Naša agonija je počela kada sam ja (krivac sam dakle) u salonu u Bulevaru kralja Aleksandra ugledala trpezarijski sto kakav nam odgovara (preselili smo se iz stana u kuću, s vrlo malo stvari i ponovo se kućimo . Odemo da kupimo takav (polovina avgusta je), ali u salonu u Marije Bursać u Zemunu, iz prostog razloga što je najbliži. Tamo ugledamo drugi sto, malo skuplji, ali veći i sa više prostora za sedenje. Kupimo sto, kažu nam za 7 do 10 dana isporuka. O.k..

Jedemo na terasi, na malom stočuću, ali to je baš super, lepo vreme, uživamo. Posle 10 dana, stiže sto, donose momci, drugi radnik dolazi da montira. Dođe on, isćaska se malo s mojom decom, za 5 minuta montira sto i ode. Ali, avaj, niti je sto u wenge boji, već u nekoj skoropacrnoj (a takav tražili, naglasili da provere da li taj model ima u toj boji, jer tek opremamo dnevnu sobu i hoćemo jelte da nameštaj ima neke veze jedan s drugim), što bi još nekako i „progutali“, ali od četiri noge jedna mu se klima, a dve su postavljene krivo! Na ganc novom stolu.

Nazovemo odmah, kažu – na boju nema reklamacije. A na to što ga je“majstor“ prištafio loše? Kažu, dođite da reklamirate. Što kaže moj muž, ne klima se meni noga pa da mene gledaju, već stolu.

Pokupimo se, odemo, prijavimo, kažu čekajte servisera, da vide može li da se popravi ili da menjamo.

izvor fotografije Simpo.rs

- Može malo da se „razbuši“ kaže „stručno“ prodavac. Moj muž (već popizdeo) – ali ja neću razbušen sto, hoću novi sto, koji sam platio. To je bio 30. avgust. TEK kada smo došli da reklamiramo, dobili smo fiskali račun, koji smo trebali da dobijemo uz isporučeni deo nameštaja.

I tako mi naivno pomislimo da smo rešili problem. Čekamo nedelju, deset dana, podmladak i dalje jede na stočiću na terasi, gosti se čude što nam je dnevna soba tako minimalistički opremljena , od njih ni pisma ni razglednice. i 19. septembra, popizdim i napišem mail pr službi Simpa. I napišem da je vrlo neposlovno i nekorektno kako se ponašaju, jer je prošlo više od mesec dana od kupovine. Sledeće jutro dobijem broj telefona od regionalnog koordinatora.

Čovek voljan da se reši problem, ali imam utisak da mi njemu treba da se izvinimo a ne on nama. Kaže, doći će servis, na šta ja lepo saopštim da ovom stolu ni servis neće pomoći i da mi želimo svoje pare nazad. Utom me zove muž i kaže, ajd da se ne maltretiramo, otići će nam najmanje još mesec dana dok kupimo sto i stolice, hajde nek nam zamene ovaj sto za drugi, taman je sad na akciji zajedno s nekim lepim stolicama. Pitam ja gosn koordinatora može li to, i naglasim da bi posle celog maltretiranja koje smo prošli, bilo lepo da nam to učine, kad gospodin predstavnik Simpa meni kaže – a pa vi ste videli da je taj sto na akciji, pa zato sad tražite zamenu??? Sreća pa me muž uputio dooobro u zakon o zaštiti potrošača, ali je i na to gosn koordinator imao odgovor – da mu ne „pretim zakonom“. No, na kraju dođosmo nekako, ne znam ni ja kako do toga da je mušterija u pravu i da će nam rešiti problem. Odem ja (opet!) do salona da mi urade povrat za taj sto i da doplatim još para, ovaj put za sto i stolice. Računamo i muž i ja, ne mogu biti toliko neozbiljni da nas opet izrade.

Mooooša! Naravno da mogu.

Procedura je jelte, da servis ipak mora da izađe na „lice mesta“. Došli majstori (posle čekanja od nekoliko dana naravno), pogledali sto i rekli, o.k. pokupiće ga kad vam doteraju novu. Rok za isporuku novog bio je 10 dana. Dolaze oni 11. dan, juče i ja sva srećna, konačno ću imati trpezariju, razmontiraše oni jedva stari sto (još onako podrugljivo pitaju ko ga je montirao, valjda mislili da smo mi), ja vrisnuh, nemojte molim vas da vi montirate ovaj, mi ćemo, daleko vam lepa besplatna montaža kad je nakaradna. Insitirala ja da otvore novi sto da vidim da nije oštećen, učiniše (mada, kažu nije to njihov posao). I odoše oni, ma ni do krivine nisu zamakli, kad reko da vidim stolice. Kad me šlog nije strefio! Kvalitetne, lepe drvene stolice izgledaju kao da su korišćene bar,4 godine, od ukupno šest, pet ima neku falinku – ogulejna boja, pukla boja, udarene, klimave noge…

Ne znam da li su samo mislili da smo toliki magarci da ću sedeti na takvim stolicama (koje pritom nisu ni jeftine, uopšte). Da sam htela polovan nameštaj, kupila bih polovan i tačka!

Danas je 6. oktobar!, odoh sad u salon da kaže „Di su moji novci, nosite ovo i nosite se vi“.

p.s. Žao mi jšto se posle dužeg vremena „posta“ na blogu oglašavam baš ovakvim postom, ali, ovo mi dođe kao virtuelna bokserska vreća. A i želim da što više ljudi čuje sa kim ne treba da ima posla. rado uštede sopstvenih živaca.

Šta mislite, da li je OVO:

dovoljno iskupljenje za KRAĐU?

Oni, naravno nisu jedini koji su Minjine fotografije, koje vrlo predano i pažljivo fotografiše, kao što i kuva, maznuli. Tu je i Sarajevsko oslobođenje a sličnih problema imala je još jedna poznata kulinarska blogerka, koja bloguje na sajtu Moje grne.

Pokušavala sam da iščitam Zakon o autorskim pravima. Malo šta mi je jasnije iz tog čitanja, ali shvatam da su ovakvi (i mnogi drugi slučajevi) kršenje autorskog prava i da autori imaju pravo na odštetu.  Svrha autorskog prava je naplata korišćenja svakako. A fotografije se zloupotrebljavaju  svaki dan, i kada smo mi „obični ljudi“ u pitanju, ali i kada su u pitanju poznati – poput Jelene Janković.

Lično, šta god da pišem na internetu, a da pritom koristim deo ili celinu teksta, fotografije, ilustracije i sl. UVEK ostavim link (ovo mogu da uradim je taj sadržaj pod Creative commons licencom, koja dozvoljava preuzimanje dela uz navođenje linka i imena autora).

Ono što dnevne novine poput Pressa , u najmanju ruku treba da urade je da:

a) nađu pristojan plaćeni servis za korišćenje fotografija ima ih mnogo na internetu poslednjih meseci i godina

b) ako su baš toliko „siromašni“ ili im se dopada fotografija, kontaktiraju autora i zatraže dozvolu

Zajedno sa advokatima kontaktirala sam Press i Kurir, koji su zloupotrebili moje fotografije. U slučaju Pressa, bili su korektni i dogovorili se vansudskim poravnanjem(dobila sam odredjenu sumu novca koja nije pokrila ni troškove), dok iz Kurira se nisu ni javili i sada bi trebalo da ih tužim ali,  pretpostavljam da bi se to oteglo i da bi me koštalo mnogo živaca, novca i vremena -

rekla mi je Minja. I tako, bezobrazni upravo na računaju na to da će vas mrzeti da se bakćete sa advokatima i tužbama, da nećete imati vremena, volje ili novca da se „vučete“ po sudu. A trebalo bi.

UPDATE:

Zaboravila sam da linkujem Kradi mamu, internet projekat gde možete da prijavite slučaj kršenja autorskih prava.

Zanima me šta vi mislite?

U naletu predizborno podilazeće ushićenosti, u svim medijima juče je vlas’  „obnarodovala“ da se uveliko radi na novom projektu koji će da zameni Porodični zakon. U tom nacrtu stoji da ćemo mi majke troje dece, percipirane kao moderne majke Jugovića (sa tačno troje dece, ni manje, ni više) dobijati „platu“ do 18 -te godine trećeg deteta, jer državi trebaju deca. Sve pod sloganom - Prvo dete mami, drugo tati, treće državi??

Eto divnog obećanja, koje će se ostvariti verovatno posle izbora, ako mi naivni budemo glasali. Dok ostali budu (s pravom) nezadovoljni (izuzev onih koji podržavaju sve nacionalne projekte protivu koncepta Svi Srbi pod jednu šljivku):

• jer je i njima teško, i njihovo roditeljstvo košta, a zašto se  ne stimuliše rađanje prvog deteta, kad nam je to gorući problem
• oni koji su davno s rađanjem završili, pa ih baš briga što se novac iz budžeta troši na „dečurliju“
• penzioneri za koje ovo znači  samo jedno – manje penzije
• muškarci, jer njih niko ne pominje
• itd…

Kad čovek razmisli, lepe su to pare. Na poslu se oznojim dobro dok zaradim toliko. Pa još, eto poštuju to što si se usudio da rodiš treće, pa država brine… nije nego!

Da bi se negde sipalo, mora odnekud da se odaspe, jel da? Da bi svaka mama koja ima tri deteta dobila „platu“ za to što radi – a ja već kao zaposlena dobijam dve godine plaćenog da bi negovala i podizala dete – MORA nekome da se uskrati taj novac. Dakle, iza svega stoji, kao i do sada – presipanje IZ ŠUPLJEG U PRAZNO.

Pa će država mom trećem detetu da daje mesečno novac, ali će zato da skine penziju mojoj baki i poveća mi doprinos za zdravstveno na primer i tako umanji moju mučenu platu (odnekud mora da se budžet napuni, jel da).

Zato DOK OVA DRŽAVA:

1. Ne stvori uslove da kao majke  možemo da radimo, ono što znamo, vredno i predano i od plate živimo pristojno

2. Da naši muževi/partneri imaju posao,  koji će im omogućiti da zarade za porodicu a ne da rade 2,3 posla istovremeno i dušu istezgare a decu koju su želeli i ne viđaju, da bi ih prehranili

3. Ne kazni poslodavce koji nas kao majke smatraju manje vrednim, nesposobnim i oklevaju da nas zaposle, a kasnije sprečavaju da napredujemo jer zaboga idemo na bolovanje kad je dete bolesno

4. Ne dozvoli poslodavcima da žene drže „na uzdi“ ugovorima na određeno i uz pomoć rupa u zakonima daju im legalne ali ne i legitimne otkaze

5. Kad u ovoj državi natalitet i „bela kuga“ ne budu moneta za potkusurivanje u rovovskoj borbi partija u kojima sede ljudi potpuno odlepljeni od realnosti, i ne postane ralna briga za realno preživljavanje roditelja, građana drugog reda

6. Dok „pronatalitetne“ mere,  poput Strategije za podsticanje rađanja, ne postanu dugoročni, strategijski projekti, a ne šargarepa na štapu ograničenog trajanja, taman dok ne prođu izbori,

NIŠ’ VAM NE VERUJEM, GOSPODO NA VLASTI!

Džaba vam pare, daleko vam lepa kuća. Svoju decu sam rodila sebi a ne državi. Još će neko da mi traži da Sara kad poraste i vojsku odsluži

Čekam svoje treće dete, ovde, baš tu u Srbiji (iz koje NISAM otišla, iako smo moj muž i ja fakultetski obrazovani i realno smo mogli da odlepršamo). I želim mrvu optimizma, želim da razlog da svaki dan ustanem i budem vedra, nasmejana, uporna i jaka majka svojoj deci, žena svom mužu, ne želim da se kljukam antidepresivima i da se žalim kako mi je život loš.
SVI mi znamo u kakvoj državi živomo, pomislimo kako bi mooožda bilo lakše da nas strefi neki zemljotres poput onog u Japanu pa da krenemo od nule, nego što pokušavamo da popravljamo nepopravljivo. Ali, jer to razlog da budemo ovce za šišanje, masovni konzumenti beznađa i mirenja sa sudbinom? Da verujemo  da smo loši i nesposobni? Jer, kad poverujemo (kao što je masa ljudi u ovoj i ovakvoj Srbiji poverovala) šta nam drugo ostaje nego da potonemo?

Vaš tekst nije samo (možda i opravdana) kritika „elitizma“ koji internet sa sobom nosi (jer zaboga samo trećina Srbije ima taj luksuz da uživa u čarima interneta) i „izveštačenog“ optimizma, on je mirenje sa statusom quo i kolektivni poziv na sindrom kuvane žabe – sedite u loncu, ćutite i kuvajte se (što, čini mi se, radimo još od početka devedesetih).

To što su ljudi koji su na ovom sajtu ostavili svoje misli uglavnom predstavnici „bolje“ situiranih – priznajte možda nije slučajno – dok jedni sede i kukaju kako je eto nepravedno što tajkuni se bogate, Ceca nepravedno prolazi nekažnjeno, nemaju, država pljačka i „uzima iz očiju“, neki drugi rade 12+ sati, obrazuju se, ne libe se da uče iako su davno završili fakultete, ne libe se da volontiraju, da pokušavaju, padaju i ustaju… Možda je BAŠ takav njihov pogled na svet doprineo da piju takvu kafu, imaju iznadprosečne plate i pokušavaju da uživaju u životu i – OVDE u SRBIJI.

S poštovanjem
Angelina Radulović, novinarka „Večernjih novosti“
link na moje viđenje optimizma u ovoj ovakvoj „jadnoj“ Srbiji –

Jer, nije u celoj priči „slučaj seks na javnom mestu kod Arene“  bitno ni ko je devojka, ni koje je partije član, ni da li su ona i njen delija egzibicionisti, a oni koji su odgledali mega popularni snimak besramne voajerčine, nije bitno ni dal’ je seks bio dobar ili nije: bitno je JEDINO da je taj snimak zloupotreba službenog položaja, ozbiljno narušavanje ljudskih prava i uvod u višenedeljno „čerečenje“  lika i dela pomenute devojke, čija je valjda jedina krivica što momka nije ubedila da izaberu neko uobičajenije mesto za „kres“ u Beogradu poput Košutnjaka ili tako neke šumice.

Mada, ko zna, gde svu sve oči policijskog „Velikog brata“, pa se svakom pandurskom drkošu može, da ako želi, to što snimi, iznese, negde objavi i onda ako ništa drugo hvali među društvom. Šabić je to lepo sažeo:

- Pretpostavljam da je za veliku većinu normalnih ljudi od početka bilo jasno da je reč o događaju koji predstavlja izuzetno grubu povredu privatnosti, a istovremeno i ozbiljno kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. To je i bio povod za sprovođenje nadzora u MUP-u nad primenom odredbi Zakona. Video snimak je, suprotno Zakonu, obrađivan od strane NN službenog lica MUP-a, koje ga je mimo svrhe zbog koje je sačinjen, snimilo na prenosni medij i iznelo van službenih prostorija, nakon čega je postavljen na internet, gde se i sada nalazi na velikom broju adresa.

Šabić je upozorio i da Srbija nema Zakon o video nadzoru i da je nepoznat, ali izuzetno veliki broj onih koji se na različite načine pod video nadzorom, a odsustvo preciznih normi može da bude izvor brojnih rizika i zloupotreba.

Kakav će epilog ove tragikomedije biti, videćemo, ali meni je bilo izuzetno mučno i ponižavajuće gotovo sve što se moglo čuti i pročitati na ovu temu prethodnih dana i nedelja.

• Od toga da su mediji na najodvratniji, senzacionalistički način pisali o svemu, objavljući ime i prezime devojke, između redova joj spočitavajući da je drolja, čim upražnjava seks (a valjda se pošteni muškarci jebu samo sa „poštenim devojkama“, ne znam samo gde ih nalaze) dok je „pastuv“ označen samo imenom ili inicijalima (valjda je i to dovoljno), preko toga da su snimak nazivali – porno snimak, a devojci davali razne, profesionalno nedozvoljene epitete.
• Narod, koji se priprosto naslađivao celom pričom,  komentarišući (najčešće lascivno, smešno i omalovažavajuće), učlanjujući se u Fejsbuk grupu, gde je devojčina ličnost izvrgnuta ruglu i objavljeni njeni privatni podaci.
• Od komentara žena mi je naročito bilo muka – kako onih koje su valjda, braneći sliku moralnih gromada Majki Jugovića želele da ukažu na svoju ispravnost, preko onih koje su procenjivale izgled pozadine E. M., i pitanjem da li su grudi njene ili nisu.
• Ženske grupe i organizacije  su „skočile“ u odbranu takođe „Jutjub“ čuvene Slađane Zdravković, izdajući saopštenje „Sve smo mi Slađa“ . Meni je nekako bilo logičnije da reaguju na ovaj slučaj, jer glupost i plitkost nije polna (a ni politička strogo)  kategorija, ali razvlačenje i omalovažavanje samo jednog od aktera u polnom činu JESTE. - A ODLIČAN blog post na temu  sudara seksualnosti i patrijahalne slike  nametnute ženama kod nas  napisala je Izvan kuhinje.
• Kad smo već kod izrabljene floskule – Sve smo mi… (naročito popularne u vreme otkrivanja Severininog snimka, koji je i dan danas među najpopularnijim „kućnim uradcima“ na internetu) i Mahlat se našla „prozvanom“.
• Da ne bude zabune, ja se delimično slažem da je vođenje ljubavi na javnom mestu svojevrstan rizik (a samim tim i afrodizijak), i da je mogao tako bilo koji mamlaz sa mobilnim telefonom da ih snimi. ALI NIJE. Snimio ih je policajac, na dužnosti, snimak izneo iz policije, i „okačio“ na javnu tablu. To je za BIČEVANJE, a ne za disciplinsku i krivičnu prijavu, ali oko toga se gotovo niko,  osim Šabića i nas nekoliko nesrećnika, ne uzbuđuje…
• Online komponenta celog ovog cirkusa je naročito zanimljva – jer da nam nije nasušnog „Jutjuba i „Fejsbuka“, zloupotreba snimka, koju su mnogi častili imenima poput „porno film“, porno snimak, pornić i slično, ostala bi manje više privatna stvar i para, ali i policajca koji ih je „obradio“.
• Kad se stvar dovoljno proširila, nekima je palo na pamet da je to sjajna „biznis ideja“, valjda duboko verujući da je devojka na taj način samo želela da se „probije“ u profitabilni svet porno industrije - Internet agencija (tada još potpuno anonimna i bez lika i dela koji stoji iza ove ingeniozne ideje) ponudila je, javno (dakako drugačije) devojci da svoju popularnost unovči. O prihvatljivosti ove ideje u svetu gde je SVE roba, dalo bi se polemisati, ali o razlozima za objavljivanje ovakvog pisma JAVNO -  ja iskreno, ne vidim drugi, osim besramnog spinovanja radi uskakanja u voz  „vrućih tema“ i mesta u online zajednici.  Potez je dobio javnu ćušku od B92 VIP blogera Tibora Jone, a cela diskusija koja se razvila tim povodom, kao i prilično neutemeljena prijava na Kradi mamu, opet je na kraju zaličila na – CIRKUS.

I tako ćemo, do sledećeg slučaja i sledećeg cirkusa, jer, narodu je samo bitno da se dobro zabavlja, kad već nema šta da jede…

A ja sam na održavanju trudnoće i neću imati to zadovoljstvo da napišem tu vest, eh živote! Otkako sam 2002. godine osetila onaj neodoljivi šmek redakcije dnevnih novina,  Tomica i ja smo nerazdvojni – takoreći, on mi je sve ove godine jedini ministar zdravlja. Kad kažem ministar, mislim na njega!

P.s. Slika maznuta sa FB profila Eniaca

Videćemo danas da li će Tomica održati reč koja se proširila po partijsko medijskim kuloarima, ili će kao mnogo puta do sada ostati nedosledan i čovek koji ne drži mnogo do reči. U stvari davao je on ostavke, više puta, ali je uvek bio razlog neko drugi – nedostatak podrške vladi, busanje u grudi kako pandemija JESTE opasna i kako vredi sprcati silne pare na nju. Imao je mnogo propusta, ispada i iritirajućih poteza. NIJE se setio da da ostavku, onda kada bi ona bila pravi potez – kad već nije imao dobre PR savetnike koji nisu umeli da mu kažu da za građanina Tomicu Milosavljevića nije strašno da ode na operaciju nekomplikovane diskus hernije u Nemačku, ali da za ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića jeste i strašno i ružno, i bezobrazno! Taj je momenat propustio, valjda ambasadorsko mesto, za koje se pričalo da a čeka, nije bilo dovoljno primamljivo. Imao je on mnogo razloga da ode, ali mu nijedan nije zagrebao po obrazu – ljudskom, lekarskom, političkom. Čovek – stena.

Šta nam sad čeka Tomicu ne znam, verovatno neko bolje mesto.  Šta čeka  srpsko zdravstvo, ni to ne znam. Nešto isto tako loše, verujem.

p.s. A ako zajebeš i ipak ne daš ostavku, šta da ti kažem, Tomice, neću biti iznenađena. Nimalo…

UPDATE:
Ipak je otišao!
Direktan prenos ostavke

Obradovala me, makar i u formi „žrtvenog jarca“ vest da će doktor Eugen Slavik, vrsni neurohirurg KCS, osim zatvorske kazne od četiri godine,  ostati bez i lekarske licence, verovatno šest godina.  Još mi je bitnije što je ova prva etička odluka Lekarske komore doneta, ne za lekarsku grešku (kojih ima, i biće i na koje ne možemo uvek da utičemo ni da ih sprečimo), već za dovoljnu ljudsku i moralnu i lekarsku ljigavost – baja je ocu bolesnog deteta tražio 500 evra da ga operiše. Pošto je Slavik pravosnažno osuđen neću se femkati i pisati da je možda kriv, kad je sud već dokazao da jeste.

Da li će ova praksa zaživeti?

I nemam ništa protiv što će čamiti u zatvoru, a posle toga neće moći da se uvali u svoju lagodnu doktorsku poziciju, i pelješi jadne, očajne ljude, na najgori mogući način zloupotrebljavajući svoju profesiju i pišajući na Hipokratovu zakletvu.

I još jednu želju imam, da ovaj slučaj ne ostane usamljen, već da „povuče nogu“ ostalima, koji samo čekaju da budu otkriveni, bahati, bezobrazni, nemoralni i krše zakon. Nećemo biti na dobitku samo mi – pacijenti i potencijalni pacijenti već i oni časni i pošteni doktori kojima se kolege smeju iza leđa.

Loši potezi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića  i ministarstva na čijem je čelu, nisu mogli da stanu u jedan tekst.  Nije poenta ovog članka da samo nabroji loše poteze Tomice Milosavljevića, iako ih je, vidi se, bilo mnogo. Nekako, kada je krenula akcija, osetila sam potrebu da sve ono o čemu sam pisala i pratila kao novinar prethodnih godina, objedinim na jednom mestu.

Ipak, činjenica jeste da mi nemamo više zdravstvo koje smo imali devedesetih, kada su pacijentima vadili zube umesto da ih popravljaju a sve od „gaze do veštačkog kuka“ morali smo sami da kupujemo. Nije sve crno, ali nije ni razlog da budemo zadovoljni. Tim pre, što smo korisnici usluga koje plaćamo, i što će tranzicija u našim glavama od stava da je zdravstvo besplatno do stava da plaćamo uslugu za koju očekujemo određen tretman, potrajati, očito,  godinama.

Milioni evra ušli su prethodnih godina posredstvom fondova Evropske Unije i raznih domaćih i međunarodnih projekata u sistem zdravstva.  Ali osim skupe opreme, renoviranih zgrada čini se da je ministar zaboravio da ulaže u najvrednije – u ljude, stručnjake koji u tom sistemu rade, u njihov odnos prema poslu,  njihov kodeks ponašanja i odgovornost prema pacijentima.

Izvor slike

Jer, ako pogledate primedbe gnevnih pacijenata, velika većina se odnosi upravo na ponašanje medicinskog osoblja, njihovu ljubaznost, traženje mita. Velike i krupne stvari poput lekarskih grešaka ili organizovanog uzimanja miliona  i uticaja farmaceustke mafije su vrh ledenog brega, i glava ribe, do koje se stiže na kraju. I uz pomoć sile prinude van ministarstva zdravlja,  uz pomoć  policije i sudova (pa je logično što za tu borbu moraju najpre da se te službe konsoliduju i počnu da rade).

A zašto?

Zato što nijedan propis koji je ministarstvo donelo nije suštinski promenio ponašanje zaposlenih u zdravstvu, koji teraju po svom.  Zato što nijednom do sad oni odgovorni, vredni i moralni lekari nisu ustali i digli svoj glas sa željom da vrate već  dobro uzdrmano dostojanstvo svojoj profesiji.

Izvor forografije

Zato što Tomica Milosavljević ne želi, ne sme i ne može da se suprostavi otvoreno ili priktiveno mafiji u sopstvenim redovima. To što on možda nije deo te ekipe i nije umočio prste u med, ne lišava ga odgovornosti. Jer,  ne može se nekažnjeno prolaziti s kozmetičkim promenama kojima se skupljaju politički poeni i očekivati da će bure baruta  na kojem sediš s upaljenim šibicama  ugasiti  ako dva puta duneš ili prospeš lonče vode.  Sve što je Tomica Milosavljević započeo bilo je kratkog daha, forma a ne suština,  poza a ne promena.

*  Tako se neslavno završila priča o suzbijanju mita u porodilištima.  Umesto da se stane na rep lekarima koji uzimaju od 100 do 500 eura po porođaju,  a za epiduralnu anesteziju još od 100 do 300 evra, (neki čak i unapred!)  Tomica Milosavljević je legalizovao pljačku -  umesto da platite samo lekaru ispod žita, sada uredno platite na blagajni ustanove, plus naravno ispod žita lekaru isto koliko i pre,  jer u suprotnom – neće doći! Slično prolaze i pacijenti u drugim oblastima, pa recimo pacijentkinja je 10 dana ležala u bolnici čekajući  da joj operišu matericu  i jajnike sve dok se nije setila da da nekoliko stotina evra. Sledeće jutro bila je na operacionom stolu.

Pritom po RZZZ- u epidural se vodi kao bolnički lek i besplatan je! A – ha pitajte to na primer one u Narodnom frontu, koji su ga lepo stavili na spisak vanstandardnih usluga i naplaćuju ga bezobrazno skupo.

*  Porodilišta su ispit koji sa stanovišta pacijenata Tomica nije položio. Ali, gledajući sa strane ličnog PR- prošao je bajno – sjajna inicijativa Majka hrabrost, posle početnog entuzijazma nije promenila – ništa!  Formirana je Radna grupa za bejbi frendli, koje ne  bilo zbog pritiska nevladinih organizacija – Udruženja RODITELJ, Majke hrabrost i Bebac, već zato što je pomoćnicu ministra  dr Elizabet Paunović bilo sramota što su je na nekom belosvestkom skupu nagrdili što se hvali kako imamo bejbi frendli u svim porodilištima a procenat dojenih beba ispod četvrtine – dok samo 10 odsto njih u roku od sata oseti blagodeti majčinog mleka!  Bilo je sramota pa je Tomica rešio da formira Radnu grupu.  U kojoj glavni članovi, lekari s nipodaštavanjem gledaju na temu oko koje su se okupili, i sami priznaju da imaju pametnija posla.

A ono što je najstrašnije, ministarstvo suštinski ne zanima da li su pacijenti stvarno zadovoljni. Juče je Ministar na okruglom stolu prozaičnog naziva „Porodilišta su naša briga“ mahao brojkama i time kako je samo 1,5 odsto  žena rekao da im je traženo mito! Ko je onda tu lud, on što se drži brojki, ili mi što nemamo hrabrosti da negde prijavimo javno ono što pišemo tajno po forumima i u razgovorima u četiri oka?

Izvor slike

*  Profesorka Dragana Jovanović završila je kao kolateralna šteta u sukobu s ministrom zdravlja. Na mestu Sekretara za zdravstvo odmah je ukazala na finansijske manihnacije pojedinih direktora, na šta je Tomica osuo drvlje i kamenje na koleginicu. Ona je dala ostavku, kao moralni čin, očigledno nemoćna da se izbori s dobro uigranom ekipom, a kada su ti na koje je prof. Jovanović upirala prstom pohapšeni i optuženi za pronevere silnih miliona dinara, koje su dobili da oprave zgrade i malter koji otpada, niko se nije uzbudio. Ponajmanje Tomica Milosavljević, koji je čak neposlušnu sekretarku častio privatnom tužbom za klevetu.

*  Kako sam napisala u prethodnom članku, nije farmaceutska mafija izmišljena juče. Niti se radi samo o 10 miliona evra, kao u slučaju ekipe sa Instituta za onkologiju. Radi se o tome da je ispred čekaonica lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti pa nadalje, više komercijalista i predstavnika farmaceutskih kuća nego pacijenata. Svi su pod uticajem, i nije nimalo prijatno da znaš da će odluka o tome koji će antibiotik biti prepisan zavisiti u dobroj meri i od toga koja farmaceutska kuća drži reon tog doma zdravlja.

* I još dalje, sfere uticaja se prostiru toliko da je moguće, na globalnom nivou izmisliti pandemiju da bi se zaradilo na lekovima. Ili je barem preuveličati i građenjem kolektivnog straha ubirati kajmak. Ili, ako to ne upali, makar vakcinu platiti znatno skuplje od komšiluka.

* Čuveni gaf zbog kojeg bi u drugoj zemlji pala vlada, jer je suštinsko moralno i pitanje odgovornosti, operacija leđa u Nemačkoj pokazao je jednu zanimljivu stvar – da u stvari ministarstvu zdravlja i nije preterano stalo do dobrog imidža. Jer pre nego šro je krenuo put Nemačke ministar  je mogao da nasluti kako će javnost u  Srbiji da reaguje kada sazna da se on ministar (a ne on, građanin) lečio u stranoj zemlji za intervenciju za koju to nije bilo neophodno i time pokazao krajnje nepoverenje u zdravstveni sistem koji vodi i nevidjenu bahatost  prema pacijentima čiju sudbinu bi kao ministar trebalo da deli.

* Lekarske greške su sastavni deo posla. Svi greše u poslu, samo lekarske greške završavaju na groblju i zato  izazivaju toliko pažnje. Može biti da je ministar zdravlja u pravu kada kaže da ne može da odgovara za svaki lekarski propust. Jeste. Ali, da postoji strah  od kazne, od gubljenja položaja, ugleda i licence, lekari bi se malo više potrudili. Ne bi radili na 3 mesta istovremeno, pa samim tim i nekvalitetnije, jer nisu mašine. Ne bi žurili na promociju pa zbrzali porođaj čiji je rezultat mrtvorođena beba i jedva živa majka, ne bi smatrali da je licenca formalnost na koju ne mogu da gube vreme.

* Ministar se ovih dana, u više navrata oglasio i osim odbijanja odgovornosti za ono što se dešava u jedinici čiji je on komandant, pominjao je narušen ugled lekara, osuđivanje pre osude i poljuljano poverenje. Jedino nije ni sebi ni nama priznao da nisu ni novinari tabloida ni lakoverujući pacijenti krivi što je lekarski ugled spao na niske grane. Krivi su lekari. Kako će, da li će i kada oni razrešiti svoje probleme, ne zna se. Čak bi se mogla napraviti paralela i s novinarima. I oni su ostali bez ugleda i poštovanja, postali potkupljivi za male pare, a njihove greške samo naizgled ne koštaju života.

Fejsbuk strana

Blog za peticiju

DODATAK

Kad se podvuče crta, pitaju se mnogi – čemu sve to?  Čemu ovoliki „uludo potrošeni postovi“? Izdeliše se blogeri na male  i velike, tipične naše boljke.  Ko još može peticijom da smeni ministra?  Kada će neki rezultat? Odbijam da se bavim ovim pitanjima, podelama i blogerskim dečijim bolestima, neću svoju teško stečenu energiju da trošim uludo ni u nešto što neće uticati da se osećam bolje.

Ali moj glas za smenu ministra zdravlja hoće.

U ovom zatrovanom apatijom i po svim pitanjima obespravljenom društvu, uspeh je imati svoje mišljenje i reći ga. U moru naroda sa sindromom kuvane žabe, koji ne samo da ne misli svojom glavom, nego ni ne misli dalje od prve plate, kore hleba i jeftine pinkovske zabave, biti među grupicom onih koji na svom parčetu veba smeju da napišu šta misle ( i ne, ne moraju nužno da se slažu međusobno, naprotiv, jer ujednačavanjem mišljenja u stvari se ukalupljuju u sistem protiv kojeg se bore), to je USPEH.

Bez obzira što mnogi od nas imaju podugačak staž protestovanja, šetanja, građanske neposlušnosti, izgleda da nas godine iskustva nisu ničem naučile. Uludo potrošena energija i izneverena nadanja vratila su nas nazad u apatiju malih života i  našu građansku hrabrost svukla do članaka.

Jer, danas je tako skupo i tako uzaludno trošiti vreme na bilo kakve pokušaje promene.  Svi smo anestezirani i čekamo da nam neko drugi reši probleme. A vlast na to i računa, da će nas mrzeti.

photo credit: BrittneyBush

Gotovo sam sigurna da i inače ovako pišem na ovom blogu, na njega bi svratili samo u prolazu. Dovoljno da zaključite da ne želite tu i da ostanete.

Daleko od toga da spadam u zadrte lingviste s prenaduvanim egom  kojima Istok Pavlović spočitava krivicu za sopstvenu zgađenost pravopisnim puritanizmom. Još manje u one koji smatraju da će primanjem stranih izraza naš jezik nestati  a naša kultura biti uništena. Uostalom,   to se pokazalo kao potpuno netačno. Ne mislim da je „internet kriv za sve“,

photo credit: margolove

Ali, volim lep, kulturan, pismen govor. Odmerenu i pravilno napisanu reč. Obožavam da se igram rečima,  i volim ih, k’o nekad Aleksandar Jugoslaviju.  Ne volim nepismenost osim ako nije slučajna omaška ili nije u funkciji teksta.  Para mi uši. Bode oči. Smeta, brate. Čak  sam i sama bila na dobrom putu da podlegnem sveopštem trendu, kasapljenja rečenica, “kuliranja” interpukcije,  ignorisala sam ogromne količine grešaka u kucanju, zbog kojih su me na nekim forumima zezali a drugarica već krenula da čeprka po mogućoj disleksiji. A onda sam shvatila da ne uštedim baš tooooliko vremena   koliko samu sebe nerviram oskudnim i traljavim izražavanjem.

I  dalje grešim. Nisam uvek sigurna, iako svaki dan napišem silne redove. Nije Pravopis Sveto pismo. Ali je na dohvat ruke. Kao i www.vokabular.org

Jezik je živ. Menja se i prilagođava. Pa nema potrebe da ga operišemo na živo, treba da ga pustimo da zaraste i sraste novi deo tela, koji sad izgleda smešno i neprirodno, ali će jednom biti deo jedinstvenog živog organizma. I svi ćemo se i dalje dobro  razumeti.

To smo mi. Reči su naše ogledalo. Pa i nas blogera. O tome je lepo pričao, onomad na BlogOpenu Bane Dimitrijević, vajkajući se kako smo mi, blogeri pomalo nepismeni. Tad sam još htela da napravim blog post presek najzanimljivih nepismenosti uobičajenih  u našem blogerskom svetu. Pa i onih primera koji nisu zabranjeni  po slovu Pravopisa ali mi idu na nerve. Pa odustadoh, da me neko pogrešno ne protumači kao „soliteljicu“ pameti. Mudra odluka.

Što ne znači da nećete videti neki  update, apdejt,  uskoro

Sela tri   novinara (birana po ko zna kom princiopu, pošto ih ni NUNS ni UNS očigledno nisu delegirali za taj posao) i dva doktora i napisali „preporuke“  u kojima se svako malo spočitava – novinar/ka  ne sme, novinar/ka  mora... Nigde ne piše, da lekari „svete krave“ našeg društva nešto moraju.

photo credit: thinkpanama

Za početak da se ne plaše toliko za svoje guzice, od nas jadnih malih, slabo plaćenih i neukih novinara. Jer većina nas, uz doduše upečatljive izuzetke, zna da radi ovaj posao. I obavlja ga odgovorno, časno i profesionalno, pogotovo imajući u vidu to koliko smo plaćeni za tako odgovoran posao.  Da li je problem kad napišemo da su negde pogrešili, da ministar ne radi kako valja, ako se zapitamo za čije babe zdravlje on priča išta o našem zdravstvu, kad  se leči po belom svetu?

Da li je problem kad neku suvoparnu rečenicu, izgovorenu samo da bi ih razumele kolege načelnici i profesori, pojednostavimo tako da  shvati i  običan svet, koji je do skoro lekarima gotovo slepo verovao?

Na žalost, nisam bila u Beogradu, pa nisam prisustvovala „javnoj raspravi“ povodom ovog smešnog dokumenta. Ne moram ni da znam šta je u njemu, dovoljno sam čula. Ideja je toliko luda, da mi prosto dođe da sednem večeras i napišem priručnik: „Kako lekari  treba da rade katetarizaciju, bajpas i operaciju na otvorenom srcu“. Razumem se ja u to, napisala sam brat bratu jedno 50 tekstova s tom tematikom…   Ali, nisam uradila nijednu operaciju.

Zdravstvo pratim od samog početka rada u dnevnim novinama, 2002. godine. Verujte, neki su mi se saradnici lekari   smučili… Ne sporim i da novinara ima raznih, da se mnogo njih opeče, da im se reči izvrću, jednom napisano i izrečeno se teško demantuje…Ne biste verovali šta sam sve doživela od njih – vrlo teško ih „otvorite“, velika većina nema pojma da priča za medije ni da razdvoji bitno od nebitnog (a onda se ljute što mediji eksploatišu nekolicinu onih koji umeju da kontaktiraju s njima), vrlo su sujetni, samopromotivni  i često veoma teški za saradnju, ne shvataju suštinu novinarskog posla, insistiraju na autorizacijama, konstrukcijama koje su teške i nisu za novine,  sve u svemu, u redakcijama se zna da je zdravstvo jedan od „težih“ sektora.

Doživela sam i da  na mene, u devetom mesecu trudnoće  urla direktorka doma zdravlja, jer je utripovala da ja imam nešto protiv nje i da joj „politički“ drmam fotelju. A u stvari, imala je putera na glavi, jer je nekoliko godina kasnije ne samo smenjena, već i uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i finansijskih mahinacija. Sic!

Doživela sam i pre neki dan da direktor jednog porodilišta viče na mene usred intervjua s poznatim kardiologom, jer je neko u mom listu pustio pismo čitalaca koje se njemu nije svidelo. Ni luk jela ni luk mirisala, ostah i bez dostojanstva i bez sagovornika za temu, jer je naš dogovoreni intervju, naravno, otkazao…

Naravno, među njima ima i divnih ljudi, prirodnih, normalnih ili barem profesionalnih, s kojima je zadovoljstvo saradjivati. Ali, sve češće doživljavam da mi odbijaju razgovore, pitanja šaljem na mail, pa mi onda odgovore, ali neadekvatno i nedovoljno. Onda se ljute jer su im rečenice (polupismene i optrerećene stručnim izrazima) menjane. Traže obavezne autorizacije ne shvatajući da mogu da utiču na svoje reči, ali ne i na moje, kao ni na redakcijsku opremu teksta – nedavno mi je jedna nadobudna profesorka, užasnuta što smo za tekst o (ne)opravdanosti genetskih analiza za predviđanje bolesti stavili naslov „Geni vide polovično“,  rekla kako geni ne mogu da „vide“ i kako će sledeći put ona da nam rediguje naslov. Što se mene tiče, neće biti sledećeg puta.

Nisam toliko luda da umesto  slepo crevo pišem apendiks, umesto temperatura febrilni… Isto važi i za sledeće „preporuke“, koje su izvod iz Pravilnika:

Primeri iz novog pravilnika:

•  Novinaru nije dozvoljeno da objavljuje informacije o lečenju, metodama, intervencijama, lekovima čija se efikasnost ne može proveriti kod uglednih i referentnih zdravstvenih ustanova i Ministarstvu zdravlja
• Informacija dobijena samo od jednog izvora ne sme biti objavljena ako je nije potvrdio još jedan
• Ukoliko je osoba koja radi u zdravstvu osumnjičena za primanje mita, mediji ne bi trebalo da objave ime i prezime osumnjičenog, čak i da ih nadležni saopšte
• Umesto reči „zaraza“ novinar treba da koristi „infekcija“
• Umesto termina „narkoman“ treba koristiti „korisnik droga“
• Umesto „prostitutka“ koristi se termin „seksualna radnica“, dok se „prostitutka“ koristi samo ako je reč o maloletnoj osobi koja pruža seksualne usluge

Mnoge termine, poput „osobe s invaliditetom“, pišemo u dogovoru sa sagovornicima, utvrdimo konsenzusom koji je termin najprikladniji. Ali to se, drage moje neznalice ne rešava proglasima, već edukacijom novinara, seminarima, dogovorom. Put je prirodno takav da  je bilo logično da  u dogovoru s lekarima, lekarskom komorom ili čak ministarstvom novinarska struka izradi dokument, kodeks koji bi predstavljao najbolju praksu u izveštavanju, na obostranu korist.

Ovako, mi smo stoka koja pokušava da njih jadne i poštene unizi opanjka, da piše o njihovim greškama, o njihovim skupim životima zaraženim „čašću“ od pacijenata, o njihovoj gramzivosti za titulama bez mnogo istinskog altruizma koji bi trebalo da stoji u osnovi ovog zanimanja. Meni, lično, najveći je hit izjava kako novinari ne bi smeli da prime ništa vrednije od olovke i notesa simpatično.

Za razmišljanje, evo i stava Rodoljuba Šabića, s kojim se u potpunosti slažem Šlagvort za razmišljanje na temu

Nije bio u pravu moj taja, novinarstvo je baš jedan divan posao.

Ustaneš ( ne baš rano, to nam je jedna od retkih privilegija), odeš do redakcije, pa na radni zadatak. Treba da izveštavaš sa Skupštinske sednice Odbora za saobraća j i veze. Po završetku, postaviš novinarsko pitanje, a od ministra Mrkonjića dobiješ – šamar (ili maženje po glavi).  Nema veze što je to maženje iz ličnih simpatija - Dobiješ doduše posle medijske halabuke i izvinjenje dotičnog kapitalca (mislim ministra za ono što su nekada bile kapitalne investicije).

Braća po delu

Izvor

SAVET: preporuka novinaru Kurira,  Lađeviću da se mane sektora, jer je izgleda uklet. Jer kako drugačije objasniti da  je Mrkin dobar drug Velja, dok je bio na mestu „kapitalca “ mlatio, doduše verbalno, novinara Vladu Ilića, javno ga optužujući da je polno opštio s njegovim ovcama na imanju u Kačulicama? Tamo, naime moj zemljak Velja Ilić, stručnjak opšte prakse od železnice do kardiovaskularne klinike (prim. aut, ovaj izraz sam pozajmila iz sjajne izjave mog kolege i zemljaka  Stojana Markovića) nameravao da gradi kliniku. A kolega Ilić, jelte, po novinarskom zadatku došao da vidi šta to ministar gradi.

Ceo slučaj navodne sodomije, naravno još nije dobio epilog, a evo i zašto.

Koleginice novinarke obično prožu bolje kad se dele sektori. Dobiju zdravstvo, socijalu, ili crkvu. Milina jedna. Ni  Aleksandra Delić, dopisnica  Novosti iz Šapca, nije slutila da će izvešatavanje o navodnim mahinacijama lokalnog popa biznismena  Bogdana Simanića dovesti do  „blagosiljanja“  salvom uvreda i pretnji. Sad čekam da vidim da li će se i kako s (ras) popom obračunati mediji, crkva, policija i sud.

Napomena: novinari  bi trebalo da budu zaštićeni ovim odredbama. Da li su?

Link za danas: http://www.napadi-na-novinare.com/index.php

P.s. Nemoj da se neko slučajno šalio da kao argument poteže političku orijentaciju, sumnjive novinarske vrednosti i uređivačku politiku novina u kojima pomenuti novinari rade. To jednostavno nije predmet ove priče.

- Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni drugima da postupaju u duhu bratstva.-

Ljudska prava, my ass (u nedostatku boljeg izraza)!

I dalje smo vrlo nejednaki, neki su potlačeni, neki nemaju ‘leba da jedu, neki gde da spavaju i dalje možeš da dobiješ batine i izgubiš glavu ako drugalije voliš, misliš, ako misliš u uopšte misliš. Svuda u svetu, univerzalno.

A kod nas, naročito. Evo na primer sloboda mišljenja i profesionalna sloboda.  Brankica Stanković, i ekipa Insajdera osetila je na svojoj koži toleranciju i ljudska prava na delu.   

Svašta se tu zbivalo prethodnih dana, posle emitovanja epizode emisije koja je u jednu rečenicu spojila, državu, nemoć i huligane. I onda se „kmeči“ sa svih strana – Zaštitite novinare! Zaštitite novinare! Pre nego još neki završi na groblju. Kao Ćuruvija, kao Pantić, Kao Dada Vujasinović. I šta misli obični mali građanin, kojem se fućka i za Univerzalnu deklaraciju podjednako kao za istraživačko novinarstvo.

- Dobra je ta Brankica Stanković.  Baš to izgleda nekako glamurozno i nalik na strip ili dobar triler – pričaš sa „proverenim izvorima“, brljaš po dokumentaciji, sastavljaš „pazl“ od nepoznatih i poznatih u jednačini i sve to upakuješ u priču koja otvara društveni problem, rak ranu, koja pljuje po nepodobštinama našeg jadnog, izmučenog anesteziranog društva. I onda gle, neke pretnje, pa policija bi da je malo štiti, što u ovoj zemlji znači da si skoro pa VIP -

I dok sedimo u svojim udobnim foteljama i pratimo sitkome i smeh zveči po našim sablasno praznim životima, čekamo da nam neke Brankice reše problem. I kad se tako neka, kako je krstiše „karijeristkinja“ drzne da pokaže da je govno govno, opet će se nači neki koji će reći da, ovo naše, manje smrdi… O.k. Posle nekoliko dana grenuli su horski vapaji – Zaštitite novinare (koji sada zvanično imaju zakonski razlog da traže zaštitu), Brankica je dobila policijsko obezbeđenje, pohapšeni su neki likovi. Ali koji?

Slika by http://srbijanet.rs

Nekoliko bezbradih klinaca koji su pisali po Fejsbuku  (Facebook) misleći da pišu po tarabi? Fejsbuk fakat jeste taraba, samo što ta taraba ima IP ili ti masni trag farbe koji se vuče pravo do udobne fotelje iz koje su onako „muški“ i „hrabro“ pominjali nož, klanje, smrt i ubijanje. Ili karanje – kao što neki drugi slinavi nevaspitanci rekoše Bojani Maljević pre neki dan, nazivajući je „Brankičinom drugaricom“.

Jedino pozitivno u tome je što konačno i „vlas’“ počinje da primećuje čitav online svet koji postoji mimo njih. Ako se ne varam, ovo je prvo pravo hapšenje s Fejsbuka još od slučaja pedofila. A gde je u svemu tome sud, pravo, pravda? Autorka Insajdera je otvarala mnoge druge škakljive teme, pa nije morala da radi pod policijskom pratnjom. Što govori da se država malo igra toplo hladno i deli vaspitne packe blentavim klincima koji žive u pogrešnom filmu. Ali ove glavne, baje (koji su često sasvim lepo infiltrirani u raznim sistemima s raznim članskim kartama), njih niko ne dira. Ne zna se kad će opet da zatrebaju.

I šta koji moj ja treba da radim. Da se učlanim na grupu na Fejsbuku, idem i pištim okolo, protestujem? Neću više da ni minut. Dosta je, 13 godina to radim. Hoću da ovo moje srpsko, novinarsko dupe štiti ova zemlja, ova vlada, pravna država i sudovi. Hoću da primenjuju Univerzalnu deklaraciju o pravima, kad su je već ratifikovali. Ako ne mogu, nek kažu nesposobni smo, ajmo opet pod Turke, ili ajd da uvezemo Japance, samo me pustite više praznih priča - „tresla se gora, rodio se miš“ .

Foto: futureatlas.com

Slučaj je hteo da usred busanja kako se “Svinjskog, meksičkog ni novog gripa“ koji se zvanično zove A (H1N1) ama baš nimalo ne plašim, spostvene reči me klepnuše po glavi. Na slučaju viroze i nikad dokazanih sumnji na ovaj ozloglašeni grip  prethodne dve nedelje u porodici  Radulović  sasvim lepo se vide rupe našeg nesrećnog zdravstva u vezi s  pandemijom.

Položili smo test. I ovaj put nesrazmera između kolektivne medijske histerije (koja, čini mi se polako jenjava, ili možda ja samo manje revnosno pratim medije na tu temu) i  nespremnosti i diletantizma zdravstvenog kadra  u prvoj liniji odbrane – primarnom sektoru je zadivljujuća. Ono što se priča i što oni nesrećni epidemiolozi preporučuju i ono što se radi u našim domovima zdravlja nema nikakve veze jedno s drugim. Nebo i zemlja!

Naime, vidi se sasvim jasno da bez obzira na neviđenu medijsku halabuku (koja, sve više sam ubeđena ima svrhu da pred kraj godine zamaja ljude pa ne misle o budžetskom deficitu i rupi u džepovima koja će nastaviti da raste, sve dok  se kroz tu rupu ne slije i ono malo novca za  skupe vakcine od kojih će neko drugi da pokupi kajmak) naše medicinsko osoblje (čast svetlim primerima, izuzecima koji samo potvrđuju paradigmu o kolektivnoj nesposobnosti) nema pojma i NIJE GA BRIGA.

Džaba se, još pre godinu dana govorilo da nismo spremni za moguću pandemiju, kod nas se po običaju sve radi za juče, bez ideje, plana i predvidjanja sledećih koraka.

Najpre hronologija:

U petak 13. (o bem ti simboliku) dobijam prestrašen poziv iz vrtića  da moje prvečne Jana ima temperaturu 37.5 i da je stavljena u izolaciju. Pokupim se s intervjua i trk u vrtić. Kako temperatura nije bila previše visoka, rešim da je ne vodim kod doktora dok ne vidim kako će se odvijati situacija (nisam mama paničar, imam iskustva i želim da poštedim dete dreždanja u čekaonici punoj bolesne dece).  Medjutim Jana ujutro dobija visoku temepraturu, koja ide i do 40,3. Tu đavolju napast ne  uspevamo  nijednom od proverenih i toliko puta korišćenih metoda da skinemo, brojka je zakucala na 40. Vodimo je kod doktora, tim pre što se žali na glavobolju i bolove u nogama.

Dežurna doktorka je pogleda “s vrata” i odmah “ljuljne”  - antibiotik!  Na moju konstataciju koliku temperaturu ima i da je “beštija” užasno tvrdoglava, ne reaguje. Masku inače nosi kao modni detalj oko svog punačkog vrata.

Tja, sad znam zašto kad god mogu dete vodim samo kod naše pedijatrice dr Apuk, jedinog lekara u tom vašljivom zvezdarskom domu zdravlja u kojeg imam apsolutno poverenje. Posle još jedne besane noći  u kojoj sam  bila prinuđena da svoje detence  držim satima umotano u mokar peškir da bi izbegli febrilne konvulzije, u nedelju OPET odemo kod doktora. Srećom, “naša doktorka”. Kaže, žena, ma nije ovo bakterija, gde su gnojni džepovi na ovoliku temepraturu. Da nam uput za krvnu sliku (što je sigurno sigurno). Odradimo mi to – rezultati pokazuju da ipak jeste bakterija (koja se prikačila na virus, objašnjava doktorka).

Ulazak u treći dan nespavanja obeležili smo svečano dobijanjem temperature i moj sinak i ja. Htela sam da mrem, sa sve bolovima u mišićima, užasnom glavoboljom i slabošću koja (pretenciozno) može da se meri samo sa stanjem naše vojske na Vidu posle prepešačene Albanske gologote. Odlazak do toaleta bio je poduhvat dostojan putovanja na Tibet…

Kao šlag na tortu, i moj muž dobija temperaturu. Neću se zadržavati na detaljima, svima je poznato kako naši muževi (čast opet izuzecima) burno podnose svoje bolesti. Mada, ovaj put nije bilo zezanja, pogotovo kada je skala  na toplomeru prešla 40 podeok… Posle šest godina ignorisanja zdravstvene službe (oh baš se pitam zašto), moj Miki se nakani i ode kod doktora. Napre su ga vratili jer je gužva! A zatim je još dva sata odsedeo u čekaonici,  s ogromnom temperaturom i simptomima gripa!

Posle dobar dan, dobio je antibiotike i rečeno mu je da se javi za tri dana – po našoj proceni, toliko čekaju da vide ima li kakvih karakondžula po plućima. Sledeći dani prošli su vrlo maglovito, jer se ne zna kome je bilo gore. Kada je Jani temperatura ušla u 6. dan posetismo lekara i treći put. Već mi se vrzmao po glavi onaj nesrećni slučaj božemeoprosti ignorisanja visoke temperature od strane naših zdravstvenih radnika.

Dobili smo naravno – ANTIBIOTIK! Ovaj put, “konjski” Pancef. Pitam se majku mu, da li ih ove farmaceutske kuće plaćaju po kutiji ili…?

Nekako smo prezdravili, da li od tih silnih antibiotika, da li iz inata, da li zato što je viroza odradila svoje i odlepršala na nove žrtve. Pojma naravno nemamo da li je u pitanju bio čuveni H1N1 (po nekim simptomima bi se reklo da jeste) ili obična jaka viroza. Nije ni bitno.

Ali je sramotno i tužno što za to ni pet para nisu dali oni kojima to TREBA da bude bitno. Koji su, štaviše plaćeni da im bude bitno. Koji plaše jadne, lako zbunjive ljude  preko TV ekrana silnim nepotrebnim inofmacijama . A ne kažu im one neophodne.

Valjda je ovakv pasivnost medicinskog osoblja deo mučne ikonogafije koja i treba da prati epidemiju Novog gripa. Ne može na primer, kao kod ovih Engleza da se odboluje ljudski, nego je valjda poenta  vratiti miševe na svoje mesto da se zaokupe jadom koji ih snađe  a  ne da se zapita – čekaj, a zašto mi našim parama plaćamo skupe kineske vakcine iz treće ruke? Računaju na našu pileću pamet, to je sigurno.

I ministar, koji jadan ne dolazi do daha od „hendlovanja“ situacijom, gađanja izjavama koje nebulozno sustižu i demantuju jedna drugu (kao kad kod Jugoslava Ćosića izjavi da se antivirusni lek tamiflu prodaje u apotekama samo u Norveškoj a ovde ga  pola apoteka valja ispod tezge, al valjda to ne treba da brine ministra), umesto da malo umesto po prijemima i svečanim konferencijama zaređa malo po buđavim domovima zdravlja i vidi kako to njegovo osobolje jedno priča a drugo radii  kako ga boli dope i za grip, i za vakcinu, i za ministra (kivni zbog noćnih dežurstava jer će  pokvariti s mukom stečeni prosek od 3 sata efektivnog rada dnevno) a ponajviše za  – pacijenta. Kao sam samo bila ljubomorna kad pročitah kako se neki ludo zabavljaju do boluju od gripa. Ah, ta izopačena Evropa!

Da rezimiram, ko je prinuđen da s njima ima posla  - kukala mu majka.

Da rezimiram opet  – što se Radulovića tiče, mi smo se pelcovali. I od gripa i od Tomice i njegove svite.

Pozajmljeno od estatenumberfour.wordpress.com

Poštovani čitaoci bloga „Bedno piskaralo“, ekskluzivno imate priliku da vidite novi, neodoljivi kviz -  „Trenutak istine za T. V.(prim. autora – pogledajte poslednji pasus)“

U studiju su voditeljka programa B.P. i na „vrućoj stolici“, privezana za detektor laži – T.V. lično!

B.P. – Dobro veče, da li Vam je udobno u vrućoj stolici, navikli ste da ste s druge strane i da Vi pitate?

T.V. – Da, udobno mi je (kiseli osmeh).

B.P. – Nnnnnne, odgovor nije tačan. Recite, da li ste u stvari novinar samo da bi samozadovoljno mogli da čeprkate po tudjim životima, a to pravdate profesionalnošću i borbom za istinu?

T.V. Ne, niste me dobro shvatili… ja…

B.P. Dosta, idemo na sledeće pitanje: da li je smisao emisije „Trenutak istine“ da na najgnusniji način potonule, istrošene , promašene i traumatizovane ljude izvrgnete ruglu i time zaradite enormnu gledanost i još veći novac?

T.V. Ne, nije!

B.P. Mmm, da vidimo šta kaže poligraf…. odgovor nije tačan. Idemo dalje, Da li bi se osećali loše kada bi saznali da Vam je mama piiip, a bivši muž piiiiiip, a vi ste onda piiiiiiiip?

T.V. Osećala bih se grozno, ali ja se nikada ne bih prijavila!

B. P. Da vidimo šta kaže poligraf… odogovor nije tačan. Da li  poligraf pišti možda zato što emisiju koju vodite privatno smatrate dnom dna, sramotom za novinarsku profesiju i šljamom najgore vrste?

T.V. Pa i da tako mislim, to ništa ne menja, znate, ja sam profesionalac i radim u skladu s tim. Uostalom niko nije terao te ljude da se prijave.

B. P. Tačno, nije. A onda je Vaš „tim psihologa“ opet jaki profesionalci, kao i Vi, takve ljude pustio da nastave da blate sebe za male pare, još gore - pijanice da se opijaju, nailnike da nastave da biju, silovane da nastavljaju da budu silovani i od strane voditeljke i od strane auditorijuma?

T. V. Pa,… ovaj,… hm, nije baš tako.

B.P. Ccc, opet netačan odgovor, ne ide vama ovo baš najbolje… I za kraj, da li Vas je draga T.V. bar malo sramota zbog moralne i svake druge štete koju ste svojim radom naneli građanima Srbije a pre svega tim ljudima i njihovim porodicama?

T.V. (Postiđeno) da, malo me je sramota.

B.P. Ouuu, odgovor opet NIJE TAČAN!  Žao mi je, T.V. moraćete i dalje da se prodajete za velike pare i da koru hleba zarađujete omalovažavajući i blateći druge. U ovom kvizu niste tačno odgovorili ni na jedno pitanje.

Urnebesan aplauz publike. Otvara se prorez u zemlji i takmičarka propada u istu, uz uzvik olakšanja i iznenađenja plaćenih statista u studiju,. A ne, to je iz drugog kviza, mada, deluje baš dobro i korisno.

….. Zvvrrrrrrrr!

6.10 je, ustaj Bedno piskaralo, novi radni dan. Trljam oči,  osvrćem se, nigde reflektora ni frenetičnih aplauza. Uf, baš šteta, na momenat sam se ponadala da…

Ne, ništa se nije dogodilo. Dok čekamo da se organ koji ima ovlašćenja ali ih slabo koristi (RRA) izjasni, a T.V. i njen gazda obećavaju da će ovaj sramotni kviz da se prikazuje u manje sramotno vreme (bliže ponoći, kao da je glupost onda manje vidljiva), meni se i dalje u glavi vrte slike visokotraumatizovane osobe koja pritisnuta ko zna kojom mukom iznosi svoju strašnu priču i slike novinarske(mada ne bih olako trošila tu reč) ajkule kako zajedno sa celom ekipom kviza verbalno siluje pred milionskim auditorijumom ženu kojoj je potrebna pomoć. Šta reče T. V., bori se protiv nasilja, svaka joj čast…

Link 1: Zakon o radiodifuziji, s posebnim osvrtom na član 68…

Link 2: Etika novinarstva, s osvrtom na strane od 26 do 29…

Mene je sramota, a vas, drage kolege novinari? A Vas, drage kolege iz UNS-a i NUNS-a?

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?
Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa još navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”
Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

 Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza (ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice, montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne Skupštine dobili oktorisani Ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

 Slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li… A mi smo kuvani, baaš dugo.
Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove. Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse… Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.
5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.
I ludela što nisam u „real time“ revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5, 6, 10 godina… Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.
Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju.  Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni.

 Slika  uzeta odavde

Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su „naši“ a ko „njihovi“, s kim (s čim) imaš posla.
Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

Ako je suditi po plakatu “skuvanom” u kuhinji Hrišćansko – demokratske unije, konzervativizmu je odzvonilo – žene će ako treba i grudima do izborne pobede. Kancelarka Angela Merkel i kandidat njene konzervativne stranke Vera Lensfeld, osvanule su u izdanju s oktrivenim bujnim poprsjem na bilbordima po Nemačkoj. Komično, dvosmisleno(možda i seksistički ko zna) zamišljenoj poruci šlag na tortu dodaje natpis na bolbordu, koji se proteže tačno preko grudi konzervativki – „Mi imamo da ponudimo više“!

Iako je bilbod “fejk”, jer je slika fotomontaža, skrpljena od prošlogodišnjeg kancelarkinog snimka iz Opere i naknadno dodate fotografije Lesfeldove, reakcija Nemaca nije izostala. Za samo nekoliko dana, blog Vere Lensfeld imao je rekordnih 17.000 poseta!

Možda kancelarka Merkel nije bila zadovoljna načinom na koji “razbuđuju” nemačke birače utonule u predizbornu dosadu(čak se šuška da kampanju nije ni odobrila), efekat je očigledan, a bujno poprsje i igre reči očigledno nov način da birači stignu i do izbornih programa.

 Mada želi da igra na kartu konzervativne “svetice”, Merkelovoj ionako nije prvi put da se obnažuje u reklamama, doduše opet protiv svoje volje. Duhovita kampanja “Zemlji su potrebne nove gaće” prozivođača donjeg rublja na kojoj je i crtež Merkelove u donjem vešu, imala je sjajan odjek kod građana Berlina.

Pre neki dan oduševio me je  sjajan video, takođe deo političkog marketinga, na blogu Gorana Aničića. Trudi se beli svet da teško opipljivu, aprtaktnu i amorfnu  ideju – politički program prodaju na pravi način. Ma, prodaju uopšte.

Pa se sve nešto nadam, vidim, klima nam se vlada po raznim osnovama, biće ovde opet nekih izbora.  I razmišljam, čije bi poprsje (ili možda torzo) poželeli da ugledate na bilbordu ispred svoje zgrade?

-    Da je sasvim o.k. (sudeći po reakciji ostalih mlađanih članova  I razreda srednje Tehničke škole Nikola Tesla u Sremskoj Mitrovici ) naučiti pameti nastavnicu jer nije htela (dopuniti sam…) da popravi ocenu, da dnevnik da ga on sredi, šta god…

-   Da bi i nastavnica i škola, ćutali  o tome da nije „pukla bruka“  i sve došlo do medija.

-    Da je moguće napraviti takvu svinjariju, a onda se elegantno ispisati iz škole i verovatno pričekati malo da se zaboravi , a onda nastaviti srećno sa svojim „blaženim“ životom (uprkos činjenici da se najavljuje neka krivična prijava,  u pitanju je  maloletnik, a naše sudstvo sporije od  puža, te od te priče ako nešto bude,  sin će već imati reputaciju lokalnog nasilnika koji verovatno nosi  pištolj za pojasom)

-     Da se posle svega upire prstom u nesrećnu profesorku(koja je batinama ispraćena u penziju, koju treba da dočeka krajem juna) jer je po jednoj veziji a)prva nasrnula a po drugoj  b) nije odmah prijavila sve direktoru i inspekciji(verovatno postiđena i zgrožena )

-    Da je  u Srbiji danas svakako lakše odvaliti šamarčinu i pljunuti,  nego naučiti Mendeljejev periodni sistem elemenata, na primer

Ovaj spisak bi mogao da bude i mnogo duži, ali sa svakim redom, malo ovog mog zdravog razuma urla: zašto se svi ponašaju kao da je ovo normalno? Da li sam blesava što imam neodoljivu želju da tom malom(a jeste mali duplo je mlađi od mene) dodelim koju vaspitnu, mada očito zakasnelu?

Da se razumemo,  en general, protivnik sam nasilja, naročito u obrazovnoj instituciji, naročito sam protiv da nastavnici malenim čupavim glavicama koje jedva vire iz klupa svojim ponašanjem nameću rešavanje konflikta nasiljem kao „poželjan model“.  I profesor ne bi trebalo sebi da dozvoli da nekog udari.  Prvi.  Ali, ako imaš naspram sebe nekog ko je jači,  mnogo bezobrazniji i bez trunke „domaćeg vaspitanja“ (o kojem  stalno trubim), onda ne dnevnik, nego cigla može da bude jedino rešenje. U glavu. U cilju samoodbrane naravno.

Dobro je prošao, ja bih mu, stvarno glavu olupala prvim što bi mi došlo pod ruku (doduše naspram vremešne nastavnice ja sam popriličnih gabarita i vrlo nezgodne naravi, ali to sad nije tema). Neko će reći da mi je lako da se srdim iz perspektive majke dece koja su nedavno prohodala i da je lako pričati o nečem što nisi iskusio. Roditeljstvo je težak izazov, to stoji.  Pogotovo danas, kada bukvalno imaš osećaj da su sva naša deca deca ulice, već od momenta kad krenu sami da vise u parkiću i da se igraju sličicama i pikaju loptu, da je uticaj koji imaš na njih zanemarljiv. Ali, onda se pitaš, a gde si bio druže do tad, šta si radio? U pravu su ljudi kad kažu – šta uradiš do škole, to je čovek, biće, individua, to je osnov koji se teško menja. Zbog ovakvih kao  što je ovaj „dasa“, uvela bih ponovo klečanje na kukuruzu. Bolje sad, nego sutra kad milicija bude dolazila da nehajno napravi zapisnik jer je taj isti mali što je digao ruku na osobu koja treba da mu bude autoritet,  malo „ispeglao“ ženu ili dete. Jer, nasilje je zarazno, osladi se…

Poenta valjda  nije (samo) u groznom, nasilnom činu čiji smo snimak svi gledali i gledali u neverici. Ali, možda jeste u tome da je društvo, koje već deceniju i po živi u sindromu „kuvane žabe“, otupelo i na veće i krupunije stvari, pa svako koga ovo lično ne dotiče, ili nije doživeo na svojoj koži, okreće glavu ili ima svoje „rešenje“. Poenta je možda i da ministarstvo prosvete nema ideju, plan, neki cilj ka kojem se kreće, osim pametovanja raznih inspektora i teških reči izveštaja i procedura koji dobro zvuče u TV izjavama.

Poenta možda jeste da je i taj nesrećni nasilnik proizvod društva, porodice, okolnosti.  Ali ne mislim da je nijedan „gnusni čin nastavnika“ bilo da favorizuje nekog učenika, ili je drzak ili ne zna da predaje,  zaslužuje opakav epilog.  Ono što  Marko Paunović kaže na blogu možda jeste deo slagalice, ali svakako ne najveći, i ne onaj koji ovde nedostaje.  I koliko jedan profesor može da bude nefer da doživi ovako nešto posle 40 godina rada? Pa, nije sve baš tako jednostavno…

Nemam razlog da branim nastavnike, naprotiv.  Ima ih raznih, osetila sam na svojoj koži i netreljivost, i nepravdu i bila tužna i povređena više puta tokom školovanja. I oni su ljudi, sve što je ljusko nije im strano. Ali sa svakim novim slučajem nasilja u školi, čini mi se da je njihovo profesionalno dostojanstvo zgaženo, polomljeno.  Posle male plate,  loše motivacije na poslu, nesređenih odnosa u kolektivima, mlaćenje od strane učenika je poslednji stadijum njihovog pada.

I po mnogo čemu taj pad me podseća na ovaj novinarski.  Kad nas ne kinje neurotični urednici, ne cenzurišu lokalni i globalni moćnici, ne ucenjuju manjim platama i gubitkom ugovora, onda nas verbalno ili fizički mlate neki nasilnici, verovatno u bliskoj rodbinskoj vezi sa osim maloletnim huliganima iz škola. Tužno je sve to, i pretužno.

P.S. Da ne bude da batina ima samo jedan kraj, nasilje je uprkos nekim abicioznim programima UNICEF-a itekako svakodnevica naših škola. A vrlo često – ignorisana…

Jutros sam, ničim izazvana podigla jednog klinca dripca s mesta  u autobusu da bi sela trudnica.  I naravno, pitala  sve te mulce okolo kako ih nije sramota da se prave blesavi?  Šta su mislili, da je ujelo nešto za stomak, iskočila joj bubuljica? Ebale ih nalepnice „prednost trudnicama“ kad ničemu ne služe …

Nek me neko zaustavi molim vas… U potpisu vaš Don Kihot ))

p.s. 1 Ne znam samo dokle će da me drži ovo ludilo.

p.s. 2 Eto dokaza kako iz neceg ružnog – licemerni grozni deda koji mi je dig’o pritisak na sabajle pre neko jutro, ispadne nešto lepo – jedna trudnjača je odmarala noge zahvaljujući mom „donkihotovskom“ ispadu u GSP-u.