Izbor i izbori – gde je vaš Otpor?

| 15. март 2014. | 0 Comments

Pre nekoliko nedelja,  ljudi iz KOMS, krovne organizacije mladih, zamolili su me da napišem post o mladima i izborima i zašto je važno biti politički aktivan i glasati. Napisala sam jedan tekst, onako iz srca, bez mnogo analitike i palamuđenja, pokušavajući da apelujem na mlade da se ne uklapaju u atmosferu žabokrečine i beznađa i da rade na promeni onoga čime su nezadovoljni u društvu, ne čekajuči da to neko drugi uradi za njih.

Isto bih mogla reći i za sve nas. Svako od nas ima odgovornost pred sobom, pre svega. Da li će nas malicioznost i odustajanje od mešanja u naš život spasiti? Da li ćemo svi moći da stanemo u red za iseljeničke vize koji vidimo kao slamku spasa?  Imamo li pravo da u zemlji gde je skoro pola stanovništva što bukvalno, što funkcionalno nepismeno, pravimo se blesavi, peremo ruke u rukavicama i čekamo da nas „neko“ spasi?

Izađite na izbore, glasajte po savesti, ali imajte u vidu gde smo sada i gde možda nikada nećemo biti. I šta su nam svima, pojedinačno rezervne opcije.

Jer, ako se ne odupremo gluposti, nema ko drugi.

Zato repostujem ovaj tekst:

Upoznala sam svaku ulicu, svaku stopu, svaku zgradu Beograda, makar na trasi Studentskog protesta te 1996. godine kada sam kao brucoškinja provincijalka stigla u „prestonicu“ na studije. Političkih nauka.  Te jeseni glasala sam prvi put u životu.  Prve lekcije iz političkih nauka, teorije i prakse politike, ideje o civilnom društvu i odnosima moći, naučila sam ne na fakultetu, nego u  – Kolarčevoj.  Prve lekcije iz zakona jačeg uvidela gledajući kako pendrek puca po leđima mojih prijatelja.  Maštala da se vlast menja izborima, i da kad se jednom uspostave valjane institucije, sve će biti lakše…

I bez obzira što je petooktobarska  pamučna revolucija ili pojela ili upropastila svoju decu, te četiri godine, do 2000., mi smo kao tek punoletni ljudi na delu učili šta znači borba za smenjivost vlasti. Krvavih glava iz kojih su i dalje izlazile duhovite parole (moje generacije će se setiti i možda na sekund bar osetiti svu tu sjajnu, fenomenalnu energiju mladih i ne samo mladih ljudi za promenama, za slobodom, disanjem punim plućima, koja je na žalost kasnije olako istrošena i usahla), hodali smo po ivici noža, toliko, da ne „udarimo“ u očeve i majke na kontramitingzima, već ih ubeđujući zašto treba da pređu na „našu“ stranu.

A „naši“  su tada bili svi koji nisu „njihovi“. U duboko polarizovanom društvu koje je tek počelo da ulazi u tranziciju, naša borba je bila rat za uvođenje višepartijskog sistema, iako su partije, de facto već odavno postojale. Mi smo trčali maraton na čijem cilju je bila smenjivost vlasti.  I to smo dočekali. A onda, sve posle toga bilo je pogrešno. Jer, sistem je ostao isti. Čak su i mnogi ljudi ostali isti. A možda smo mi „omatorili“. Ušli u kolotečine. Započeli svoje karijere, porodice, biznise. Nadali se da će neko drugi. Poklanjali glas olako.

Biti za „naše“ tada nije značilo – učlaniću se u stranku zato što ću dobiti posao, novac, sendvič…  Tada je značilo  – želim, mogu, hoću, moram! Ne znači to nikako da  je „onda“ sve bilo sjajno i bez interesa, a sada obrnuto. Možda sam ja i moje godine i razočarenje društvenim okruženjem u kojem živim i nemogućnošću korenitih, onih suštinskih promena, kriva što  ne vidim ni zrnce te nekadašnje energije mladih.  Možda vas ima, samo vas ne vidimo. Gde je vaš Otpor? Gde su vaši ideali? Čemu se nadate? Ili je ovo  ovde predvorje  u kojem samo čekate da zapalite preko?

(c) www.rferl.org: Otpor members stand in a cage made of newspapers to protest against the suppression of independent media in Serbia in March 2000..

Jer, evo nas. 2014. Živimo u još dublje polarizovanom društvu, koje je i dalje u (neuspešnoj i bolnoj) tranziciji – ka čemu? Sa predizbornih plakata smeškaju nam se i obećavaju kule i gradove oni isti likovi koji nam 20 godina sistematski uništavaju zemlju, sve pojmove poput demokratije, pluralizma, razvoja, reformi, privrednog rasta, dovode do besmisla.

A da li je to razlog da se svi, ovako zajedno pravimo blesavi?

Da nas nije briga ni ko ni kako će biti izabran? Koga ćemo plaćati budžetskim novcem i koga će novinari (najčešće sasvim neopravdano) zvati „predstavnikom“ naroda?

Ko su ljudi koji će vas predstavljati? Znate li njihove programe, ideje? Verujete li da postojeće stranke mogu suštinski da promene model ponašanja i duboko ukorenjene probleme reše same, tek tako. Ili je potrebno da ih pročistimo, otkrijemo nove, napravimo sami?

S obzirom na to da se bavim novinarstvom, smatram političko angažovanje u užem smislu kontraindikovanim za svoju profesiju. Naivna, blesava, mogu me nazvati kako god, ali verujem u to da novinarima nije mesto u stranačkom delovanju jer je to brak sa đavolom, koji će da pojede i ono malo integriteta koje novinari imaju. Ali to nikako ne znači da ne treba da budemo politički angažovani. Da treba da nas je briga. Da treba da bojkotujemo izbore.  Jer, time dajemo odrešene ruke onima koji su upropastili zemlju da to u miru i tišini nastave da rade.

Na prošlim izborima bila sam „beli listić“. I to je glasanje, i to je stav. Doduše, sumnjam da su oni kojima je ta poruka bil upućena uopšte skapirali vapaj belih listića. Ili da ih je bilo briga. Ali je makar meni bilo lakše. Nemam taj luksuz da u ovakvoj zemlji nemam stav. To košta.

Pronađite svoj stav. Šta vam je bitno, kako sebe vidite. Pogledajte gde su grešili oni pre vas, zašto smo dozvolili, da poput kuvanih žaba, polako i neometano dozvolimo političkim elitama da nas uz naše prećutno odobrenje dovedu dovde?

Šta vam je bitno – obrazovanje, zapošljavanje, studije,  kultura, studentske oragnizacije. Šta očekujete od političara? Birajte. I budite mudri.

Ja pištaljku još čuvam. Za svaki slučaj. Jer Otpor gluposti, naročito političkoj ne sme nikada da spava.  

 

Category: Bez dlake u mozgu

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *