Šta sam naučila u 2013?

| 20. јануар 2014. | 3 Comments

Ponešto glavom i iz sveg srca, a ponešto bogami sve lupajući glavom o zid. Ali, dobro, škola je škola, iz svega čovek može ponešto da nauči. Ja sam od onih koji i svoje greške i patnje vole, na neki čudan način, jer mislim da svakako obogaćuju naš život. Čine nas boljim. Ili makar iskusnijim.

Iza mene je vrlo naporna i teška godina, u kojoj se nije desilo ništa spektakularno loše, ali ni dobro, ako se izuzme da je glava na ramenima, i da nam je zdravstveni karton (kuc, kuc) zadovoljavajući. Godina,  u kojoj sam najviše vremena provela boreći se sa svojim demonima i radeći, radeći, radeći. A onda sam na kraju te 2013. imala utisak da je sva ta moja energija (a ko me zna, sasvim je svestan koliko ja energije imam, i to mi moji prijatelji stalno pominju) sipala u nekakav bunar bez dna, gde se ugušila u malo vode zagušene žabokrečinom.

Eto, tako sam se ja osečala na kraju godine. Mada, pouzdano znam da to nije njena suština, potrebno mi je da se osokolim i shvatim šta sam ja to naučila za ovih 12 meseci, jesam li i u čemu postala bolja, više svoja. 

1. Naučila sam da gubim. Padneš, razbiješ kolena, malo protrljaš, skineš krv, ustaneš i ideš dalje. Jbga, moraš. I nisi gubitnik što si probao pa se zeznuo. Bio bi gubitnik da si ostao na maštanjima “ a šta bi bilo kada bi…“ Prodavnica kolača  „Slatka radionica“, koju smo muž i ja sa mnogo entuzijazma otvorili u leto 2012. godine,  propala je. U stvari, nije propala sama od sebe, mi smo je ubili, jer  smo u jednom momentu shvatili da ta ideja, na način kako smo je mi zamislili, nema budućnost. Da se ne može pored dva stalna posla i nekoliko povremenih još držati radnja u kojoj smo mi zaduženi za sve. Ne može finansijski, emotivno, vremenski, nikako. Možda neko sa svojom idejom, svojim proizvodom i vremenom da se posveti samo tome, može da uspe, ali to nije bila naša priča. A treba i reći da mi u ovom momentu nismo spremni za neke velike rizike, mada smo neviđeno hrabri. Hej, gajimo troje dece u Srbiji, ima li išta hrabrije i luđe od toga?

2. Naučila sam da su neki ljudi, jednostavno zli. I hvala dragom Bogu i mojim roditeljima što stigoh do 35. godine kao tikva  idući kroz život, slepo verujući u ljudsku dobrotu i polazeći uvek od onog „ja ne bih“. U godini koja je otperjala, ja sam na svojoj koži osetila šta znači kada imaš posla sa lopužama, prevarantima i beskrupuloznim  neznalicama. I ispala sam tolika naivičina da me je i sada sramota. I koštalo me je mnogo živaca, mnogo suza, možda i čir na želucu. Ali, ako trebalo je, budale se uče na svojim greškama. Sad kad je prošlo, negde mi je i drago što sam (ipak) naivna i verujem u ljude dok se ne dokaže suprotno. Jer obrnuto sigurno uzima mnogo vremena, živaca i života. Ja biram da verujem u ljude.

3. Da sam užasna u proceni ljudi. Zato što, lirska dušica, procenjujem ljude srcem, pre nego mozgom. A moj skener je krhak, kao moja duša, te propusti svašta u tom mulju – one koji te foliraju, lažu, pretvaraju se, upodobljavaju svoju sliku onome što ti želiš da vidiš kod njih. I nije toliko strašno što ljudi pre ili kasnije pokažu svoje lice, već mene iskreno uplaši koliko su moje procene nekada loše i svo ono što mislim da znam o ljudima, pukne kao mehur od sapunice. Pa se onda morim mislima: da li su se oni promenili, ili ja nisam umela da vidim, ili smo svi zajedno poludeli u ovom odvratnom svetu gde više nemaš nijednu neprolaznost da se za nju uhvatiš?

Tresnula sam i tu pozadinom o zemlju, i dobrano se zamislila: Ko sam ja, ko su ljudi kojima verujem? Da li je moguće da su oni za koje bih do juče stavila ruku u vatru, proračunati gmazovi? I ko sam ja da o bilo kome sudim, čak i ako me je povredio?A  onda se izmaknem i vidim, život, smešan, bolan, lud, nepredvidiv. Da zapišem i napravim seriju, već čujem gledaoce kako vrte glavom i cokću – ala lažu.  Svejedno,  kad sam posle izvesnog vremena odbolovala neke ljude, podvukla crtu i potapšala sebe po ramenu, bila sam spremna da idem dalje. Kad sledeći put tako zveknem, sigurna sam manje će da boli.

4. Da znam tako malo. Znam da nije po principima selfmarketinga i građenja  sopstvenog „brenda“ na internetu, ali što više čitam, učim, gledam, čini mi se da manje znam. Kada vidim kako su usko neke oblasti danas postavljene (pogledajte samo specijalnosti koje izviru iz pojma komunikacije, ili one vezane sa social media),  a moja interesovanja su tako široka, shvatam da, uza sve ostalo, ostaje mi vremena samo da zagrebem malo po površini tek da vidim šta propuštam.  I osećam se kao neznalica (kao bedno piskaralo, koje zna sve po malo a ni u šta se ne udubljuje). Malo (mnogo) fokusa na onom što bih učila, ne bi bilo naodmet. Ja sam čak i na konferencijama (na kojima sam teški početnik), kao pravi štreber svejedno predavanje htela da vidim i svuda nalazila nešto što me zanima, makar bio jedan brilijantan citat.  Ostajalo mi je doduše vremena i da malo osmotrim ljude, alio shvatam da je vreme renesansne širine znanja prošlo. Zato mi je moje igrarije i vežbanja šta bih ja to osim oflajn novinarstva mogla da radijm, malo dosta. Vreme je da se fokusiram, hej, deca rastu, biće više vremena za čitanje.

5.  Da se nekada mora preseći. A ovo je  stvar čije me izučavanje čeka u 2014. godini. Ma koliko da se pravdam činjenicom da imam troje dece, što mi ostavlja vrlo malo prostora da se pravim velike preseke u svom životu (jer se uvek mora imati u vidu kolike su potrebe gajenja dece u Srbiji i koja je cena „sigurnosti“ kada si zaposlena mama bez ikakve pomoći), ali zapravo, kad onako duboko pogledam unutar sebe, problem je izaći iz zone komfora. I to ne u smislu rada, jer radim  već mnogo, već zbog odlaganja da se jednom preseče i krene od nule. Od nekog početka, u nekom novom pravcu. 2013. je godina kada sam zaista prvi put iskreno poželela da prestanem da budem novinar (ovo mi je padalo na pamet i ranije, ali je više bilo vođeno idejom traženja profitabilnijeg posla).

Jedno jutro sam ustala sa bolnim saznanjem da ovo društvo u kojem gajim decu, moju decu ne želi. Da ono kako ih mi vaspitavamo neće im pomoći da se ovde snađu. Da će živeti verovatno lošije nego ja, koja već suviše resursa, znanja i rada ulažem za vrlo malo  rezultata. Taj bes i duboko nezadovoljstvo skuvali  su u nama odluku da ako se sve skocka, bez imalo griže savesti odemo da živimo bukvalno na drugi kraj planete. I to će biti moj Gordijev čvor, koji ako presečem daće mi i odgovor na pitanje: da li treba novinarstvo ostaviti na vreme?

 

 

Tags: , , ,

Category: Lamentiranje, Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (3)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Živite život, po prvi put | 3. јануар 2015.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219