Poplave.rs – odgovorno građansko informisanje u vreme poplava

| 4. јун 2014. | 4 Comments

ILI: Kako smo veslali tastaturama kroz poplave

Deset dana. Toliko mi je trebalo da sredim misli, umirim srce posle katastrofe koja nas je zadesila. Da mi puls padne ispod sto. Da sačekam da se na naslovne strane naših medija vrati Stanijino dupe što je valjda znak da smo se vratili u kolotečinu. Mi, koji nismo poplavljeni.  Mi, koji ćemo zaboraviti (ili nećemo?)  da u ovoj Srbiji hiljade ljudi više nema dom. Ima samo bujicom unakažene ostatke života, čije krhotine pokušava da prikupi čekajući u redu za pola hleba i paštetu. Nadam se da ni jedni ni drugi nećemo zaboraviti ni šta nam je voda uradila, ni kome je pomoć još potrebna.

A voda? Voda je rešila da Srbiju nauči pameti. Da je pokori i ujedini, barem na nekoliko dana.  Izbacila je na videlo sav jad i čemer neuređene i nespremne države, decenija neulaganja i nebrige, svu neorganizovanost i volju za selfmarketingom vladajuće vrhuške, svo siromaštvo i bedu, protiv koje se prirodna sila dodatno urotila.

Voda je mudra. Osim što je silinom prirode uništila mnoge domove u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, nanela nam nemerljive štete za koje ćemo račune polagati mi, a bogami i naša deca, izbacila je voda na površinu mnogo toga – kako neopisivnog ljudskog mulja, tako i ogromne količine čestitosti, hrabrosti, ljudskosti i normalnosti.  Možda u apsolutnim brojevima nismo svi položili ispit  ljudskosti, i one gomile mladih ljudi – volontera, spasilaca, pomagača, ne čine većinu, ali za mene su svi od reda vredni divljenja, pomena i neiznuđene zahvalnosti.

S jednom takvom ekipom sam tokom sedam grozomornih potopljenih dana imala sam čast da radim i od njih da učim.  To su ljudi koji su napravili, održavali i svojom čestitošću ostvarili neverovatan kredibilitet i pouzdanost sajta Poplave.rs

……………………………………………

Dok sam u  četvrtak,  u blaženom neznanju u Zagrebačkom Hubu slušala iskustva svojih prijatelja i domaćina iz udruge Roda o tome kako koriste internet za  NGO, kroz moje selo Balugu kod Čačka išao je talas vode visok dva metra. Moje komšije, ljudi koje varljiva Čemernica i hrani i plavi, ostali su bez ičega.

Nikada nisu tako poplavljeni, ni sedamdesetih, kada bedema još nije bilo, ni godinama posle toga kada su Morava, Čemernica, Dičina, plavile čačanski kraj.  Pod vodom su ostajali  Lučani, deo Čačka, Trstenik, Krupanj, Bajina Bašta, Valjevo, Obrenovac. Očajna, jedva sam čekala da se vratim u Srbiju, da makar vidim razmere katastrofe radim bar nešto konstruktivnije od hodanja u krug i beskrajnog slušanja televizijskih izveštaja.

Moj Roditelj se odmah na brzinu prestrojio i organizovao za primanje i koordinaciju pomoći za decu, pre svega igračaka, knjiga i svega onoga bez čega su bosonoga deca izvučena iz svojih domova, a što im je nedostajalo u sivim, na brzinu sklepanim prostorima prihvatilišta. Ludela sam buljeći u ekrane,  non stop čekirajući društvene mreže. Facebook i Twitter, mnogo puta optuživani da ne služe ničemu osim grupnom četu na mnogo besmislenih tema istovremeno, konačno su dobili smisao.

Brzina kojom su leteli tvitovi bila je nedostižna bilo kom klasičnom mediju. Druga strana medalje – gomila šuma, nenamerno (a i namerno) zakasnelih, bajatih informacija, retvitovanje onoga što je bilo pre 24 sata, činile su ove mreže opasnim koliko i korisnim: u momentima najveće drame, kada se Obrenovac davio nepripremljen i nebranjen, ljudi su panično tražili pomoć, tražili da ih neko pronađe i izbavi, a spasioci nisu znali gde će pre,  u prihvatilištima se nije znalo treba li volontera, ili ih ima previše, da li su ljudi gladni, ili svega ima…

Onima koji društvenim mrežama dovoljno vladaju, bilo je jasno – INFORMACIJE SE MORAJU PROVERAVATI.  U tom momentu, u petak, 16. maja, grupa mladih momaka i devojaka  već je napravila sajt poplave.rs, najpre kao interaktivnu mapu ugroženih područja. Nije ima trebalo mnogo da shvate da se informacije sa Tvitera i Fejsbuka moraju na neki način filtrirati, kako bi bile tačne koliko i brze.  Već uveče je postavljen još jedan sajt – info.poplave.rs koji je bio  gotovo realtime timeline informacija sa društveih mreža.  Proverenih i tačnih. Tako je ovaj sajt dobio moć brzine koju daju društveni mediji i kredibilitet koji daju novinarski mediji.

Osim kanala za prenos uživo radio amatera, mape i info sajta, u nekom momentu da bi se izbegla konfuzija oko spiska nestalih, koji se mešao sa spiskom evakuisanih, koji se takože nalazio na sajtu i redovno ažurirao, podignut je i sajt nestali.rs. On je praktično bio platorma gde su građani koji su izgubili kontakt posle evakuacije, mogli da se pronađu.

Kako smo proveravali informacije? – Upoređujući tvitove sa porukama onih koje poznajemo lično, zivkajući telefonom, proveravajući preko ljudi sa lica mesta. Osim prvog poziva, koji je izgledao ovako:

Firefox_Screenshot_2014-06-04T21-55-17.470Z

svi ljudi su se sajtu priključili spontano. Na kraju je na samom sajtu radilo više od 50 ljudi, a mreža volontera sa lica mesta – poplavljenih područja, nasipa i samih prihvatilišta, meri se stotinama.

Ova spontano formirana redakcija radila je praktično gotovo 24/7. U tih paklenih sedam dana spavalo se skoro nimalo, zaboravilo se da se jede, vesti su se smenjivale bukvalno na nekoliko minuta. Napravljena je ad hoc podela posla, a kompletna komunikacija odvijala se preko dva Skype chata i dve Facebook grupe, kako bi jasno razgraničili informacije koje su proverene i one koje tek moraju da se provere.

Kada smo shvatili da se i radio amateri oslanjaju na izveštaje poplave.rs kada šalju spasioce po kućama, knedla u grlu je samo rasla. Polako smo postajali svesni šta radimo. 

Smenjivale su se emocije, kao na traci – moraš da misliš 100 na sat, moraš da radiš odmah i sad,  pogrešan korak je  poguban na mnogo načina.  Sve što se dešavalo, i nama i ljudima oko nas, kao da je bilo na pojačivaču  – kako su sati promicali, svi smo pomalo shvatali da u odsustvu ozbiljne i pravovremene reakcije države, mi, građani moramo da preuzmemo odgovornost i za sebe, i za naše ljude, koji pate i prolaze kroz haos poplava.

To su shvatili ne samo ovi genijalci koji su se borili tastaturama, nego pre svega svi oni koji su bili na nasipima, punili džakove, držali nasipe, vadili ljude iz poplavljenih kuća, radio amateri koji su mnogima bili jedina veza sa svetom, volonteri koji su spontano dolazili na mesta prihvatilišta, novinari koji su bez senzacionalizma i profesionalno radili svoj posao. Svi su shvatili da je važno. I koliko je važno. Osim države.

Uprkos pohvalama na sve strane, i sve češćem pozivanju na sajt poplave.rs najpre na internetu – društvenim mrežama i portalima, a onda i u svim drugim medijima, tek nas je pogled na statistiku sajta osvestio šta se to dobro i važno izrodilo uz pomoč visprenih misli i brzih prstiju volontera sajta – za manje od sedam dana, više od 1.5 milion ljudi je posetilo sajt, a stranice su otvorene više od šest miliona puta!

Volonteri, amateri, hitno potrebna pomoć, ažuriraj spisak, HITNO – traže  još hrane, HITNO  – trudnica zarobljena u potkrovlju, brzo, vozi, zovi, piši, objavljuj – reči koje će ostati urezane u svima nama, za ceo život.  Ni sama ne znam kako smo uspevali da pratimo i koordiniramo sve, toliko ljudi na sajtu je radilo istovremeno – različitih profesija, znanja, godina, temperamenta.

Kada sam posle nekoliko dana došla na konferenciju za novinare, koju smo organizovali povodom celog projekta poplave.rs, ušla sam u prostoriju i i pružila ruku prisutnim članovima ekipe, shvatajući da se mi u stvari uopšte ne poznajemo lično!

A znamo se, o kako se znamo.

Sjajan je osećaj kada znaš da ti ljudi veruju. Odgovornost koja može da te skrši, jer, ovog puta se ne pretresaju dnevni dogadjaji s tvitera, kritikuju pevaljke, ili gleda #utisak. Ovde su životi u pitanju.  I  ekipa je to savršeno razumela.

Svi smo kapirali zašto je važno i da je svako to napisano slovo važno koliko i džak na nasipu. To je shvatala i beba naše volonterke Sandre, koja je strpljivo sačekala da prođe frka pa da se rodi – tako je naš najmlađi član praktično rođen kada su poplave.rs ispunile svoju misiju.

I iako će tih sedam dana i sve ono što je urađeno:

Firefox_Screenshot_2014-06-04T22-06-45.017Zbiti sigurna sam u budućnosti materijal za case study o PRAVOM; istinskom narodnom pokretu građanskog novinarstva u sred krize, ja ne mogu da ne budem emotivna, dozvolite i patetična. Ponosna sam što su poplave.rs bili bar mali deo svega divnog i fenomenalnog što su poplave u Srbiji izbacile na površinu, i što sam imala čast da budem deo tog tima.

Deo tima koji je, među mnogim drugima radio ono što je trebalo da radi država – da pravovremeno i istinito informiše ljude.

Voda je mudra. Voda je izbacila na površinu sve – i diskretne heroje i govna i hijene. Pa, svakom po zasluzi.

Neki stručni ljudi su prepoznali zašto je  pravovremeno i istinito informisanje u krizi ogromih razmera bilo veoma važno i nagradili su PRiznanjem (Nagradom Društva Srbije za odnose s javnošću) ekipu volontera sajta poplave.rs. Poplave.rs su odradile svoj kratki, ali burni mandat. Odigrale srcem, najbolje što umeju.  Kompletan projekat sa svim podacima, doniran je Sektoru za vanredne situacije.   Nadamo se da će ga država pametno iskoristiti, ili makar nešto naučiti.

Uz minut ćutanja svim žrtvama,  želim da virtuelno zagrlim sve one zahvaljujući kojima žrtava nije bilo i više.

Sve one sjajne i divne ljude sa raznih pozicija i mesta,  iz državnih službi, nedržavnih organizacija, studente, gorsku službu spasavanja, volontere, klince, entuzijaste, navijače, one kojima je posao da spašavaju i one koji su to radili bez razmišljanja  i plate, one  koji su odigrali srcem, za sve naše ljude.

Svi znate koji su.

Category: Društvene mreže, Internetarije

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.