Srećan nam dan novinara

| 28. март 2014. | 9 Comments

Kukamo mi, kukaju konzumenti naših  mukom kreiranih proizvoda. Pišemo, brišemo, ćutimo, vičemo,  pravimo se pametni. Želeli bi da smo elita, četvrti stub demokratije, a realno smo najamni radnici, koji eto umeju sa rečima, koje možeš da kupiš za tri piva i sendvič (onaj sa salamom).

Srećan nam dan novinara Srbije.  Ne primamo čestitke, uglavnom crvenimo. Zbog Stanijinog dupeta i Sorajinih silikona, verbalnog intimiziranja sa  selebriti faunom sa „Farme“, ispranih prepisanih saopštenja političkih stranaka i njihovih ekonomskih ispostava, zbog što nam je strah zamaglio oči, a beda začepiča usta. Ovo gde smo danas, nisu devedesete. One su bile grube, sa „našima“ i „njihovima“. Danas, imamo uglavnom mrak, u kojem ne znaš  ni ko su „tvoji“ ni da li ih ima. I imamo nove novinarske žanrove, poput novinarske bajke, i novinarskog spontanog nestajanja diljem interneta.

Na nedavno završenoj konferenciji Webiz u Zrenjaninu, jedan kolega mi je rekao „svidja mi se to što pišeš na blogu o novinarstvu, ali ne znam da li bih imao kredibilitet za tako nešto. O tome kako treba može da piše samo onaj ko se toga stalno pridžava i u praksi“. Ovo je na mene delovalo kao šamar.

U pravu je čovek. Imam li ja pravo da „solim pamet“ o tome kako novinarstvo u Srbiji danas treba da izgleda? Imam li ja to pravo više nego komšinica Mira sa četvrtog, u pauzi „Sulejmana“? Mogu li ja, ili bilo ko od mojih kolega da realno sagledam gde smo sada, a gde smo bili, pre 10, 20 godina. A gde je svet? I nosi li svaka izgovorena ili napisana rečenica sa sobom  takvu težinu da ako nešto  kritikuješ, to znači da moraš uvek i u svakom momentu da budeš moralni uzus i novinarska gromada?

Ne znam,  nisam pametna, pa evo pitam vas.

Ja se u sadašnjem momentu osećam vrlo sićišno i jadno. Osećam se prevareno od svih onih udžbenika novinarstva, od svih onih batova srca i naliva adrenalina koji su me „vozili“ kroz posao koji obožavam. Ne mislim da imam ni bogzna kakvu karijeru, niti imam velika novinarska postignuća iza sebe, niti sam davala otkaz da bih izrazila protest i slobodu. Ruku na srce, niko me nije ni pritiskao.  Ali, to ne znači da svakog dana ne pokušavam da budem 100 odsto profesionalac, da znam da svaka priča ima dve strane, da se izvor proverava, da se nikom ne veruje slepo, da se novinske objave ne naplaćuju ni u novcu ni u poklonima, da se izvor neguje i čuva, da se mora dobro poznavati ono o čemu se piše, ili makar dobro razumeti. Znam kako treba. I lako mi je da kritikujem iz udobne pozicije mesta koje nije „škakljivo“. Kao novinar koji trenutno prati zdravstvo, ali piše za zdravstveni dodatak, neko će reći – lako mi je da kritikujem i kukam.

A šta drugo mogu?

A šta drugo radite vi, svako od vas?

 Promene nikad ne dolaze same. Promene su skup pojedinačnih malih promena, koji je stvorio dovoljnu masu da postane kap, pa potok, pa reka, pa bujica. I tako u oba smera.  Ništa se ne menja, ne zato što nama svima ovo odgovara, već što svako od nas nema pojma o spremnosti onog drugog da se menja.

Strašno mi smetaju, u poslednje vreme naročito, stalna očekivanja ljudi da novinari spasu svet, da spasu državu iz krize, da daju otkaz ako im se ne dopadaju pritisci, otvoreni ili suptilni, koje svakodnevno trpe. Zašto očekujete da budemo mačke, u zemlji gde se svi ponašamo kao miševi? Uverena sam, a to ću u nekim naredjnim tekstovima i argumentovati, da samo publika, uz pomoć novinara, može da spasi ili makar vrati iz kome srpsko novinarstvo. Jer, vi ste krajnji sudija, vi možete da stavite poslednji ekser na samrtni kovčeg bilo kojeg medija. Mediji i publika su simbioza koja se međusobno hrani, kako dobrim, tako i lošim.

Da li ste juče pročitali/poslušali ijednu dobru, vrednu vest, ijedan tekst vredan deljenja? Da li se sećate nekog baš dobrog intervjua koji je na vas ostavio utisak? Jeste?
Eto vidite, ima nade, ima semena koje će da nikne i da se raseje.

Niste?

Ima ih, samo ih vi niste primetili. Od nevažnih baljezgarija, poltronskih naklapanja i friziranih PR izveštaja,  skandaloznih estradnih  stupidarija kojima ste pridali važnost. Čitanjem, šerovanjem, lajkovanjem, kupovinom.

Za novinarstvo važi potpuno isto kao i za vlast – svaka zemlja ima novinare/novinarstvo/vlast kakvu zaslužuje.

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Iluzije novinarstva

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (9)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Nemoć sedme sile – kamo kazne umesto saopštenja? | 15. август 2014.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219