#Dostojanstvo je ljudsko pravo, sprečimo patnju najbližih

| 7. март 2015. | 0 Comments

Nema veće žali od one za propuštenim prilikama. Nikada se neću pomiriti sa činjenicom da nisam stigla da se oprostim sa svojom majkom, da joj kažem da je volim. Sve je bilo suviše brzo, od žene zmaja do teško bolesne osobe kojoj nema spasa, prošlo je tek tri dana. Moju mamu su pokopali, a sledećeg dana sam napunila 14. godina. Živela sam narednih nedelja, meseci i godina sa nezakrpljenom rupom  u srcu, tužna do srži, beskrajno ljuta, besna na ceo svet, pa i na sebe. Mislila sam da je smrt bez najave, užasna, nepravedna i beskrajno bolna. Godinu i po dana kasnije, u snu, pravednički, umro je moj rodjeni stric. U 46. godini. Mislila sam da se raspadam, tinejdžerka, s bolom gledajući mog oca koji je za tri godine sahranio oca, maćehu, ženu i rođenog brata. Nije fer, Bože, da nas tako kažnjavaš, odu, bez pozdrava, bez prilike da se pripremiš.

Moja majka je imala nas, mog tatu, mene i brata, koji smo je beskrajno voleli i još, 23 godine posle njene smrti u nama živi njen osmeh i njena ljubav prema životu. Ali, moja majka je imala i svoju majku, ženu koja rodila samo nju jednu i doživela najgoru stvar koja se roditelju može dogoditi – da ti umre dete. Jedino.

Od 1992. do 2012. moja baka je bila ispijena senka, biljka bez korena,, koja je molila Boga da umre. Da se pridruži svojoj kćerki.  Stalno mi je govorila: „ćero moja, nema tu pomoći, šta ljuljaška zaljulja, to motika zakopa. Kako se rodiš, zlehud, nesrećan, to te prati kroz život, ma koliko se borio“.

Borila se i moja baka, koliko je mogla. Život kao patnja: Majka joj je umrla odmah posle porođaja, neodgovorni otac je prepustio nekoj drugoj porodici. U predratnoj Srbiji to ije značilo usvajanje, već „službu“ kod nekog gde dokle si zdrav i možeš da radiš kao konj, imaćeš šta da jedeš. I ceo život tako – težâk i sluga. Zatim se udala za udovca za četvoro dece, jer miraz nije imala, doživeli i preživeli svašta:  da im Bugari popale sve, da im komunistička Srbija oduzme kravu jer zaboga imaju dve. Rodila jedno jedino dete – da se ne muči kao što se mučila ona. Odhranila svih petoro dece.  Ostavila svoju kuću, i sve kada joj se rodila prva unuka, ja i došla u drugi grad da bi mene čuvala.  Zagrebala parče sreće i lepog života, zdrava, lepa porodica, dvoje unučića. i onda, paf, sahranila ćerku koja je tek napunila četrdeset. Jednu jedinu.

Nikada se nije oporavila. Umirala je na parče, ali eto onaj gore, imao je drugi plan, nije joj dao da umre brzo, u snu. Bila nam je sve, meni sa 14 godina i bratu koji je tek napunio 9. Naša baka, naš heroj. Videla sam u narednim godinama koliko je nekada brza smrt lepa i dostojanstvena, u poređenju sa tim da znaš kako izgleda neizbežni kraj i nisi spreman.  Nikad nisi spreman. Samo svi zajedno patimo, beskrajno i ne stignemo da uživamo u tom vremenu koje nam je preostalo.

U narednim godinama menjale su se okolnosti i mesta gde je živela, ali jedna stvar je bila konstanta – njeni pastorci i unučići su se brinuli o njoj, uvek  i svuda. Kada su joj otkrili uznapredovali dijabetes, lekare nije zanimalo da je leče, ni da ako već moraju da amputiraju nogu, to bude minimalno. Uradili su amputaciju do pola butine i moju baku prikovali za krevet.

Tako oslabela, bez volje za životom, depresivna i zauvek osakaćena jer već godinama živi bez jedinog deteta, moja baka nije imala snage da nastavi život. Ni da koristi kolica, ni da proba da se bori. Predala se i čekala da umre. Mi smo se borili, koliko smo mogli da joj omogućimo da dostojanstveno poživi. Njeno ležanje u postelji je trajalo četiri godine. Za to vreme moja tetka, moja sestra od tetke i moj brat i snajka su podneli ogromne žrtve. Kada bi je primili u bolnicu,  tamo su jedva su čekali da je posle nekoliko dana otpuste, ne pitajući  nas da li mi imamo uslove da pazimo teško bolesnu ženu :(

Ja sam mogla samo sa strane da posmatram i ponekad vikendom kad dodjem u Čačak da pripomognem porodici, čiji je život bukvalno stao – brat i snajka su imali dve bebe, vodili su kafanu i često su obaveze oko bakine nege bile napornije nego gajenje beba, nisu mogli nigde da odu od kuće ni da je ostave samu, a bilo je užasno bolno i teško gledati je kako se gasi, kako odbija terapiju i nema ni trunke volje za životom. Ja sam osećala užasnu grižu savesti jer sam živela daleko i nisam imala drugog načina da im pomognem osim povremenih poseta i finansijske pomoći. Ali nismo uspevali čak ni da nadjemo plaćenu pomoć, koja bi  nam puno značila.

Kada je baki i demencija napredovala, pričali smo o smeštanju u dom, i ni brat ni ja nismo mogli ni hteli da to uradimo – ona nas je odhranila,  ona je sve žrtvovala zbog nas i sigurni smo da bi naša mama učinila sve da joj pomogne. U tim momentima, mesecima, tih četiri godine, beskrajno bi nam značila pomoć ili servis poput BELhospice.  Pomoć i podrška osoba edukovanih da pomognu medicinski, psihološki, savetom, u ovakvim situacijama je nemerljiva. Iako se BELhospice prvenstveno bavi onkološkim pacijentima u terminalnim fazama bolesti, sve naše priče, priče umiranja u mukama naših bližnjih, i ogromnog spektra patnje kroz koju svi prolazimo,  povezuje nas u jednu zajednicu.

Zajednicu onih koji smatraju da su ovakve organizacije neophodne i da ih treba podržati. Jer #dostojanstvo je ljudsko pravo i svaka osoba na svetu ima pravo da živi i umre na način koji dolikuje ljudskom biću uz pažnju i ljubav najbližih i podršku okoline.

BelhospiceFoto

Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenja bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. BELhospice se samim tim bavi očuvanjem dostojanstva umirućeg čoveka. S obzirom na to da je sve veći broj ljudi sa malignim oboljenjima u Srbiji, neophodno je da se podigne svest o tome da postoji organizacija koja je tu da obezbedi pomoć pri ublažavanju bola i drugih problema pacijenata.

Bolnice uglavnom ovakve pacijente prepuštaju porodicama jer ne postoji način na koji oni mogu dalje da im pomognu. Mnogi u Srbiji nemaju dovoljno sredstava, ljudstva, vremena, niti mogućnosti da pomognu svojim najbližima koji su u poslednjim stadijumima bolesti. U tom smislu je veoma važna informacija za sve potencijalne pacijente to da su usluge BELhospice-a besplatne. Rad BELhospice-a se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava. BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja.

Zato su odlučili da lansiraju  projekat na adresi http://fandrejzing.rs/, koji će omogućiti doniranje sredstava za rad ovog servisa i pomoć teško obolelim pacijentima da svoj život prožive  dostojanstveno.  Pozivam vas da podržite akciju i da se uključite u pružanje pomoći.

 

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *