Nemoć sedme sile – kamo kazne umesto saopštenja?

| 15. август 2014. | 0 Comments

Bilo je dobro što je zbog jedne devojčice dignuta masovna medijska uzbuna. Sve ono, posle sumnje da je mrtva i pronalaženja tela, bilo je stravično. Odvratno, lešinarski, nisko. Poklekli su čak i oni malobrojni mediji koji nisu navikli da kasape, presuđuju, bestidno izlažu sramu i žrtvu i porodicu. Pa čak i ubicu, koji je volšebno postao u roku od nekoliko sati monstrum, sotona… Osim to je već bio mesar, idealno zanimanje za ubicu izgleda.

Ušli su svuda, zavirili u svaki budžak koji je optuženi krvnik( ubica, po sopstvenom priznanju, ali dok sud ne dokaže, samo optuženi za ubistvo) posetio, izveštavali su iz rake nesrećne devojčice, snimili su svaku suzu ojađene bolom porodice. A mi smo sve pomno pratili i čitali, i kliktali, kliktali, vrteli glavom, klitkali.

10552543_10152688320941694_869138878311595677_n

Nismo mi izmislili ni tabloide ni nedostatak novinarske etike.

Onda su se dohvatili još jednog oca, koji je svojim nemim protestom pokušao da uzbuni tu istu našu krvožednu, plitku javnost i skandalozno loše novinare, da je i njegovo dete isto mrtvo. Isto ubijeno.  I dobio je pažnju. Cela Srbija, sa svim medijima juri Lukinog ubicu. A mislim da pojedini mediji u stvari i ne žele da on bude pronađen kako bi mogli da ispišu metre i metre besmislenih slova, nalepe još stotine etiketa, optuže bez suda, uhapse bez krivca.

Ali, ni to im nije  dovoljno, treba im krivca, krvi. Juče je medij sumnjivog kvaliteta objasio „bombu“, kako je Luku usmrtila ni manje ni više nego Snežama Divac, supruga našeg proslavljenog sportiste.  Za samo nekoliko sati, na ženu se sručila lavina ovratnih komentara, optužujućih tekstova, optužbi bez ikakvih dokaza??

Na sve ovo, i mnogo drugih bljuvotina koje bez imalo pardona i kršeći sve novinarske, moralne kodekse, i duboko zalazeći u povredu tuđih prava, reagovala su novinarska udruženja.

Protestom, saopštenjima, dizanjem glasa.

Uz svo dužno poštovanje prema kolegama, koje u skladu sa dostupnim alatima i mogućnostima pokušavaju da održe profesionalni dignitet i ugled struke, čini mi se drage kolege „džaba ste krečili“.

Koga konkretno potresa saopštenje i vaš protest (uz svu svest da je i takav način reagovanja poželjan i treba da postoji) Koliko medija,  objavi vaš protest, koliko promeni ponašanje i stav?  Da li je iko u poslednjih barem nekoliko godina kaznio glavne krivce za drastično kršenje novinarske etike, huškanje javnosti, zaglupljivanje javnosti, laganje, insinuacije, spinovanje, prikrivanje, poluistine?

Da li je iko od njih rebnut po džepu za decu u kovčegu na naslovnim stranama, za detaljne opise ubistava i silovanja, za uvredu časti i ugleda žrtava? Da li iščekujemo da neko ubije ili se ubije u direktnom prenosu pa da reagujemo? Da li je ijedna redakcija ojađena finansijski, toliko da se zapita sledeći put: DA LI DA OVO PUSTIM? RRA i Savet za štampu, da li su nekoga zaista kaznili, ili samo upozorili, apelovali? LE61-cheque-journalism

Da li je IJEDAN novinar imenom i prezimenom prozvan, izvrgnut ruglu, izbačen iz nekog od vaših udruženja? Da li je iko ikada probao da postavi pitanje da li neko ko stalno krši pravila profesije uopšte sme da se bavi tom profesijom?

Ne optužujem, pitam.

Umorna, od čitanja vaših saopštenja. Besna od nemoći.  Istomišljenici  smo.  Al to nam ništa ne vredi.

Nemate moć.

Mi nemamo moć.

Mi smo ogledalo našeg naroda. I obrnuto. Ne vrede mnogo naši okrugli stolovi, paneli, naši projekti o medijima,

Pristojni, normalni, profesionalni novinari u ovoj zemlji nemaju nikakvu moć.  I to je glavni problem.  Oni hrabri ili trpe pretnje, ili im je život zlatna krletka u kojoj ih čuvaju od drugih. Frankeštajnovo čedo nastalo od senzacionalizma, plitkosti, poluinformacija, spinovanja od raznih PR agencija, korporacija i političkih stranaka, uspešno raste, još nekako zarađuje i kontinuirano zaglupljuje mase. Koje žedne krvi i senzacija, uživaju u šokatnim redovnim potajno se radujući što to nisu oni, što su oni „samo“ siromašni, nezaposleni i nezadovoljni, ali to je naspram, tuđih muka ništa. Plivaju po žabokrečini života, isto kao što nam mediji plivaju po žabokrečini informisanja. Simbioza. Mi nemamo tabloidne i ostale medije, kao do pre nekoliko godina. Mi imamo tabloidno kancersko tkivo koje buja, čije maligne ćelije jedu ono malo preostalih pristojnih članaka, kolumni, analiza,  i na kraju će pojesti vlasnika i usmrtiti ga u mukama.

I sve dok ne probamo da tu moć povratimo, ili otmemo, gaziće nas oni najgori. Nemojte očekivati da se publika osvesti. Nemojte čekati da se vlast smiluje da nas pusti da radimo. Ni da se sve samo vrati u normalu. Jer neće. I neće nam kurobecanje saopštenjima pomoći. Bez moći koju kao profesija i ljudi zaslužujemo, bez moći da kukolj iz sopstvenih redova uništavamo i plevimo, ostaćemo jalovi kritizeri kojima tapše publika napabirčena isključivo od istomišljenika.

 

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *