Izbori koji nas ostavljaju bez izbora?

| 31. јануар 2014. | 4 Comments

Danima mi se već u draftu čami tekst o razlozima vucaranja po mulju srpskog novinarstva (što manje više  svi znamo) i pokušaja predviđanja šta će nam 2014. godina doneti. Napisaću ga, možda, ali shvatih da o tome uglavnom svi sve već znamo i jasno nam je, pa se osećam u najmanju ruku kao da mlatim praznu slamu. Iako se s vremena na vreme zarad očuvanja zdravog razuma aktivno lišavam praćenja politike, u ovom momentu je na žalost, najvažnija tema to kako nas sve SNS pokušava preveslati raspisujući izbore na kojima ćemo zapravo samo imati privid da biramo. Pa mi je palo na pamet, pošto nema mnogo od palamuđenja o neslobodi medija i pozivima na hrabrost, da nešto po tom pitanju konkretno uradim.

A to je da – pišem. Kako bi trebalo, bez dlake na jeziku i sa manijakalnom potrebom da viknem to što imam. Premda će vlast da boli peta za to, kao što ih boli i za većinu medija koji se još drže da ne potonu u SNS-ovski mulj kao i za sve nas koji nešto d’izvinete seremo po Internetima.  Ali će bar meni biti lakše.  Možda se nađe još 2, 5, 10 ljudi koji će to pročitati sa zadovoljstvom. Meni dosta.

Od dana kada nam je Vučić oktroisao odluku o ničim izazvanim izborima koji treba da  se konačno ustoliči i ovaploti svetost Prvog potpredsednika Vlade i gurne ga na sam presto vlasti (u našoj zemlji, po slovu zakona, nemojte umreti od smeha, najveću vlast ima Skupština) jer mi smo fakat samoproklamovana monarhija sa još nekrunisanim kraljem. Iako zlokobno po SNS snage zvuči podatak da ko god je u ove dve decenije lakrdije višestranačja raspisao prevremene izbore, nije dobro prošao. Naš prepodobni Aca Vučić očito ne misli tako. On će ovim izborima dobiti mnogo:

  • Umesto pompezno najavljivanih reformi o kojima se uglavnom trubilo a malo radilo u izbornoj godini će se raditi još manje, ali će se za to imati alibi.
  • Potošiće se neka „sića“ para za izbore, igraće se višestranačja, a dobiće se još neko vreme u novom mandatu. Cenim da će najviše ceniti onaj period međuvlašća, dok se ne formira nova Vlada. To je uvek bila Meka za mahinacije.
  • Super mu je legla prilika da se reši Saše Radulovića i napakuje mu silne afere – od špijunskih do pronevera  u vezi sa stečajem. D’umreš od smeha, kako takve stvari, jadni neinformisani oni nisu znali kada su ga u Vladu zvali. Žulja ih činjenica da je Radulović u prethodnih nekoliko meseci uspeo koliko toliko da uzmulja našu političku žabokrečinu u kojoj „poverenje“ u političare imaju samo njihovi stranački aktivisti a njima viri iz džepa gde su razne trampe od dnevnice za besmislene komentare na internetu, do ozbiljnog pljačkanja države preko političkih veza sa vlašću.

via Raša Karapandža blog

  • Narod još nij zaboravio (a čudno je, jer je narod uglavnom stoka, a naša politička realnost nam to dokazuje), da nijedno od velikih hapšenja, nijedna afera pompezno najavljivana preko naslovne Kurira nije dobila epilog po slovu zakona. To tako ne može doveka. Ne bi me čudilo i da jednog dana recimo plaćamo Miškoviću penale za sve samotne dane provedene u zatvoru. Ovako, dok traju izbori, ko će još da se bavi punim zatvorima? A ako pobede „njihovi“ hapsiće se opet, ako ne pobede… o tome ne razmišljaju.
  • Sjajna je prilika da dok još trend „vernosti“ SNS-u postoji (a bez obzira koliko mi lupali glavu kako je moguće da za kopile iz braka radikala i Evropske Unije glasa još neko osim njihovih stranačkih vojnika, očito je da se to ipak dešava) to verifikuje izborima i još malo produži igranjac na vlasti, ovog puta verovatno izbacujući što više iz igre SPS.
  • Nije isključeno da, kao što se već šuška, neke mrvice dodeli onima koji spremno kevću i čekaju, kako bi se stvorio privid nekakvog „jedinstva“ narodnog fronta kao alibi za definitivno teške odluke za rešavanje „konačnog pitanja“ Kosova. Izborima se naravno, dalji pregovori o statusu Kosova, pogodite šta – odlažu.
  • Da su u pravu svi koji kažu da nije SNS na vlasti što je dobar već što ostali ne valjaju ni pišljiva boba, pokazivala je a pokazuje i ovih dana i DS. Danas je višnjicu na torti totalnih nonsensa stavio Boris Tadić, objavivši da napušta DS. Tako će lepo ova krila DS dobiti po „zavidnih“ 6 odsto glasova (optimistično), a ne bi me čudilo i da neki ni cenzus ne pređu.

I tako, dobija PPV mnogo a najviše gubimo – mi.

Jer smo bez svoje volje uvučeni u privid, smejuriju izbora, koji ne mogu da ne uspeju ma koliko da je nas kojima je svega preko glave, koji smo popizdeli, poluludi, razočarani, jednom nogom već na granici zemlje.  Vučić nas je svojom igrarijom uvukao u izbor bez izbora – jer, ako nismo fanovi SNS – nemamo za koga da glasamo. Ako izuzmemo SPS, i pogledamo na nekadašnji DOS da ne kažem „stranke demokratskog bloka“ pošto to prosto nije tačno,  svi oni od reda ili će dobiti mali procenat glasova, ili će to što dobiju pokloniti SNS u nekoj formi predizborne ili postizborne koalicije.

I eto nas, 23 godine posle 1991. sa dve decenije koje su pojeli skakavci.  A najveći gubitnici, osim onih silnih stotina hiljada koji su iz umirućeg srednjeg staleža bespovratno otplivali u siromaštvo, su anemični i jalovi intelektualci. To si ti, to sam ja, to smo svi mi koji laprdamo po Internetu, vodimo nepostojeće revolucije važno vrteći glavom i spominjući borbu protiv Miloševića. A šta je poslednji hrabar, pametan potez koji su povukli naši intelektualci? Šta su poslednjih 14 godina uradili intelektualci? Pa čak i onu Skupštinu ne bismo srušili bez Velje Sirovog i bagera. To je mera naše snage za promene.

Naša politička scena vapi za novim licima, umesto ubuđalih večito istih nosilaca vlasti koji se smenjuju i tale se, isisavajući poslednje zdrave ćelije iz Srbije.  Zato je Radulović toliko zatalasao, iako njegov neoliberalni nastup sigiurno nije melem na ranu zemlji nezaposlenih i polukvalifikovanih radnika i  ispravnih intelektualaca koji su uljuljkani u svojoj kvazi važnosti. Kad neko pomene „nove snage“ odmah skoči mnogo naših provoboraca iz Kolarčeve da zavrti glavom i kaže  – nema šanse.  Jer , zaista kakve su šanse da se pojave nove stranke (bez čitave finansijsko – političke mašinerije koja ih pokreće, vrlo teško), ili makar da se u strankama koje su kredibilnost odavno izgubile a i dalje ih jašu potrošeni i sumnjivi ljudi, pojave neka nova lica?

A ja se setim svoje prve beogradske zime, protesta koji me je naučio da volim Beograd i da čoveka po zvuku pištaljke poznam, što nas odmah zaverenički poveže i spoji.  Da dišem kao čovek u smradu jednovlašća. Da skačem pevam, sedim na ulici i ljubim policajce. Da imam duha, iako su mi džepovi prazni. Setim se one mase koja je hučala od energije, one tihe, stamene, koju nije uglasilo ni četiri godine čekanja do 5. oktobra. I koja je utekla u kanalizaciji, isprana beskrupuloznim ponašanjem svih koji su okusili ma i mrvicu vlasti. Ti i takvi, reciklirani, jedino sa viškom kilograma i viškovima na računima i dalje odlučuju o našim životima.  I zajebavaju nas da ćemo kao da biramo.


Sad mi je kristalno jasno da je moja odluka da na prethodnim izborima budem beli listić bila pogrešna. Bila je zapravo kvaziintelektualna, jer oni kojima je ta poruka bila namenjena nisu u stanju da dopru do njenog značenja.   A šanse da se na političkoj sceni pojavi konačno neko nov, neko ko bi mogao da okupi sve nas nezadovoljne, sve koji bar pokušavamo da mislimo svojom glavom, one koji ne nasedaju na pokušaj SNS-a da nam vređa inteligenciju. Kad bi nas, sve onako na kamari skupio, video bi da to i nije tako malo.  Apstinenti bi mogli da odluče ove izbore. Kada bi izbora bilo.

 

 

 

 

Category: Lamentiranje, Sasvim lično

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (4)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219