Igra li se država sa pravom na abortus?

| 3. децембар 2013. | 6 Comments

Za mene je odluka o abortusu jedna od veoma teških, čin kojim žena mora sama da odluči da naruši integritet sopstvenog tela.  Verujem da je veoma teško uraditi tako nešto,  i srećna sam što do sada nisam morala da pravim tako užasan životni izbor.

Ali, najmanje što želim je da kao ljudsko biće i žena imam pravo na taj izbor, pravo da slobodno odlučujem o svom telu, o sopstvenom životu. Verujem da je nekim ženama to „lagano“ ili barem ubeđuju sebe da jeste. I znam da je potpuno strašno što smo po broju abortusa prvaci Evrope.

Da li to pravo, meni i svim ženama u Srbiji, želi da uskrati ova država,  usvojivši  Zakon o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja? Po nekim tumačenjima, na mala vrata se uvodi „evidentiranje abortusa“, po kojem su sve zdravstvene ustanove u obavezi da podatke o njima dostavljaju ni manje ni više nego Fondu za zdravstveno osiguranje!

Sporni član zakona je član 5, koji glasi ovako:

Lekar specijalista ginekologije i akušerstva dužan je da odmah po utvrđenoj trudnoći, odnosno poizvršenom prekidu trudnoće, trudnice koja ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa ovim zakonom, o tome obavesti Republički fond.

Zdravstvena ustanova, u kojoj je porodilja rodila mrtvo dete, dužna je da odmah po porođaju otome obavesti Republički fond.
U slučaju iz stava 2. ovog člana, porodilja ima pravo na zdravstvenu zaštitu u periodu od tri meseca posle porođaja, u skladu sa ovim zakonom.
Lekar specijalista pedijatrije dužan je da odmah po saznanju o smrti deteta do godine dana života, o tome obavesti Republički fond.
Na osnovu obaveštenja iz st. 1, 2. i 4. ovog člana, Republički fond utvrđuje prestanak ostvarivanja prava u skladu sa ovim zakonom.

Ceo tekst Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, žena i porodilja

Država, ova u kojoj  je ženama „omiljeno“ kontraceptivno sredstvo, nema pojma o tome koliko tačno žena u Srbiji abortira. Procene su da je to oko 200.000 abortusa godišnje, dobijene na osnovu prijava iz državnih ustanova, i procene koliko ih ima u privatnim ustanovama, pošto privatnici u najvećem broju slučajeva ne prijavljuju urađene prekide trudnoće.

To što smo seksualno neobrazovana nacija, sa sramno niskim procentom korišćenja kontacepcije nije krivica samo žena. Ali, nije ni samo države. I jedni i drugi treba da promene – neko shvatanja, neko ponašanje, neko zakone.

  • Abortus se i u državnim, podjednako kao i u privatnim ustanovama trenutno  plaća, te je povezivanje  podataka sa abortusom na prvu loptu sa Fondom potpuno nelogično.
  • Žene – trudnice i porodilje koje iz raznih razloga nisu imale overenu knjižicu, nisu imale ni pravo na zdravstvenu zaštitu. Ovaj Zakon će im to omogućiti, ali njihovo pravo ograničava na period trudnoće i posle porođaja (do godinu dana deteta). Ako se bilo šta od toga promeni – žena izgubi bebu, abortira, rodi mrtvo dete ili dete napuni godinu dana. To su sve razlozi za PRESTANAK besplatnog zdravstvenog osiguranja, i kao takvi, logično mi je da se prijavljuju. Da li je i zakonodavac mislio na to, nemamo pojma, jer je tekst Zakona konfuzan i višesmislen (ili barem lako može da mu se daju i dodatna tumačenja, što automatski znači da je predlog zakona loš).
  • Druga stvar je što na ovaj način zaista bar malo mogu da se „nateraju“ privatne ustanove da prijave slučajeve abortusa, da bi konačno imali realnu sliku koliko žena se odlučuje na ovaj potez ( verovatno bi se iznenadili kada bi  videli dostupnu statistiku po kojoj abortusu pribegavaju mnogo više žene koje već imaju decu, u braku su ili stabilnoj vezi, nego mlade devojke).
  •  Ako RFZO ili ministarstvo skupljaju podatke u statističke svrhe, oni moraju da budu u skladu sa Zakonom o zaštiti  podataka o ličnosti. S obrizom na to se da se ovde radi o osetljivim podacima, oni bi trebalo da budu zaštićeni, na osnovu Ustava. Ali, i tu postoji rupa, koja, ukoliko zakonodavac ili vlast zaista nisu dobronamerni, lako može da se (zlo)upotrebi, kaže Rodoljub Šabić za NIN.
  • Najveća mana ovog zakona je nedorečenost, koja može odmah, ili kasnije tokom važenja zakona da se zloputrebi. Pitanja samo naviru – koji podaci će se slati (jer da bi nekoj ženi prestalo besplatno zdravstveno osiguranje, svakako moraju znai bar njeno ime i prezime i još neke lične podatke), na koji način će biti čuvani, u određenim slučajevima ženama će biti uskraćivano neophodno zdravstveno osiguranje – ako se abortus iskomplikuje, ili je do njega došlo zbog bolesti majke ili ploda, ili je ženi potrebna psihološka pomoć… Na sva ta pitanja niko nema odgovor, ni predlagač zakona, ni Ministarstvo, a ni Fond, koji je kao i obično nemušt.

U celoj situaciji, kada nam je dopušteno malo toga da biramo, i pomisao na takav udar na naš integritet, kao što je telesni integritet, deluje jezivo.

Nije utešno ni ako su nam „samo“ oni koji treba da vode računa o zakonodavstvu nedorečeni i površni. U ovom trenutku, odbijam da verujem da se na mala vrata uvodi nekakva „borba za natalitet“  na potpuno pogrešan način i iz potpuno pogrešnih pobuda. Iskreno se nadam da sam u pravu.

A ako nisam?

Pa, znamo šta nam je činiti.

p.s. Užasno me nervira što se, naravno, i ova tema obrađuje totalno tabloidno u našim medijima, bez ijednog iole analitičkog teksta (uz izuzetak NIN-a, koji za moj ukus previše potencir vezu između pravoslavne crkve i spornog zakona)

Foto credit

 

Tags: , , ,

Category: Bez dlake u mozgu

About the Author ()

Novinarka, trostruka keva, blogerka. Moja najduža ljubav je ona sa papirom i olovkom.

Comments (6)

Trackback URL | Comments RSS Feed

Sites That Link to this Post

  1. Mahlat - Abortirale ste! Koja prava vi tražite? - Mahlat | 4. децембар 2013.
  2. Seks i video trake | 4. децембар 2013.
  3. Čije je moje telo – prava koja nam se ponovo uskraćuju | MAMIN SVET | 30. јануар 2014.
  1. Fatal error: Call to undefined function mysql_query() in /home/piskaral/public_html/wordpress/wp-content/plugins/comment-rating/comment-rating.php on line 219