Novinarski blogovi kao novi medij – „Dva u jedan“

| 12. април 2014. | 6 Comments

Dobro, svi znamo da nam je novinarstvo sranje, da novinari pišu samo o Stanijinom dupetu i Grandovim zvezdama, da su novinari krivi što nemamo demokratskije društvo i odgovorniju vlast.

Da li?

Dobrih, sjajnih novinara ima, samo se ne vide mnogo.

Zašto se ne vide?

– Zato što većina vas, prijatelji mnogo više voli da čita i deli baljezgarije nego ozbiljne članke i analize. Zato što dobru novinarsku kolumnu pročita verovatno 100 do 1.000 puta manje ljudi nego  tekst o  „umetniku“ koji najbolje piše heklerom .  Tabloidizacija je daleko prerasla medije, imamo na delu tabloidizaciju društva.

– Zato što dobri novinari nisu dovoljno vidljivi. Koliko dobrih novinara, zaista dobrih novinara je vidljivo na društvenim mrežama? Koliko njih ima svoje blogove? Koliko njih može i ume da od sebe napravi čitan brend? I da ne daj bože u budućnosti naplati „lajav jezik“, britku pamet i oštro pero?

Premalo.

Zato me je pojavaDva u jedanbloga, oduševila. Iza njega stoje dva prekaljena novinara. Nadam se da će da praše i da uzdrmaju našu medijsku žabokrečinu. Ili barem da to započnu.  Želim im mnogo sreće i još više šerova i lajkova.  Jer, dok je dobar i vidljiv članak raritet, dok Danas ima tiraž manji od broja pregleda vesti o tome kako je neki magarac slupao (teško zarađeni) Nikolićev džip, dok čast novinarstva brani nekoliko nejakih nedeljnika, a u dnevnim novinama i televizijama odličan tekst/prilog je na nivou incidenta koji je slučajno promakao urednicima,  očigledno je da se sa tim zlom moramo boriti njegovim metodama. Tamo gde se najviše zapatilo i raširilo. Na internetu.

Prenosim, uz dozvolu, sjajan uvodni članak Stojana Drčelića, u kojem je  ogoljeno do srži objasnio šta ga žulja i  čemu „bežanje“ na blog. I zašto je neophodno da ostanemo novinari, a ne medijski radnici!

Da mi je neko pričao da ću otići u blogere, ne bih verovao. Ne zato što sam pre 26 godina, na početku novinarske karijere u „Novostima“ delio jednu pisaću mašinu i onaj grozničavi sjaj u oku sa desetak jednako nesnađenih početnika koje će zauvek obeležiti miris štamparskog olova i boje, već najviše zbog toga što se kao ozbiljan lenjivac celog svog novinarskog života klonim pisanja. Terali su me, nije da nisu. Nekad mi je to bila „radna obaveza“, a dešavalo se i da me prsti zasvrbe. Ali sam se uglavnom držao one stare, lep je novinarski život samo ponekad nešto mora i da se napiše.

Spasilo me je i to što sam prebrzo otišao u urednike. Oni su tvrdili da su prepoznali nešto, a ja sam prepoznao veću platu. I hajde, izazov. Posle je taljigalo kako je taljigalo. U privatnim medijima sam od marta 1993. Menjao sam redakcije i sem jednom prilikom, odlazio sam svojevoljno, nezadovoljan pritiscima, malim primanjima, buneći se protiv nametnutog sistema vrednosti koji nisu bili ni sistem, a još manje vrednost. Paradoksalno, sada se sa nostalgijom sećam tog vremena i to ponajmanje zbog mladosti, mada priznajem da iz te vizure sve izgleda i lepše i lakše.

Najgore je što me novi milenijum suočio sa promenjenom klimom i preko noći ustanovljenim novim profesionalnim poretkom. Od novinarskog pravila „činjenica je svetinja, a komentar slobodan“, osvanuo sam, umesto u novinarstvu,  u medijskom biznisu koji propoveda „oglašivač je svetinja, a komentar najčešće naručen“.  Radio sam u velikim i malim redakcijama i svugde se uverio da je takozvanih prijatelja kuće, što iz politike što biznisa, više nego sagovornika u tekstovima. Stigao sam da se okliznem i o sopstvenu zabludu kako će nam transparentnost vlasništva doneti slobodu i profesionalizam. Naprotiv, prvo je bačen profesionalizam, i sloboda zajedno s njim i to kroz prozor korporativnih medija. Gledao sam urednike kako se propinju na zadnje noge kao čopor veselih kučića, čekajući da ih velike gazde pomaze i počaste omiljenim krekerom.

Posmatrao sam izbliza kako se po političkoj odluci planski rasturaju redakcije, a zatim se sve zaogrće plaštom kompanijskih finansijskih potreba.Video kako se ljudi iz javnog života lustriraju bez lustracije, kako se na dnevnom nivou ažuriraju spiskovi podobnih i kako se olako poteže mač presude, a bez ikakve porote. Gledao sam i ratne i antiratne profitere, one koji su u lancu ishrane uvek na strani jačeg, one što napadaju one koje nema ko da brani, a zatim naplaćuju odbranu onih koje niko ne napada. Bio sam svedok nastanka projekata za jednokratnu upotrebu, sabirao sam strane na kojima nema potpisanih autora, nego ono „ekipa redakcije…“, a onda brojao kako u iznajmljenim prostorijama posle samo godinu dana ostaje više kompjutera nego novinara. Gledao sam i bunio se, koliko je bilo moguće, što loši eliminišu dobre, što zbog sujete, što zbog prokletih para, radio sa urednicima koji uvek znaju šta neće, a tokom dana čekaju da im se dojavi šta hoće. Pravio sam, dakako, i sam kompromise, ali srećom ne takve da bih se sramio. Ipak, stidim se jer sam učinio nedovoljno da sprečim besramno i robovlasničko izrabljivanje početnika i svih drugih bez lukrativne ili političke konekcije.

Danas definitivno postoje samo dve vrste novina. Tamo gde uglavnom možeš da napišeš šta misliš, ali da se za egzistenciju snalaziš negde drugde, i druge u kojima pišeš ono što ti se kaže i ubediš sebe da, u stvari, razmišljaš kao finansijer, odnosno politički pokrovitelj kuće. Ja ne mogu ni jedno ni drugo.

dvaujedan4

Pratite blog Mihajla Medenice i Stojana Drčelića, ne kopčajte se na leđima :))

I, smučilo mi se. I da me kopčaju na leđima, i da traže da kopčam druge. I zato ovaj blog. Nisam odavno naivan, ne verujem da je stanje u onlajn medijima bolje, ali na internetu ipak ima mesta za sve. Zašto sa Medenicom?  Zato što me je pozvao jedan od poslednjih srčanih boraca sa istančanim osećajem za dobro i plemenito, zato što kad greši, ne greši po diktatu, zato što pokušava da ostane novinar, a ne da postane medijski radnik. Meni je to dovoljno. Zapravo, to je danas najviše što se može.

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Bez dlake u mozgu, Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (6)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219