Bol uživo, gostujući post

| 12. август 2014. | 0 Comments

Nemam običaj da na blogu često ugostim druge. Do sada su to uglavnom bili sagovornici, koje sam „ispitivala“ na aktuelne teme.

Ovih dana dok su mediji ponovo otimali, davili i čerečili petnaestogodišnju devojčicu, dok smo svi iščitavali najgrozomornije detalje (da, znam i vi ste čitali) zločina, mnogo sam puta zamahnula ka tastaturi. I odustala. Čemu?

Sve što napišem, pročitaće, klimnuti glavom i podeliti istomišljenici, svi oni kojima je muka u to šta su mediji i šta smo medijima, i gde smo svi zajedno. A onda mi se javila devojka koja je zbog takvog novinarskog zadatka – ostavila novinarstvo.

I zato prenosim njen tekst. Jer, nekada nije dovoljno da ukazujemo, kritikujemo, pišemo, informišemo, čudimo se.  Tabloidno novinarstvo je nokautiralo, izgazilo i dokrajčilo novinarstvo.

Nekada je potrebno da – odemo.

I to neće spasiti novinarstvo. Ali će ponekada spasiti integritet,  čast i dostojanstvo. I dušu. Malo li je?

706510-Journo-1399679156-582-640x480Foto

 

U nastavku ustupam prostor za tekst Stanke Janičić Stepanov, bivše novinarke.

EKSLUZIVNO: Bol uživo! ili kuda će nas odvesti eksploatisanje tuđe nesreće zarad „velikih“ tiraža

 

Novinarstvo sam upisala iz ljubavi. Nisam razmišljala o novcu, ni o „slavi“. U glavi mi je bila rečenica koju sam pročitala u nekom intervjuu „novinari menjaju svet“ i da, u tom mladalačkom zanosu, i ja sam to htela da radim. Međutim, moja vizija novinarstva, kao takvog, raspršila se nedugo nakon što sam diplomirala i počela da se bavim tom profesijom.

Dobila sam „zadatak“ da ispratim sahranu nastradale devojke u diskoteci „Kontrast“. Pitala sam se zašto ja moram da budem tamo?! Ne zato što ja nisam „imala želudac za te stvari“ (a ko ga pak ima) već zato što sam znala da meni, kao novinaru, njuškalu i „narodskim očima i ušima“ jednostavno tamo nije bilo mesto. Ipak, rekla sam sebi „ svi to rade“, „svi će biti tamo“, neće to biti tako strašno. Naravno, podrazumevalo se da idem sa fotoreporterom, jer bože moj, trebaju nam što „upečatljivije“ fotografije… I otišla sam. I bilo je… očekivano. Osim tuge i bola u srcu za zauvek izgubljenom mladošću, osećala sam i sramotu što sam, eto tu „poslom“.

A još me je više bilo stid scene kojoj sam prisustvovala! „Čupavi“ mikrofon (i) upereni ka roditeljima nesrećne devojke, obeznanjenim od bola, fotoreporteri koji su opseli ceo prosto oko rake i koji sumanutim škljocanjem REMETE poslednji oproštaj roditelja sa detetom. A tek novinari. S velikom pažnjom posmatraju šta se dešava ne bi li što bolje preneli „atmosfere“, kao da je reč o dočeku Nove godine. I ja tu među njima, koja sam tešila samu sebe rečenicama „pa to je takva profesija“, narod mora da zna šta se ovde desilo, a onda me kao grom iz vedra neba pogodilo pitanje: A ZAŠTO NAROD MORA DA ZNA ŠTA SE DANAS OVDE DESILO? Hoće li ispiranja usta nečijom nesrećom doprineti boljem svetu? Hoće li se krivci „žešće“ osuditi? Hoće li se roditelji utešiti? Naravno da sam znala odgovor na svako pitanje. NE! I onda sam se setila Isidore Sekulić koja je jednom rekla da ljudi zapravo jako uživaju prepričavajući strašne, gnusne, detalje nekog zločina, nesreće… to im je u krvi. A da mi, mediji, zapravo podilazimo narodu, pružajući im apsolutno sve!

mediaFoto

Možda sam zapravo tad i presekla i odlučila da više ne želim da budem deo ove profesije. Izgubila je taj, moj, smisao možda baš tog dana. I sad, posle gotovo godinu i po dana otkad ne radim kao novinar, uviđam kuda smo pošli i dokle ćemo ovako stići. Gnušam se još više nego tada, stidim se pojedinih medija. Nekako i njih poistovećujem sa kriminalcima. Možda je malo pregrubo rečeno ali, dođavola, ubili su etiku, dostojanstvo i ovu profesiju gurnuli na dno.

Sve razumem, da se nema posla, novca, da se nekako morate prehraniti ali molim vas, nemojte da zovete roditelje za „eskluzivnu“ izjavu nakon što su saznali da su izgubili dete. I nemojte, molim vas, da klečite ispred njih dok ga sahranjuju ne biste li uhvatili pravi ugao za fotografiju! Takođe bih vas molila da ubuduće ne skrnavite taj teški, preteški trenutak opraštanja porodice od njihovih najmilijih samo zbog „dobrog“ naslova! I toliko da podilazite širokim narodnim masama, direktno se obraćajući bogu rečenicom „da ga ima, ovo se ne bi desilo“ ili satani „koji će goreti u paklu“…

Tuđa nesreća se ne eksploatiše!

Stanka Janičić Stepanov (dipl. Novinar)

Tags: , ,

Category: Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *