Živite život, po prvi put

| 3. јануар 2015. | 6 Comments

Decembar mi je uvek najdepresivniji mesec. Sklona sam retrospektivama, zavirivanju u sebe i nekako uvek ispadne da nisam dovoljno dobra, da sam mogla više, bolje, lepše… Ova 2014. godina je bila mnogo teška, ali i na neki čudan način divna. Uspela sam da posle 2013.  godine, veoma poučne, u kojoj sam uglavnom naučila koliko sam glupa i naivna, napravim otklon i posvetim se sebi i malo se dublje zapitam: ko sam ja, šta hoćum, šta ne želim, čemu sav moj trud?  Pisala sam o svojim morama, previranjima, o mučenju sebe, o tome da ne mogu da dišem. To što sam, teškom mukom oslobodila bronhije i počela da dišem, smatram svojim najvećim uspehom ove godine.

Život je divan i da izvinete jeben istovremeno. I čini mi se da jedno bez drugog ne ide, da nam ushićenja ni približno ne bi bila toliko važna da nisu ravnoteža bolu i grču. Ne znam za druge, ali mene hrani, koliko i jede stalna borba sa sobom i preispitivanje – šta si danas Angelina uradila, da zaslužiš ovaj vazduh koji dišeš, da li si u nečem bolja, hrabrija, jesi li učinila nešto dobro, da li živiš ili životariš?

To što sam sebi retko kad dobra i valjana, to je druga boles’ za koju ne znam ni da li ima leka. Drugima, onima za koje najviše marim i koje najviše volim, ako sam njima dobra, tek onda osećam da sam slobodna i svoja.

A često, previše često vidim ljude, tužne i izgubljene, uverene da oni i čitav njihov živote ne vrede ni petoparca. Svi nešto  sede i čekaju da im se dogodi neka velika sreća, da budu srećni i egzaltirani svake sekunde života. Ali, toga nema, to je iluzija iz loših reklama.

Propuštamo divne, savršene trenutke, čekajući da dodje ta neka velika sreća.  A ona je tu, čeka da se sagnemo i pokupimo je.

Što pre se rešimo uverenja da „samo još da nadjem bolji posao/dečka/udam se, oženim se,/odselim se“ pa ću biti srećan, pre će nam svanuti. Sada i ovde, u ovoj našoj koži, sa lošom, raspadnutom državom, korumpiranom vlašću, bez para, uz teškoće raznih vrsta.

Jer, živeti se mora usput. Moj deda, boem i ljubitelj čašice, otac šestoro dece i deda 11 unučadi, vojnik Kraljeve vojske, sirotan i seljak, antikomunista u vreme kada to nije bilo zdravo, premladi udovac, drugi muž, veseljak i vlasnik mnogih kafanskih jutara, bio je, rekla bih, uprkos svemu srećan. Mora se živeti usput, uživati uz sve dobro i loše, to je najbolji savet koji sam dobila od svog dede.

Jer, život, ovakav kakav je, kurva na koju svako ima zamerku, je jedan. Nema reprize, kao ni koristi od osvrtanja unazad i kukanja na sudbinu, zvezde, lošu sreću. Jer, ako ne možeš da menjaš ništa u svom svetu, šta ti preostaje, osim da menjaš perspektivu?

Zato, živi. Zamisli, u svakom danu, osim onih bezveznih, uobičajenih, mehaničkih stvari, koliko činiš onih, divnih, sitnih, a koliko čak i onih koje radiš po prvi put? Priseti se ushićenja od tog svakog prvog puta, sve će odmah biti lepše i lakše.

Ja sam ove godine imala sreću da mnogo puta uskočim u avanturu „prvi put“:

– Prvi put sam neke svoje ciljeve osim u glavi stavila na papir, i gle čuda, ostvarivali su se.

– Prvi put sam Deda Mrazu priznala da ne mogu i neću da pokušavam da budem savršena, najmanje savršena majka, i da rado roditeljsku grižu savesti menjam za dva sata esencije grljenja i maženja sa mojom decom. Kakva sam takva sam, volim ih  najviše na svetu, to je valjda najvažnije u zbiru.

– Prvi put sam upoznala neke sjajne ljude, posetila neke sjajne seminare i konferencije, pomalo naučila od drugih, još više od sebe gledajući druge.

– Prvi put sam bila deo sjajne priče koja je na najbolji način povezala ljude, društvene mreže i odgovornost tokom poplava 2014 – deo ekipe sjajnih ljudi koja je tih nekoliko majskih dana radila junački, srcem – Poplave.rs

– Prvi put sam od blogova zaradila na godišnjem nivou dovoljno za jednu malu platicu. A pritom, nadam se nisam „prodala“ sve ono u šta verujem i zbog čega me, valjda čitaju.

Prvi put sam predavala o novinarstvu i blogu, iako mislim da ima onih koji o tome znaju više od mene i pričaju bolje, eto, nešto se ljudima dopalo u toj silnoj strasti koju ja isijavam kada su te dve teme u pitanju.

– Prvi put sam preispitivala dubinu svojih emocija i čvrstinu uzajamne ljubavi, ispravljajući te dve strele koje su se obavile oko tri naše ljubavi, nazad u isprepletanu, ali mnogo ljubljenu gomilu linija koje nepogrešivo vode u istom smeru, sa istim žarom.

– Prvi put sam se usudila da sama sa decom odem na more. SAMA. Sa troje dece. Na tome sebi, sa ove distance čestitam. Bilo je to jedno wow iskustvo u kojem sam uživala do koske, čak i u onom „nabijanju kompleksa“ kevama koje izigravaju bespomoćnost po plaži, jureći muževe da im pomognu, dok ja sa lakoćom hendlujem, školarca, predškolca i todlera :)

–  Prvi put sam, posle neuspešnih pokušaja da nađem posao koji će me inspirisati, razmrdati, oživeti, sela, promislila gde sam, ko sam i šta zaslužujem. I našla svoj mir. A taj mir mi je doneo  – ponudu za posao o kojoj sam samo mogla da maštam.

– Prvi put sam napustila novinarstvo, bar kao glavnu profesiju.

I još mnogo prvih puta kojih ću se sećati, koji su mi doneli suze, radost, osmeh, tugu, čežnju, strepnju, nadu, bol, vatromet emocija. I svi su moji, i svi me čine onim što jesam danas, dan pred 37. rodjendan, na početku jedne, uverena sam teške i fenomenalne 2015. godine.

To i vama želim. Uživajte, živite svaki minut do daske, prvi put.

 

  Foto

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , ,

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (6)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219