Disati ponovo

| 26. јул 2014. | 22 Comments

Tišina. U glavi. Na blogu, u životu.

Čekanje. Da se nešto promeni.  Sanjano, nedosanjano, željeno. I grč, strašan grč – toliki da se sa 36 godina pitaš i sumnjaš u sebe,  u svoje želje, namere, osećanja, planove. U sebe i svoju sposobnost da stvoriš, u ono što znaš, u ono što možeš, mada te svi tapšu po ramenu i govore ono što želiš da čuješ.

I onda negde usput te ošamari saznanje da velika čistka tvog života mora da krene od tebe.  Da si ti ta koja mora da preseče, da donese odluke koje odlaže, da se reši viška obaveza i manjka vremena, da prodiše.

Poslednjih godina osećam se kao da dišem, a na grudima mi kamen. K’o onaj kojim se pritiska kupus u kaci. Čekam, čekam da se desi nešto dobro. Propuštam da uživam u malim, ne dobrim, nego sjajnim trenucima. Jurim, radim, radim, radim. Padam, jer se sve to ne vidi. Sati pisanja, razmišljanja, dokazivanja. Ustajanje, autobus, posao, komjuter, slova, beskrajna slova, autobus, vrtić, deca, kompjuter, slova, beskrajna slova. Umor. Strašan umor.

A imam sve – troje predivne dece, divnu, životnu ljubav, posao koji volim (a što bih ga drugačije radila,  jer je u svakom smislu devalviran),  hobi koji me ispunjava.  Zašto se onda već dugo budim nezadovoljna, teške glave, sa osećajem da poput hrčka u krugu, trčim sve brže i brže da bih ostala u mestu?

Sama sam u svojoj glavi stvorila sliku super žene, super mame, koja sve može, koja ima energije i volje za sve. Nosilo me je to, nije da nije. Dugo sam balansirala sa svim svojim ulogama, neskriveno zadovoljna kada me sa uzvikom oduševljenja pitaju: Kako pobogu sve postižeš?

A onda sam shvatila da sam upala u sopstvenu zamku: stići sve, biti sve, uspeti sve, i ne samo u onom što drugi od tebe očekuju, nego još gore, u onom što ti očekuješ od sebe. I što si sam sebi nametnuo. lost-love-paper-photography-quote-Favim.com-274162

Ja sam ta koja je smatrala da želi i hoće da ide u web novinarstvo i sebi tako stvori odstupnicu od posustale štampe.  Gde može da te strefi otkaz kad poželiš.  Ja sam ta koja je napravila i održava četiri godine u životu jedan sajt, pa onda drugi. Koji, ruku na srce, mogu da zarade, ali traže da presečeš i posvetiš im celog sebe. A ja ne mogu da presečem. Ne smem. Nemam mooda. A ne mogu ni da odustanem. Žao mi mene. Žao mi uloženog truda, vremena.  Ali, dođe vreme kada treba da priznaš da nisi uspeo. I da se ponosiš svojim neuspehom, jer su od njega mnogo naučio.

Ja sam ta koja je sa divnim ženama napravila Udruženje Roditelj, i koju sve ove godine drži do neba velika želja da nešto promenim. I ponos kad bar mrvicu pomerimo granice. Ja sam ta koju svakodnevno grize savest jer nisam radila koliko sam obećala, jer ne mogu, jer ne stižem. Jer, od nečeg moram da živim. Ja sam ta koja je ušla u kampanju Pravo za mame, jer gori od želje da menja Zakon, da pomogne mamama, a onda padala na nos od umora i jedva čekala da se sve završi. Pa makar i ne promenili zakon. Ja sam ta koja svake godine pred Nedelju dojenja dodjeu stanje pred nervni slom, od stresa, umora, razočarenja, od manjka ljudi i viška obaveza.

Ja sam ta koja koristi svaku priliku da zaradi sa strane, jer od novinarske plate ne moš ni da ‘mreš kako treba. Ja sam ta koja je godinama spavala po 5,6 sati i to isprekidano, i u grču.  Ja sam ta kojoj se osladilo da piše blog, i stalno misli da čitaocima nešto duguje. A ne duguje nikom ništa. Osim sebi.

Ja sam ta koja nije prepoznala da je nekada vreme da digneš ruke i kažeš – nisi uspeo, drugi znaju bolje od tebe. Ja sam ta koja se na svakom konkursu za posao razočara kada je ne zovnu na razgovor, jer nema „iskustvo u agenciji“, „korporacijsko iskustvo“, iako sam radila sa agencijama i korporacijama i znam da mogu da stanem na crtu mnogima.  Ja sam ta koja odboluje svaki put što se osetim inferiorno i nesposobno  kada poželim da promenim posao, izađem iz kolotečine. Ja sam ta koja se stalno pita da li je dobra mama, jer mi deca džedže u vrtiću od 8 do 18 svakog dana.  I jer vaspitačici kada zakasnim u vrtić moram iznova da objašnjavam da svoje radno mesto ne mogu da napustim dok ne završim posao (a ne bi trebalo ni ona, uostalom).

I onda, dođe vreme da sedneš i pogledaš u jedinog krivca – sebe.

I da mu lepo, razložno objasniš da to tako više ne ide.

Da čak i divne, sjajne stvari, kada ih je previše, ne donose zadovoljstvo.  Da džaba znaš sve ostalo, ako u životu sebi dozvoliš da nemaš fokus, da ne vidiš cilj. Da ne stižeš ili zaboraviš da uživaš u stvarima koje voliš. Obožavaš. Da ti je griža savesti najveće ograničenje, i to ona koju sam sebi nametneš.

I tako, moram to. Da stanem, rešim se samonametnutih okova. I prodišem.  Jer, nema ko drugi.

Poželite mi sreću.

„Getting lost or losing grip gives life meaning and direction. It gives you the opportunity to grow, learn something new and start over. Next time you feel like your failing, slipping or just unsettled in life – take a deep breath – get in the moment of just “being” – feel the life run through your body – stand up and keep going.“

 

 

 

 

 

 

 

 

Category: Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (22)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Živite život, po prvi put | 3. јануар 2015.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219