnih dnevnika (bar su ih tako mediji videli) do  interesantnih, ciljano usmerenih i informativnih blogova (ako ih bude samo oko pet odsto, to će i dalje biti značajan  broj), koji daju neku novu vrednost -  drugačiji pogled, mišljenje, informacije iz drugog izvora.

•  I dalje ostaje otvoreno pitanje pažljive provere kredibilnosti izvora, u ovom slučaju blogera, a na konkretnom primeru može se videti da je lako proveriti kredibilnost nekog  ko je aktivan na Internetu i na društvenim mrežama.

“ Budući da sve kanale društvenih medija koristim intenzivno sigurno sam nekima od njih i tako ušao u radar, sa dosta njih se poznajem i takođe u poslednjih nekoliko meseci me zovu za pomoć oko pokrivanja vazduhoplovnih tema ili za komentar. Dobri primeri za to su recimo Novosti (zajedno sam sa Radetom Dragovićem radio na priči oko prodaje aviona iz Muzeja Vazduhoplovstva,) i recimo Blic me je zvao za komentar oko „Titovog svemirskog programa“ .

• Interesantno je i  pitanje kako da novinari koji bloguju urede odnose sa medijem za koji pišu. Način na koji će se novinar/blger odnositi prema istim temama, šta će pisati za medij za koji radi a šta za blog, da li će umeti da diplomatski drži neke odnose ( i ne zatvara vrata zadnjicom), kojem mediju će, kada i zašto dati prednost, sve su zanimljiva pitanja koja će morati da  rešavaju oni koji se bave novinarstvom i bloguju (ili koriste bilo koju drugu platformu za širenje informacija).

U Petrovom slučaju, kako kaže postoji dženlmenski dogovor oko nekih pravila:

 “ od samog početka imam dogovor sa urednikom da se sve od izveštavanja i vesti uvek prvo objavi u Odbrani, pa na mom blogu iili prvo na sajtovima Ministarstva Odbrane,  pa na mom blogu. Redovno tvitujem sa tih dogadjaja ali nikad ekskluzivno i nikad da kršim specifična pravila Ministarstva Odbrane po nekim osetljivim pitanjima.

I da se složim sa Petrovim zaključkom 

Mislim da će kvalitetne specijalističke blogove mediji pratiti intenzivnije u bliskoj budućnosti i da to već rade. Običan čitalac može vrlo jednostavno da razluči kredibilan i informativan blog od onoga koji to nije, edukovani i praksiran novinar to može još brže i bolje da skapira.

 

Realnost, novinari se okreću alternativnim mestima za inspiraciju, izvore i ideje

 Pogledajte i  zanimljivo  istraživanje koje je sproveo Brodeur, a čiji je zaključak da blogovi ne samo da utiču na brzinu i dostupnost, već i na uređivački  ton i pravac izveštavanja.

Da li profesionalna deformacija ili zdrav razum, tek i nesvesno vesti iz medija odmah klasifikujem prema tome da li uopšte imaju osnovna obeležja pravilno napisane informacije, i osnove objektivnosti (ups ovo je vrlo klizav teren, ali se nadam da ćete razumeti na koju vstru osnovne objektivnosti mislim) -  Potpuno vam je kao i meni jasno da se u današnje vreme očekivati „nezavisnost“  i univerzalnu objektivnost medija vrlo je utopistički stav, jer hteo ili ne,  medij  je nužno zavistan – od novca, pa ćemo ako pratimo trag novca lako otkriti i uticaj, ma koliko suptilan i običnom posmatračkom oku nevidiljiv. I to je realnost, naša i svetska.

Ali, problem nastaje kada su poturanja, neobjektivnost i mazanje očiju toliko veliki da s jedne strane prosto vređaju zdrav razum, a s druge strane i kao takvi opet primaju među čitaocima. Onda vidite da kao nacija skoro da ne posedujemo medijsku pismenost ( i to će se koliko vidim obilato koristiti u predizborne svrhe).

Foto: http://media.tumblr.com/tumblr_ly7jjpHmeN1r1s0ej.png

Ali, ovde više mediji ni ne moraju da se dovijaju kako da nam prodaju muda za bubrege na suptilan način, ovde nam zabijaju balvane u oči. Što je najgore od svega, od tih balvana, mi, čitaoci ni trun ne vidimo…Novinarima  i novinama, čini mi se, veruje se više nego što bi trebalo. A evo i zašto. Umesto teoretisanja na ovu temu, navešču i obrazložiti primer od pre nekoliko dana:

Blic mi je još poodavno upao u oči kao veoma žuta, često neprofesionalna i podosta režimska medijska kuća ( i ovo je moje lično mišljenje i nema nikakve veze s tim što sam zaposlena u konkurentskoj kompaniji).  I dok javnost tek na tanjiru dobija mrvice toga kako i na koji način im vlast plaća za novinske objave???, kao da sve forme političkog i ekonomskog pritiska nisu dovoljne, nekada stvarno ne mogu da verujem da se toliko ogoljavaju u svom delovanju:

U pitanju je vest o tome da dva generala JNA, Momir Stojanović i Božidar Delić privatnom tužbom, zbog toga što je ustavni sud ocenio njihovo penzionisanje kao nezakonito,  traže od države da im isplati razliku između plate i penzije za dati period. Obojica se već godinama povlače po sudovima zbog ovog spora, i ako je sudeći po Vrhovnom sudu, u pravu su.

Evo pogledajte kako izgleda vest koju je pustio Blic:

Sve počev od naslova kakav NE sme da se pojavi ni u jednom mediju, nikada, preko paušalnih ocena, mešanja u rad sudstva, pozivanja na moralnu odgovornost tamo gde se radi o zakonu, preko toga da nije ispoštovan NIJEDAN postulat dobrog novinarskog izveštaja, ukazuje na to da je ovo  verovatno plaćeni pamflet.

1. Naslov ne sme da bude moralna ocena, ni bilo kakav vrednosni sud, još manje presuda

2. Tzv. glava izveštaja, pošto toga ovde nema nema nijednu inormaciju koja tu pripada, osim one da je tužba protiv države podneta. Osmah posle glave ide tzv. begraund gde se objašnjava pozadina dogadjaja, koji je opet toliko neobjektivan i lično mišljenje, da mi je neverovatno da je ovaj tekst prošao uredničku kontrolu ( a u stvari to najviše govori o uredničkoj kontroli zar ne?

3.  Ostatak teksta je nabrajanje paušalnih (ličnih, redakcijskih??) ocena, koje ne da nemaju veze sa novinarstvom, već bacaju ljagu i sramotu na isto.

4. Ne postoji NIJEDNA izjava nijednog aktera, pa je potpuna fama na osnovu čega se nižu silne rečenice u izveštaju.

5. Premda izveštaj nikako nema ulogu da postavlja teze i dokazuje ih, ovde se teza ne samo postavlja već i zamenjuje – pa je glavno pitanje visina prihoda generala (valjda bi da imaju manje penzije imali veće zakonsko pravo ili bar po Blicu moralno pravo da tuže državu), i postavlja se pitanje njihove moralnosti, a ne to da li su smenjeni po zakonu ili ne.

Po mom mišljenju, naravno da niko ne treba da bude amnestiran postavljanja pitanja, pa ni generali o kojima se radi: Smatram da bi bilo sasvim u redu  napraviti (istraživački) članak na temu, čija je greška što će država morati možda da isplaćuje razliku u novcu zbog nezakonitog penzionisanja, i da li ima zakonskog osnova za ono što generali tvrde,  ispitati na primer situaciju koja se pominje da generali primaju i penziju i poslaničku platu, napraviti članak na temu motiva takvog postupanja generala (gde bi suprostavili različiti argumenti, akteri i oni koji mogu o tome da daju stručno mišljenje ), čak i priču o odnosu moralnosti i zakona. Ali, ovako je više nego jasno da nije u pitanju nikakvo „istraživačko novarstvo“, već lični napad na pomenuta vojna lica, naročito jer su politički aktivni, i to naravno u opozicionim strankama.

Posle ovog teksta, u Blicu su izašla još dva sa istom tematikom, ali ovaj put su bar donekle ispoštovali osnovne novinarske forme i neka od pravila, mada su im zaključci, kao i redakcijska oprema daleko od objektivnih.

Lažno rodoljublje i realna gramzivost generala

Generali prekršili Kodeks

Ono što je meni lično najviše zasmetalo, nije toliko neprofesionalizam ove medijske kuće i očigledna malicioznost,već potpuno nerazumevanje čitalačke mase i masovno podleganje spinovanju. Ovu „vest“ su preneli osim B92, mnogobrojni sajtovi i  agregatori 99 odsto komentara čitala su povika na velike generalske penzije i plate i još veću nemoralnost generala. Na pitanje koje je glavno: da li je zakon prekršen ili ne i ko je kriv ako će državas zbog toga izgubiti novac  odgovorio je tek zanemarljiv broj ljudi. Nije ni čudo, kada nam je medijska pismenost gotovo potpuno nepoznata katergorija, kada sve vesti gutamo u cugu (jer da bih saznala iole širu i bolju informaciju od Blicove potrošila sam više od dva sata, a to sam uradila samo zato što sam bila profesionalno iziritirana, običan čitalac to jednostavno ne bi uradio),  a gotovo i da ne razmišljamo svojom glavom.

U konkretnom slučaju, objašnjenje glasi ovako:

Božidar Delić naglašava da je tri puta penzionisan – jednom rešenjem tadašnjeg ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića 2004, a drugi i treći put ukazom Borisa Tadića, kao predsednika Srbije. Kako objašnjava, prilikom prvog penzionisanja, u postupku koji je pokrenuo, Delić je naveo da nije ispunio nijedan uslov za penziju, što je Vrhovni sud Srbije potvrdio u presudi. Ponovo je penzionisan 2008., kako tvrdi i tog puta nezakonito i ponovo se žalio i dobio spor pred Vrhovnim i Upravnim sudom. „Maja 2011. pozvali su me i rekli da nemaju formacijsko mesto za mene u Vojsci, i složili smo se da ponovo bude pokrenut postupak za penzionisanje i 15. septembra sam treći put penzionisan.“ Samim ovim, kako objašnjava Delić, po odluci suda, njemu se do tog datuma računa aktivna vojna služba, i postoji zakonska obaveza da mu bude isplaćena razlika između penzije i plate koju bi tih godina imao.

U vreme kada je medijska scena nejasnog vlasništva, izložena najrazličitijim pritiscima, veoma je teško baviti se iole profesionalnim novinarstvom. Ali, zanima me da li neki „novinari“ i „medijske kuće“ znaju da će novina, a i čitalaca biti i posle izbora 2012?

Prva znanja koja sam o PR (public relation) – stekla, bila su, logično, iz ugla novinara. I mada im to svakako nije jedini, ni najbitniji deo posla, onima koji se bave odnosima s javnošću, kontakti sa novinarima su važni. Zato me i nervira što ga nekada previše  olako shvataju, a posle se pitaju – zašto nema rezultata?

Probaću ovde da sumiram šta me je prethodnih godina strašno nerviralo u kontaktu sa PR osobama, a vezano za moj, novinarski posao:

1. Slanje masovnih, bezličnih mejlova -  Novinari svaki dan dobijaju mnogo i – mejlova.  Otvoriće uglavnom one koji najavljuju važne događaje (mada za njih uglavnom podestnike dobijaju telefonom, videti tačku 2.), one od ljudi u kojima su u dobrim poslovnim odnosima, kao i one koji im pružaju zanimljivu informaciju još u naslovu. Ostale će možda otvoriti, ali kad vide bezličan i- mejl, poslat masovno na mnoge adrese (koje nekada, da nevolja bude veća nisu iskopirane u BCC već u CC liniju, pa tako kao na dlanu imate sve  i – mejlove korisnika kojima je poslato),  brže bolje će ga zatvoriti. Ili, još gore, ako im nekoliko puta pošaljete takav  i- mejl, više niko neće gledati temu pisma, već samo od koga je, i ići će automatski na „otpad“. Još manje je profesionalno poslati na primer novinaru koji prati zdravstvo informaciju da je izašao novi model automobila i da je predstavljen na Sajmu automobila. Šta on da radi sa tom informacijom? Osim što će zaključiti da PR ne radi dobro svoj posao…

Izvor fotografija

2. Bez follow up-a: Pre neki dan sam proverila posle duže vremena poslovni mail. Razlog je prost  – na porodiljskom sam odsustvu i trenutno ne radim. Kad me nije šlog strefio od količine mejlova (iako sam uredno skoro svim svojim saradnicima najavila odsustvo). Kako sam zbog rizične trudnoće morala rano na trudničko, a zatim i porodiljsko odsustvo, na radim duže od godinu dana. Ali, to nekim predstavnicima PR službi nije jasno, pa uporno šalju, šalju mailove, najave, saopštenja… I nikome nije palo na pamet da me pozove, pita da li sam dobila i- mejl, da li sam videla najavu, da li ću prisustvovati konferenciji, da me pita kako sam? Nije teško ponekada pretresti mailing listu. Ovde moram da se ogradim da je ova praksa primetna kod onih koji se bave odnosima s javnošću u državnim službama, ministarstvima i slično, a gotovo je nema u agencijama. Ali mi, kao baksuzu i to smeta, jer znači da od naših poreza plaćaju tamo neke službe koje ne rade dobro svoj posao…

3. Slanje tupavih i još gore, nepismenih saopštenja – Pisanje saopštenja za medije je valjda druga lekcija iz Odnosa sa javnošću (prva je valjda da nikada lošim radom nećete prodati proizvod dva puta, i da rezultati ne dolaze preko noći). Valjda i vrapci na grani znaju da se pri pisanju saopštenja valja voditi dobrom praksom pisanja vesti – u prvom pasusu daš informaciju, razradiš u još tri pasusa i dosta je. Ako imaš još „mesa“ koje novinarima treba, to staviš u poseban dokument. Tako da onaj, ko je u žurbi može da uzme saopštenje, a kome treba „prežvakan“ materijal , dobiće i to. Mnogo ređe sam dobijala ovakve materijale, od onih „drugih“.

4. Spamovanje   – Slanje istih mejlova do besvesti, slanje na sve moguće kontakte novinara, slanje svim novinarima koje poznajete, mogućnosti su velike.  Za utisak, pogledajte pod tačkom 3

5. Trpanje u isti koš -  Ako želite da prenesete poruku, novinar je u prvi mah vaš primalac poruke, ali i vaš kanal. Zbog te dvostruke uloge ga pazite, i nemojte sve novinare trpati u isti koš.  Vaša dužnost je da ih dobro znate (naročito tzv. sektorske novinare koji prate tematiku institucije/firme koju prestavljate). I zato je jako glupo i neprofesionalno da komunicirate isključivo formalno, ili masovnim porukama, ili na isti način prema svima. To vređa inteligenciju.  Posmatrajte nas kao individue, a ne kao hodajući materijal za „fini pritisak“ i spinovanje „pogodnih“ tema. Na taj način doći će  i ROI.

6. Pogrešna procena o „potkupljivosti“ – da li vi zaista mislite da novinari dolaze na neke „evente“  zato što će popiti besplatno piće, dobiti notes ili ćete ih poslati na ručak na Babe? Čast izuzecima, koji bacaju ljagu na sve novinare, ali nemojte se prema nama ponašati kao da smo niža vrsta, koja se, zbog loših primanja može lako potkupiti. Iako je javna tajna da su neki novinari “ na platnom spisku“ pojedinih kompanija, nema razloga da se sa ovom vrstom predrasuta prilazi novinarima,  Na kraju krajeva, takvi „saradnici“ će  kad tad narušiti i vaš kredibilitet, a igranje reputacijom zarad kratkoročnih rezultata nikome nije donelo dobra.

7.  „Pritiskanje“ da se nešto objavi -  Malo je kontradiktorno, jer ako se tako malo značaj pridaje novinaru, kako to odjednom mislite da se on mnogo pita da li će neki tekst biti objavljen ili ne? Bez obzira na lične simpatije, prijateljstva, obećanja, neke stepenice ne mogu da se preskoče. A to je urednik. Šef. On filtrira. Nekada i iz pogrešnih, nekada iz jasnih, nekada iz neprofesionalnih razloga. Ali, novinari (najčešće) nisu krivi što nešto nije izašlo u novinama. Osim onih slučajeva kada ne znaju uopšte da piš,u pa upropaste tekst, ali to je za drugu temu… Dok vi pritiskate nesrećnog novinara, niste se ni setili da je u njegovim rukama malo moći i da „pomoć prijatelja“ treba da tražite na višim instancama. Ako vam uopšte takva praksa treba – u našim Piarovskim vodama raširena, a neki koji znaju više o PR- u  krstili bi ovako ponašanje ne baš lepim rečima. Za promenu, pogodite nas nekada nekom lepom, pitkom pričom, ili malom ekskluzivom, znaćemo da cenimo!

8.   Izigravanje „živog zida“ i „topovskog mesa“ Potpuno je jasno da ne treba direktor/menadžer/važna ličnost da se uvek javlja novinarima na telefon i svakodnevno ćaska s njima. Ali poenta odnosa sa medijima nije  jednosmerna komunikacija – da mediji budu tu kada su potrebni, a da se prema njima postavi zid kada neko slučajno proba da probije „oklop“ izvan izlizanih fraza u saopštenju i šturih, napamet naučenih rečenica nadležne osobe u izjavi. Ako kažem da mi treba izjava ministra, direktora, ma koga da zastupate, ona mi treba, vaše je da se polomite da mi to omogućite. Kakav će biti sadržaj te izjave, da li će vaša taktika biti takva da će se reći okruglo pa na ćoše, to je manje važno, ali deo vašeg posla je da učinite glavne/odgovorne/ važne DOSTUPNIM. Tu lekciju doduše možete da naučite i danas, koristeći društvene medije, gde je konačno novinarski san – dvosmerna komunikacija i reciprocitet postao realnost, a neki političari se već odlično snalaze i (zlo)upotrebljavaju blagodeti ovih tehnika.

9. „Tante za kukuriku“ – Probajte da gledate na novinare kao na saradnike, poznanike, nekada čak i prijatelje. Nemojte samo meriti ko je kome koliko učinio, zaradio, koliko  usluga napravio. Jer, to ne ide tako, nije to pijaca ni trgovina. Gradite iskren i dvosmeran odnos poverenja sa novinarima, to će vam se UVEK isplatiti. Ali, nemojte apotekarskom vagom meriti koliko je ko kome sada dužan. Jer, kao što su vama vezane ruke, verujte, i novinarima su.

10. Oglasi se plaćaju! Nemojte nikada, nikada, nikada tražiti od novinara da vam u novine pusti ono što bi u njegovoj firmi trebalo da radi oglasno odeljenje.

Umete li da čitate medije?

Umete li da raspoznate ko stoji iza neke informacije, zašto je plasirana, kome je namenjena, kako je „fino štelovana“? Da li uopšte, u sveopštem skakanju sa informacije na informaciju imamo vremena i izbora da se zapitamo vrede li te one naših potrošenih minuta. Da li većina nas problem rešava generalnim svrstavanjem medija na pouzdane i nepouzdane i kao takve ih prihvata, bez mnogo rada na sopstvenoj (a i tudjoj) medijskoj pismenosti?

Neka štiva mogu da budu sasvim solidna  osnova ne samo za pisanje već i za čitanje novina. I ne samo za novinare, već i za građanske novinare, blogere, blogere koji imaju ambiciju da budu novinari, ali i sve one koji se medijima bave na bilo koji način.  Upravo izašla knjiga Velimira Ćurgusa Kazimira će cenim, biti korisno štivo ne samo srednjoškolcima u pilot projektu u srednjim školama koji je pomoglo Ministarstvo kulture, već svima koji bi da pišu, a trebaju im osnovna znanja  i osnovna regulativa. Ova knjižica obraća se pre svega srednjoškolcima,  mada, posle pročitane knjige, imam utisak da ona svojim stilom i jezikom nije poptunoprimerena toj populaciji (da ne kažem da im je dosadna), i da je za nešto starije.

Izraz medijska pismenost mi se veoma dopada, jer implicira da današnji konzument vesti i informacija ne sme da bude „tabula rasa“ kada je u pitanju shvatanje šta je novinarstvo, kako funkcionišu savremeni mediji, na koji način se vesti produkuju, filtriraju, plasiraju, kakve su slobode i ograde novinara. Smatram da je važno da prosečni čitalac ima makar neku predstavu o ovome, jer nepoznavanje, ili medijska nepismenost podstiče opasne generalizacije o novinarima, novinarstvu, ili pojedinim medijima.

Izvor fotografije

Autor dajući kroki današnje medijske scene dobro primećuje da iako nema otvorene cenzure, kao nekada:

„Umesto cenzure, danas imamo tržište i monopole,  i mešovite političko – finansijske pritiske  na medije i novinare“.

Ovakav poredak stvari dovodi novinarstvo u vrlo jadnu poziciju, jer su forme pritiska mnogo suptilnije, teže za podnošenje, neprimetnije (sindrom kuvane žabe), i konzumeru medijskih sadržaja manje uočljive.

S druge strane, internet i društveni mediji doneli su nam, osim klasične novinarsko – uredničke filtracije, filtriranje stvarnosti koje nam „uređuju“  njuz fidovi (news feed) naših prijatelja, naši rss čitači,  tviter (twitter) statusi. Kao da nam gomila trivijalnih i ne tako značajnih (po naš život) informacija zamagljuje poglede na onu nekolicinu bitnih, važnih i kvalitetnih. Dok one dođu na red, mi smo već ko zna gde, jer je naše vreme za informacije isteklo, ili nas je link po link odveo na neko drugo mesto, u žurbi da uzmemo sve i odmah!

Ćurgiuz Kazimir zato s pravom postavlja pitanje: koja je svrha medija danas, da li oni treba da nas informišu,  obaveste, obrazuju, užasnu ili samo zabave?

• Osim prilično šturog preletanja kroz podelu redakcije, autor se bavi novinarskim žanrovima, dajući komparativne primere kako se ista informacija različito interpretira i obrađuje u skladu sa „politikom kuće“.
• Po mom mišljenju tematika koju je uzeo za primer ( Ćuruvijino pismo Miloševiću i sl.) takođe nije najsrećnije izabrana, jer verujem nije zanimljiva nekom ko se rodio  devedesetih…
• Autor se takođe bavi i „pisanijama“ koje se objavljuju u novinama a ne pripadaju strogo žanrovskoj podeli – izjava, demanti i daje nekoliko korisnih primedbi na ovu temu.
• Takođe, otvara jedno veliko pitanje, oko kojeg danas često lome koplja novinari i oni a druge strane – korisnici društvenih medija – pre svega Fejsbuka i Tvitera – da li je suština novinarstva u brzini ili istinitosti informacija?
• Još jedna značajna dilema, koja je verujem još više izražena kod svakog novinara koji razmišlja i o blogovanju i korišćenju društvenih medija je - ima li novinar pravo na lični stav?
• Autor se ovlaš dotakao  online novinarstva, pretraživanja i novinarskih sajtova koji mogu da budu korisni, a upoznaje i čitaoce sa  osnovnim korišćenjem  medijskog Ebart arhiva.

Knjigu možete pročitati ili snimiti sa sajta Medija centra

Sama ideja o upoznavanju današnjih srednjoškolaca sa osnovama medijske pismenosti mi se veoma dopada, kao i namera orgnaizatorap rojektada deci omoguće slobodno korišćenje medijskih arhiva. Nadam se samo da će ovaj priručnik, biti upotpunjen radionicama za decu, sa primerima i praksom.

Meni je, lično, priručnik otvorio još novih tema za razmišljanje, a i prodrmao me da razmislim o soptvenim filterima informacija i načinima na koje u poslednje vreme poklanjam poverenje određenim medijima.

Kopipejstologija (odličan izraz na čije autorstvo pravo polaže Siobhan,  u odličnom članku o slučaju „lažnog“ Nobela i površnosti novinara), je, između ostalog, sramni manir loših novinara – štrpnu malo odavde, malo odande (najčešće uzmu tekstove sa prve strane Google pretrage), potpišu  se i voila – eto „autorskog“ teksta.  Sramota!

Mahlat se umal’ nije šlogirala kad je videla da je TANJUG, naša najstarija novinska agencija, „maznuo“ kompletan tekst  o kišobranima sa sajta Tetka.rs.  I što je još strašnije, umesto da se posipaju pepelom, a neznalicu (bezobraznika) kazne i javno izvrnu ruglu, od njih ni glasa, prave se ludi. Nije strašno preuzeti tuđi tekst, to se danas masovno radi, a na internetu je to u duhu „sharing is caring“ , ali je OSNOVNO PRAVILO da se MORA navesti i pravilno linkovati izvor teksta.

A TANJUG tek nema opravdanja, oni, kako svoje, tako i ukradene tekstove PRODAJU. Od toga imaju benefit. Redakcije KUPUJU te tekstove (jer nemaju dovoljno svojih, jer nemaju dovoljno novinara, ili zanimljivih tekstova tog dana) sa idejom da su to autorski tekstovi, a ne ukradeni tekstovi.

Sramota čini mi se, nije dovoljno jaka reč da opiše pravu najezdu kopipejstologije u našim medijima. Pre neki dan smo u press klipingu Udruženja dobili tekst o vakcinama, objavljen u „Novom Magazinu“,  gde se kao jedan od sagovornika navodi naša članica iz Novog Sada, Tamara Radić. „Novinar“ Milan Marjanović je uzeo delove našeg teksta o vakcinaciji objavljenog na sajtu Udruženja RODITELj(koji je Tamara samo  priredila i koji je kada ukucate reč vakcinacija dece pojavi kao drugi tekst  na Guglu), a onda malo „štrpnuo“ i od ovog teksta pedijatra dr Gorana Vukomanovića  o prednostima i manama vakcina  (unapred se izvinjavam ako je Milan zaista dobio izjavu od Dr Vukomanovića, što opravdano dovodim u pitanje).  Dragi kolega, to NIJE NOVINARSTVO!

Na stranu što je tekst nepotpun, nema „drugu stranu“ (ako je već hteo da piše za i protiv vakcina), on ne ispunjava osnovni uslov -  nije autorski, već je prilično loš „Frankeštajn“ dva teksta.

Gde je rešenje?

Novinarstvo nam je loše. To već znamo. Sramota me je nekad da kažem da sam novinarka, dotle je došlo. Ali, nema opravdanja, ni u društvenoj situaciji, ni u brzini i brzopletosti (o da, pravila sam i ja greške u brzini, materijalne, skupe, ali jedno je greška, drugo je krađa),  ovakve stvari se moraju

• sankcionisati od strane urednika i medija ovakve ispade
• staviti takve „novinare“ na monitoring i proveru znanja i postupaka, i ako treba odstraniti ih iz redakcija, jer samo ruše ugled medija
• javno  upreti prstom na takve pojedince, tako da više nikome ne padne na pamet  da bilo onlajn, bilo oflajn, uradi nešto tako. U slučaju TANJUG-a, to su već uradili Mahlat,  Amarilis, pa Saša Jovanović na svom blogu.
• ozbiljno raditi na edukaciji mladih novinara, da bi ovakve krađe bile pluskvamperfekat (ili makar usamljeni izuzeci)

Šta vi mislite, ima li nade, i kako reagovati na ovakve stvari?

Izvor fotografije

Ne morate pročitati sve što se ovih dana pisalo  i govorilo na temu novinara i njihove (ne) upotrebe društvenih medija) ( u daljem tekstu DM ) u kreiranju  i plasiranju vesti  da bi shvatili koliko je ova, na momente žestoka rasprava koja je iskopala rov između „tviteraša“ i novinara, besmislena – društveni mediji neće uništiti novinarstvo.

Novinari treba da brane novinarstvo, ali čini mi se da nam ne dolazi najveća pretnja od društvenih mreža.  Tradicionalni mediji  će se svakako promeniti ali ne suštinski – već pojavno i u smislu alata koji se koriste. A novinarstvo će preživeti, zajedno sa onim novinarima koji su tu promenu na vreme uočili i prilagodili joj se.

I nije  pitanje ni da li je potrebno, ni hoće li se koristiti, ni da li će se primena duštvenih medija  odomaćiti i kod nas. Pitanje je samo kada?

Bili smo svedoci u prethodnom periodu kako su društveni mediji uticali da se način plasiranja informacija poboljša, postane brži, a one dostupnije. To su ukapirali i tradicionalni mediji (oh konačno) i manje ili više krenuli da koriste  sopstvene sajtove, DM  (bar one najpopularnije poput FB)u plasiranju i promociji svojih sadržaja i da ih međusobno uvezuju.  Sada je vreme da novinari iskoriste  drugu važnu prednost DM – bolje,  brže kreiranje sadržaja informacija.

Rasprava koja se ovih dana vodila odnosila se uglavnom na  novinarstvo uživo ( real time novinarstvo), i na direktno prenošenje događaja od velike važnosti, i nekih „akcidentalnih“ poput nesreća, zemljotresa, kriza i sl.  To je bitan deo novinarstva (gde svakako opet društveni mediji imaju veliku ulogu u pronalaženju adekvatnih izvora) i upliv „user generated sadržaja“ – građana koji preko DM daju informacije biće sve veći . Ali, koliko god taj deo bio bitan, on ne čini veliki procenat ukupno generisanog sadržaja koji stvaraju i plasiraju mediji.

Mediji su godinama  živeli od toga što su bili posrednici koji obrađuju sadržaj između trgovine i konzumenata, vlasti i građana, izvora i onih koji primaju informaciju, ali je internet taj model učinio zastarelim. Nije više dovoljno da novinar bude dobar u pisanju – ili uređivanju.

Ima milion drugih koji mogu bolje da pišu, i nije uopšte strašno da mediji predaju „zlatnu medalju“ za brzinu korisnicima Tvitera, Fejsbuka ili Gugl plusa.

Izvor fotografije

Jer, onda oni mogu na miru da se  okrenu analitici, sadržajima koje građani ne mogu da proizvode, već ih očekuju od novinara i novinarstva koje zahteva istraživanje, i vreme. Tu  će novinari, barem oni u Srbiji, tek otkriti moć interneta i društvenih mreža, naravno, čim nauče da iz njih izvuku najbolje za svoj posao.

Dakle, da pređemo na posao (odavno nisam duži uvod napisala):

- Korišćenje društvenih medija (twittera) kao izvora informacija:

(pisaću uglavnom o tviteru, jer se on i u svetu pokazao kao platforma s najvećim potencijalom za te svrhe).

• Nemojte propuštati priče koje počinju na društvenim medijima -  često se iz  međusobne konverzacije na društvenim mrežama može nanjušiti dobra priča  – primer su nedavna prepucavanja političkih partija na twitteru, što je novinarima nekih medija bila polazna tačka za tekstove na temu „oruđa“ koje će se koristiti  u političkoj borbi na predstojećim izborima
• Možete lako dobiti informaciju o nekom događaju s lica mesta – nesreća, požar, sukob (pa i ovaj poslednji slučaj sa Stefanom Živkovićem je u stvari najbolji mogući primer i novinari bi, umesto što se ljute i emotivno doživljavaju kritike iz toga mogli puno da nauče)
•  Možete „uhvatiti“  nastavak neke priče – ili zavrteti priču – primer je slučaj od pre nekoliko dana, kada je više korisnika twittera direktno linkovalo ministru Oliveru Duliću članak koji se tiče  zabrane građaninu da čisti. Time je priča veoma lako dobila nastavak, jer je ovaj ministar, inače aktivni korisnik tvitera obećao da će se  bliže pozabaviti  temom. Uobičajeni put bi bio da novinar pozove resornog ministra, i pita ga za ovaj slučaj, pa dok objasni o čemu se radi, „rastabiri“ nadležnosti, prođe pored PR-ova, priča gubi na aktuelnosti.
• Naravno, na kraju treba proveriti i ishod, da li je ministar zaista ispunio obećanje koje je javno dao – što tekstom u novinama, što opet javnim obraćanjem na twitteru i linkovanjem teksta, gde publika sa twittera ima ulogu „watch dog“), i eto zaokružene priče  (koja može dalje da se širi nekim istraživačkim člankom na tu temu: na primer, kako  država lošim zakonodavstvom sputava građanske inicijative i sl.) To je, ono dragi novinari, gde vas tviteraši, ni građanski novinari ne mogu ugroziti.
• Možete lako kontaktirati nekoga za priču - bilo da je obični građanin (Bane Grković je na taj način došao do Stefana Živkovića i napravio intervju s njim u Blicu ), bilo da je poznata ličnost – lično sam imala priliku da sagovornicu koja mi se nije javljala na mobilni telefon „uhvatim“ baš preko twittera.
• Na tviteru ćete u veoma kratkom roku naći izvore u smislu konzumenata – postavite na primer pitanje „da li ste imali problema sa čekanjem za  novi pašoš“ – u roku od nekoliko minuta dobićete SIGURNO, pregršt različitih mišljenja i iskustava. Vi svakako, možete otići u pet ujutru ispred stanice da zajedno sa ljudima čekate red za pasoš. I to uradite (naročito ako na primer pravite reportažu).
•  Ali, na tviteru ćete brže i lakše dobiti ove informacije, biće raznolikije (jer će više ljudi videti vaše pitanje, mogu da vam odgovore i kasnije i sl.). Uzorak, naravno nije reprezentativan, ali nije ni onaj ispred policijske stanice, ni onaj kada radite „random“ anketu na ulici.
• Možete ih koristiti kao naprednu „dokumentaciju“ da saznate neke nove činjenice (često i one koje nećete lako naći ni u jednoj dokumentaciji, pa ni običnim pretraživanjem na google-u). Koristite pretragu na tviteru, tako možete lako naći neku osobu, šta se o njoj pričalo na ovoj mreži, kao i o čemu ona priča, kakve je teme zanimaju. Možete lako saznati stvari koje će upotpuniti sliku o toj osobi – nedavno je na primer,  na Fejsbuk profilu državni tužilac Tomo Zorić okačio  problematične slike sa Anom Nikolić, tako nešto je postalo i samo po sebi vest, a i dodatni prilog nekome ko piše o ovom državnom funkcioneru.

- Provera izvora sa društvenih medija

Da li će se neka informacija sa društvenih medija prihvatiti ili ne zavisi od mnogo faktora i svaki je slučaj za sebe.  Izvor sa Tvitera tretira se kao bilo koji drugi izvor - proverava se. Neka od osnovnih pitanja koje novinar može da postavi sebi pre nego što odluči šta će sa tom informacijom su: koliko je ona važna, koliko je proverljiva i koliko je hitna. 

Mada je priča o proverljivosti izvora sa društvenih medija veoma bitna, kao i poverenje u izvore, nije apsolutno ničim drugačija od onog što radite kada izvori potiču sa drugih strana – od očevidaca, učesnika u događaju, insajdera iz neke kompanije, ministarstva i sl, neke  PR osobe. U velikom broju slučajeva, vi čak i za one „pouzdane izvore“ gde dobro znate ljude i oni su vam već davali pouzdane informacije, ne možete znati da vam sto prvi put neće slučajno ili namerno dati pogrešnu informaciju. I sve što možete je da im verujete, ili se makar zaštitite  – pozivanjem na izvor u tekstu, pravilom druge strane i slično.

 Šta možete da uradite kada je proveravanje izvora sa Tvitera u pitanju?

Možete da dobro istražite profil osobe koja je izvor:

• kada je počeo da koristi ovu mrežu, ako se registrovao juče, teško da ćete odmah baš poverovati u ono što piše
• koliko ima tvitova i koje su teme o kojima piše  – na primer, ako vidite da dosta njegovih tvitova i retvitova potiče od određene firme, ukrštanjem podataka možete doći do informacije da dotični radi za tu firmu i da na taj način recimo spinuje teme od značaja za firmu, ne otkrivajući da su mu tvitovi u stvari „reklamni“.
• da ispratite ranije tvitove pomoću nekog servisa za pretraživanje starih tvitova, poput Topsija
• koliko ima pratilaca i koliko ljudi on prati
• koliko podataka o sebi otkriva na profilu (kakav je bio)
• da ukoliko imate njegov mail ukrstite podatke o njemu sa podacima sa drugih mreža (za to možete da koristite spokeo.com servis koji ukršta više od 40 društvenih mreža)
• da vidite da li pratite neke zajedničke ljude, ili imate zajedničke prijatelje na Fejsbuku. Oni koje lično znate mogu da vam potvrde ili opovrgnu kredibilnost izvora
• da li je postovao neke fotografije ili drugi materijal kao dokaz istinitosti informacije koju ima
• da li daje neke geolokacijske podatke o sebi – na primer ako on piše o nesreći na Jugu Srbije a vi vidite da se on nalazi negde drugo, to je dovoljan razlog da sumnjate
• da koristite javno obraćanje (menš’n) osobi. Ako se kasnije ispostavi da je to bila osoba koja nije bila validan izvor, vi ćete svakako napraviti profesionalnu grešku, ali će njegova reputacija i poverenje u tu osobu biti dovedeno u pitanje.
• pitajte i druge. Ako ima još ljudi koji tvrde isto ili slično, veća je verovatnoća da je informacija tačna. Pogledajte šta se još piše na tviteru na tu temu

Osim toga, ako vaš izvor „prodje“ proveru, vest možete proveriti i sa drugih strana  – od policije, zvaničnika, insajdera u institucijama i slično…

Činjenica je,  da smo mi još veoma daleko od toga da novinari tradicionalnih medija tek tako zvanično tvituju sa događaja u ime svoji medijskih kuća. Jer, kao što je Borrsky lepo primetio, na taj način ne prolaze filter, za mnoge najvažniji - aminovanje od strane urednika. Da citiram kolegu Borrskog:

ta bremenita i spora moderacija urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična.

Uprkos tome što obožavaoci tvitera, slično roditeljima koji pričaju o svojoj deci, o ovom servisu govore u superlativima, naravno da nećete sve sa tvitera uzimati kao „Sveto slovo“ i da ćete u svakom slučaju pojedinačno razmatrati šta vam je činiti. Ali, nemojte ni zatvarati oči pred novim alatima koje ćemo morati, hteli ne hteli da koristimo ako mislimo da se bavimmo ovim poslom.

Svidjalo se to novinarima ili ne, većina ljudi danas online vesti dobija već filtrirane – preko Fejsbuka, Tvitera,  Dig-a, Gugl plusa… Jednostavno jer više veruju svojim prijateljima i njihovom filtritanju mora informacija, nego što veruju tradicionalnim medijima, u čijim rukama je upravo to filtriranje do juče bilo.

Zato je na nama, novinarima, bilo kao pojedincima bilo kao predstavnicima svojih medijskih kuća da brendiramo sebe i svoj rad. Da steknemo poverenje i sami postanemo filteri, oni kojima ljudi veruju. Mislite o tome.

PLUS:

Neki od vodiča za novinare i tviter:

Tviterov vodič za redakcije

Mašabl vodič za novinare i Tviter

Uređivačka etika na Tviteru

Minja Nikolić Bogdanovski,  autorka verovatno najposećenijeg bloga u Srbiji (Minjina  kuhinjica)  objavila je na svojoj Facebook strani epilog slučaja krađe fotografija s njenog popularnog kulinarskog bloga. Press, dnevni list koji je ukrao (ili lepše rečeno neovlašćeno objavio fotografije bez dozvole autora) „iskupio“ se objavljivanjem oglasa za sajt Minjina kuhinjica.

Šta mislite, da li je OVO:

dovoljno iskupljenje za KRAĐU?

Oni, naravno nisu jedini koji su Minjine fotografije, koje vrlo predano i pažljivo fotografiše, kao što i kuva, maznuli. Tu je i Sarajevsko oslobođenje a sličnih problema imala je još jedna poznata kulinarska blogerka, koja bloguje na sajtu Moje grne.

Pokušavala sam da iščitam Zakon o autorskim pravima. Malo šta mi je jasnije iz tog čitanja, ali shvatam da su ovakvi (i mnogi drugi slučajevi) kršenje autorskog prava i da autori imaju pravo na odštetu.  Svrha autorskog prava je naplata korišćenja svakako. A fotografije se zloupotrebljavaju  svaki dan, i kada smo mi „obični ljudi“ u pitanju, ali i kada su u pitanju poznati – poput Jelene Janković.

Lično, šta god da pišem na internetu, a da pritom koristim deo ili celinu teksta, fotografije, ilustracije i sl. UVEK ostavim link (ovo mogu da uradim je taj sadržaj pod Creative commons licencom, koja dozvoljava preuzimanje dela uz navođenje linka i imena autora).

Ono što dnevne novine poput Pressa , u najmanju ruku treba da urade je da:

a) nađu pristojan plaćeni servis za korišćenje fotografija ima ih mnogo na internetu poslednjih meseci i godina

b) ako su baš toliko „siromašni“ ili im se dopada fotografija, kontaktiraju autora i zatraže dozvolu

Zajedno sa advokatima kontaktirala sam Press i Kurir, koji su zloupotrebili moje fotografije. U slučaju Pressa, bili su korektni i dogovorili se vansudskim poravnanjem(dobila sam odredjenu sumu novca koja nije pokrila ni troškove), dok iz Kurira se nisu ni javili i sada bi trebalo da ih tužim ali,  pretpostavljam da bi se to oteglo i da bi me koštalo mnogo živaca, novca i vremena -

rekla mi je Minja. I tako, bezobrazni upravo na računaju na to da će vas mrzeti da se bakćete sa advokatima i tužbama, da nećete imati vremena, volje ili novca da se „vučete“ po sudu. A trebalo bi.

UPDATE:

Zaboravila sam da linkujem Kradi mamu, internet projekat gde možete da prijavite slučaj kršenja autorskih prava.

Zanima me šta vi mislite?

Aktuelni sukob na administrativnoj granici s Kosovom (i pokušaj da se blokadom uvoza drpske robe kao i zauzimanjem administrativnog prelaza uspostavi „carina“ a valjda time i državna granica), na severu ove srpske pokrajine, osim što je stavio na probu živce i srtpljenje malobgojnih Srba koji tamo još žive, umešnost naše poslovično nesposobne vlasti, bio je i ispit za naše medije. I možda ne bi ni znali koliko su loši da nije ljudi iz lokala, koji su twittovali uživo i „real time“ prenosili šta se dešava.

Počeo je Stefan Živković, momak iz Zvečana, koji je spontano krenuo da prenosi šta se dešava. Neumorno je tvitovao s lica mesta, a njegovi snimci su bili prvi, i neko vreme i jedini, na kojima se videlo šta se dešava. RTS – javni servis i ostali mediji kaskali su i zaostajali više sati…

Za samo nekoliko sati Stefana je počelo da prati više od 1.000 ljudi

Za samo nekoliko sati, broj onih koji prate Stefana sa pedesetak popeo se na više od 1.000. Stefan je u pravom smislu te reči postao Twitter reporter s Kosova, a sve informacije možete videti na ovoj društvenoj mreži pod “ haštagom“ #Kosovo.  Njegove fotografije preuzeli su mnogi info sajtovi – kao prve i do tada jedine sa mesta dogadjanja. Fotografije možete pogledati i na sajtu Frontal.

Ovo je bila prilika da i klasični mediji – osim web portala iskoriste prednosti  društvenih medija u brzom, efikasnom i AUTENTIČNOM izvešatavanju i dobiju medijsku bitku u brzini. Kao i u slučaju zemljotresa u Kraljevu, naši mediji su taj ispit opet – pali.

Postavlja  se pitanje da li se takvi izvori mogu izeti kao novinarski, dakle tačni, ali i u ovakvim slučajevima važe stara pravila za dobro informisanje.

Jedno od rešenja je i  – novinari, koristite twiter, širite mrežu svojih kontakata. Evo, na primer, još jedan od izveštača sa Kosova ovih dana je i @Innnana,  iz Kosovske Mitrovice, koju lično znam i imam poverenja u informacije koje pušta. A kada još vidim ovaj status

postaje jasno kome ja u ovakvim situacijama više verujem.

Takođe, o situaciji na Kosovu uživo je tvitovao i Veljko Đurić, iz Kosovske Mitrovice.

Bez obzira na postojanje najmanje dva nacionalna i više lokalnih strukovnih udruženja, novinari u Srbiji su prilično nezaštićena „vrsta“. Kako je otpuštanja novinara u Srbiji sve više (često i veoma zakoniitih, a često i onih kojima prethodi mobing), a i veoma slabo poznajemo svoja radna prava, nije loše znati da li te kao profesionalca iko štiti ukoliko zbo svog posla upadneš u bilo kakvu nepriliku, ili ako poslodava povredi tvoja prava. Prema onome što sam uspela da pronađem, novinari u Srbiji imaju sledeće opcije na raspolaganju:

• Pravo na pravnu pomoć koju nude sindikati novinara

1. Sindikat novinara Srbije – u svom statutu navodi da članovi imaju pravo na praznu pomoć i zaštitu.
2. Granski sindikat medija – pravna služba

Izvor ilustracije

• Besplatna pravna pomoć strukovnih organizacija:

1. UNS – Udruženje novinara Srbije  ima uslugu besplatne pravne pomoći :advokat Zoran Lakićević dežura svakog četvrtka od 15 do 16 časova u prostorijama UNS-a, Resavska 28/I, Beograd. Ovo udruženje nudi i zastupanje pred sudom u parničnom i odbrana u krivičnim postupku u slučajevima vezanim za obavljanje profesije. Kontakt za informacije je 011/ 3236 -337 ili na mail adresu press@uns.org.rs sa naznakom PRAVNA POMOĆ.
2. Udruženje novinara Vojvodine  – besplatni pravni saveti i pro bono zastupanje novinara
3. NUNS -Nezavisno udruženje novinara Srbije takođe ima uslugu  besplatne pravne pomoći,  saradnji sa advokatskom kancelarijom Živković Samardžić, ova usluga podrazumeva zastupanje članova na sudu i besplatne pravne savete. Praktično, ovo je nastavak projekta koji traje poslednje tri godine. Iz NUNSa navode da nude pomoć u sledećim slučajevima:

Čitav svet danas obeležava Svetski  Dan slobode medija. Apeluje se na pravo novinara na slobodan i profesionalan rad, nepritisnut političkim, ekonomskim  maljevima, i podseća na sve one novinare koji su životom platili rad - samo prošle godine ubijeno ih je više od  60, za poslednju deceniju 500 medijskih radnika platilo je glavom.

Medijska organizacija Jugoistočne Evrope (SEEMO) u saopštenju je podsetila da je:

prošle godine registrovano 406 slučajeva kršenja slobode medija u zemljama ovih područja. Ti slučajevi uključivali su različite forme pretnji elektronskom poštom, pismima, kao i u direktnom kontaktu, zatim ubistva, fizičke napade, bombaške napde, pritvaranja i zatvaranja, krivične prijave, kućne pritvore, političke i ekonomske pritiske, kao i upozorenja crkvenih velikodostojnika.

SEEMO u saopštenju ukazuje i na neodgovarajuće medijske zakone, pritiske vlasnika medija na urednike i novinare, kao i ucene za kojima posežu oglašivači i druge ekonomske grupe.

U ovogodišnjem izveštaju  Freedom Hausa nije ružičasto prikazana situacija nigde u svetu (pa i SAD se kritikuju, Rusija naročito, a najbolja situacija globalno je u Zapadnoj Evropi), a kao najgori od najgorih apostrofiraju se sledeće zemlje:

The world’s 10 worst-rated countries are Belarus, Burma, Cuba, Equatorial Guinea, Eritrea, Iran, Libya, North Korea, Turkmenistan, and Uzbekistan. In these states, independent media are either nonexistent or barely able to operate, the press acts as a mouthpiece for the regime, citizens’ access to unbiased information is severely limited, and dissent is crushed through imprisonment, torture, and other forms of repression.

Bez obzira što volimo da se busamo „tekovinama“  demokratije, i da tvrdimo da su „slobodni mediji jedan od njenih stubova“, treba imati u vidu, treba imati u vidu ŠTA u stvari floskula slobodni mediji znači.

Može se reći da se sloboda medija nigde u svetu ne posmatra kao apsolutna sloboda, jer je teško izvesti da u svetu gde je demokratija kao poredak u velikoj krizi, a svi veliki „ideali“ demokratke revolucije iznevereni ili ostali prazna ljuštura bez sadržaja, mediji budu SLOBODNI OD.

Slobodni od uticaja

• države
• politike
• krupne ekonomije
• centara moći i uticaja
• vlasnika medija

Ono što zabrinjava je, što su metode pritiska finije, ne tako očigledne, i reklo bi se uz obilato prihvatanje „statusa quo“  zarad finansijskog opstanka i na kraju krajeva profita.

Zato danas imamo apsurdnu situaciju da informacije nikada nisu bile dostupnije, mediji nikada  tehnološki opremljeniji da supersoničnom brzinom dele informacije i koriste veoma različite izvore (naročito internet),  masovniji, gledaniji, „Globalno selo“ Maršala Mekluana nikad više ostvareno,  a sa druge strane, čini se da manipulacija konzumentima nikada nije bila izraženija, dok se „stare“ metode ućutkivanja novinara – poput ubistava, pretnji, ekonomskih i političkih pritisaka i dalje obilato koriste. Čak ni internet, za sada „najslobodnij“ medij nije pošteđen – Obilato se koriste razni Alati za online pritisak.

Naši krajevi još "delimično slobodni"

SRBIJA:

Kako smo u svemu u debelom, više decenijskom zaostatku (a negde i nepremostivom kulturološko mentalitetskom jazu), tako je i stanje slobode medija uopšteno govoreći na – jadnom nivou.  Fridom Hause izveštaj procenjuje da „zaslužujemo“ 72. mesto na rang listi zemalja po slobodi medija.

Šta su ključne falinke naših medija i medijskih sloboda?

- Posle (više) decenijskog partijskog i ideološkog jednoumlja, gde su devedesetih se pojavili  „nezavisni mediji“ s jasnom odstupnicom, sopstvenim izvorima finansiranja i opstanka i veoma jasno proklamovanim ideološkim i političkim stavovima, u postpetooktobarskoj Srbiji imamo  neuređen „balkanski lonac“ medija, koji nisu jasno izdiferencirani ni otklonom od vlasti, ni političkih uticaja, ekonomskih centara moći a ponajmanje načelima profesionalizma kao načina otpora tim uticajima.

- Država, centri moći obilato koriste ekonomsku slabost i zavisnost medija, kao način da ih zauzdaju i drže u šaci. U vreme globalne krize, gde je klasičnim medijima i bez ikakvih pritisaka sa strane teško da opstanu, uskraćivanje oglašavanja, suptilni pritisci preko menadžmenta medija, kao i političke ucene lako mogu da ih odvedu u „ekonomsko ropstvo“ koje rezultira tržištem medija u kojem svi govore, pišu i misle slično, a retki primeri drugačijeg  obično više izazivaju sumnju u to ko ih je instrumentalizovao („druga strana“) nego respekt.

-  Novinari se takođe drže u šaci, lošim primanjima, podcenjenošću rada, lošom strukovnom i cehovnom zaštitom, nepostojanjem sindikalne borbe, malim profesionalnim znanjem i profesionalnim i ljudskim dostojanstvom - ovo su sve stvari za koje su I SAMI NOVINARI dobrim delom krivi, ali uz obilatu pomoć sistema, vlasnika medija i čitave poluge uzročno – posledničnih dešavanja, kojima se u ovom momentu teško može stati na kraj.

- Osim uticaja politike, koji je manje više veoma osetan u svim zemljama sveta (kako spoljne tako obilato i unutrašnje politike), čini se da je kod nas posebno razvijen specijalitet – tajkunsko biznismenski uticaji, tako da mediji postaju moćno oružje (ne kaže se džabe četvrtsi stub vlasti) u ostvarenju političkih i ekonomskih interesa raznh moćnika i „biznismena“ pre ili posle njihovog ulaska u politiku ili kooperacije sa strukturama vlasti. Kod nas je čak i vlasnička struktura medija veoma zamagljena, pa se često ni ne zna ko su pravi vlasnici medija, pa kako onda da se zna kojim strukturama i kojoj politici oni naginju?

- Nerasvetljena ubistva novinara ne daju nadu ni onim malobrojnim profesionalcima, koji uprkos svim teškoćama žele da se bave profesionalnim, istraživačkim novinarstvom. Već 17 godina se „ne zna“ koje ubio Dadu Vujasinović, Slavka Ćuruvije se sete oko svakog Uskrsa, na godišnjicu smrti, porodica Milana Pantića ne zna šta je ovaj novinar u stvari platio glavom…

- neadekvatni, slepo prepisani  i pritom još represivni medijski zakoni,  koji se, čak ni takvi ne primenjuju dosledno. „Promene2 obično idu u gorem pravcu od onog kojim se već išlo, o čemu sam već pisala.

Kako i da li će se ovaj začarani krug nezadovoljstva – konzumenata medijskom ponudom, novinara sopstvenom slobodom i centara moći nemogućnošću da potpuno slome kakvu takvu slobodu medija, prekinuti, videćemo.

Do tada – srećan nam dan slobode medija!

Danas teško da može da se zamisli novinarstvo, bilo klasično, bilo veb, bez vesti koja ima “obrnuta piramida oblik”. To znači da se čitalac/gledalac/slušalac gađa pravo u glavu, servira mu se najznačajnija činenica odmah, bez uvoda i “razglabanja”.

Danas niko nema vremena za gubljenje, hoće sve instant, odmah. Prežvakano.

Ali, mada na prvi pogled deluje lako, gotovo banalno napisati vest, moram vam reći (a sigurno ste i vi imali prilike da čitate) da i dalje u svim vrstama medija čitam/slušam mnogo zanatski loših vesti. I dalje ima novinara koji godinama pišu opširne članke, izveštaje, kite novine svojim komentarima, a da ne znaju da napišu esenciju, osnovu i bazu – VEST. U članku „Kako i zašto pisati vesti“, možete pročitati na lep i slikovit način objašnjenu problematiku u svu tananost „majstorije“ pisanja vesti.

U čemu je problem?

Možda u tome što za definiciju ŠTA JE VEST, nema univerzalnog pravila (mada postoje osnovna pravila koja čine dobru vest, ono što ona mora da ima).

Ono što takva vest mora da sadrži da bi bila potpuna  su odgovori na 5  pitanja (5 W ili WHO – ko, WHAT – šta, WHEN . kada,  WHERE- gde i WHY – zašto) +  H – how. Ta čuvena struktura  potiče iz SAD, s kraja 19. veka i do sada nije izmišljena bolja.

Iako nije neophodno da se poštuje američki stil u kojem se odgovori na sva pitanja trpaju u prvu rečenicu i da takvi čine-glavu ili lid vesti  (da rečenica ne bi bila glomazna, preduga i nerazumljiva čitaocu), bitno je da se  u lidu daju odgovori na najvažnija od tih pitanja.

U zavisnosti od vrste vesti, u prvi plan se stavlja KO, ŠTA, GDE, KADA, KAKO , i tu je procena novinara ključna – da odredi šta je konkretno za tu vest najbitnije.

Upravo ovo odvaja novinara od nekoga ko puko prenosi ono što je čuo video (zapisničar) do nekog ko činjenice bira, selektuje, i formira sliku o svetu (Neda Todorović, interpretativno i istraživačko novinarstvo).

PRIMER:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:324242-Cvetkovic-Plate-prosvetarima-kad-posao-odrade

Premijer Srbije Mirko Cvetković izjavio je danas da su predstavnicima prosvete koji su u štrajku vrata za razgovore u Vladi otvorena i da će plate biti isplaćene u onom delu u kome nisu, onog trenutka kad to bude odrađeno.

Da li je vest da je premijer nešto izjavio, ili sama izjava o štrajku?

Pritom, nadnaslov i lid su gotovo identični, što „bode oči“.  Možete videti i  kako su oko iste vesti različiti mediji izvukli  drugačije najvažnije pitanje

• LID mora da bude mamac za čitaoca – jasan, kratak  (Orvelovo čuveno pravilo ako možeš da izbaciš neku reč, izbaci je!), da čitaocu da ono što ga zanima,  da ne guši i ne gnjavi predugim frazama.
• Čitalac, kad dobije te najvažnije informacije, može da prestane sa čitanjem, jer su ispod tih one manje bitne (i često ne neophodne), kao što i urednik može takav tekst lepo da skrati, od kraja, ne dirajući gornji deo teksta.
• U borbi s televizijom, koja nad štampom ima brojne prednosti (brzina, gledanje „lice u lice s gledaocem“ …) u štampane medije uvukla se vest s begraundom – dodatnim činjenicama koje objašnjavaju čitaocu pozadinu vesti, ili ga podsećaju.  Begraund može da bude  izjava (svedoka, analitičara, stručne osobe) istorijski, a može da bude i najava budućeg događaja. Begraund ne sme da bude dug i da se „previsoko“ postavi u vesti, jer će je „ugušiti“.
• Ako citirajte, citirajte pametno! Citat može da bude čak i u lidu vesti, ako je citirani izrekao poentu dovoljno jasno i kratko da može da glumi lid (vodite računa o tome da ne smete menjati smisao rečenog, i da citat treba da bude citat). Ili niže u tekstu, ali citirajte samo ono što je smisleno i važno umesto da koristite svoje reči, nemojte citirati osobu zato što je važna – ( na primer, lično, reeeetko sam bila u situaciji da citiram ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića jer je govorio političkim rečnikom prepunim fraza a u stvari ne bi rekao ništa, samo bi mi „pojeo“ dragocene redove  – prim. aut.)

Izvor

SAVETI ZA PISANJE VESTI:

- Bajata vest NE POSTOJI – vest mora da bude aktuelna;  ili je sveža, ili ne postoji.

- U vesti OGROMAN značaj ima naslovni blok – nadnaslov, naslov i podnaslov, jer su oni ulaznica za vest a pri tom treba da budu tako napisani da se ne ponavljaju u vesti, jer je onda čitalac neće ni pročitati.

- Vest mora da ima izvor (on se ne navodi uvek, ali ga novinar i urednik moraju znati i u njega imati poverenje)

- Vest ne počinje pitanjem (a i ne završava se pitanjem, jer novinar a ne čitalac treba da nađu odgovore)

-  NEMA komentara i ličnog stava - na primer u VESTI nema mesta za Rečenicu – Libijski diktator Moamer El Gadafi (ko je dokazao da je on diktator, da li je osuđen), ili zločinac taj i taj, koji je osumnjičen za ubistvo.

- Rečenice treba da budu kratke, jasne, precizne, nema u vestima „umiranja u lepoti“ i spisateljskih bravura.

- Dobro je koristiti i sistem fioka, koji uredniku omogućava da ako je frka izvuče i baci neku od fioka a da vest ostane neokrnjena i razumljiva.

PRIMER:

1 fioka – lid  – Evropski komesar za proširenje Štefan File izjavio je danas da samo od Srbije zavisi kojom brzinom će nastaviti evropske integracije, a da će zemlje članice EU tražiti od Beograda konkretne rezultate saradnje sa Haškim tribunalom.

2 fioka:  File je, posle sastanka sa potpredsednikom Vlade Srbije Božidarom Đelićem, poručio da bi optuženi za ratne zločine trebalo što pre da budu privedeni pravdi.

3 fioka – „Uzima se u obzir sve što Srbija radi na tom planu i važno je da obaveze prate i adekvatni rezultati. Zemlje članice EU će gledati konkretne rezultate”, naglasio je evropski komesar za proširenje.

4. fioka – Prema njegovim rečima, sada „nije vreme za špekulacije” o tome da li će Srbija do kraja godine dobiti status kandidata za članstvo u EU – već je vreme da se ozbiljno pristupi reformama.

5. fioka – Ova godina je veoma važna za proces proširenja EU i moguće je pokrenuti zamajac proširenja. Srbija mora da bude ambiciozna i samo će od nje zavisiti kojom brzinom će ići”, naglasio je File.

Izvor

- Kratite, kratite, kratite! Kada završite, bar 2 puta pročitajte vest, iznenadićete se koliko reči može da se izbaci a da se ne narušio smisao izrečenog.

- Smanjite prideve (koji daju kitnjatost tekstu, ali ne pomažu mnogo čitaocu da stvori sliku) i pametno koristite glagole (izbegavajte one koji su previše izraubovani, ista stvar može da se kaže na mnogo načina.

- IZBEGAVAJTE formalnosti (osim ako su neophodne, deo protokola ili titule)

i zapamtite:  - najbolja vest je ona koja zaslužuje da se „razradi“ i ima nastavak!

P. S. Iako se dobar deo ovoga može iskoristiti i za pisanje na webu, ono ima neke svoje specifičnosti, o kojima ću pisati u posebnim tekstovima.

Dodatno štivo:

BBC-jev vodič za stil

10 stvari koje ne smeš da radiš kada pišeš vesti

Osnove pisanja vesti

Vodič za pisanje vesti za početnike

Mladi novinari se često razočaraju kad „friški“ s fakulteta dođu u redakciju i shvate da teorije koje su učili na studijama nemaju mnogo veze s praksom u redakciji. Oni  bez prethodnog „teoretisanja“ o novinarskim formama izražavanja, možda se lakše i snađu učeći od nule strukturu onog što pišu, prilagođavajući se direktno mediju u kojem rade (jer svaki  ima svoje „fore i  fazone“ koji se u vidu pisano/nepisanih pravila prenose s kolena na koleno redakcijom). Klasična, knjiška podela (ili jedna od njih) novinarskih formi izražavanja izgleda ovako:

Dijaloške forme su doživele ekspanziju procvatom radija, a naročito televizije, a kako ja pišem o štampanom novinarstvu, neću se na ovome duže zadržavati. Da dodam samo da kako je VEST kraljica monoloških oblika izveštavanja, iz koje se izlivaju svi ostali oblici, tako je INTERVJU  kralj dijaloških formi (sa kojima možemo da se igramo tek kad dobro izučimo zanat „zidanja vesti“.

U teoriji novinarstva postoji i trostruka podela na:

1. FAKTOGRAFSKE forme – vest, izveštaj, klasični (pitanje – odgovor) intervju
2. ANALITIČKE – članak, uvodnik,  kolumna, komentar i male forme poput beleške,  i delom umetničke kritike
3. BELETRISTIČKE – feljton, reportaža, crtica,  satira, kozerija,  karikatura i opet, umetnička kritika

Poslednjih godina se forsira  i  interpetativno novinarstvo, kao oblik izražavanja koji podrazumeva „begraund“ odnosno pozadinu događaja.  Kako se samo novinarstvo menja (štampa, pod pritiskom interneta, naročito), tako se menjaju i oblici novinarskog izražavanja u praksi – NIKO više nema vremena za preopširne analize, tekstove koji „guše“, sve  postaje „dajžestirana“ verzija, u želji da se se dobije (zbog same prirode medija nepravedna) borba sa radijom,  televizijom, i internetom.

Osim vesti i izveštaja (uglavnom),  svi ostali oblici  mogu i najčešće se bitno razlikuju u praksi od onog „školskog“. Ovo, u principu, iako može na početku da frustrira, i nije neki problem, jer su same podele, i konkretne forme mnogo više deo teorije informacija i naučnog pristupa komunikologiji, te u tom smislu značajni (dakle, kao analiza i smeštanje  informacija u komunikacioni kontekst), nego što znače onima u redakciji.

Ali, uvek volim da kažem da je bolje ako nas radoznali duh „natera“ da svoje zanimanje shvatimo ne kao novinarski zanat, već kao – KOMUNIKOLOGIJU. Tako ćemo se izdići iznad pukih „zanatlija“ koji odrađuju posao i biti ono što treba da budemo – profesionalni komunikatori (ovoj temi moraću da posvetim poseban tekst) .  I ne samo to, ući  ćemo u čarobni svet gde je informacija SVE, a igra rečima najlepši način da se igramo (znam da zvučim pomalo naivno, ali da nije tako, odavno bih promenila profesiju).

Tako je i sa novinarskim formama. Kad jednom dobro naučite šta je „lid“ – glava vesti, onih čuvenih 5 +1 W - (KO;  ŠTA, GDE; KAD; KAKO, plus ZAŠTO, koje nam daje kontekst), nije toliko bitno na koji način ćete dalje slagati tekst. Jer, čitalac je u prvom pasusu (poželjno rečenici!)  dobio NEOPHODNO i dovoljno.

U teoriji informacija, informisanje se svodi na proces slanja i primanja poruke preko kanala i na osnovu definisanog koda. Da ne smaram mnogo teorijama, koga zanima naći će i pročitati (a nešto od preporuka za literaturu naći ćete  i na kraju ovih tekstova). Poenta je da su novinari neka vrsta posrednika između izvora informacija i  krajnjeg primaoca – a način kako se prenosi (vrsta medija, žanr, forma) je u stvari kod.

E, učenje građenja tog koda ide od temelja, to jest vesti. Ma koliko vama sve to zvučalo jednostavno, verujte videla sam previše „novinara“ koji i dalje ne znaju da napišu – vest!  A mnogo vole da pišu reportaže, komentare… A to je isto kao da pokušavaju da prave kuću od krova (i to od trulih dasaka)…

Pisac je talentovan ako sa malo reči ume da kaže mnogo

A. P. Čehov

* grafika je iz Skripte Novinarski žanrovi dr Dubravke Valić Nedeljković

Izvor fotografije

Možda zanimljivo štivo:

- Skripte za preuzimanje studenata Žurnalistike iz Novog Sada

- Sajt netnovinar.org, obavezno štivo!

- Dušan Đurić – Novinarska radionica i Novinarski leksikon

Priču o obrazovanju novinara koju smo počeli u postu „Novinarstvo, zanat ili način života“, valja nastaviti, jer, čini mi se, (a sigurno nisam jedina) da je deo krize novinarstva u nas upravo u nedovoljnom ili neadekvatnom obrazovanju novinara.

Udruženje novinara Srbije u svojoj evidenciji ima (2005. godina)
podatke o obrazovanju 3470 članova. Srednje obrazovanje ima 42%, više
10%, fakultet 48%, a magisterijum i doktorat samo njih 3%

Izvor

Podaci o broju novinara u Srbiji koji imaju fakultet razlikuju se od godine istraživanja i izvora, ali  valja napomenuti da nije rađeno ni ozbiljno istraživanje (na relevantnom uzorku) a ni potpuna evidencija novinara, pa  se o brojkama može samo spekulisati.  Prema podacima projekta novinari.rs, iz baze od oko 4.000 dobrovoljno upisanih medijskih radnika,  podaci za novinare kažu da je

manje od  40 odsto  završilo fakultet, 27 odsto srednju školu, 16 odsto nije završilo započete studije.

Oni koji celu naciju snabdevaju informacijama i „poukama“ moraju biti dobro obrazovani kako bi sprečili da „novine budu najprizemnija, lažljiva i servilna publikacija koja zagađuje društvo„, pisalo je u jednom od prvih dokumenata o obrazovanju novinara, objavljenom u Americi još 1799. godine.  Izvor

Ali, današnja praksa je takva da u redakcijama sedi mnogo polupismenih i neobrazovanih ljudi, koji otaljavaju posao. Ima, doduše, i onih koji su na drugom kraju skale, vrlo elokventnih, stručnih i  širokoobrazovanih, ali sve dok su manjina, i to debela, ne valja. U svom novinarskom iskustvu, slatko smo se smejali „biserima“ kolega, koji, kad malo bolje razmislim i nisu tako smešni.

Na primer:

- Letimo tamo čarterom? Pita jedan. Ma ne, avionom,odgovara drugi kolega.

- Šta je ovo donald etačment što mi se javlja na ekranu ( download attachment)

Nedopustivo je da novinar bude manje obrazovan od čitalaca kojima se obraća, jer je njegov posao, između ostalog, da sve ono „uzvišeno“, previše stručno i suvoparno rečeno shvati, razloži i prevede na jezik primeren običnom čoveku. To je jedna od tajni dobrog novinara. Ali, „kvaka“ je što sam novinar mora da ima izuzetno široko opšte obrazovanje, plus mnogo neformalnog da bi taj proces od početka do kraja odradio kako valja. U suprotnom, upadamo u opasnost da nas, s pravom,  posprdno zovu „univerzalne neznanice“, i „bedna piskarala“…

Obrazovanje novinara i urednika -  slaba tačka medijskog lanca

Problem ne  bi možda ni bio tako drastičan, da novinare,  i bez fakulteta, one s „novinarskim nervom“, ima ko da uči, kontroliše i ispravlja kad stignu u redakciju. Ali,  „nedovršeni“ novinari kansije postaju urednici, ali je problem što oni, često, uslov za tu funkciju ispunjavaju samo „zanatski“ ( o drugim, manje relevantnim i svakako opasnijim kriterijumima neću ništa ni pisati ovaj put).  Podaci kažu da

tek nešto više od polovine urednika (59%), ima fakultetsko obrazovanje, a još dva procenta viši obrazovni stepen. Međutim, od tog broja samo 23 procenta ima diplome fakulteta specijalizovanih za novinarske i medijske profesije. Čak četvrtina urednika ima samo završenu gimnaziju, ili neku srednju stručnu školu, a 15 odsto ima više obrazovanje.

I, eto nas u krugu. Ako ne znamo kako da ono što neko zna prenesemo tako da budemo u funkciji vesti a ne razmetanja sopstvenim znanjem ili neznanjem, opet smo na početku – samo zanatski radnik, koji od reči krpi, sastavlja, prekraja i ukiva neke rečenice i novinarske forme. A i za to, mora da ZNA.

Da ne bude zabune, nisam od onih koji smatraju da novinari moraju da završe novinarstvo. Tu iluziju sam sama sebi razbila studirajući FPN.  Tada barem, taj fakultet je davao univerzalce solidnog opšteg obrazovanja i dosta teorijsko političkih aduta u rukavima, ali s NULA praktičnih i  uže stručnih lekcija. Deo krivice možda snosi i to što sam studirala u ludo doba, vreme sankcija, ograđenih mogućnosti,  celogodišnjih štrajkova i bombardovanja, pa dobar deo predviđenog nismo ni odslušali, ni videli, ali  izgleda da je takva praksa nastavljena i dalje.

Možda solidno rešenje za krajnje dobar novinarski proizvod može da bude neka od opcija:

- Neki od društvenih fakulteta koji pruža šire opšte obrazovanje plus specijalističke  postdiplomske studije, doedukacija iz novinarstva

- Neki od fakulteta  novinarstva, pojačan praksom tokom studija i samoedukacijom

ili

- Nešto sasvim treće…

Ovo su neka od mesta gde postoje novinarski smerovi osnovnih studija, specijalističke ili master studije. O njihovom kvalitetu ne mogu da sudim, samo verujem da ako neko ima želju  da se bavi ovim poslom valjano, volju da stalno uči i istrajnost i ljubopitljivost da istražuje, njegov trud na kraju MORA da bude nagrađen.

Fakultet političkih nauka u Beogradu

Filozofski fakultet u Novom Sadu

Filozofski fakultet u Nišu

Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici

Sportsko novinarstvo na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja

Fakultet humanističkih nauka u Novom Pazaru

Fakultet za kulturu i medije u Beogradu – Megatrend univerzitet – www.megatrend-edu.net

Fakultet za medije i komunikacije – Singidunum univerzitet u Beogradu

Akademija lepih umetnosti u Beogradu

p.s. Još neka zanimljiva štiva za razmišljanje:

Obrazovanje novinara u Srbiji

Zašto novinari izbegavaju treninge

Istraživanje univerzitetskog obrazovanja novinara iz 2007. godine

Novinarstvo je, možda i više nego neke druge profesije doživelo brutalni sunovrat poslednjih godina ( decenija). I ne samo kod nas, već je i svet zahvatio  trend opadanja kvaliteta novinarstva, rasta „žutila“ na uštrb interpretativnog i istraživačkog novinarstva.  No, to su sve samo neki od razloga što će novinarstvo da se menja (ne nužno i propada) u budućnosti.

Danas je ono lako podložno pritiscima političke i ekonomske elite, i teško brekće pod teretom sila koje ga nepovratno menjaju – političkih, ekonomskih (sa ogromnim uticajem korporacija), tehnoloških. Tiraži, čak i eminentnih štampanih medija,  stalno opadaju i to je činjenica, koja će uticati na budućnost novinarstva.

Izvor

Ono, što između ostalog,  može da spase medije, pa i one štampane je možda i najvažniji resurs – kvalitetniji novinari. To je ono, o čemu u svari želim da vam pišem. Onda će valjda i dilemu iz naslova biti lakše razrešiti.

Novinarski „nerv“

Kad sam davno, u srednjoj školi, izrazila želju da upišem novinarstvo, moj otac i ljudi iz najbljiže okoline imali su dve reakcije: „Novinari lažu“ i „Novinari žive kratko“. To je prosečno mišljenje o ovoj profesiji, iz naroda. Zaista, malo je onoga što se pročita ili vidi a čemu se veruje, „iz prve“. Zašto bi onda neko želeo da bude novinar?

Razlozi i motivi su raznoliki, a teško da je danas, kao nekada i kako na nekim drugim meridijanima, ovo profesija u koju se hrli  zbog dobre plate, društvenog statusa, priznatosti i pripadnosti „intelektualnoj eliti“. Tim pre, to što radite, morate da volite.

Lepota posla

Da se razumemo, i novinarstvo je posao. Odeš, radiš dok ne završiš, odeš kući. I tu nastaje – problem. Ne možeš da odeš kući. Ne možeš da odložiš sve i da čekaš sledeću smenu. Ko hoće da se ovim poslom bavi ozbiljno,  ne može da računa na radno vreme i mentalni odmor od posla.  Često navodim jednostavan „test“ – ako šetate ulicom i naletite na saobraćajnu nesreću ili neku „frku“, a nije ti prva reakcija da nazoveš redakciju i javiš šta se dešava, omašio si ideju. Ili da budem brutalna,  da li kad novinar vidi povređenog prvo treba da

a) pritrči da pomogne b) izvadi fotoaparat ili notes?

Zvuči brutalno, ali tako je.  To je ono što zovu i novinarskim nervom – spremnošću da se bude u službi vesti, da se vidi, oseti i proceni šta je vest, kako do nje stići i na koji je način najbolje interpertirati.  I mada se zanatski deo posla  relativno lako nauči, – kako napisati vest, članak, kako tehnički odraditi deo proces od prikupljanja informacija do momenta kad se napisano nađe na štamparskom otisku, kako „hendlovati“ dinamičnim životom redakcije, ta tanka nit novinarskog nerva deli  „zanatliju“ od dobrog novinara.

Da zaključim – moje mišljenje je da je zanat samo dobar temelj za dobrog novinara, a da što više bude onih kojima je ono način života, to ova profesija ima više šanse da se (transformisana, sa novim alatima ali istim žarom) održi i vrati tamo gde joj je mesto.

Dobar start

Da li imate talenta najbolje ćete utvrditi ako „omirišete“ redakciju. Potpuno je druga stvar što naše naopako postavljeno školstvo praksu smatra delom koji dolazi posle diplome, valjda zato i ima tako mnogo onih koji su stekli diplome fakulteta koji nisu za njh. Moji saveti onima koji planiraju da se bave novinarstvom:

- Počnite na vreme – školski list, lokalni list, internet sajt, mogućnosti su danas jako velike, a resursi lako dostupni – treba vam računar i internet. Do upisa na fakultet, već ćete znati dovoljno da vidite da li vam ovo zanimanje „leži“ (a ako još imate sreće da naletite na nekog prekaljenog novinarskog „vuka“ koji u vama prepozna žicu za pisanje, tim bolje)

-  Čitajte, knjige obavezno, novine takođe  – bez obzira na njihov kvalitet, iz njih ćete mnogo naučiti, makar kako NE treba pisati.

- Obrazujte se – bez obzira što je danas u Srbiji obrazovna struktura novinara poražavajuća i što za novinara nije uvek ključno da li je fakultetski obrazovan - jer fakultet je možda nužan ali svakako ne dovoljan uslov  za to , morate stalno da učite da bi uhvatili korak sa ostalima.  Ma ne korak, trčanje! Jer, uvek može da se desi da sa diplomom španskog jezika završite prateći energetiku u ekonomskoj rubrici, i onda vas „rudarski posao“ učenja tek čeka.

- Budite ekstrovertni – ako imate problem da uspostavite društvene kontakte, ako niste ljubopitljivi, prodorni, radoznali, teško ćete osvojiti zanat, a kamoli uživati u ovom poslu.  Muka je što nekada ćete sigurno doći u situaciju da drugom ljudskom biću postavite pitanje koje privatno ne bi ni u ludilu. Zapamtite to i spremajte se i za takve situacije.

- Pišite, pišite, pišite! - Nijedan dan bez slova. Nema boljeg načina da naučite da pišete od svakodnevnog pisanja.  Čak i vrhunski novinari  osećaju se „zarđalo“ ako neko vreme ne pišu, treba im vremena da ponovo naoštre pera.

- Pažljivo odaberite fakultet - NE, na žalost, NIJE NUŽNO da završite fakultet za novinarstvo da bi bili novinar. Zato pažljivo razmislite o opcijama koje za sebe želite, gde sebe vidite za 10, 20, 30 godina i šta bi želeli da radite ako ne budete novinar ( a u današnje vreme, i bez nužno loših uslova u jednoj branši, promena posla, dospecijalizacija ili promena čitave branše nije retkost).

O ovome više u sledećem nastavku.

Već dugo se nosim mišlju da napišem nešto što bi se moglo nazvati priručnik prepisan iz novinarske beležnice, da onima koji tek počinju raspršim iluzije o teoriji i praksi i možda udelim neki koristan „tip“. Tim pre, što zanatske osnove pisanja, za dnevne novine na primer, mogu da se u nešto izmenjenom obliku primene i na pisanje za web, kao i na pisanje blogova.

Moram priznati da mi, pošto sam na trudničkom, a biću i na porodiljskom odsustvu, moj posao već nedostaje i trudim se da „kondiciju“ što se tiče pisanja održavam na druge načine. Nadam se da je ovo lepa prilika da  neopterećujuće i u blog formi sumiram neka svoja iskustva, možda nekom budu korisna.

Izvor fotografije

Za sada, koncept je sledeći (a biću vam veoma zahvalna ako svojim komentarima, sugestijama i smernicama budete uticali na njegov sadržaj):

- Novinarstvo, zanat ili način života?

- Obrazovani novinari, karika koja nedostaje

- Novinarski žanrovi,  od teorije do prakse i nazad

- Vest – vrhunski ispit za „piskaralo“

- Naslov – umetnost savršenog sažimanja

-  Specijalizacija u novinarstvu, da ili ne?

- Život redakcije – tips and tricks

- Novinarski izvori, pažljivo ih „gajite“

-  Objektivnost – iluzija ili stvarnost

-   Tehnologija kao koristan alat

-  Jednom piši, tri puta proveri!

-  Kako da vas „ne ubije prejaka reč“ ( o pismenosti i ostalim „sitnicama“)

- Online novinarstvo i pisanje za web

- Građansko novinarstvo

- Etika novinarstva – oksimoron ili ne?

Izvor fotografije

Nije mi namera da se preterano bavim teorijom, još manje da pametujem, jer sam, dugoročno gledano i ja još na početku bavljenja novinarstvom.  Sigurno ću u ovom procesu naučiti još štošta i o poslu koji volim i o samoj sebi.

Prvi deo očekujte  u subotu, 5. februara.

Vest je već i bajata  – Prometej je odavno maznuo novinarsku vatru – prenošenje i tumačenje informacija već  dugo nije  samo privilegija novinara.  Bat redakcijskih pisaćih mašina i javljanje s  „lica mesta“  dok publika nestrpljivo očekuje da čuje i vidi „prežvakane“ novosti, čak i na ovim našim, generalno kaskajućim prostorima je pluskvamperfekat.  Internet je dobio prvih nekoliko rundi.

Kao najdemokratskiji medij, kao i onaj koji najviše daje mogućnost promptnog i trajno zapisanog fidbeka, internet je izrodio blogove, ali i pokret informisanja od strane građana koji nisu profesionalci – građanskog novinarstva.   O tome da li i u kojoj meri, blogeri koji po „definiciji“ svoje parče slobodnog veba mogu da koriste da izraze svoje mišljenje, mogu i treba da budu uobličeni po određenom šablonu i time postanu novinari u pravom smislu te reči,  odgovora još nema. A rasprave se vode, kako po svetu, tako i kod nas. Činjenica je da u nekim zemljama građansko novinarstvo postaje moćno oružje za drugačije mišljenje, borbu uticaja, pa i širenje drugačijih političkih ideja i borbu protiv vlasti.

Izvor slike

Razmišljajući na tu temu, mada je moje mišljenje još uvek takvo da klasični blog smatram malom oazom privatnog, subjektivnog mišljenja, koje kao takvo ne mora da ude ušančeno u oblike novinarskog izražavanja, ali da mu se time ne oduzima snaga uticaja, setila sam se da oni koji ipak, imaju ambiciju da budu građanski  novinari u pravom smislu te reči, neke „tipove i trikove“ mogu da preuzmu iz klasičnog novinarstva.

Što ne znači da će tako i biti, jer se svet ubrzano menja, forme kojima prenosimo informacije, utičemo i širimo mišljenje se smenjuju velikom brzinom i pitanje je kako će to izgledati u skorijoj budućnosti. Nemam baš toliku moć anticipacije, pa vam predlažem ono što već „zanatski“ znam, a možda nekom bude korisno.

1. Proveravanje informacija -  Bilo kojom temom da se sajt i novinar&/bloger bave, neproverene informacije su hod po tankoj žici. Proveravanjem, makar u poverljivom krugu izvora smanjuje se šansa da napravi gaf ili profesionalni propust. Sasvim je druga stvar ako se namerno plasiraju poluistine ili se prosto drži trend „žutog“, ali to onda izlazi izvan teme novinarstva u užem smislu reči. Ili, ako se proceni uticaj na konzumente – recimo, u  slučaju Lošeg PR-a Bance Intesa na Istokovom blogu, pitanje je kakve bi bile reakcije publike da su odmah dobili „obe strane priče“. Ali, to je kao što rekoh stvar odluke i ličnog izbora onog ko piše, ciljeva sajta i metoda koje koristi.

2. Pravilo druge strane – Blog dozvoljava svašta. Lični, subjektivni stav mu daje draž i poseban ton. Novinarstvo zahteva da se na temu  gleda iz makar dva ugla, što je tema škakljivija, tim pre se ovo pravilo mora ispoštovati. Na taj način, novinari se u klasičnim medijima štite, što od optužbi za neprofesionalost, tako i od tužbi. Istina je da se, između redova i kroz fino oblikovanje „ukliza“ i poneka rečenica koja u stvari daje vizuru s koje novinar gleda (onaj što na brdu stoji, pa malo više vidi od čitaoca  i od onog što je napisao) i to je u redu,  sve dok nije otvoreno navijanje.  Primer – za građanske novinare – post Miloša Petrovića oko Komtrejdove bruke. Građanski novinar bi  pre objavljivanja prvog posta pozvao dotičnu firmu, pitao ih za mišljenje, stav, šta god i to stavio u tekst.  No Milošev tekst je imao odličan efekat, što može da bude prilog nekoj budućoj studiji slučaja da li se u ovom momentu više isplati okrenuti se klasičnom blogovanju ili žudeti baš za građanskim novinarstvom. Ovakve, uslovno rečeno jednostrane  objave su moćno oruđe bloga u odnosu na klasične novinarske tekstove, i možda u nekim slučajevima bolji način za plasiranje neke teme. Jer, imaju faktor iznenađenja, teraju drugu stranu na reakciju, a niko ne može blogera optužiti za subjektivnost (jer on to, po difoltu jeste) kao što može novinara klasičnog medija.

3. Pravilo 5 +1 – Neretko se dešava da još u i u štampi, a još češće u PR najavama vidim rečenice bez početka i kraja, ogromne, razvodnjene lidove u kojima nema osnovnog – KO, GDE, KADA, ŠTA,  KAKO i ZAŠTO (preuzeto iz engleskog 5 +1 w). Informacija traži da udari čitaoca u glavu! Ako mu ne daš potpunu informaciju na početku, teško da će pročitati tekst do kraja. Ovo još više važi za internet, jer smo danas svi manje više brzi čitači koji se ne udubljuju i nemaju stprljenja za literatne bravure, žele ogoljene informacije koje će ih privući, ili sleduje iksić u gornjem desnom uglu. Borba za pažnju čitalaca u predimenzioniranom i pregusto zasejanom polju infomacija koje nas okružuju, verovatno je sledeća najvažnija borba u onlajn redovima.

4.  Poznavanje tematike – Kako se  svet informacija ubrzava  i živimo u“ril tajm“ novinarstvu, površnost postaje osobina na koju se sa sve manje zameranja gleda. Greške kao posledica brzine kojom se informacije dobijaju, obrađuju i prosleđuju su normalne, ali ne bi smele da postanu manir. Klasični novinari se protiv toga bore podelom posla i specijalizacijom. Dobro pravilo, jer ma koliko neko bio temeljan, bez poznavanja pozadine, međusobnih veza i odnosa koji stoje iza neke tematike, ne može toliko kvalitetno odraditi posao kao neko ko je u tu priču „upao“. Iz ličnog ugla, ja osam godina pratim zdravstvo, i opet se stalno srećem s novim ljudima, terminima, stvarima koje ne razumem i s prethodnim predznanjem i iskustvom.   Fokusiranje na određenu tematiku, određenu ciljnu grupu ili biranje „niše“ – one za koju autor ima dovoljno informacija, veština i znanja da ubedi čitaoca da zna o čemu priča, po meni, dobitna je kombinacija.

Izvor fotografije

5.  Čuvanje izvora – Ako ćete da se oslanjate na PR saopštenja i  agencijske vesti, onda ste debelo omašili temu. Građansko novinarstvo bi, barem kako sam ga ja do sada doživela trebalo da bude najbliže istraživačkom novinarstvu u klasičnom smislu (nešto poput poređenja blog posta s kolumnom ili komentarom kao formom novinarskog izražavanja). U toj konstelaciji ljudi koje znate, veze koje imate formalne i neformalne, sposobnost da dobro načuljite uši i u moru kukolja proberete ono žito iz kojeg će da se izrodi dobra priča, je pravo blago. Čuvajte te ljude, negujte svoje izvore i dobro procenite „kost benefit“ analizom da li vam se i gde isplati da „dupetom zatvarate vrata“. Recimo pre neki dan sam od svog izvora čula nešto što bi bilo jaaaako zanimljiva tema za diskusiju u više nastavaka u novinama. Ali, ona mi je rekla, ne još, prvo ćemo probati da se izborimo na drugi način, ako ne ide onda se ti uključi. Poštujem to, jer mi je ta osoba izvor i saradnik. Neotkrivanje izvora  (ako je to potrebno) je nepisano pravilo dobrog, klasičnog novinarstva. Ipak, budite oprezni, i kada niste sigurni, primenite pravilo pod rednim brojem 1.

7. Nepristrasnost – Mada je diskutabilno, moram da pomenem. Koliko upliva ovoga će biti, zavisi od namera s kojima se ulazi u gradjansko  novinarsku priču. Ako želite poverenje ciljne grupe, verodostojnosti i integritet, nemojte se voditi sitnim ličnim interesima, obračunavanjem s nekim na taj način. Probajte da se stavite u ugao relativno nepristrasnot posmatrača, to će vam dati bolju vizuru. Nedavno sam razgovarala s lekarom koji je pričao o nekim stvarima koje se tiču odgajanja dece, potpuno su protivne stavovima SZO i mojim ličnim. U tekstu se nijednom rečju nije osetilo ni videlo da se autor teksta ne slaže sa stavovima sagorovnika. Dobro, za malo, morala sam nekim naglašavanjem njegovih stavova da u stvari malo potenciram obesmišljenost i njegovo „pišanje uz vetar“. Ali, to će uočiti samo pažljivi i dobro upućeni čitaoci, kojima ne promiče ono između redova, he he.

8. „Njuh“ za vest – Ako ne znate da razlikujete bitno od nebitnog, morata podhitno da naučite! Opet ću probati kroz floskulu da objasnim – da li je vest da je pas ujeo čoveka ili čovek ujeo psa? Kad nešto napišete, pročitajte i pitajte se: da li bih ja kao čitalac ovo čitao posle naslova i prve rečenice?

9. Brzina i aktuelnost – ovo je naravno osnovni preduslov da vas čitaju. Bajate vesti više nisu vesti,  a današnji svet informisanja svakodnevno dobija toliko ubrzanje da je jako teško kvalitetno pratiti taj ritam. Ali, današnji čitaoci su surovi, otići će tamo gde su ažurniji, brži, vispreniji, gde im je sve lepo sažvakano i stavljeno kašičicom za pokusati ( o tome koliko je taj trend dobar ili ne, drugom prilikom). Izuzetak su analitički tekstovi, koji često traže i neku vremensku distancu, ali u tom slučaju njihova vrednost i nije u brzini. već u izbegavanju površnosti, brzopletosti, dobroj analitici i sklapanju kockica.

10. Pismenost i erudicija.  – I da završim mnogo rabljenom floskulom – na kraju, ali ne najmanje važno - pismenost . Iako mnogi blogeri sebe smatraju građanskim novinarima i dobijaju pozive za događaje, šalju im se PR saopštenja, nisam sigurna koliko žele i koliko bi mogli da ispune uslove za javno glasilo i time podlegnu pravilima Zakona o informisanju. Ali, bez obzira na to čak i ako samo teže da jednom budu ozbiljni „informatori“ ili kreatori mišljenjaa, ili pak samo „uticajni“ i čitani blogeri,  pismenost, poštovanje trenutno važećih normi pravopisa, poznavanje  jezika je neophodno, čak i ako se u nekoj  neformalnoj komunikaciji ne primenjuje do kraja.

Da li vam je ovo bilo korisno?

Kasnim, znam. Dok sam se ja odmarala po vrškim čukama  Hercegovine, u ministarstvu zdravlja je finalizovan suludi plan koji se fino i naivno zove Preporuka  ministarstva zdravlja o tome kako novinari treba da izveštavaju o medicini. Ma nemojte? Pa baš ste se divno setili!

Sela tri   novinara (birana po ko zna kom princiopu, pošto ih ni NUNS ni UNS očigledno nisu delegirali za taj posao) i dva doktora i napisali „preporuke“  u kojima se svako malo spočitava – novinar/ka  ne sme, novinar/ka  mora... Nigde ne piše, da lekari „svete krave“ našeg društva nešto moraju.

photo credit: thinkpanama

Za početak da se ne plaše toliko za svoje guzice, od nas jadnih malih, slabo plaćenih i neukih novinara. Jer većina nas, uz doduše upečatljive izuzetke, zna da radi ovaj posao. I obavlja ga odgovorno, časno i profesionalno, pogotovo imajući u vidu to koliko smo plaćeni za tako odgovoran posao.  Da li je problem kad napišemo da su negde pogrešili, da ministar ne radi kako valja, ako se zapitamo za čije babe zdravlje on priča išta o našem zdravstvu, kad  se leči po belom svetu?

Da li je problem kad neku suvoparnu rečenicu, izgovorenu samo da bi ih razumele kolege načelnici i profesori, pojednostavimo tako da  shvati i  običan svet, koji je do skoro lekarima gotovo slepo verovao?

Na žalost, nisam bila u Beogradu, pa nisam prisustvovala „javnoj raspravi“ povodom ovog smešnog dokumenta. Ne moram ni da znam šta je u njemu, dovoljno sam čula. Ideja je toliko luda, da mi prosto dođe da sednem večeras i napišem priručnik: „Kako lekari  treba da rade katetarizaciju, bajpas i operaciju na otvorenom srcu“. Razumem se ja u to, napisala sam brat bratu jedno 50 tekstova s tom tematikom…   Ali, nisam uradila nijednu operaciju.

Zdravstvo pratim od samog početka rada u dnevnim novinama, 2002. godine. Verujte, neki su mi se saradnici lekari   smučili… Ne sporim i da novinara ima raznih, da se mnogo njih opeče, da im se reči izvrću, jednom napisano i izrečeno se teško demantuje…Ne biste verovali šta sam sve doživela od njih – vrlo teško ih „otvorite“, velika većina nema pojma da priča za medije ni da razdvoji bitno od nebitnog (a onda se ljute što mediji eksploatišu nekolicinu onih koji umeju da kontaktiraju s njima), vrlo su sujetni, samopromotivni  i često veoma teški za saradnju, ne shvataju suštinu novinarskog posla, insistiraju na autorizacijama, konstrukcijama koje su teške i nisu za novine,  sve u svemu, u redakcijama se zna da je zdravstvo jedan od „težih“ sektora.

Doživela sam i da  na mene, u devetom mesecu trudnoće  urla direktorka doma zdravlja, jer je utripovala da ja imam nešto protiv nje i da joj „politički“ drmam fotelju. A u stvari, imala je putera na glavi, jer je nekoliko godina kasnije ne samo smenjena, već i uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i finansijskih mahinacija. Sic!

Doživela sam i pre neki dan da direktor jednog porodilišta viče na mene usred intervjua s poznatim kardiologom, jer je neko u mom listu pustio pismo čitalaca koje se njemu nije svidelo. Ni luk jela ni luk mirisala, ostah i bez dostojanstva i bez sagovornika za temu, jer je naš dogovoreni intervju, naravno, otkazao…

Naravno, među njima ima i divnih ljudi, prirodnih, normalnih ili barem profesionalnih, s kojima je zadovoljstvo saradjivati. Ali, sve češće doživljavam da mi odbijaju razgovore, pitanja šaljem na mail, pa mi onda odgovore, ali neadekvatno i nedovoljno. Onda se ljute jer su im rečenice (polupismene i optrerećene stručnim izrazima) menjane. Traže obavezne autorizacije ne shvatajući da mogu da utiču na svoje reči, ali ne i na moje, kao ni na redakcijsku opremu teksta – nedavno mi je jedna nadobudna profesorka, užasnuta što smo za tekst o (ne)opravdanosti genetskih analiza za predviđanje bolesti stavili naslov „Geni vide polovično“,  rekla kako geni ne mogu da „vide“ i kako će sledeći put ona da nam rediguje naslov. Što se mene tiče, neće biti sledećeg puta.

Nisam toliko luda da umesto  slepo crevo pišem apendiks, umesto temperatura febrilni… Isto važi i za sledeće „preporuke“, koje su izvod iz Pravilnika:

Primeri iz novog pravilnika:

•  Novinaru nije dozvoljeno da objavljuje informacije o lečenju, metodama, intervencijama, lekovima čija se efikasnost ne može proveriti kod uglednih i referentnih zdravstvenih ustanova i Ministarstvu zdravlja
• Informacija dobijena samo od jednog izvora ne sme biti objavljena ako je nije potvrdio još jedan
• Ukoliko je osoba koja radi u zdravstvu osumnjičena za primanje mita, mediji ne bi trebalo da objave ime i prezime osumnjičenog, čak i da ih nadležni saopšte
• Umesto reči „zaraza“ novinar treba da koristi „infekcija“
• Umesto termina „narkoman“ treba koristiti „korisnik droga“
• Umesto „prostitutka“ koristi se termin „seksualna radnica“, dok se „prostitutka“ koristi samo ako je reč o maloletnoj osobi koja pruža seksualne usluge

Mnoge termine, poput „osobe s invaliditetom“, pišemo u dogovoru sa sagovornicima, utvrdimo konsenzusom koji je termin najprikladniji. Ali to se, drage moje neznalice ne rešava proglasima, već edukacijom novinara, seminarima, dogovorom. Put je prirodno takav da  je bilo logično da  u dogovoru s lekarima, lekarskom komorom ili čak ministarstvom novinarska struka izradi dokument, kodeks koji bi predstavljao najbolju praksu u izveštavanju, na obostranu korist.

Ovako, mi smo stoka koja pokušava da njih jadne i poštene unizi opanjka, da piše o njihovim greškama, o njihovim skupim životima zaraženim „čašću“ od pacijenata, o njihovoj gramzivosti za titulama bez mnogo istinskog altruizma koji bi trebalo da stoji u osnovi ovog zanimanja. Meni, lično, najveći je hit izjava kako novinari ne bi smeli da prime ništa vrednije od olovke i notesa simpatično.

Za razmišljanje, evo i stava Rodoljuba Šabića, s kojim se u potpunosti slažem Šlagvort za razmišljanje na temu

Da li se sećate čuvene čika Jovine pesmice : Pačija škola? Za one zaboravne, pročitajte celu ovde.

Mene ovih dana posebno dojme ovi stihovi: „učio ih, učio, s ozbiljnošću krutom, učio ih učio i knjigom i prutom!

I pred očima mi slika gosn’ Mićunovića, predsednika  skupštnskog Odbora za inostrane poslove, kako važno maše prstom i pokušava da novinarima, malim pačićima koje su po hitnom postupku pozvali u Skupštinu da im objasne kako se obavlja novinarski posao, utuvi u glavu. Ali, pačurlija, ko pačurlija, em ništa da nauči iz mudrih reči starine, em i dalje viče ga, ga, ga-

Izvor fotografije

Za ugled Narodne skupštine, boli ih, da izvinete patka.

Jer ga nisu oni ni rušili svojim tehničkim omaškama ( gde su dinari potrošeni na skupštinska putovanja pretvoreni u eure) , ni svojim greškama, već  ga ruše i pljuju sami predstavnici naroda, kojima je taj isti narod dao mandat da NEŠTO RADE, a ne da  sekretaricama sumnivog morala i katastrofalnog ukusa za oblačenje (koja je bukvalno shvatila izreku „gaziti preko mrtvih do uspeha) i bezočno  sprdaju s crvenim tepihom i gardom .

Nije im dovoljno što su „Novosti“ sutradan ispravile omašku (koja se provukla samo u tabeli, dok u ostatku teksta nedvosmisleno stoje ispravne cifre), u skladu sa Zakonom o informisanju, rešili su da ih „nauče pameti“. Kad već pameti nemaju pa em rade novinarski posao, em prate Skupštinu, em se usuđuju da pišu kako narodni reprezenti troše pare naroda. Da se bar setiše danas da pokažu JEDAN JEDINI rezultat svojih silnih poseta, i tako zapuše usta pačurliji.

p.s. još jedan zanimljiv prilog nedodirljivosti nedodirljivih je tekst izašao pre nekoliko dana u Areni 92  u kojem, kada je novinar državnog revizora (angažovanog da utvrdi da li su vršioci vlasti namenski trošili novac iz budžeta) jedva „išeprkao“ podatak o plati (koja razume se mora da bude velika ,da bi stvorila preduslov kakve takve nezavisnosti i objektivnosti) a na pitanje da li službenim vozilom ide kući u Niš (dakle u privatne svrhe), novinar je počašćen – spuštanjem slušalice.

Nikad vi, piskarala, nećete naučiti kako to treba da se radi, zato vas čeka mnogo „pačijih škola“. Ili to, ili promenite posao…

Kilometri redova potrošeni su da se objasni kako nam je novinarstvo loše, novinari jadni luzeri, a profesija degradirana. I ne može se reći da nisu u pravu. Deo, (ali samo deo) razloga za degradaciju profesije možda leži i u tome što su redakcije često bile svratište za propale studente, mamine i tatine sinove što bi „da se slikaju na televiziji“ ili samo vole da duže odspavaju ujutro.  Skupljalo se s konca i konopca, namnožilo nas se raznih.  Prosto mi dođe smešna sada moja naivna gimnazijalska logika da ako ću da se bavim novinarstvom, onda to treba i da studiram -Fakultet političkih nauka (FPN) mi kasnije jelte dao neka (površna) znanja o novinarstvu,  a u stvari pripremao me je za nekog teoretičara  politike ili u najboljem slučaju novinara koji se bavi političkim pitanjima.

„Popisivanje“ novinarskog kadra koje je NUNS počeo projektom novinari.rs, o čemu sam već pisala, takođe potvrđuje  te silne konstatacije o novinarskoj (ne)kompetenotnosti – u ovom  članku dnevnim novinama „Danas“,  podaci o stepenu obrazovanja novinara su poražavajući.

Naime, posmatrajući samo novinare (bez fotoreportera, snimatelja i dr.), na uzorku od  do sada popisanih 4.000 novinara, daleko manje od polovine ima završen (bilo koji) fakultet, a 27 procenata (ili skoro trećina) su samo s „maturom u džepu“.

Svaki prekaljeni „redakcijiski vuk“ reći će vam da  nijedan fakultet nije napravio novinara, i da su od fakultetske diplome neki drugi kvaliteti mnogo važniji.

photo credit: Mr. Wright

Delimično mogu da se složim. Diploma bilo kog fakulteta vam ne vredi „pišljiva boba“ ako nemate:

1. Novinarski nerv – osećaj šta je bitno, šta je vest,  sposobnost da reči slažete na smislen, neopterećujući i svima razumljiv način

2. Urođenu radoznalost i zanimanje za pojave koje nas okružuju – osobu koja prođe putem na kojem je teška saobraćajna nesreća a ne seti se da nazove i javi redakciji (bez obzira što to nije njegov „sektor“) teško da će ijedan urednik nazvati novinarom (barem ne dobrim ili potencijalno dobrim)

3. Elokvenciju – ne zovu nas džabe „univerzalnim neznalicama“. Retko ko ima priliku da ceo život radi u specijalizovanom časopisu baveći se usko jednom temom. Mnogo češće novinar je prinuđen da tokom novinarske karijere bude u situaciji da izveštava o samoubistvu, kao i da bude na glamuroznom prijemu, da pravi razgovor s poznatim političarem i skitnicom ispod mosta. Nužno je da ima široko opšte obrazovanje i osnovne informacije o mnogim pojavama.  A ako ih nema, mora…

4… Da zna gde da nađe informacije i da zna ko zna. Posao novinara nije da pokaže kako je lep, pametan (dopunite sami) već da najbolji  mogući način prenese određenu informaciju. Često je prinuđen da tu informaciju od izvora, do krajnjeg korisnika (čitaoca, gledaoca) preradi, simplifikuje, „udesi“. A da bi to uradio mora da je razume  i shvati. Ali je vrlo bitno da se ne prati pametan, već da ono što ne zna proveri, i pita one koji znaju.

5. Pismenost – ovo bi moralo da bude možda i na drugom mestu, ali bi mi pokvarilo koncept, te pismenost ostaje ovde u nabrajanju, ali je SUŠTINSKI važna. Valjda ne moram posebno da obrazlažem da ono što novinari rade je dostupno u mnogo primeraka, dolazi do mnogo ljudi i često deluje ne samo informativno već i edukativno. Pismesnost, ali ne osnovnoškolska, već potpuna,  je OBAVEZNA u novinarstvu (ovom prilikom ću preskočiti traktat koji opisuje kako to kod nas nije slučaj, jer to stvarno zaslužuju poseban članak).

6. Ljudski i profesionalni integritet – obrazovanje danas često shvatamo u uskom smislu  – kao punjenje naših  glava nizom informacija. Nedopustivo je da se loši, neprofesionalni ili nemoralni potezi novinara opravdavaju neobrazovanjem, malom platom, pritiscima, manjkom ovog ili onog… Izbor je uvek naš.

Sve ove možete (nekim čudom) da imate i ako niste završili fakultet i nemate formalno visoko obrazovanje. Ali, posle skoro decenije bavljenja novinarstvom, smem da tvrdim. Šanse da se to desi su jako, jako male.

Ili da probam da sažmem  – faklutetsko obrazovanje je nužan, ali ne i dovoljan uslov za dobrog novinara. Ali, takođe, fakultet vam  često nije garancija da će  neko s  diplomom biti i N. od novinara…

Na kraju krajeva, nemojte da vas teši to što  ni polovina  urednika u medijima nema fakultet ( u jednom momentu u mojoj radnom iskustvu postojala je bizarna situacija gde od 17 glavnih urednika pojedinih izdanja samo jedan je imao diplomu! ). Jer jednom ćete se …

- Sigurno posramiti kad shvatite da cela redakcija klinaca ima mnogo više škole od vas.

-  Dozvati pameti i shvatiti da se svet menja i da  su neke stvari, poput kontinuiranog obrazovanja  i učenja, nužne.

U mom  nedavnom pokušaju da analiziram kako naši  „oflajn“ mediji poput dinosaurusa prolaze u onlajn svetu, koliko brzo kapiraju korake neophodne da ne bi virtuelno „izumrli“ , primetila sam da lokalni mediji imaju veliki potencijal da iskoriste društvene mreže – ulaganje koje za njih nije veliko, a može da da velike rezultate (koji bi tom mediju značili možda i više nego nekom „velikom“ etabliranom i ustoličenom na vrhu piramide čitalaca(gledalaca.

Zbog toga sam zamolila kolegu Dragana Radovića (aka Novinarska patka), koji po mom mišljenju to sjajno radi upravo s jednim lokalnim medijem, za koji teško da bi i čuli da nije društvenih mreža.

Izvolite, uživajte:

Kako “lokalci”, u nikad težem vremenu po njihov status i opstanak, koriste mogućnosti koje im nudi Internet

Govoriti o načinima na koje društvene medije danas u Srbiji koriste klasični lokalni mediji ili, po onoj rogobatnoj starinskoj definicije od koje zakonodavac i dalje ne odustaje, “sredstva javnog informisanja”, na prvi pogled zvuči kao dobar vic!  Kad mi je Angelina predložila da za njen blog napišem tekst na tu temu prva misao mi je bila obojena upravo tim sivim tonovima: “lokalci”, poznato je, danas dišu na slamku, hvataju se za slamku i opstaju držeći se za tu istu slamku spasa koju ni sami, katkad, ne vide u mraku nagoveštene ili već viđene gubitničke pozicije u kojoj se nalaze.

Prirodan tok stvari nas, dakle, vodi od tačke u kojoj se prelama nevesela stvarnost medija u malim sredinama. Pozicija lokalnih novina (tamo gde ih uopšte ima) ili malih radio stanica nema u sebi mnogo veselih tonova, čak i kad se na radijskim talasima vrti dobra muzika.  I “male” novine i “male stanice” grcaju pod teretom teških, a pesimisti bi rekli, u mnogim slučajevima, i nerešivih problema. No, da li je uvek baš tako, a još više da li tako mora da bude?

Pitanje na kraju prethodnog pasusa, verujem, ipak ste shvatili kao retoričko, a ne i stvarno.  Jer, ako neki posao – u ovom slučaju novinarstvo u malim mestima – ima svoje mesto, ako postoji potreba za njim, ako postoje ljudi koji su tom poslu odani i koji adrenalinski žustro brane taj informativni svet u kojem žive, onda postoji i put kojim već sad ili koliko sutra klasični mediji mogu da nađu svoj poslovni “raison d’etre”.

Ali hajdemo mi sad na centralni “plato” ovog teksta – priču o tome da li i kako “mali” znaju i žele da koriste potencijale društvenih medija, odnosno da ih “eksploatišu” za svoje dobro.

Zapitajmo se prvo kako to rade veliki? “Piskaralo” nam je u svojim člancima već dala dobru analizu i jasnu sliku: veliki klasični mediji su kao slon u staklarskoj radnji, ali ne onaj iz vica koji razbija sve naokolo: naši “slonovi” se trude da svoje “Internet prijatelje” ne diraju baš previše što iz neznanja što iz straha pred snagom te nove stvarnosti u kojoj su se nevoljno našli.

Ako ovo prihvatimo kao tužnu realnost (koja se, doduše, veoma brzo menja po mom zapažanju), onda bi “lokalci” bili potpunu u autu, dakle sasvim izvan te igre.  No, u Srbiji ništa ne treba pretpostavljati već dobro zagledati ne bi li se stiglo do istine.

Tačno je da najveći broj lokalaca još uvek ne vidi šta će to njima da donesu sajtovi, blogovi, Facebook, Twitter ili neka druga “mreža” koja im je, kako misle, otela i publiku i oglašivače? “I sad će ti “kradljivci informacija” da nam pomognu? Ma, ‘hajte, molim vas!!”

Tačno je da ovakvo razmišljanje preteže, ali ne i da je jedino, baš kao što ni viđenje svakog od društvenih medija “ponaosob” nije identično.

Lokalne novine, ma i najmanjeg tiraža, zaista nisu više bez svojih sajtova, mada se o njihovom kvalitetu i koncepciji može reći mnogo kritičkih reči. Postoje i izuzeci, novine bez sajta, ali ja ih znam veoma malo.

Kovin ekspres sajt

Ignorisanje sajta uglavnom je posledica loših iskustava vlasnika sa tiražom koji je, po njihovom mišljenju, počeo da pada kada su “izašli” na Internet. Prava je istina da su drugi ponudili svežu i pravovremenu informaciju i da su pretplatnike postepeno gubili upravo zato što je web besplatno servirao i servira čak i lokalne informacije.

Dakle, izuzmemo li ovakva iskustva, dolazimo do drugih društvenih medija i šarolike slike koja, ipak, nije odraz poznavanja prirode nove snage informacije nastale na Internetu u komunikaciji sa čitaocima. Jer, iako skoro svi “šetaju” FB trasom, to su uglavnom fan strane bez dovoljno osmišljenog pristupa tim istim fanovima – jednostavno “prikupljanje” “obožavalaca” samo po sebi ne znači ništa, baš kao što ni broj tih “fanova” u takvoj koncepciji više govori o tome da je neko nekad kliknuo na “postani obožavalac” nego što garantuje išta što bi doprinelo poslovnom modelu kuće.

Twitter je i inače iza FB-a, što se vidi i po tome što ga i “veliki” više osmatraju nego koriste. A kad to i rade, jednostavno “upare” naloge sa sajtom i link pratiocima, ako ih uopšte imaju, “doturaju” bez ikakvog opisa. Dakle, veliki minus i protraćeno vreme.

Blogove srećem sve češće.  Šarolikog su kvaliteta, ali, znamo, to važi i inače za celu Blogolandiju. Ako gazda ima novinara ili prijatelja(e) koji zna da piše u blogerskom fazonu, biće tu i bloga. Koliko će on biti u službi osnovnog medija, nije teško zaključiti.  Malo ako se ne koristi na pravi način i ako ne stekne čitalačku publiku.

Možemo, dakle, slobodno zaključiti da među malim lokalnim klasičnim medijima Facebook ubedljivo prednjači u arhitekturi korišćenja društvenih medija.

Ne znam da li je to drsko ili se očekuje, ali naravno da mi je primer lista Kovin Ekspres i sajta koji ga prati najbolje poznat i da o tom svom čedu mogu sa najviše poznavanja da pišem.

Informativni sajt, potpuno drugačiji nego što ga prave druge novine koje ili serviraju sadržaj prethodnog broja ili ponude samo niz naslova novog izdanja, eventualno u fleš programu koji omogućava listanje, a ne i čitanje tog novog broja, Kovin Ekspres ima od aprila 2007. godine. Početni koraci nisu obećavali da će on nešto i značiti, ali insistirali smo na koncepciji koju imaju veliki mediji – sajt se osvežava onoliko brzo koliko je to moguće. Događa se da znatan deo novina bude “skinut” sa sajta, ali sopstvenog! Dakle, Kovin Ekspres uzima informacije sa kovinekspres.rs!

Novine su, u međuvremenu, postale ime koje nešto znači, ali neverovatno je koliko je napredovao sajt. Verujemo da je, kao i još nekoliko lokalnih sajtova u gradu, doprineo da Internet postane za mnoge sastavni deo svakodnevice. Pre pola godine pojavili su se prvi oglašivači koji su bili zainteresovani da se “vide” samo na sajtu, list im je bio nebitan. Da li je to nagoveštaj promene koja će pretumbati i poslovni model Kovin Ekspresa, još je rano za zaključak.

O tome koliko i kako koristimo FB i Twitter verujem da onom ko prati blog Novinarska Patka (poddomen info sajta Kovin Ekspresa) i ne treba posebno pisati, a bilo bi i degutantno.

U finišu mali zaključak: lokalci nedovoljno koriste mogućnosti društvenih medija, a i kad to čine uglavnom se drže neke svoje intuicije i saveta “klinaca iz komšiluka”.

A ta vremena su, znamo, odavno prošla. Brzo, veoma brzo, baš kao što su i ti klinci brzo porasli…

Mnogo puta za ovih osam godina koliko se bavim novinarstvom doživela sam da me „gledaju iskosa“, proglašavaju bednim piskaralom, podrugljivo frkću na pomen profesije. Čak mi je i rođeni tata, odgovarajući me od studija novinarstva kao poslednja dva argumenta izvukao – sine, „novinari lažu“ i „novinari kratko žive“. Baš stimulativno. Nije me odgovorio.

Nije bio u pravu moj taja, novinarstvo je baš jedan divan posao.

Ustaneš ( ne baš rano, to nam je jedna od retkih privilegija), odeš do redakcije, pa na radni zadatak. Treba da izveštavaš sa Skupštinske sednice Odbora za saobraća j i veze. Po završetku, postaviš novinarsko pitanje, a od ministra Mrkonjića dobiješ – šamar (ili maženje po glavi).  Nema veze što je to maženje iz ličnih simpatija - Dobiješ doduše posle medijske halabuke i izvinjenje dotičnog kapitalca (mislim ministra za ono što su nekada bile kapitalne investicije).

Braća po delu

Izvor

SAVET: preporuka novinaru Kurira,  Lađeviću da se mane sektora, jer je izgleda uklet. Jer kako drugačije objasniti da  je Mrkin dobar drug Velja, dok je bio na mestu „kapitalca “ mlatio, doduše verbalno, novinara Vladu Ilića, javno ga optužujući da je polno opštio s njegovim ovcama na imanju u Kačulicama? Tamo, naime moj zemljak Velja Ilić, stručnjak opšte prakse od železnice do kardiovaskularne klinike (prim. aut, ovaj izraz sam pozajmila iz sjajne izjave mog kolege i zemljaka  Stojana Markovića) nameravao da gradi kliniku. A kolega Ilić, jelte, po novinarskom zadatku došao da vidi šta to ministar gradi.

Ceo slučaj navodne sodomije, naravno još nije dobio epilog, a evo i zašto.

Koleginice novinarke obično prožu bolje kad se dele sektori. Dobiju zdravstvo, socijalu, ili crkvu. Milina jedna. Ni  Aleksandra Delić, dopisnica  Novosti iz Šapca, nije slutila da će izvešatavanje o navodnim mahinacijama lokalnog popa biznismena  Bogdana Simanića dovesti do  „blagosiljanja“  salvom uvreda i pretnji. Sad čekam da vidim da li će se i kako s (ras) popom obračunati mediji, crkva, policija i sud.

Napomena: novinari  bi trebalo da budu zaštićeni ovim odredbama. Da li su?

Link za danas: http://www.napadi-na-novinare.com/index.php

P.s. Nemoj da se neko slučajno šalio da kao argument poteže političku orijentaciju, sumnjive novinarske vrednosti i uređivačku politiku novina u kojima pomenuti novinari rade. To jednostavno nije predmet ove priče.

Ili, studija slučaja (case study) korišćenja društvenih medija od strane najtiražnijih/najgledanijih  medijskih kuća u Srbiji. Pominjaću ovaj put samo one najpopularnije društvene mreže kod nas   -  Fejsbuk i Tviter, jer ih koriste (skoro) sve medijske kuće koje analiziram. O bogatstvu ostalih društvenih mreža možete videti ovde (via Eniac).

B92 – Bili su i ostali prvi u mnogim novotarijama, od preglednog i aktuelnog sajta, krcatog informacijama, odavno ustoličenog foruma, bloga, komenatara (koji se za moj ukus previše moderišu, al ajd), video sadržaja (i podkastinga), novinarstva u realnom vremenu (real time) sada i mobilne verzije sajta …

Iako njihov blog agregator s VIP opcijom nije previše poplaran u „Blogolandiji“ i često se o njemu čuju negativni komentari, činjenica je da ga ljudi čitaju i komentarišu. Obradovao me je konačni redizajn i poboljšanje funkcija i vidljivosti bloga, naročito je je sada i blog Udruženja RODITELJ vidljiviji i dostupniji

Ono gde B92 još uvek debelo podbacuje (ili im prosto taj aspekt nije još u fokusu, što je malo verovatno imajući u vidu njihovu ciljnu publiku ), jesu Tviter (Twitter), Fejsbuk (Facebook) . Istina imaju višestruke naloge na Tviteru  – za vesti, sport, radio, biznis… (i to ne b92 koji im je maznuo neko brži i još  iskoristio uzrečicu s njihovog bloga – uzo prvi!) – ali oni su beskrajan niz bezličnih fidova (feed) s njihovog sajta, bez ikakve dvosmerne komunikacije, dosadan i nezanimljiv za praćenje. Pritom ih ne zanima šta drugi imaju da kažu, jer ne prate nikog! S druge strane, b92 nalog – uzo prvi, prati priličan broj ljudi, koji su verovatno „zavedeni“ imenom. Da li ćemo u budućnosti videti neku prodaju korisničkog naloga na tviteru? Ko zna…

RTS -  nepregledno, neiventivno, dosadno, to prvo pomislim kad (slučajno) nabasam na njihov sajt. Jedini plus imaju za ćirilicu, jer su Javni servis pa je red da koriste službeno pismo. Tviter nalog imaju, a bolje da nemaju. Najpre, pošto je nalog RTS zauzet, svoj su „krstili“ s Vaše pravo a jedan jedini tvit od pre 9 meseci glasi: Vaše pravo da nas pratite! Eto i jedna rečenica dovoljno govori ponekad …

Blic – ovih dana je ušao u fokus zahvaljujući oživljenom blogu, na kojem pišu neke zanimljive  face i postoji popriličan fidbek (feedback) od strane čitalaca. Za sada deluje kao prijatna novina, uz već postojeće komentare koji su opstali kao forma i na sajtu.  Ono što bi moglo da se uradi,  je  svakako pregledniji i bolji izgled bloga, kao i malo više onlajn promocije. Mada, @stjepa, urednik svih online izdanja Ringiera (Blic, 24 sata, Blic žena… ) to sasvim solidno radi na svom privatnom nalogu,  čudno mi je zašto tviter nalog Blica čuči prazan dok gotovo 500 pratilaca (followersa) čeka da se jave…

Njihova strana za obožavaoce na Fejsbuku je prilično aktivna, imaju i oko 12.000 obožavalaca,  a koliko vidim vesti su prilično komentarisane. Moram priznati da mi se i njihova internet prezentacija najviše dopada, najbogatija je sadržajem i dosta interaktivna, mada im ide na ruku i sam profil dnevnih novina – kratki, brzi, pomalo i „žuti“. Iz ove Ringierove grupe pomenula bih još i 24 sata,  solidno odrađuju online promociju, mada i njima fali malo interaktivnosti.

Blic Tviter

Večernje novosti – Na prvi pogled  – sve je tu – i komentari na sajtu,  i rss, i Tviter nalog, čak su počeli onlajn događaje sa sajta da reklamiraju u štampanom izdanju. Ali,  sve se radi kao „levom nogom“, forme rade a bez suštinskog udubljivanja – Čemu sve to? Kao ilustraciju navešću da na Fejsbuku imaju nalog – kao da se radi o osobi a ne medijskoj kući, pa ispada da sam prijatelj s Novostima, umesto da na njihovoj strani (ili možda čak grupi) čitam ono što me zanima. A na Tviter nalogu se ne udostoje da osim skraćenog linka bar postave opis, tako da stvarno ne znam ko otvara nemušte linkove iza kojih ko zna šta stoji. A često stoje zanimljivi tekstovi. Takođe, praksa da se na Tviter postavi u stvari link za Feksbuk tek nema nikakve svrhe jer je, između ostalog poenta u tome da se posetioci dovedu na sajt, zar ne?

Politika – tradicionalistički nastrojena i pomalo zatvorena, politika i onlajn ostaje dosledna sebi. Preduga, neinventivna i pomalo dosadna. I mada se često na njihovim stranama mogu naći kvalitetni članci i analize, danas malo ko ima vremena za čitanje beskrajnog niza slova, bez „sažvakane“ verzije i suptilne preporuke ŠTA izabrati u moru informacija. Ne bih trošila više reči na njih, s obzirom da im je Tviter nalog zaključan?, a na  moju molbu da ih pratim nije nikada odgovoreno.

Glas javnosti ne spada u ovu grupu ni po onlajn nastupu ni po tiražu, ali ih spominjem, jer je pre nekoliko dana prestalo da izlazi štampano izdanje i sada funkcionišu samo kao onlajn magazin. Primetno je da su ovih dana dosta aktivniji na Tviteru i Fejsbuku,  videćemo kako će se snaći u onlajn životu.

Svet – za svoju ciljnu grupu, ovaj magazin odrađuje odličan posao, na Tviteru nešto manje (što ne čudi, s obzirom na profil korisnika ove mreže jer nisu primarni cilj Sveta), a na FB-u imaju više od 11.000 obožavalaca i veoma bogat sadržaj.

Story – takođe sjajno odrađuje posao, naročito mi se sviđa kako vode Tviter nalog (koji vodi, znaju tviteraši ko jer upravo daju onaj šmek i začin koji znači da brinu o korisnicima.

Čemu sve ovo?

Da li je onlajn  prisustvo  uludo prosipanja para, vremena i ljudskih resursa, kao što neki tvrde?

Usudila bih se da kažem da je to ulaganje u budućnost. Mediji će morati uskoro da porade bar nešto s ove (ili neke bolje) to do liste.

Nije to isprazno naklapanje grupe zaluđenika onlajn svetom. To je zalog za budućnost, kada će im glavna publika biti klinci koji danas provode makar dva sata online.

photo credit: Matt Hamm
photo credit: birgerking

Već neko vreme mi upada u oči kako naši oflajn (offline) ili “mejnstrim”  mediji u onlajn (online) svetu izigravaju slona u staklarskoj radnji. Nekako, činilo mi se da je malo zdravog razuma i praćenja, čitanja na internetu dovoljno da se skapira kako bi neke stvari  društvenim medijima (social media) mogle da se poboljšaju i unaprede. Ali, očito da nisam u pravu, a sudeći po nedavnim postovima postovima  Dragana Varagića i “ehu” iz novinarskog ugla kolege Dragana Radovića, nisam ni jedina koja tako misli.

Ovaj, prvi post činiće neka moja razmišljanja na ovu temu, s tim što ću malo sužiti fokus – samo na klasične medije, da se ne bi rasplinula u komplikovanoj tematici. U drugom postu, koji ću objaviti  narednih dana, baviću se konkretnom uporednom analizom korišćenja društvenih medija od strane naših najtiražnijih novina, časopisa, televizija…

Negde jesenas, Peđa Pušelja je “brutalno” napisao da će štampani mediji da propadnu ako se ne prilagode i promene okoštale stavove.  Kako u jednom takvom primam platu, štrecnulo me sve to i zamislilo. Nije Peđa napisao ništa novo, to je samo talas koji, s poslovničnim zakašnjenjem iz sveta stiže u Srbiju.

Lutajući internetom i istražujući, shvatila sam da su kritičari itekako u pravu  – ledeno doba za klasične medije odavno je počelo. Naravno, neki će preživeti i još će dugo štampani (mada umanjeni) tiraži stizati do svoje publike. Ali će zato, ako se ne promene, ti mediji izgubiti mladu (i ne samo mladu) publiku koja već odavno prvu kafu pije uz RSS feed u Google readeru umesto uz šuštanje dnevnih novina.

A opet, možda je  dovoljno da pažljivo i uz neminovno prilagođavanje našim uslovima „prepišemo“  ono što već svetski offline mediji prolaze http://mashable.com/2009/03/11/newspaper-industry/. Svakako u našim uslovima, teško da bi bilo koje dnevne novine (a najtiražnije imaju oko 200.000 štampanih primeraka dnevno), mogle da dostignu 280.000 pratilaca na Twitteru, koliko ima glavni nalog za feed vesti New York times,  (koji uz to ima i posebne kanale za knjige – http://twitter.com/nytimesbooks i  umetnost, u želji da ponudi „personalizovanu interakciju“ kako navodi jedan od vodećih social media sajtova Mashable ).

Da ne bi pomislili kako smo samo mi u “ledenom dobu”, govori i podatak da “iako većina novina koristi Twitter, samo nekolicina dozvoljava korisnicima da „tvitnu“ priče direktno s njihovih sajtova“.

Ne želim da budem džangrizava i kažem kako smo u kamenom dobu. Jer, fakat, nismo. Neke se stvari menjaju. Polako se, više instiktivno i pipajući u mraku shvata da stari načini rada ne mogu više da opstanu, da je kriza prizma kroz koju će se prelomiti ko je sposoban i zaslužuje poverenje, a ko će potonuti u mulju zbog okoštalosti i nemogućnosti da se da u trk, kad je već na startu zakasnio.

Neke od postulata novog doba – modernog, brzog, interaktivnog informisanja, koje je potrebno savremenim, prezaposlenim ljudima, naši mediji već primenjuju na svojim sajtovima:

-          Za razliku od prethodnih godina, danas veliki broj njih ima RSS feed, pokušavaju da budu „ril tajm“ (real time) ažurirajući vesti i sadržaje i pre nego što se pojave u štampanom izdanju, ubacuju se video snimci, pozivaju poznati da bloguju, dozvoljavaju se komentari… Ako malo pronjuškamo netom, videćemo da smo mi sada tamo gde su zapadni medji bili 2007. i 2008. godine, bar kada je korišćenje ovih „alata“ u pitanju. Mnogi mediji širom sveta prolazili su  sličan put (ali, avaj kod nas se teško kroz istoriju išta izvlačilo i iz svojih grešaka, a kamoli tuđih).

- Tiraži dnevnih novina, nedeljnika (periodike još žešće) padaju. Prihodi od marketinga su osetno smanjeni, mediji su evidentno u dubokoj krizi.  U toj situaciji, kada svaka redakcija ima novinara viška, ko još razmišlja o onlajn reputaciji, društevenim medijima i okretanju „virtuelnim“ čitaocima. A možda bi trebalo.  Koncept društvenih medija nije jeftin – traži posvećenost i znanje. Traži da razmišljamo malo kreativnije, da se , posle duuugo vremena kada su mediji u pitanju POTRUDIMO.

Da pokažemo da nam je stalo.

Čini se da su mediji odavno izgubili poštovanje prema čitaocima. Ako pogledate dnevne novine i televizije, videćete da je ogroman procenat sadržaja skoro pa identičan (eventualno samo upakovan u boje političke opcije kojoj se naginje).

Ozbiljne analitičke tekstove, koje samo u restolvima pronalazimo, kao i komentare i kolumne, sa trona su skinuli blogovi, jer su raspršili elitizam tih novinarskih žanrova i oduzeli tapiju da samo „odabrani“ mogu da obnaroduju svoje cenjeno mišljenje.

Naletela sam na sjajan članak Fila Bakleja (Phil Buckley)  o tome kako društveni mediji mogu da pomognu spasavanje  klasičnih. Kombinujući njegove ideje i dodajući malo sopstvenog začina, evo moje „tu du“ (to do) liste za naše (pre svega štampane medije) i njihov social media angažman:

-  Volite svoje čitaoce!

Oslušnite šta misle, šta žele da čitaju, pogledajte komentare na sajtu, odgovarajte na njih. Nemojte koristiti Fejsbuk i Tviter kao RSS feed, jer to onda može da radi i mašina umesto vas, zar ne?

-  Promenite, se ne boli!

Ovde ću citirati Bakleja, prestanite da se branite od promena, već počnite i sami da se menjate.  Čak 96 odsto pripradnika „generacije y“ u svetu ima pristup društvenim medijima, više od 70 odasto njih provodi NAJMANJE dva sata online, dok manje od polovine toliko provodi ispred TV-a.

- Ulažite u znanje i veštine

Znanje nikada nije bilo jeftinije i pristupačnije, ali potrebno je uložiti velike količine veoma skupog resursa – vremena. Stvarno, ni s najboljom voljom ne mogu da shvatim kolege koji odbijaju da nauče da koriste računar! na primer (a imala sam takvih „slučajeva“),  za društvene medije nisu ni čuli, i dalje umesto da krstare internetom razgovore spremaju u dokumentaciji…

Potrudite se da se oni koji kreiraju i prave sadržaj dodatno obrazuju i spreme za novo vreme, negujte njihovu kreativnost i nagrađujte angažovanost. Ako neće oni, ima ko hoće, bar je novinarsko tržiše (pre)zasićeno radnom snagom

- Prilagodite se čitaocu/gledaocu, probajte da mu ponudite maksimalno personalizovan sadržaj  – kroz RSS feed samo određenih rubrika i kategorija, njuzletere (newslettere), lično obraćanje na FB i Tviteru (da, da to zahteva vreme i posvećenost, ali gradi lojalnost, poput primera koji daje Baklej – ako u tvom omiljenom kafiću znaju kakvu kafu piješ, zašto ne bi novine koje čitaš znale šta voliš?

- Dozvolite da se „virus“ širi – omogućite da se sadržaji vašeg sajta što lakše širi dalje , da čitaoci mogu jednim klikom da podele (sharuju) vest.

- Učinite korisnike delom nove zajednice

Činjenica je da ljudi koji još uvek čitaju novine to rade ne toliko zbog informacija koje mogu da pronadju na mnogo mesta, već zbog osećaja koje im to čitanje daje. Društveni mediji daju sjajnu priliku da se stvore nove zajednice kod kojih će moći da stvore upravo takav osećaj pripadnosti, koji je vrlo bitan za lojalnost određenom mediju (ako mi ne verujete, pitajte na pr. dedu koji već 40 godina čita isti dnevni list

O tome kako to u praksi izgleda kod nas, u narednom postu.

Projekat Nezavisnog udruženja novinara Srbije, http://novinari.rs nedavno  je predstavljen javnosti. Kako tvrde  idejni tvorci projekta, u kojem je do sada u bazu podataka  skupljeno oko 4.000 novinara i medijskih radnika u Srbiji , ambicija im je da baza preraste u “alternativnu berzu rada za novinare”.

Ma koliko lično navijala da se naša profesija digne iz nogdauna pre nego što odbrojavanje stigne do deset, bojim se da će ta zamisao u praksi ići malo teže. Moram ovde da iznesem neke svoje nedoumice,  baš me zanima da li će se ispostaviti kao tačne posle nekoliko meseci:

photo credit: carlos.a.martinez

-        (Opet) loš PR -  Kao novinar, imam veoma malo informacija o čitavom projektu, pa čak ne znam ni gde se to novinari mogu prijaviti (pretpostavljam da treba da se jave NUNS-u, ali da li to važi i ako nisu članovi ovog strukovnog Udruženja). Preko svoje kompanije nisam dobila nikakvu informaciju,  jedine info koje imam su iz online medija. A čini mi se, da bi baza imala smisao, više treba ubeđivati potencijalne poslodavce nego kukavne novinare.

-          SEKA je dodatno srozala finansijsku, moralnu i profesionalnu situaciju novinara u Srbiji. Danas je veoma teško održati bilo kakav novinarski posao, prinuđeni smo da prihvatamo kompromise,  užasno smo potplaćeni , bez mogućnosti da svoje karijere zaista profesionalno vodimo.  Lepo je zamišljeno da  ova baza podataka, prema sposobnostima, školskoj spremi, iskustvu i  specijalizaciji bude dostupna urednicima i vlasnicima medijskih kuća, ali izražavam sumnju da će to odjednom da bude način za biranje kadrova – stare, “proverene” metode se teško iskorenjuju, a ova nova praksa teško će zaživeti bez adekvatne podrške, pa čak i s njom. Navike se teeeško menjaju.

-          Nije mi najjasnije za šta će ta baza konkretno doprineti, osim eventualnog angažovanja nezaposlenih novinara  – kojih je ionako previše, naročito ako se uzmu u obzir “honorarci” kategorija koju zakon ne poznaje, ali je redakcijska praksa maksimalno zloupotrebljava.  Lepo je ako budemo znali da u Srbiji ima baš toliko novinara, ali to će nam olakšati samo da znamo koliko je potencijalno gladnih usta.

-          Veoma mi se dopada ideja (nadam se da neće ostati samo ideja) o korišćenju baze za organizovanje  profesionalnog usavršavanja, seminara i sličnih stvari. To je ono što našoj profesiji jako fali!  Moramo da se menjamo u hodu, ali ni u ludilu poslodave ne zanima da ulaže u nas (ovo pišem samo iz ličnog iskustva), prepušteni  smoličnoj inicijativi,snalaženju i odgovornosti ( uz naše prazne buđelare, izbora ostaje tako malo)… Kao neko ko prethodnih 8 godina prati zdravstvo i socijalne probleme, znam  kako sam sve morala da se snalazim da bih pred bilo kog lekara mogla da izađem kao  ravnopravan i kompetentan sagovornik.

-          Pohvalno je što je baza urađena u skladu s propisima o zaštiti informacija, pa bi jedini javno dostupan kontakt trebalo da bude e mail adresa (mada lično svoje kontakte javno objavljujem ,smatram da propisi treba da se poštuju)

Dok čekamo da  vidimo da li će i na koji način zaživeti ideja, morma da vam priznam da me strašno iritira što je  i nekoliko dana posle  predstavljanja projekta u javnosti, i dalje je uključena redirekcija  -kada ukucate http://novinari.rs automatski vas prebacuje na NUNS-ov sajt, gde nema gotovo nijedne reči o projektu…

Poštovani čitaoci bloga „Bedno piskaralo“, ekskluzivno imate priliku da vidite novi, neodoljivi kviz -  „Trenutak istine za T. V.(prim. autora – pogledajte poslednji pasus)“

U studiju su voditeljka programa B.P. i na „vrućoj stolici“, privezana za detektor laži – T.V. lično!

B.P. – Dobro veče, da li Vam je udobno u vrućoj stolici, navikli ste da ste s druge strane i da Vi pitate?

T.V. – Da, udobno mi je (kiseli osmeh).

B.P. – Nnnnnne, odgovor nije tačan. Recite, da li ste u stvari novinar samo da bi samozadovoljno mogli da čeprkate po tudjim životima, a to pravdate profesionalnošću i borbom za istinu?

T.V. Ne, niste me dobro shvatili… ja…

B.P. Dosta, idemo na sledeće pitanje: da li je smisao emisije „Trenutak istine“ da na najgnusniji način potonule, istrošene , promašene i traumatizovane ljude izvrgnete ruglu i time zaradite enormnu gledanost i još veći novac?

T.V. Ne, nije!

B.P. Mmm, da vidimo šta kaže poligraf…. odgovor nije tačan. Idemo dalje, Da li bi se osećali loše kada bi saznali da Vam je mama piiip, a bivši muž piiiiiip, a vi ste onda piiiiiiiip?

T.V. Osećala bih se grozno, ali ja se nikada ne bih prijavila!

B. P. Da vidimo šta kaže poligraf… odogovor nije tačan. Da li  poligraf pišti možda zato što emisiju koju vodite privatno smatrate dnom dna, sramotom za novinarsku profesiju i šljamom najgore vrste?

T.V. Pa i da tako mislim, to ništa ne menja, znate, ja sam profesionalac i radim u skladu s tim. Uostalom niko nije terao te ljude da se prijave.

B. P. Tačno, nije. A onda je Vaš „tim psihologa“ opet jaki profesionalci, kao i Vi, takve ljude pustio da nastave da blate sebe za male pare, još gore - pijanice da se opijaju, nailnike da nastave da biju, silovane da nastavljaju da budu silovani i od strane voditeljke i od strane auditorijuma?

T. V. Pa,… ovaj,… hm, nije baš tako.

B.P. Ccc, opet netačan odgovor, ne ide vama ovo baš najbolje… I za kraj, da li Vas je draga T.V. bar malo sramota zbog moralne i svake druge štete koju ste svojim radom naneli građanima Srbije a pre svega tim ljudima i njihovim porodicama?

T.V. (Postiđeno) da, malo me je sramota.

B.P. Ouuu, odgovor opet NIJE TAČAN!  Žao mi je, T.V. moraćete i dalje da se prodajete za velike pare i da koru hleba zarađujete omalovažavajući i blateći druge. U ovom kvizu niste tačno odgovorili ni na jedno pitanje.

Urnebesan aplauz publike. Otvara se prorez u zemlji i takmičarka propada u istu, uz uzvik olakšanja i iznenađenja plaćenih statista u studiju,. A ne, to je iz drugog kviza, mada, deluje baš dobro i korisno.

….. Zvvrrrrrrrr!

6.10 je, ustaj Bedno piskaralo, novi radni dan. Trljam oči,  osvrćem se, nigde reflektora ni frenetičnih aplauza. Uf, baš šteta, na momenat sam se ponadala da…

Ne, ništa se nije dogodilo. Dok čekamo da se organ koji ima ovlašćenja ali ih slabo koristi (RRA) izjasni, a T.V. i njen gazda obećavaju da će ovaj sramotni kviz da se prikazuje u manje sramotno vreme (bliže ponoći, kao da je glupost onda manje vidljiva), meni se i dalje u glavi vrte slike visokotraumatizovane osobe koja pritisnuta ko zna kojom mukom iznosi svoju strašnu priču i slike novinarske(mada ne bih olako trošila tu reč) ajkule kako zajedno sa celom ekipom kviza verbalno siluje pred milionskim auditorijumom ženu kojoj je potrebna pomoć. Šta reče T. V., bori se protiv nasilja, svaka joj čast…

Link 1: Zakon o radiodifuziji, s posebnim osvrtom na član 68…

Link 2: Etika novinarstva, s osvrtom na strane od 26 do 29…

Mene je sramota, a vas, drage kolege novinari? A Vas, drage kolege iz UNS-a i NUNS-a?

Šta se ti novinari bune i kukaju, šta hoće? Pa konačno se uvodi red, mora da se zna ko šta piše, laže i da snosi posledice za to. Ovih dana, po usvajanu izmena i dopuna Zakona i informisanju osim slabašnog glasića struke koja se buni protiv zakona koji im ne ide u prilog, sve više se čuju i glasovi, pa i blogera i svih onih koji smatraju da taj zakon, ovako izmenjen zapravo uvodi red u medijsku sferu i da će disciplinovati medije koji sazlužuju da osete posledice svog neetičkog i neprofesionalnog ponašanja.

Slika uzeta odavde

Šta je to što nama „bednim piskaralima“ tako smeta? Probaću u ovom postu da se lišim ironije, moje omiljene stilske figure i da dam razložna i realna objašnjenja. 

Meni lično ovaj Zakon neće ometati rad – u svom dosadašnjem iskustvu trudila sam se da poštujem pre svega norme novinarskog etičkog kodeksa i profesionalnosti. Plus, trenutno se bavim sektorom koji ima gotovo nikakve dodirne tačke s potencijalno problematičnim temama i postupcima.

Ali, kao profesionalac moram da „vrištim“ na sav glas, jer medijski prostor, koji je stvarno zatrovan neetičnim radom, lošom praksom, neprimenjivanjem važećih zakonskih propisa, lošim i na brzinu sklepanim „hitnim“ izmenama je sve dalje od sređivanja.

Šta je to tako strašno u dopunama Zakona o informisanju? Da krenemo najpre od same sadržine, tj članova izmena i dopuna Zakona o informisanju. Da odmah napomenem, slika je maaalo popravljena izbacivanjem dva najgora člana, za koja je valjda i sam zakonodavac shvatio da je prešao liniju. A kako neki analitičari kažu, bogme ovim izmenama su pokazali da su u sasvim dobroj liniji kontinuiteta s pretohnom vlašću.

Za zakon koji reguliše tako važnu oblast u društvu (ne precenjujemo sebe, već je realnost da u savremenim demokratskim društvima, a naročito onima koja tek pretendujuju da to budu, uloga medija je veoma važna ), nedopustivo je da se u osvedočeno loš postojeći zakon ( a o tome je već izneto mnogo stručnih, relevantnih mišljenja) unesu samo i isključivo odredbe koje se tiču većih globi, kazni, zatvaranja i ograničavanja.

- Član 4. Izmena koji se odnosi na član 92. Zakona o informisanju, tretira klevetu(tj. oglašavanje neke osobe krivom za počinjeno delo pre pravosnažne presude) kao privredni prestup. Dakle, ako neko objavi klevetu na naslovnoj strani on je učinio privredni prestup? Ili je poenta da se uzme novac i finansijski uništi medij? ili još bolje prestane da se piše o svim onim silnim sumnjivim slučajevima koji nisu i pitanje da li će ikada da budu procesuirani. I još manje stići do pravosnažne presude. Šta je onda uloga novinara, da budu samo i isključivo sudski izveštači? I da li će nešto građanima ove zemlje da znači ako se na primer, za 15 godina dokaže neko krivično delo nekog političara i on bude pravosnažno osuđen, a u međuvremenu je proveo ko zna koliko na najodgovornijim funkcijama. Hoće li reći, „hvala Bogu što novinari nisu pisali bez presude“? Ili, kako postupati ako bi na primer, novinar video krivično delo, ne bi smeo o njemu da piše dok počinilac ne bude pravosnažno osuđen? Totalno nedefinisano i što je još gore, sklono dvostrukim aršinima… Evo kako je to regulisano „diljem Evrope“.

- Član 14a, koji se odnosi na zabranu prenosa prava i vlasništva, izgleda baš kao da je pisan da bi se obračunao s vlasnikom jednog tabloida. On, javna je tajna, i nije jedini, prebacuje vlasništvo s jedne firme na drugu i tako izbegava plaćanje dugova, sudskih presuda… I pohitali su da što pre reše. A što to radi gomila „privrednika“ valjda nije hitno da se reši? Postavlja se pitanje zbog čega svi privredni subjekti u Srbiji imaju pravo na prenos, a medijske kuće ne?

Registar glasila, bar po rečima pravnika ne bi smeo da bude obavezujuć, jer se na taj način direktno stavlja do znanja namera da se mediji stave pod potpunu kontrolu. U dopunama kao i u samom Zakonu ne piše koja je svrha registra glasila i da li će biti javno dostupni podaci o vlasnicima medija. (U jednom od tekstova čije linkove navodim ispod, postoji predlog da se na primer naprave posebni zakoni o transparentnosti rada medija i zabrani medijske koncentracije). Ne zna se na koji način će nižim, podzakonskim aktima to da bude rešeno( tim pre što su uredbe i slični podzakonski akti vrlo podložni promenama).

“ Iako bi osnivanje registra medijskog vlasništva predstavljalo pozitivan pomak, misija bi bila obazriva kada je u pitanju uvođene registracije kao uslova za osnivanje i postojanje medija, jer bi to moglo da ugrozi medijske slobode. “ – Ovako kaže OEBS.

- S delom izmena, tj kazni koje se odnose na član 41. Zakona i zaštitu od otkrivanja identiteta maloletnika, skarednih i uznemirijućih slika, u potpunosti se slažem. On postoji i u osnovnom zakonu samo su kazne bile mnogo manje, (gde se opet vraćamo na problem – zakonodavna sudska vlast i primena zakona).

Jer – „Iako je u ministarstvu kulture u nekoliko navrata podnosilo krivične prijave protiv odgovornih, samo manji broj je procesuiran. Uznemirujuću vest o padu mladića u kavez s medvedima u Beogradskom zoo vrtu, zabeležili su svi mediji, ali su pojedini tabloidi objavili neprimerene snimke delova tela žrtve.  Za ovaj morbidni senzacionalizam urednici „Kurira“ i „Presa“ kažnjeni su s po 40.000 dinara!“ kaže za Politiku Nataša Vučković Lesendrić, pomoćnik ministra za medije. To samo govori koliko maše metu…

Činjenica je da su neki mediji uspešno eskivirali da plate kazne, pravosnažne sudske presude za klevetu, ali je rešenje za njih trebalo naći u Kkrivičnom i Poreskom zakonu a ne u Zakonu o informisanju. To je batina u rukama vlasti koja ovim jasno stavlja do znanja da će je upotrebiti prema svim medijima koji budu neposlušni a o „klečanju u ćošku na kukuruzu“ da ne govorimo.

- Visine kazni, propisane članovima od 92 do 95 su neprimerene, pa se ne uzima u obzir težina prestupa – nije svejedno da li se piše o krivičnom delu kao što je džeparenje prolaznika ili pronevera državnog položaja recima, pa nije pošteno da se u oba slučaja naplati kazna koja iznosi sedmodnevni ukupan tiraž ili prihod og oglasa… plus, za nešto što ne bi ni trebalo da bude u zaknu kao što je obaveza upisa u registrar, propisuje se kazna od 20 miliona dinara! Zvuči kao predsoblje za ukidanje „nepodobnih“ glasila…

„ Za isti tekst novinar može da bude terećen po parničnom postupku za naknadu štete, krivični za klevetu, prekršajni postupak i postupak za privredni prestup. Već sam broj postupaka, kojima medij po istom činjeničnom osnovu može biti izložen, predstavlja razlog za zabrinutost. A kazne jesu previsoke. Najviša u egzaktnom iznosu utvrđena kazna je čak 20 miliona dinara. Poređenja radi, čitav iznos koji je Vlada Republike Srbije opredelila za sufinansiranje projekata u oblasti informisanja paketom inteventnih mera za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize od pre nešto više od mesec dana, bio bi dovoljan da pokrije tek tri kazne izrečene u najvišem izmenama Zakona predviđenom iznosu“ kaže Vladimir Vodinelić, naš eminentni pravnik koji je učestvovao u donošenju Zakona o informisanju 2003. godine. Vodinelić kaže još da je u medijskom pravu ključno da se mediji štite od vlasti, a sada imamo suprotno da Zakon o informisanju služi da štiti vlast od medija(a nekad i neke druge centre moći).

- Po meni najvažnije – Praksa evropskih zemalja daje prednost parničnom postupku kod klevete, jer se dobija satisfakcija za štetu nanetu uvredom, klevetom. Ali taj novac ne ide u državnu kasu, već oštećenom. Taj način se pokazao kao najefikasniji i najdemokraktskiji za očuvanje integriteta i zaštitu ličnost(pa makar ona bila i javna ličnost, koja je i po zakonu i informisanju izuzeta od nekih oblika zaštie od informisanja).

Iako sam imala nameru i da pišem o manjkavostima koje su van samog zakona – kao što je nedostatak javne rasprave, nekonsultovanje struke(ili konsultovanje samo „odabranih“), nepoznanica KO je zakon pisao, sumnjiva ustavnost određenih članova, kolizija ili pak dupliranje propisa u više zakona, ili kontradiktornost(kao ona koja se tiče osnivanja lokalnih medija i s druge strane njihove privatizacije), ali videh da sam već dobrano udavila i ovim malim presekom. Ovo računajte kao dva posta, slobodno

Dodaću samo još ovo:  – Izbačeni članovi:

Srećom, izbačen je u poslednjem momentu amandan koji je predlagao gašenje medija čiji je račun tri meseca ili duže u blokadi. Na taj način, između ostalog direktno su „pozivani“ određeni privredni subjekti da bukvalno ugase medije ne plaćajući im dugove. Uklonjena je i odredba o 50.000 eura osnivačkog uloga, koji bi stalno morali da budu na računu.

Politička trgovina nije loš zakon učinila boljim. Naprotiv. Ali, što se pre novinari osveste, i počnu da se bore za svoju profesiju i njenu samoregulaciju, pre će imati znanja, volje, želje i na kraju krajeva društvene moći za budući, adekvatniji Zakon o informisanju. Pregled linkova – neki  su baš zanimljivi(za one ekstremno dokone) : 

http://glassrbije.org/index.phpoption=com_content&task=view&id=39669&Itemid=28 http://www.borba.rs/content/view/7508/123/ http://www.danas.rs/vesti/politika/oprezno_primenjivati_zakon_o_informisanju.56.html?news_id=171306 

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/zakoni-i-novinari-brda-neotkrivenih-tajni

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/kleveta-u-evropskim-zakonima-najvise-stite-kraljeve-ali-ponegdje-i-naciju-i-zastavu

http://www.mc.rs/code/navigate.asp?Id=630 (bajat, ali vrlo korstan)

http://www.mediaonline.ba/ba/?kategorija=3  situacija prethodnih godina kod nas i regionu – svi bolujemo od istih dečijih bolesti)

http://www.media.ba/mcsonline/bs/content/izvestaj-sloboda-i-odgovornost-ocuvanje-slobode-izrazavanja-putem-medijske-samoregulacije (odlican članak o potrebi samoregulacije naspram pritiska države)

http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=28&naredba=prikaz&br_stranice=#626

http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=15&naredba=prikaz&br_stranice=#309

http://www.anem.org.yu/cms/item/oanemu/sr/Saopstenja.html?articleId=10773&type=saopstenje&view=view

http://www.uns.org.yu/sr-Cyrl-CS/

http://www.nuns.org.yu/index.jsp

http://www.cpm.edu.yu/code/navigate.asp?Id=41

http://mediapraxis.wordpress.com/category/mediji/izmene-zakona-o-informisanju/http://www.slobodnaevropa.org/

našem medijskom brlogu.
Usvojen je.  
1. Nismo ni sumnjali da će da bude drugačije, čak i kada su na sva zvona pojedini govorili kako neće glasati za ovakav zakon jer “od njih sve zavisi”. Pa, kako će glasati, ali da se usvoje tri amandmana na kojima eto, oni veoma insistiraju na Evropskom putu Srbije i koji će ovaj “skarabudžen” i našvrljekan zakon napraviti proevropskim, demokratskim. Pa su onda pristali i na jednu kosku u vidu amandmana bačenu tačno na vreme.  Zar ste sumnjali da su zakoni na ovako smešan način predmet političke trgovine u nas? To je prva tužna činjenica.

2.  Druga je, potencijalno, što stanje u medijima i dalje neće mnogo zavisiti od zakona koji se na njijh odnose, kao što nije ni do sada. Zavisiće, kao i do sada od stanja u društvu, od odnosa snage i moći, uticaja i političko – tajkunsko – “privrednih” odnosa.  Jer naša zemlja, Srbija još uvek nije parlamentarna republika, još uvek nije pravna država.  Mi smo nekakav lažni print, ili maloumni brat države. Bleda kopija, besprekorno održavana dugom istorijom ispiranja mozgova i glasačke mašinerije.
3.  Kažu neki, preživeli smo zakon iz 1998. godine, u istoriji upamćen kao Šešeljevo“čedo”. Preživeli smo, većina – mada neki nisu. Svojim ušima sam slušala kako marta 1999. godine na tribini u Rex-u ovaj čovek kaže da će “se boriti protiv ovog režima dok je živ”.  Nije prošlo mnogo, ni mesec dana…
4. No, da se ne bavim ni ja nerazjašnjenim ubistvima kolega, kojima se ionako niko u zemlji ne bavi, to su ipak ekstremni slučaji gaženja medija. Ovim primerom hoću da kažem da smo u eri koju često svi zovemo “Miloševićevskom”, znali na “čijoj smo strani”, protiv koga se “nezavisni mediji” bore, o kome i šta smeš da pišeš, čime udaraš u glavu. O terminu “nezavisni medij i nezavisno novinarstvo” moraću u posebnom postu da ne meandriram mnogo ovde. Tek da naslutite, nema slobode OD(finansijera, ma ko to bio) ima slobode ZA.
5.  Danas su novinari, sa ili bez ovog zakona naplašeni miševi, izgubljeni lakrdijaši koji ne znaju da li u svojoj komediji smeju da koriste ironiju(da ne prepoznaju gazde), ni zajebanciju( da se ne dosete “Vlasi”), ni da li bilo koju priču da čačkaju i istražuju – jer nemate pojma ni ko vam je vlasnik medija u kojem radite, ni u kakvim je on poslovno, privatno, ljubavno rođačkim i burazerskim odnosima, te možete ni krivi ni dužni da “najebete ko žuti” što se time uopšte bavite.
6.  Još veći problem, gledano iz ugla nekog kome je novinarstvo profesija je mlak, nejedinstven i “kilav” nastup onih koji će najviše biti ostećeni i gurnuti u strah(namerno ne govorim autocenzuru) . UNS se nešto batrgao, bilo je tribina, izjava u medijima, ali im zameram što ih nije bilo onlajn, tamo gde su besplatno i najviše mogli da “rovare” protiv zakona, a o čemu sam već pisala.  NUNS je u maniru seoske frajle, malo bi da se solidariše s kolegama novinarima (čije interese bi trebalo da zastupa), a malo bi ipakzasvakislučajnedajbože da se nađe “ovima” , zna se ko kosi i ko vodu nosi.
7.  Nekoliko kritičara zakona složilo se (a i ja bih s njima) da je i dosadašnja zakonska regulativa bila sasvim dovoljna za metlu po medijskom dvorištu. Da se primenjivala. Ali, nije. I ko je za to kriv, tabloidi, žuta štampa, ko? Opet se vraćamo na početak. U kući bez domaćina čeljad su besna i rade šta hoće.
8.  Dežurni zgražavači (nisam sigurna da li postoji ova reč, ali mi se dopada) valjda misle da jedino njima smetaju užasi koje čitamo, gledamo i čujemo u našim medijima. Tabloidacija je svetski trend, nisu je Srbi izmislili. U trci za konzumentima mnogi su skloni da pređu granicu dobrog ukusa. Vrlo svesno. Da, smetaju mi skoro pa porno slike na naslovnim stranama nekih “novina”. Smetaju mi gaće i goli guzovi nekih pevaljki, pedofilske dogodovštine s uredno naznačenim inicijalima (kao da se u selu ne zna čije je koje dete), olajavanja i priče na nivou seoskih alapača, bez profesionalnog kredibiliteta i poslovne etike. Kome normalnom to ne smeta – osim onima koji od toga direktno zarađuju za “leba”, mada i glad ima svoje granice.
9.  Ali me užasava uravnilovka kojom vlast u pokušaju da se obračuna s pojedinim medijskim kućama(manje je bitno da li je razlog za to baš pljuvanje jednog političara ili višemesečno prozivanje drugog bez odgovora), u stvari degradira ono malo vrednog i profesionalnog novinarstva, saterujući ih u istu rupu, pokušavajući da nas metodom motike i buzdovana disciplinuje(kad već kod tvrdoglavih piskarala ne pali štap i šargarepa, tako uspešno primenjeni u drugim oblastima).
 10.  Što nas vraća na desetu, najtužniju činjenicu – bez obzira na to što u ovom zakonu piše, niko ne veruje da je donet(izmenjen) da bi zaštitio građane od ružnih slika i nemilih scenaDonet je da bi zaštitio vlast i njihove guzice u foteljama, uz tenedenciju da tamo ostanu još jedan mandat i još jedan(mada ni opozicija nije loša pozicija, lepo se k”radi” i iz opozicionih klupa).  
Džaba se batrgamo, penimo, balavimo po blogovima. Ovako nas tretiraju. Kukaju neke kolege, podjednako gnevni. Batrgaju se, psuju.
Džaba. Lepo nam rekoše, od nas ne zavisi.
Da li je ovo naša budućnost?

Izvor fotografije

Objavili su neki štampani mediji vest kako novinari na sajtu Udruženja novinara Srbije mogu da potpišu online peticiju protiv usvajanja amandmana na  Zakon o informisanju , u javnosti već okarakterisanih kao problematičnih i restriktivnih po moje napaćene kolege.

Njima se, jedni tvrde,  ograničava sloboda govora u Srbiji i drakonskim kaznama  i razdvajanjem medija od ostalih privrednih subjekata direktno utiče na njih(kao da već nismo višestruko utucani u glavu, preplavljeni  nepismenošću, diletantizmom, cenzurom i autocenzurom).

S  druge strane (vladajuća koalicija tvrdi) konačno se  zavodi red među medijima koji objavljuju fotografije žrtava, lascivnosti i narušavaju privatnost građana.

Fakat je da je to uvek borba za najslađi kolač, jer  uticaji na medije su vrlo zgodna stvar – slično Deda Mrazu, niko ga nije video, svi veruju u njega a ako nisi dobar,  ostaćeš vrlo razočaran.

O tome ko je u natezanju oko čišćenja medijskog dvorišta neću ovde i sada(moje privatno mišljenje možete da čujete offline, na kafi nekoj),  prozborila bih koju o akciji Udruženja novinara Srbije, jednog od dva strukovna Udruženja koja bi trebalo da budu vođe i zaštitnici ove izmučene i vrlo nepopularne profesije.

Naime, oni su u žaru (pravedne) borbe protiv donošenja zakonskih promena koje nam evidentno ne idu na ruku, pokrenuli potpisivanje peticije. Online. Na svom sajtu. I, šta sad?

Mala digresija: Kao prosečnom novinaru prosečne redakcije, koji nema nikakve veze s unutrašnjepolitičkom rubrikom, (gde su “igrači“ koje možemo da nazovemo  prvim zvezdama Zvezde, ili bolje Mančestera, mi novinari koji se bavimo društvenim pitanjima mu dođemo kao beton liga, ili Srpska zona u najboljem slučaju) online alati su neophodni. Posao nam je  da budemo online, da smo u toku sa aktuelnim vestima, pratimo dešavanja, istražujemo  i raspitujemo  se,  da koristimo društvene medije i neformalne kontakte.

Nisam izmislila toplu vodu, radim što i mnogi pre mene, učim, gledam i slušam. Firmama (od malih manufaktura pa do velikih korporativnih džinova)  internet je rajski tepih na kojem će da poseju nova polja informacija, uticaja, poslovanja i na kraju krajeva profita.

Ciljne grupe su, pokazalo se mnogo puta, ključna reč u mnogim kampanjama – dobra analiza ko, šta, gde  i čime želi nešto da postigne štedi vreme, novac, ljudske resurse.  Čitavi tomovi ispisani su o tome, stranice i stanice na interetu.

Kakve to sve veze ima sa UNS-om? Da krenemo redom:

-   Vest se PRVO pojavila u štampanim medijima. Negde je stidljivo dato ime sajta, na koji odete, pa u moru teksta vidite da piše PETICIJA.  Nigde apela, agitovanja, poziva, buđenja svesti… Nalazi se doduše jedna slika- poster,  koju nisam ni primetila kada sam došla na sajt.

-   U toj istoj vesti piše da je peticiju do sada potpisalo 90 novinara. Kojih, iz koje redakcije? Koliko novinara ima u Beogradu? A u Srbiji? Da li je bilo kome od novinara oba Udruženja poslat mail ( nisam član nijednog, iz više razloga, koje možete naslutiti igranjem rečima podrška, jad, cenzura, politikanstvo, autocenzura i sindikalne polutke).

-   Još se hvale kako su dobili potpise od  novinara faksom? A po logici stvari čak i u zemlji Srbiji trebalo bi da 100 odsto redakcija ima internet i isto toliko novinara i „novinara“ mail – svaki procenat manji od toga bio bi contradictio in adjecto ili nonsens…

-   Ako malo „proguglate“, dobićete cela 2 rezultata, i to oba sa sajtu dnevnih novina „Press“? Nigde sajta UNS, nigde NUNS-a, ANEM-a. Primera radi, ukucajte neku sitnicu kao na primer „bedno piskaralo“, ili „Nedelja dojenja“ pa uporedite rezultat…

-   O Facebook-u, blogovima, Twitteru da i ne govorimo,  valjda misle da su ti kanali  potpuno nepotrebni, služe za privatna naglabanja i druženja.

I da za kraj ovog predugog ali očito gnevnog posta :) parafraziram Karla Marksa(premda više naginjem udesno nego ulevo, ova mu je pametna):

- Svaki novinar ima strukovnu organizaciju kakvu zaslužuje . Boljem se nismo mogli ni nadati.

p.s. ipak, iz čiste solidarnosti potpisah peticiju,  a evo i twitt poziva :)  http://twitter.com/Bednopiskaralo/status/3198926614

Pomenuh pre neki dan, ovde da nije baš totalno izgubljeno ako si nekim slučajem bedno piskaralo. Svakodnevica zanata, mali obični izveštaji, vesti, rutina, borba sa cenzurom, uredničkim hirovima, ma kako izgledalo novinaru početniku, imaju svoju nagradu. Šlag na torti. Ma, jagodu na vrhu šlaga. Ona dolazi retko, nekome nikada, ali ako dođe, izaziva u vama takav adrenalinski skok, da vas drži danima, i daje smisao onom što radite.

Slika uzeta odavde

Svaki dan, sa svakim udarcem po tastaturi vi znate da se iluzije novinarstva ostavljaju pred vratima redakcija. Da slova, ma kako napisana, koliko duše i znanja uneto u njih, na žalost, ne menjaju svet. Da, mediji jesu danas jako moćni, vrše ogroman uticaj na javno mnjenje, modeliraju donekle ukus i stav ciljne javnosti. Ali, konci su u rukama onih koji ne drže tastature, a novinari se osećaju kao lutke, kojima tek neki neimenovani duhovi pokreću ruke, kao u lutkarskoj predstavi.

 Srećom, postoje dani kada vredi biti piskaralo. Premda nekada omalovažavana kao „soft“ novinarstvo i podilaženje emocijama čitalaca, prava „human interest story“ kada dotakne, ili još bolje, kada ima efekta, čini novinara hroničarem stvarnosti i daje „bednom piskaralu“ smisao. Ko prati dnevnu štampu, mogao je danima da čita zanimljivu priču mog kolege i zemljaka Čačanina Vlade Ilića o Velinki, bebi, ostavljenoj pre 33 godine u autobusu. A mogao je i u nastavcima, da prati razrešenje misterije, koju su pražljivo pratili akteri i čitaoci.

 I mada, nekome možda liči na ovde toliko omrznutu špansku seriju, jer , fakat, ima sve elemente zapleta, zlehudu sudbinu, traganje, zamenu identiteta, neočekivan rasplet, priča o Velinki je mnogo više od toga. Zahvaljujući baš „bednim piskaralima“, ova ljudska priča, gde ništa nije crno belo dobila je svoj „happy and“. Jedna žena je posle mnogo godina otkrila svoj pravi identitet, svoje ime i poreklo. I ne samo to. Videli smo da i danas, kao i pre tri desecnije, Centri za socijalni rad rade traljavo, masovno se prave greške, dokumentacija nam je smehotresna, a ljudi vrlo lako mogu da se „zagube“ u njoj. Eto, nekada je baš divno biti „bedno piskaralo“. Znaš da si usrećio bar jednu osobu, dovoljno je.

Elem, bedno piskaralo se dakako odnosi na pokušaj pesnika aka - jadnu malu miroljubivu aždaju, ali je u praksi preraslo u zezanje mene i mojih prijatelja na račun moje profesije, novinarske.  

Tek kad sam zagrebala po površini te profesije, videla sam da baš taj epitet jako pristaje bavljenju novinarstvom u Srbiji danas. Šta smo drugo do bedna piskarala? Dovedena do bede, intelektualne, emotivne, inspiracijske. Umlaćeni po glavi, stisnuti cenzurom i autocenzurom. Za umetnike smo

predaleko, zanatlije tek, za zanatlije smo oni kojima ne treba verovati, za elitu sirotinja koja voli da se muva među V.I.P. svetom, a za siromašne dno, oni kojima viri praziluk iz dupeta i stide se svog realnog statusa.

 Često volim prijateljima da kažem koju o svom „otrežnjenju“ -  Tražiš za juče, lažeš, mažeš, moliš, sedneš, pišeš brišeš. Zadovoljan si, pitaš se otukud tako sjajne reči tako savršeno spojene u članak. Ujutro, još raščupan ideš do kioska da vidiš kako je urednik plasirao tekst, da vidiš da li je svet malo drugačiji, bar u tvojim očima.

 Iz iskustva govorim, mogu ti se desiti tri stvari:

 1. Da je urednik izbacio tvoju brilijantnu rubriku, jer je upalo nešto lepše, bolje, hitnije…. (dopuniti po želji)

 2. Da je urednik, u stisci i frci, tvoj tekst tako skratio da ga ne prepoznaje ni rođena majka(a to ćeš već oko sedam ujutro shvatiti, jer će te probudi umilni glas sagovornika koji te naziva nepismenom budalom i pominje ti familiju)

 3. Da, silazeći niz stepenice, naletiš, tik na „odmorištu“ na svoj članak. Uredno savijene novine, tu, na podu. Srećan si, lepo izgleda, naslov su ti čak ostavili. Onda ih podigneš, ruke ti drhte od zadovoljstva i vidiš – ono za šta si još juče izgarao, poslužilo je jutros da se stavi na kučeće govance neoprezno ostavljeno na stepenicama tvoje zgrade. Za mene, TO JE SUŠTINA NOVINARSTVA.

 I najbolji novinari su oni koji ni novinarstvu, ni sebi ne daju previše na važnosti. Onda možda i naprave neki dobar potez, neku iskru zbog koje vredi pisati… O jednom takvom potezu razmišljam prethodnih dana, ali, zaslužuje da mu se posveti poseban post