I onda su  predstavnici vlasti „na sva zvona“ objavili, da eto oni izlaze u susret građanima, skinuće PDV (tj prihvatiće povraćaj PDV-a) na određene artikle.  Predstavnici inicijatora akcije Roditelja, Bebca, Halo bebe, MODS-a i Fonda B92 bili su na pregovorima u ministarstvu finansija. Pregovarali su, cenkali se, kako to i ide i mora. Nismo, iskreno ni očekivali da će prevejana ekipa pasti na nos kad nas ugleda i prihvati odmah sve što smo tražili. ALI!

Šta smo tražili:

- ukidanje PDV-a na bebi opremu (krupnu i sitnu), zamenu za majčino mleko i garderobu.

- ograničavanje trgovačkih marži na 10 odsto.

Šta su nam obećali (a ne verujem da će se ostvariti, sve dok ne vidim papir).

- refrakciju, tj povraćaj PDV-a na sedam grupa proizvoda (autosedišta, kreveci, kolica, zamena za majčino mleko, pelene svih vrsta, stolice za hranjenje,  kašice i hrana za odojčad).

- Umesto proračunatog iznosa od minimum 96.000 dinara (što je iznos PDV na sumku od 600.000, koliko prosečno se potroši na bebu za ovih sedam artikala tokom prve tri godine), nudi se 55.000, što je znatno manje, i prosečno, ne donosi bitnije finansijsko olakšanje.

Ono što posebno iritira je manir vlasti, koja misli da su roditeljima vrane popile mozak i da će, čim vide Borisa Tadića na televiziji kako se kune da mu ništa od beba važnije nije (i još gore, kako je to sa ukidanjem PDV-a njegova ideja), da pohrle na glasačka mesta i glasaju za njih, jer, eto oni vode računa o deci. Nja!

Svesni smo da će biti teško izgurati ovu priču do kraja, 2007. godine, kada je inicijativa prvi put podneta, kategorički je odbijeno da se o ovoj temi makar i priča. Svesni smo da mi kao nevladine ogrnaizacije NE MOŽEMO da se borimo protiv uvoznog monopola, bezobrazno visokih marži i trgovaca koji su brže – bolje potrčali da zidaju cene u nebesa, iako ih ova akcija ne dotiče (a valjda plašeći se da će marže zaista biti smanjene).

Blicov strip

 Zašto baš ova akcija?

Davne 2007. godine, doneta je Strategija za podsticaj rađanja, strateški dokument koji je trebalo da izrazi ozbiljnost države i njenu želju da se suštinski pozabavi boljim uslovima za roditeljstvo. Posledično i natalitetom u državi. Meni, lično, zaista natalitet nije prioritet (iako sam se sama istakla brojnim podmlatkom, lol), nije ni Udruženju čiji sam član – prosto, smatramo da treba stvoriti uslove za bolje roditeljstvo generalno, a odluku o broju dece prepustiti roditeljima. 

Dakle, ta Strategija, u čijem donošenju smo učestvovali, dali svoje sugestije i komentare, koji su usvojeni, jer jedan sjajan dokument.

Koji je mrtvo slovo na papiru.

Lepo su zamislili da se roditeljstvo pomogne na vrlo raznovrsne i lepe načine. Od kojih čitava jedna oblast se zove: smanjenje ekonomske cene roditeljstva.

OSNOVNI CILJEVI STRATEGIJE SU:

• Ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta
• Usklađivanje rada i roditeljstva
• Snižavanje psihološke cene materinstva
• Promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata
• Borba protiv neplodnosti
• Ka zdravom materinstvu
• Populaciona edukacija
• Aktiviranje lokalne samouprave

Evo nekih od sjajnih ideja:

1. Direktna finansijska podrška porodici

• Jednokratna isplata roditeljskog dodatka
• Mesečna isplata materinskog dodatka nezaposlenim majkama, u visini  najniže mesečne osnove doprinosa, do navršene treće godine deteta
• Mesečna isplata porodičnog dodatka porodicama za treće i četvrto dete, u visini najniže mesečne osnovice doprinosa.
• Naknada cele plate za vreme trudničkog bolovanja
• Osigurati besplatne udžbenike za svako treće i četvrto dete u osnovnoj i srednjoj školi
• Oslobadjanje od PDV na kupovinu prvog stana za parove mlađe od 35godina, sa smanjenjem rate sa povećanjem broja dece
• Obezbeđivanje povoljnih kredita za započinjanje samostalnog biznisa za mlade parove
• Povećanje iznosa dečijeg dodatka, i cenzusa, da bi se proširio broj korisnika

2. Indirektna finansijska podrška porodicama

• Umanjenje dohotka za oporezivanje za iznos naknade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta
• Umanjenje dohotka za oporezivanje na ime izdržavanog člana u visini 40% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji
• Umanjenje dohotka za oporezivanje za iznos troškova boravka dece u predškolskim ustanovama, putne troškove i troškove stanovanja deteta van mesta boravka za vreme sticanja osnovnog i srednjeg obrazovanja
• Oslobađanje plaćanja PDV-a za hranu, odeću, obuću i opremu za decu uzrasta do tri godine

 Cilj 2:

• Definisanje konkretnih programa za brže i lakše zapošljavanje mladih, pogotovo mladih žena
• Pojačana kontrola od strane inspekcijskih službi da bi se onemogućilo poslodavcima da sprovode prikrivenu diskriminaciju žena koje žele da rađaju decu u neposrednoj budućnosti i majki sa malom decom
• Promovisanje među poslodavcima postojećih zakonskih rešenja i mogućnosti koje Zakon pruža, a tiču se boljeg usklađivanja rada i roditeljstva, podvlačenjem njihovog značaja za ublažavanje fenomena nedovoljnog rađanja
• Promovisanje među potencijalnim i aktuelnim roditeljima postojećih zakonskih rešenja koja se tiču boljeg usklađivanja rada i roditeljstva
• Razvijanje mreže ustanova za predškolsko vaspitanje, što podrazumeva reorganizovanje postojeće mreže, povećanje broja ustanova, usklađivanje mreže ustanova sa lokalnim potrebama, otvaranje predškolskih ustanova pri radnim organizacijama
• Postavljanje normativa i standarda kojima se reguliše rad predškolskih ustanova (fleksibilno, produženo radno vreme, servisi za čuvanje dece po potrebi u večernjim satima i vikendom)
• Povećanje broja kvalitetno obučenog kadra u skladu sa novim standardima kvalifikacije
• Obezbeđivanje uslova u školi za realizaciju celodnevnog boravka za učenike od prvog do osmog razreda, čiji roditelji imaju potrebu za takvim vidom zbrinjavanja deteta tokom 12 meseci
• Obezbeđivanje inkluzije dece i mladih sa smetnjama i teškoćama u razvoju kao i onih iz marginalizovanih grupa u sistem redovnih obrazovno-vaspitnih ustanova
• Razvijanje mreže usluga na lokalnom nivou za pomoć roditeljima dece i mladih sa smetnjama i teškoćama u razvoju (personalni asistenti, dnevni boravci sa mogućnošću kratkotrajnog smeštaja, prevoz do predškolskih ustanova, odnosno škole, itd.)

Cilj 3:

• Razviti i ekonomski podstaći mrežu lako dostupnih (ekonomski i lokacijski) pružalaca usluga majkama u vođenju domaćinstva i brige oko dece (servisi za peglanje, pranje, servisi za pripremu polugotovih obroka, dečije ishrane, servisi za odvođenje i dovođenje dece iz škole, itd.)
• Obogaćivanje planova i programa osnovnih i srednjih škola sadržajima vezanim za značaj oca u razvoju deteta i njegovim vrlo specifičnim doprinosima formiranju ličnosti deteta
• Isticanje značaja uloge oca u razvoju deteta i u formiranju detetove ličnosti kroz edukativne programe, medije, priručnike (za odrasle)
• Osnivanje mreže savetovališta za roditelje u cilju jednostavnog informisanja u vezi sa dilemama oko nege i podizanja dece
• Osnivanje klubova za roditelje u cilju ostvarivanja kontakata i razmena ideja, dobijanja podrške, saveta i slično
• Obezbeđenje jednostavne, kratke, lako čitljive literature za mlade roditelje u vidu priručnika i brošura o nezi i vaspitanju dece

Kao što vidite, sve ove mere zasebno su dobre, neke od njih čak nisu za državu ni previše skupe, a sve zajedno trebalo bi korak po korak da doprinesu da u našoj zemlji baš naša deca sutra kažu – nije tako teško ovde biti roditelj.

ALI, sve dok država nije spremna da svoje strategije, vizije i ostale neobavezujuće papire prenese u stvarnost, ili makar iskreno i bez zadnjih namera pokuša to da učini, u ovoj zemlji neće biti istinskog napretka.

Zašto smo uopšte tražili smanjenje/ukidanje PDV-a?

Od svih mera koje Strategija predviđa, i koje mogu da se urade, a da roditelji osete kakvo – takvo olakšanje, PDV je najviše opipljiva stvar, i odnosi se na najveći broj ljudi. Po našem predlogu, i to olakšanje ne bi bilo tako malo, naročito za one koji dobijaju prvo dete.

Zato je to prva mera na spisku onih za koje mislimo da treba da se donesu. Borba sa državom tek počinje. Ali, zeznuli su se  ako misle da će malo jeftine političke demagogije i lažne brige da im donese glasove mladih roditelja i još jedan udoban mandat.

Verujem u ove sjajne roditelje, čija se pozitivna energija i vera mogla napipati ovih dana kada smo skupljali potpise. Nisu više ovce za šišanje.  Neće dozvoliti da neko manipuliše njima.

Ja sam sigurna da neću. Svi vi što se kunete u dobrobit moje dece, daleko vam lepa kuća. Svoju decu sam rodila i izdržavam sama, a od vas očekujem da uradite mnogo, mnogo, ogromno više da bih uopšte uzela u razmatranje zaslužujete li da opstanete ne na vlasti, već na „tržištu“. Slično važi i za tzv „opoziciju“.

Čak i ona odeljenja koja su „renovirana“, ne izgledaju mnogo bolje, a zajedničko kupatilo na bebi frendli odeljenju nije renovirano decenijama. Ali, baš u takvom porodilištu, koje izgleda najlošije od svih beogradskih, rešila sam da rodim svoje treće dete. Odlučujući faktor – ljudi!

Kada sam prethodni put boravila tamo, bila sam šokirana što me neko, hej, zove imenom, a ne brojem, maaaajko ili kravo. Bila sam šokirana što svoju frustraciju i nervozu ne iskaljuju na ženama koje obavljaju jedan od najvažnijih poslova – donose decu na svet.  Kada sve to uporedim sa iskustvom od pre šest godina, kada sam mentalno pripremljena na porođaj došla u „elitnu“ kliniku u Narodnog fronta da rodim moju Janu, a izašla 4 dana kasnije potpuno psihički slomljena i bez mrve majčinskog samopouzdanja, dileme nije bilo – idem opet u Zvezdaru!

Moj doktor Ivan Bojović  je među mamama poznat kao „čudo“, uvažen i omiljen. Samo zato što:

- persira ženama  – pacijentkinjama – svima

- isto se ophodi prema svim pacijentkinjama, bez obzira na izgled i status

- objašnjava šta se dešava na porođaju, ne pravi se pametan mistifikujući situaciju

- žene koje porodi prati do kraja – pita kako su, obilazi ih i ponaša se potpuno ljudski

- ostavlja utisak osobe koja ne „ošljari“

Utopija ili realna mogućnost?

Tako je bilo i na Sarinom rođenju. Došla sam na kontrolu, ali su uvideli da će Sara uskoro. Prošla proceduru, smestili me i sve je trajalo ukupno  2,5 sata (stigla sam čak i da tvitujem i da se javim online drugaricama). Za to vreme, u porodilištu koje ima 5 kreveta i taj dan je bilo puno, atmosfera je bila super, doktor Bojović i sve sestre nasmejani, niko nikog nije gnjavio, niko ni na koga vikao (ili ne daj bože govorio pogrdno).

Ono što je najbitnije:

Nikome nisam ništa platila, potplatila, nije bilo parfema, koverti, viskija, sestri od tetke kao veza,  čak ni pozivanja na moje novinarske veze. A dobila sam tretman dostojan mame koja donosi novi život.

Pregledali su me cela dva puta a porodila sam se uz svesrdnu pomoć babice koja jeste malo izgledala kao mesar ali je bila dovoljno autoritativna da me bodri, ali ne gruba. Uz svog muža koji me je držao za ruku i doktora koji je sve samo posmatrao, jer nije bilo potrebe da interveniše. i to je o.k. jer žene dolaze da SE porađaju a ne da IH porađaju, a svo osoblje je tu samo da nadzire da li je sve u redu, i u slučaju potrebe interveniše.

Sve se sjajno završilo, Sara je došla na ovaj svet u atmosferi zadovoljstva i smeha. Imala sam ja zamerke, jer na primer, nisam je odmah podojila (kako pravila Bebi frendlija preporučuju) i dobila sam je tek posle četiri sata, ali sam svesna da principi „Bolnica prijatelja beba“ ne funkcionišu još kod nas. Ali, ako ijedna bolnica ima kapaciteta da jednog dana to postane, onda je to porodilište na Zvezdari. Za četiri dana koliko smo Sara  i ja provele tamo, nisam imala nijednu primedbu (jesam – spremačice prilično loše rade svoj posao, i kupatilo se čisti minimalno).

Lekari, sestre, osoblje bili su ljubazni, na usluzi, jednom rečju – normalni (Bože, da li je strašno što nam je u ovoj zemlji sve što je normalno – šok). Ispoštovali su moju želju da se beba ne dohranjuje, kada je Sara bila na „sunčanju“ zbog žutice, donosili su je na podoj čim zatraži, mojoj cimerki su obezbedili uslove da izmlaza mleko za svoju bebu koja je bila na infuziji (ako mislite da je to neki uspeh, pitajte druge mame odvojene od beba kako prolaze dok su njihove dojke prepune mleka, a njihove bebe kljukaju adaptiranim).

I još nešto bitno – naučila sam lekciju: ne moramo da se pravimo pametni i čašćavamo lekare i medicinsko osoblje. To je KORUPCIJA, i tako postajemo saučesnici. Ako nam pak traže, ima načina da se to reši – policija, MUP, tužilaštvo.

Evo moje lične istorije:

• Na prvom porođaju, pogubljena i prepuna straha, pristanem na ponudu načelnika jednog porodilišta da me on porodi. Otvoreno ga pitam – da li to nešto košta. A on mi šeretski kaže – za tebe, ništa (jer se znamo preko posla, ja novinarka koja prati zdravstvo, on načelnik zdravstvene ustanove. Odnela sam mu mesecima posle porođaja parfem, kao znak pažnje. Epidural i prisustvo oca na porođaju sam naravno platila. Ovo prvo po dve tarife, javnoj i ispod žita, ovo drugo regularno na račun bolnice.
• Pre druge trudnoće, odem ja da zakažem kontrolu kod svog onkologa (imam  benigni tumor – fibroadenom, koji mora da se redovno kontroliše). On kaže za 3 meseca. Na moju opasku da ja planiram trudnoću i da ću uraditi UZ privatno a njemu doneti rezultate, on krene da se izdire na mene, kako to da se nisi setila da dodješ KOD mene privatno! Ne, nije me mrzelo da pišem zaštitniku pacijentovih prava. Ni da čekam izvinjenje doktor, koje je došlo pismenim putem.
• Drugi porođaj, sad u još većem strahu, jer znam kako sve izgleda. Promenim porodilište, nađem doktora kojeg su nahvalili. Dođem na porođaj u njegovu smenu, tako se namestilo. Od epidurala sam odustala, zbog para naravno. I sve prođe sjajno, a moj muž i ja egzaltirani što se dete rodilo čitavo a ja preživela „častimo“ i doktora i babicu. Nisu doduše nijednom rečju ni gestom to tražili. To znači da smo mi ispali blentavi.
• I evo treći put, konačno sam naučila. Konačno me nije strah što se „valja“, što je pravilo da se ljudima dodatno plaća za nešto za šta su već plaćeni. Pa razmišljam, kako bi bilo da mene neko u redakciji plaća za svaki tekst, za koji me moja firma već plaća. I ako se već sa Udruženjem RODITELJ  borim protiv korupcije u porodilištima i objašnjavanjem ljudima koja su sve lica te sedmoglave nemani, imam li ja pravo da budem neko ko korupciju podstiče. Nemam. A nemojte to biti ni vi. Jer, za „Igru“ korupcije potrebno je dvoje.

U naletu predizborno podilazeće ushićenosti, u svim medijima juče je vlas’  „obnarodovala“ da se uveliko radi na novom projektu koji će da zameni Porodični zakon. U tom nacrtu stoji da ćemo mi majke troje dece, percipirane kao moderne majke Jugovića (sa tačno troje dece, ni manje, ni više) dobijati „platu“ do 18 -te godine trećeg deteta, jer državi trebaju deca. Sve pod sloganom - Prvo dete mami, drugo tati, treće državi??

Eto divnog obećanja, koje će se ostvariti verovatno posle izbora, ako mi naivni budemo glasali. Dok ostali budu (s pravom) nezadovoljni (izuzev onih koji podržavaju sve nacionalne projekte protivu koncepta Svi Srbi pod jednu šljivku):

• jer je i njima teško, i njihovo roditeljstvo košta, a zašto se  ne stimuliše rađanje prvog deteta, kad nam je to gorući problem
• oni koji su davno s rađanjem završili, pa ih baš briga što se novac iz budžeta troši na „dečurliju“
• penzioneri za koje ovo znači  samo jedno – manje penzije
• muškarci, jer njih niko ne pominje
• itd…

Kad čovek razmisli, lepe su to pare. Na poslu se oznojim dobro dok zaradim toliko. Pa još, eto poštuju to što si se usudio da rodiš treće, pa država brine… nije nego!

Da bi se negde sipalo, mora odnekud da se odaspe, jel da? Da bi svaka mama koja ima tri deteta dobila „platu“ za to što radi – a ja već kao zaposlena dobijam dve godine plaćenog da bi negovala i podizala dete – MORA nekome da se uskrati taj novac. Dakle, iza svega stoji, kao i do sada – presipanje IZ ŠUPLJEG U PRAZNO.

Pa će država mom trećem detetu da daje mesečno novac, ali će zato da skine penziju mojoj baki i poveća mi doprinos za zdravstveno na primer i tako umanji moju mučenu platu (odnekud mora da se budžet napuni, jel da).

Zato DOK OVA DRŽAVA:

1. Ne stvori uslove da kao majke  možemo da radimo, ono što znamo, vredno i predano i od plate živimo pristojno

2. Da naši muževi/partneri imaju posao,  koji će im omogućiti da zarade za porodicu a ne da rade 2,3 posla istovremeno i dušu istezgare a decu koju su želeli i ne viđaju, da bi ih prehranili

3. Ne kazni poslodavce koji nas kao majke smatraju manje vrednim, nesposobnim i oklevaju da nas zaposle, a kasnije sprečavaju da napredujemo jer zaboga idemo na bolovanje kad je dete bolesno

4. Ne dozvoli poslodavcima da žene drže „na uzdi“ ugovorima na određeno i uz pomoć rupa u zakonima daju im legalne ali ne i legitimne otkaze

5. Kad u ovoj državi natalitet i „bela kuga“ ne budu moneta za potkusurivanje u rovovskoj borbi partija u kojima sede ljudi potpuno odlepljeni od realnosti, i ne postane ralna briga za realno preživljavanje roditelja, građana drugog reda

6. Dok „pronatalitetne“ mere,  poput Strategije za podsticanje rađanja, ne postanu dugoročni, strategijski projekti, a ne šargarepa na štapu ograničenog trajanja, taman dok ne prođu izbori,

NIŠ’ VAM NE VERUJEM, GOSPODO NA VLASTI!

Džaba vam pare, daleko vam lepa kuća. Svoju decu sam rodila sebi a ne državi. Još će neko da mi traži da Sara kad poraste i vojsku odsluži

Druga, ne manje iritirajuća je, tretiranje dece i  roditeljstva uopšte u našim medijima – od površnog, preko zloupotreba raznih  vrsta, pa do malicioznog i nadobudnog „da ti ja nešto objasnim“  . I baš se obe te stvari sudariše u tekstu koji je Danas (nekada vrlo poštovan i profesionalan, a danas sve češće  u raljama najodvratnijeg „ekonomsko tajkunsko“ ropskog statusa i povlađivanja niskim ukusima) objavio u svom dodatku o psihologiji, a pod nazivom (nimalo privlačnim i vrlo ozbiljnim) „Šta sve podrazumeva roditeljstvo“ .

Toliko ispraznih reči, nazovi psihologije,  nerealnosti a uz to PLAGIJATA odavno ne videh u tekstu. Srećom, na vreme sam videla da se kao autor teksta ne pojavljuje niko od kolega/koleginica novinara, ali to ovu iritantnu pojavu u „Danas“-u ne čini manje sramotnom. Na primer, ovo:

(Uzmite u obzir statistiku: u 3 ujutru je hranjenje, u toku bebinog života menjaćete oko 10 000 pelena i, ako sada rodite bebu, to vas može koštati mnogo više nego što vaša trenutna plata može da podnese. Raspitajte se koliko koštaju svi potrebni rekviziti za bebu. Prema istraživanjima u Americi, od bebinog rođenja do njene 18 godine, roditelji na nju potroše više od 250 000 dolara)…

Zapamjtite: svako voli kuce i mace, ali oni jednom postanu veliki psi i mačke. Isto tako, predivne bebe postaju jednog dana tinejdžeri

Ako jedno od vas želi bebu, a drugo je zabrinuto oko finansijskih ili drugih prihoda, upitajte se da li ste spremni da snizite nivo kvaliteta vašeg dosadašnjeg života zbog bebe…

 

Izvor fotografije

I vidim da nisam jedina kojoj je zasmetao ton ovog teksta, čija je poenta negde – dooobro razmslite da li ćete imati decu, neizlečivo je kao i lepra, i HIV… A još stiže iz „uvaženog pera“ dveju „stručnjakinja“ - Renate Senić, diplomiranog psihologa i psihološkog savetnika i Aleksandre M. Đorđević, diplomiranog pedagoga i porodičnog savetnika.

Uvažene stručnjakinje, čiji je spisak titula i obuka koje su završile duži od mog spiska zvanica za svadbu, trebalo bi da (uprkos tome što u tekstu ima i korisnih i dobrih saveta)  razmisle o nekoliko BITNIH STVARI, koje je moj prijatelj Sole – roditelj i deo naše male čete džangrizala iz Udruženja RODITELJ mnogo lepo sažeo

bilo mi je potrebno 5 minuta da pronadjem izvor 80 odsto članka - doslovno su PREPISANA dva članka sa sajta „dr. Phil“. Nije zgoreg prepisivati od nekog ako misliš da je pametan, a tu ima i zaista lepih saveta, ali onda se

1. navede IZVOR

2. PRILAGODI TEKST DOMAĆOJ JAVNOSTI, a ne ovako, da se roditelji PRESTRAVLJUJU AMERIČKIM CIFRAMA OD 10.000 PELENA I 250.000 DOLARA, koje uostalom ni u originalnom članku nisu argumentovane ni potkrepljene izvorima

3. UKLJUČI MOZAK, pa se ne prepiše i neverovatna glupost kao što je „ u 3 ujutru je hranjenje“ (!!!), jer bi autorke trebalo da znaju kakve efekte, i pored svih lepih saveta iz teksta, može da ima ovaj članak na srpsku bedu i sirotinju koja bi se možda i usudila da ima dete.

Pojašnjenje:

Dr Phil je u SAD „selebriti psiholog“ i autor, slavan nakon gostovanja kod Opre pre petnaestak godina, i poprilično kritikovan od strane kolega psihologa.

Umešan je i u par skandala i parnica.

Roditeljstvo treba da bude promišljeno, planirano, roditelji treba da budu spremni na dete i da ga žele. Sve to stoji. Ali, zašto onda uvažene autorke, koje pretpostavljam imaju veliko iskustvo u u rešavanju porodičnih problema i savetovanju porodica, ne sačiniše pošten, iskren i ORIGINALAN tekst, baziran na njihovom iskustvu tokom rada,  koji mi neće ostaviti ovako mučan utisak posle čitanja?

Ali, bez obzira da li se meni ovakvo „pametovanje“ o roditeljstvu svidja ili ne (nekome će se možda baš dopasti, ili biti sjajan argument da nisu spremni na roditeljstvo – ( što je opet, poštenije nego rađati decu iz pogrešnih razloga ) ostaje BOLNA činjenica da je tekst velikim delom plagijat, da nema potpisane izvore, i da Danas, očigledno ne proverava mnogo kredibilitet svojih saradnika, ni kvalitet njihovih tekstova. A onda B92 (i ko zna koliko još sajtova) preuzima tekst, bez navođenja izvora sa kojeg je uzet…

Prim. aut.

Ovaj  tekst je moj, uz obilato korišćenje mudrih reči Siniše Soćanina , uz njegovu dozvolu

Mnogo volim da svratim na tu net destinaciju, da odmorim i nahranim dušu lepim stvarima. Jer smo toliko okruženi smećem, jadom, lošim, prevarama, mržnjomm bedom, da zaboravljamo da se radujemo malim stvarima, čekajući da se dese neke velike. I treba da se na to podsećamo svakog dana, baš kao što to čini 365 lepih dana.

O svom doživljaju optimizma pisala sam i ja,  ispisala ono što mi je u tom momentu bilo u srcu, u priči broj 18.

Evo i moje priče – porodične

U međuvremenu, lepa reč o projektu 365 lepih dana,  prelila se iz online zajednice u offline svet. U aprilskom broju časopisa Roditelj i dete, objavljena je jedna od priča, baš ova porodična.

photo credit: cindiann

Ima tu razne literature, i iako me nijedna nije naučila da budem roditelj, iz svake sam ukrala po nešto što mi je bilo važno da pojmim, ja, odrasla jedinka bačena (svojevoljno) u svet dvosložnih reči, „mirisnih“ pelena i  beskrajne igre moći u kojoj ne valja biti ni pobednik, a ni onaj koji ispunjava sve želje i dvori, jer time tom malenom biću ne činiš ništa do medveđe usluge.

Krenula sam, naravno, od interneta – Štreber u duši, bila sam i štreber trudnica, pa je  za sve, od planirane trudnoće, do redovnog proveravanja kako beba u kojoj nedelji izgleda, na šta da obratim pažnju i šta se to u mom telu dešava,  glavni izvor bio internet.

Prva knjiga koju sam kupila je „Šta da očekujete dok čekate bebu“ -  Ajzenberg, Murkof, Hetavej.  Simpatična i s dosta konkretnih saveta, meni lično je pomogla da budem smirenija, i da nađem odgovore na pitanja za koja bi neki možda rekli da su glupa, ali verujte mi, trudnicama padaju na pamet.

Dopao mi se i nastavak – Šta da očekujete u prvoj godini,  naročto delovi posvećeni mami, njenom oporavku prvih šest nedelja – jer u trudnoći svi će vas plašiti strašnim pričama o tome kako je porođaj težak, a niko ni da zucne o ogromnom hormonskom šoku, neobjašnjihoj tuzi i teskobi koja vas uhvati kad shvatite da imate u rukama čoveka, ej, i da u stvari nemate pojma da li išta od onog što radite, radite kako treba.  U školici za trudnice dobila sam knjigu moje  danas drage saradnice i prijetaljice Udruženja RODITELJ, Nade Lazić iz Narodnog fronta – „Od zdravih roditelja do zdravog potomstva“. Ona me je dodatno medicinski „potkovala“, barem kad je trudnoća u pitanju.

U porodilištu sam dobila knjigu „Srećno roditeljstvo“, koju su pisali Ljilja Abramović Savić, dr Đurđa Kisin, MIlijana Simonović (tada nisam pojma imala da ću biti osnivač i član Udruženja RODITELJ i sa tim divnim ženama raditi na promociji dojenja u Srbiji), koja je informativna i lepa. Ali sam, neobaveštena kupila (tačnije, utrapila mi je sestra u Narodnom frontu), i drugu, koja se zove „Beba, radost i briga“, koja je puna pogrešnih saveta  – kao na primer tačna sastnica koliko beba mora da spava i na koliko da jede, pa sam ja jadna bila istraumirana što mi beba nije po  „pe esu“, prerano uvođenje dohrane i sl.

Kad se malo opasuljite  i rodbina i prijatelji kreću da vam nagrću u kuču, može da se desi da dobijete na poklon i neke knjige o roditeljstvu. Tako sam i ja postala vlasnik nezaobilazne knjige dr Spoka „Nega dece“ i „Vaše dete i Vi iz dana u dan“. Prva je uprkos mnogim dobrim stvarima, pomalo prevaziđena, tačnije, trebao bi joj jedan dobar „apdejt“. Ali, neke stvari iz ove knjige mi i danas titraju pred očima, kao na primer, naslov poglavlja – I RODITELJI SU LJUDI.

Iako daleko od „ozbiljne“ literature, Knjiga „Džepni roditelj“, mi je bila osveženje, najviše zbog utešnih rečenica

niste vi jedini roditelj koji:

- u očajničkoj želji da se bar malo naspava, dozvoli detetu da zaspi u njegovom krevetu, a onda zgrabi jastuk i pobegne u drugu sobu;

- se pita kako to da se vaše dete savršeno igra samo, sve dok ne uzmete slušalicu u ruke;

- koji je zanemeo od stida jer je vaše dete usred prodavnice odvalilo nešto neprijatno…

Ali, dok smo se bavili samo bojom kake i time  da li je beba gladna ili ne, sve je bilo mačiji kašalj (iako smo mi zapravo ssve vreme vrlo blizu nervnog sloma, jer nemamo potvrdu od beba da smo dovoljno dobri. Pitam se kako me kćerka nije onako pogubljenu mlatnula jednom i rekla, pa, kevo, daj iskuliraj malo).

Onda tek kreću problemi – kako reći, šta uraditi, dokle popuštati, kako biti dosledan kad je to tako lako reći a tako teško ispoštovati?

Čitala sam i Uspešan roditelj, uspešno dete. Knjiga je dobra, a meni je najviše značilo da odredim koji sam „tip“ roditelja i kako se zaslužuje autoritet:

* Strpljenjem.

“ Ne pretite kaznama koje nećete ili ne možete da sprovedete.

“ Mnogo  razgovarajte.  Kontrolište svoje emocije.

“ Naučite da hvalite svoje dete.

“ Slobodno se upuštajte u diskusije o autoritetu sa svojim detetom.

Do ruku su mi dolazili i neki priručnici koji su više za stručnjake, ali su korisni i roditeljima:  Prve godine života traju večno i Korak po korak. Prva ima dosta zanimljivih saveta za prve mesece života deteta, iz prakse „Halo bebe„, a druga je priručnik za rad vaspitača u vrtićima, i sadrži mnogo zanimljvih igara za decu.

Kad su priručnici u pitanju, nešto što bi svaki roditelj trebalo da ima je knjiga „Nezgode se dešavaju“, izdanje Gradskog zavoda za javno zdravlje, u saradnji s UNICEF-om.

Iako mi na žalost nije mnogo koristila u tom momentu, jer su mi deca praktično kao bebe krenula u vrtić (eh, te čari zaposlene mame bez podrške šire porodice…), knjiga  Jovanke Jovičić „Kako da pripremite dete za vrtić“ je odlična.  Govori o sigurnosti, učenju slušanja, emocijama i komunikaciji, i što mi je bitno na jasan način pokazuje gde grešimo i na koji način možemo bolje da komuniciramo s detetom. I danas je nekad prelistam, ponovo i ponovo.

Moja deca inače, nisu neki spavači. Nisu nikada voleli da mnogo spavaju, prvu noć su prespavali tek posle godinu i po, a sin, koji ima skoro 2,5 još uvek se budi, čisto da proveri da je mama tu. Nisam pristalica nasilnih  metoda prekidanja dečijih navika – uspavljivali su se sisajući, uspavljivala sam ih nekad po 2 sata, nisam ih nikad ostavljala da plaču da bi zaspali. Ali, i ja sam živo biće pa je to sve znalo jezivo da me smara (pogotovo kad 2 sata strpljivo ležiš a znaš da te tek čeka gomila obaveza kad uspavaš čedo), pa sam tragala za načinom kako da ih naučim da spavaju

Osim gomile saveta koji su se svodili na to – pusti ih da plaču, treću noć će zaspati sami, došla sam do knjige Elizabet Pentli „No cry sleep solution“. Knjiga je sjajna, daje odlična uputstva kako korak po korak odučiti dete od obrasca spavanja koji je usvojilo. Ja nisam baš bila uspešna, tj. dovoljno strpljiva. Posao mi je otežavalo što sam imala dva deteta različitog uzrasta koja uspavljujem zajedno.

Kupila sam i knjigu Nevene Lovrinčić, „Naučite dete da spava“, ali sam se razočarala kad sam skapirala da u stvari predlaže smao ublaženu verziju „pusti ga da plače metoda“, i pomalo prepisuje od A. Pentli. Ima zanimljiv i utešan  deo o noćnom mokrenju kod mališana.

Raznežila me je knjižica od Jelene Holcer „101 način da pokažete detetu da ga volite“. Manje više svi mi se predlozi dopadaju, osim „ustanite još ranije“.

„Mala knjiga za velike roditelje„  mi je je dopala šaka posle preporuke, ali je nikad nisam pročitala u komadu, već stalno nekako na parče. Nije loša, ali mi stil nije „legao“.

„Bolje biti vetar nego list“ od Dubravke Miljkovic i Majde Rijavec sam duugo tražila, preporučili su mi je mnogi. I zaista je sjajan, bavi se onim čega me najveci strah – dečijim emocijama i samopouzdanjem.

• Deci je potrebna ljubav, naročito kad je nisu zaslužila.
• U svakom trenutku dsetetu je potrebno da iskusi život kakav jeste. Ne skidajmo trnje s ruža.
• Ako ste nervozni pridržavajte se uputsva s bočice aspirina – uzmi dva i drži podalje od dece!

„Kako odgajati kćerke“ i „ Kako odgajati sinove„ su štiva u kojima tražim odgovor na pitanje zašto moja deca od istih roditelja (valjda) su toooliko različita, a neee nema istih šablona koje možete da prepišete..

I tako, knjige se gomilaju, vreme prolazi, a meni se čini da o roditeljstvu znam sve manje.

Ostaje mi jedino da to što sam stvorila volim, pazim i molim se  da nisam mnogo grešila.

Sedimo u sobi i počinje „Ben ten“.

- Maaaama, pusti mi neki lep crtać, ovaj je muški, za dečake – moli.

- Kako misliš za dečake, nije on samo za dečake, samo je ružan i nasilan – pravim se pametna ja. – A jel gledate takve u vrtiću?

- Pa, dečaci stalno traže da gledamo „Ben tena“ i „Nindže“ i .. tako te za dečake…

- Misliš, ove što su bljak? Pa kako odlučite koji crtani da gledate, vi hoćete jedno, dečaci drugo.

- Pa, majka, glasamo i ko ima više, njegov crtani gledamo – reče Jana o dskakuta, jer je shvatila da nema „lepih“ crtaća.

I nešto se mislim… da li će nam krenuti bolje ako neke stvari nauče sa 5?

Jer nama nije pomoglo mnogo, dvadesetogodišnje iskustvo u borbi za demokratiju,

neke stvari smo učili na teži način - kao 12. marta 2003. godine…

Znate li kada sam se osetila najjadnije u  životu?

Dok  sam premorena i s nabreklim dojkama iz kojih moja tek rođena devojčica nije mogla ni umela da izvuče mleko, neutešna, sama i pod udarom hormona čekala na vratima sobe u „Narodnom frontu“, dok je nardkana sestra ušla i krenula da se izdire na mene:

Kakva si ti majka kad ne umeš da utešiš svoje dete?

Otela mi je Janu, naklukala je adaptiranim mlekom, tutnula mi je nazad, okrenula se na peti, i odmarširala niz hodnik.

Bila sam samo jedna od nesrećnica koja je mislila da „Bejbi frendli“ znači pomaganje mami i bebi da lepo zajedno krenu u život, nauče da doje i paze se. Naravno, mogu sad da vam kažem da „Bejbi frendli“ u Srbiji ne postoji!

A to su konačno zvanično obznanile i nezavisne evaluatorke, koje je UNICEF platio da dođu i vide šta je to u Srbiji što se u teoriji zove „Bejbi frendli“ a u praksi nema ni B.

Usvojla je taj izveštaj Radna grupa ministarstva zdravlja, u koju su se, gle čuda dosetili da zovu predstavnike NVO  – Majku hrabrost, Bebac i Udruženje RODITELJ.  Naše zajedničko saopštenje možete da pročitate ovde, kao i kompletan izveštaj Ženevjev Beker i Elizabete Zisovske, koje su obišle srpska porodilišta i videle kako izgleda „Unfriendly baby friendly“  u  Srbiji.

A ja sam još, ljudi moji odlično prošla!  Oba puta porađali su me doktori koje poznajem, jer sam (zlo)upotrebila novinarska poznanstva i saradnju s lekarima, koji su mi pak zauzvrat na porođaju persirali, oslovljavali me imenom, uopšteno, tretirali me kao ljudsko biće. Čak je i sestrama odmah sugerisano da je to naša… novinarka, da im bude kristalno jasno da za svako sranje mogu da završe u novinama.  Izbegla sam i ponižavajuće  kolektivno širenje nogu  da se pregleda rana, i pregled koji kao mesari da rade (svaka čast mesarima, da se ne uvrede).

Plus, vodila sam sa sobom „bodigarda“ moju sigurnost i snagu, mog Mikija, – jer sam bukvalno  išla logikom, ono što ne može bespomoćna žena na stolu, sigurno može poluuračunljiv budući tata!

A kako su prolazile mnoge žene, same, ostavljene, ponižene i zaboravljene, možete da pročitate širom interneta, da čujete od prijateljica, evo i ovde na jednom mestu. A kako to izgleda u svetu, pogledajte ovde.

Dakle, sadašnje i buduće mame, ako vam neko kaže da ste bile u „bejbi frendliju“, znajte da su vas slagali. Jer „Bejbi frendli u Srbiji ne postoji“. – Evo pogledajte šta je „bejbi frendli“ i koji su to koraci (koji uglavnom NE KOŠTAJU) koji bolnicu čine prijateljima majke i beba.

I biću slobodna da kažem i zašto u Srbiji nema BF – jer se većini lekara i medicinskog osoblja (čast svetlim izuzecima koji samo potrvđuju pravilo)    j-e-b-e za b-e-b-e!

Jer bi im dosledna primena „bejbi frendlija“, koja podrazumeva da su mama i beba centar sveta a ne nadobudni doktor i nadrndana sestra, da se majci pomogne da nauci da doji, da sestre obilaze i pomazu majkama, da se ohrabruje dovodjenje druge osobe na porođaj, sve to bi im direktno izbilo pare iz ruku! Jer ako su ljubazni i fini po „difoltu“, čemu onda toliko uzimanje para, čemu onda silna „čašćavanja“ što je doktor,  eto uradio ono što mu je posao, za šta prima platu i za šta se zakleo Hipokratu?

Zato su, cenim direktori naših najvećih porodilišta od 4 ili 5 sastanaka Radne grupe došli samo na jedan a i tada hukćući i uzdišući kako imaju pametnija posla. Jer u nama, mamama, vide novčanice, za koje je poželjjno da ćute, što manje pitaju i što pre se čiste iz porodilišta.

E pa, čini mi se da ćemo se ’ćerati još!  Jer mi u zalogu imamo ono najvrednije što smo stvorili i za šta nam ništa nije teško da učinimo. Pa hajde, ko će s tim da se meri!

p.s. Svi oni koji osećaju da kao građani i građanke treba nešto da urade, kažu ili pomognu, nek se jave na info@roditelj.org

Ako želite da prijavite  da je neko prema vama postupao drugačije od onog što kao majka zaslužujete,  ili želite da ispričate svoju priču, javite nam se!Nevladine organizacije, to je sigurno neće izigravati ikebanu u toj radnoj grupi, to je sigurno. A sve što možete da kažete ili uradite a da Srbija jednog dana stvarno dočekuje bebe na svet prijateljski, tu smo!

***
Pitam moju kćerku šta želi da bude kad poraste.
- Šišarka, mama – odgovara ushićeno.
- Štaa?
- Pa, šišarka da češljam i šišam ljude.
Dečiji um nema zidove, ne pravi lažne prepreke. Ako ne zna reč, izmisliće je!
Ne znam da li je sledeća priča urbana legenda ili ne. Nije ni bitno, savršeno oslikava kako stoje stvari. Čula sam je ovde, na Tihomirovom blogu, slušajući sjajno predavanje Sir Teda Robinsona o važnosti dečje kreativnosti i opasnosti da će se ona uništiti školovanjem. Dugo sam bila pod utiskom onog što je pričao. Deca crtaju. Kada je došao momenat da kažu šta su nacrtali, jedna devočica kaže „ovo je Bog“.
Učiteljica joj kaže – Ali, mi ne znamo kako izgleda Bog.
- Sada znate – odbrusi joj devojčica.
* Čini mi se, najsrećniji su ljudi koji sačuvaju dete u sebi. Makar deo. Volela bih da sam i ja sačuvala malo više te magije u sebi…

-    Da je sasvim o.k. (sudeći po reakciji ostalih mlađanih članova  I razreda srednje Tehničke škole Nikola Tesla u Sremskoj Mitrovici ) naučiti pameti nastavnicu jer nije htela (dopuniti sam…) da popravi ocenu, da dnevnik da ga on sredi, šta god…

-   Da bi i nastavnica i škola, ćutali  o tome da nije „pukla bruka“  i sve došlo do medija.

-    Da je moguće napraviti takvu svinjariju, a onda se elegantno ispisati iz škole i verovatno pričekati malo da se zaboravi , a onda nastaviti srećno sa svojim „blaženim“ životom (uprkos činjenici da se najavljuje neka krivična prijava,  u pitanju je  maloletnik, a naše sudstvo sporije od  puža, te od te priče ako nešto bude,  sin će već imati reputaciju lokalnog nasilnika koji verovatno nosi  pištolj za pojasom)

-     Da se posle svega upire prstom u nesrećnu profesorku(koja je batinama ispraćena u penziju, koju treba da dočeka krajem juna) jer je po jednoj veziji a)prva nasrnula a po drugoj  b) nije odmah prijavila sve direktoru i inspekciji(verovatno postiđena i zgrožena )

-    Da je  u Srbiji danas svakako lakše odvaliti šamarčinu i pljunuti,  nego naučiti Mendeljejev periodni sistem elemenata, na primer

Ovaj spisak bi mogao da bude i mnogo duži, ali sa svakim redom, malo ovog mog zdravog razuma urla: zašto se svi ponašaju kao da je ovo normalno? Da li sam blesava što imam neodoljivu želju da tom malom(a jeste mali duplo je mlađi od mene) dodelim koju vaspitnu, mada očito zakasnelu?

Da se razumemo,  en general, protivnik sam nasilja, naročito u obrazovnoj instituciji, naročito sam protiv da nastavnici malenim čupavim glavicama koje jedva vire iz klupa svojim ponašanjem nameću rešavanje konflikta nasiljem kao „poželjan model“.  I profesor ne bi trebalo sebi da dozvoli da nekog udari.  Prvi.  Ali, ako imaš naspram sebe nekog ko je jači,  mnogo bezobrazniji i bez trunke „domaćeg vaspitanja“ (o kojem  stalno trubim), onda ne dnevnik, nego cigla može da bude jedino rešenje. U glavu. U cilju samoodbrane naravno.

Dobro je prošao, ja bih mu, stvarno glavu olupala prvim što bi mi došlo pod ruku (doduše naspram vremešne nastavnice ja sam popriličnih gabarita i vrlo nezgodne naravi, ali to sad nije tema). Neko će reći da mi je lako da se srdim iz perspektive majke dece koja su nedavno prohodala i da je lako pričati o nečem što nisi iskusio. Roditeljstvo je težak izazov, to stoji.  Pogotovo danas, kada bukvalno imaš osećaj da su sva naša deca deca ulice, već od momenta kad krenu sami da vise u parkiću i da se igraju sličicama i pikaju loptu, da je uticaj koji imaš na njih zanemarljiv. Ali, onda se pitaš, a gde si bio druže do tad, šta si radio? U pravu su ljudi kad kažu – šta uradiš do škole, to je čovek, biće, individua, to je osnov koji se teško menja. Zbog ovakvih kao  što je ovaj „dasa“, uvela bih ponovo klečanje na kukuruzu. Bolje sad, nego sutra kad milicija bude dolazila da nehajno napravi zapisnik jer je taj isti mali što je digao ruku na osobu koja treba da mu bude autoritet,  malo „ispeglao“ ženu ili dete. Jer, nasilje je zarazno, osladi se…

Poenta valjda  nije (samo) u groznom, nasilnom činu čiji smo snimak svi gledali i gledali u neverici. Ali, možda jeste u tome da je društvo, koje već deceniju i po živi u sindromu „kuvane žabe“, otupelo i na veće i krupunije stvari, pa svako koga ovo lično ne dotiče, ili nije doživeo na svojoj koži, okreće glavu ili ima svoje „rešenje“. Poenta je možda i da ministarstvo prosvete nema ideju, plan, neki cilj ka kojem se kreće, osim pametovanja raznih inspektora i teških reči izveštaja i procedura koji dobro zvuče u TV izjavama.

Poenta možda jeste da je i taj nesrećni nasilnik proizvod društva, porodice, okolnosti.  Ali ne mislim da je nijedan „gnusni čin nastavnika“ bilo da favorizuje nekog učenika, ili je drzak ili ne zna da predaje,  zaslužuje opakav epilog.  Ono što  Marko Paunović kaže na blogu možda jeste deo slagalice, ali svakako ne najveći, i ne onaj koji ovde nedostaje.  I koliko jedan profesor može da bude nefer da doživi ovako nešto posle 40 godina rada? Pa, nije sve baš tako jednostavno…

Nemam razlog da branim nastavnike, naprotiv.  Ima ih raznih, osetila sam na svojoj koži i netreljivost, i nepravdu i bila tužna i povređena više puta tokom školovanja. I oni su ljudi, sve što je ljusko nije im strano. Ali sa svakim novim slučajem nasilja u školi, čini mi se da je njihovo profesionalno dostojanstvo zgaženo, polomljeno.  Posle male plate,  loše motivacije na poslu, nesređenih odnosa u kolektivima, mlaćenje od strane učenika je poslednji stadijum njihovog pada.

I po mnogo čemu taj pad me podseća na ovaj novinarski.  Kad nas ne kinje neurotični urednici, ne cenzurišu lokalni i globalni moćnici, ne ucenjuju manjim platama i gubitkom ugovora, onda nas verbalno ili fizički mlate neki nasilnici, verovatno u bliskoj rodbinskoj vezi sa osim maloletnim huliganima iz škola. Tužno je sve to, i pretužno.

P.S. Da ne bude da batina ima samo jedan kraj, nasilje je uprkos nekim abicioznim programima UNICEF-a itekako svakodnevica naših škola. A vrlo često – ignorisana…

Pokušava da joj objasni šta je nula. Proba, izokola, da dete shvati da je ništa,  ništa(crva nije ni bilo ):

 - Jano, kad imaš jednu jabuku i pojedeš je, šta ti ostane?

 Jana se smejulji, gleda ga, okleva i onda kaže:

 - Pa ostane mi kora!

 I  šta čovek da joj na to kaže? Ostane zatečen svetom četvorogodišnjaka, i pita se, šta nam je trebalo da odrastemo?

-   Mama, a kako zvezde lete ako nemaju krila?

-  Hm, pa lebde gore visoko…

-  A mama, kako ne odlete skroz ako nebo nema plafon (ovde upotrebljava protiv mene prethodnu sesiju gde me je pitala ima li nebo plafon)

-  Jano, vidi što je slatka kuca  – skrećem ja sa teme,  jer me rođena kćerka uhvatila u neznanju…

Koliko god listala enciklopedije u potrazi za pravim odgovorom i plašila se šta ćeš sledeće da pitaš, toliko želim da me pitaš i propituješ,  iako me možda, nekada, uhvatiš u neznanju!

Telefon zvrji poznatu melodiju, a dva para ruku me miluju, usnice me ljube.

- Maaaama, mlekoo, crtani! Praktično tek svanulo a ja već umivam, oblačim, presvlačim, ljubim “mudljive” prstiće, grejem mleko, jurim pelenu, otimam se oko Pavlovićeve. Usput stavljam kafu, pristavljam ručak za Debeljka, ljubim muža puža za lep dan, ispraćam ćeru u vrtić…

Slika uzeta odavde

Kao na traci, trčim tamo, amo, na pola uha slušam vesti (jer moram da budem u toku, ko šta, gde, kako, zašto, svetska kriza, narkoman probao da se ubije, Beovizija, krađa para, roditeljski kasni…) hranim malo čedoviše, on pljuje okolo, neće kašu, oće mandarinu, trčim potirem, usput, dok se šminkam i oblačim.

Čizmice, štiklice, suknjica, “biznis look” (uz strah da mi možda neka bebeća bljucka nije zalutala na majicu). Izlećem iz stana dok leteći razmenjujem uputstva s bebisiterkom…

Autobus, gužvanje, miomirisi… Sluške i muzika spašavaju otupelosti pogleda i konverzacije. Izgubljeno vreme, utopljeno u velegradu, stojiš stešnjen, onečovečen, čekaš svoju stanicu.

Na poslu gadne vesti, još gadnije face, čekaš da ti svane, pišeš, piskaraš, trčiš s događaja na dogadjaj, glumiš ludilo dok se autocenzurišeš. Sa svakim detetom nazaduješ po jedan korak u “karijeri”. Samo čekam da mi jedno jutro veliki šef dok budem ulazila kaže – ti, dugačka, ostaješ, ovde, na portirnici.

Ako, tako mi i treba kad hoću da studiram, i još pravim decu s dobrim prolaznim vremenom – 2 komata za 3 godine. Iz dana u dan samopouzdanje mi sve manje, ko i moja plata u evrima. Vec oko četiri cupkam da sto pre redakciji vidim ledja ne bih li trčala ko bez duse ili po malo veliko dete u vrtic, ili po malo malo da mi ne bude samo ceo dan dok ja crnčim.

Pa onda dva sata kvalitetno provedenog vremena(jer ako ga ne rodimo razni bla bla psiholozi ce nam ceo dan do podne nabijati osecaj krivice kako nismo dobri i posvećeni roditelji). Uz to naravno treba imati dobar, umereno kaloričan i izbalansiran ručak(ostaci ispiranja mozga o zdravom životu i ostalim glupostima koje zanemaraju da ćemo se hraniti zdravo, al padati mladi ko muve od stresa i brige), a deca moraju da se hrane zdravo, sto mora da bude postavljen s pažnjom i ukusom…

Dok se igram s klincima, boga molim da mali patuljci dođu i operu sudove, sklone krš, spreme sve za novi radni dan, dok ja čitam priču za laku noć i glava mi pada od umora. A onda dok anđeli spavaju, ja opet ne znam gde ću pre – kuća mora da blista, ručak da se spremi, muž da se „podmiri“(inače će se žaliti nekakvom društvu za zaštitu nečega kako je zapostavljen u braku a kroz seksualni život mu se navatala paučina).

Al’ to nije sve, ja bih malo i da vršljam po netu, da pročitam neku knjigu(mora se biti u toku jel’ te),da napisem ponešto, da opravdam epitet bednog piskarala i kad konačno supustim glavu na jastuk, neeee mooogu da zaspim. Od umora, od strepnje i griže savesti što nisam ovo bolje, ono lepše, ono tamo tananije, što nisam aždaja sa sedam glava i oktopod sa osam ari ruku…

I onda, svako veče pomislim – drage dame, jebala nas emancipacija!!!

Ako, same smo ovo tražile. I ne osećam se sigurno mnogo bolje i ispunjenije od moje babe što je nadnicom ishranila petoro i bolelo je uvo da li je neko ocenio kao uspešnu majku ili ženu od karijere.

Ni u odnosu na one japi žene koje su rešile da grizu, vuku, da mlate lovu i neće da se bakću s dečijim guzicama i kakom, pogotovo ne istovremeno dok rade završni račun ili tekst u “dedlajnu”. Pa ni naspram onih koje su rešile da sede kući, čuvaju musavu dečicu i uživaju(ili živčane) u dečjoj ciki, dok još uvek u kućnoj haljini debelo iza podneva piju kafu s komšinicom i pretresaju lokalne afere.

A ovako… ni tamo ni ovamo, nikom dobra, nikome odlična, ogrezla u griži savesti i mnogo bolja od onoga što drugi vide, jer se svuda dajem po parče, po mrvu od onoga što mogu i želim.

Kažem ja, jbala nas emancipacija…